О књизи ”Драгиша Васић”

02/01/2021

Untitled-1

ПИШЕ: Милутин ВЕЛИСАВЉЕВИЋ

Шокиран сам књигом Милоша Тимотијевића “Драгиша Васић и српска национална идеја”
Наиме, познавајући начин рада Милоша Тимотијевића, оно што сам очекивао, то сам и добио. Аутор је пустио низ других историчара, историчара књижевности и публициста да у својим делима донесу архивске и друге документе, попут личних докумената или сведочења, па је покупио сву ту литературу и ставио је у једну синтезу о Драгиши Васићу.
Дакле, архивски рад 0, и зато је овај рад пре публицистика него што је историографска синтеза као то жели да прикаже Тимотијевић.
Драгиша Васић је позната и важна историјска личност што много олакшава рад историчарима који узму у задатак да се позабаве биографијом одређене личности. У таквим случајевима релативно је лако пронаћи дело или више њих која би чинила окосницу, или кичму за коју се историчар држи да би проверио све могуће правце и приче везане за личност чију биографију пишу. Овога се држао и Тимотијевић, али је проблем у српској историографији много дубљи, јер она у својим чудним “лијевим скретањима” поседује и нешто што немају друге историографије. А то је историографија коју је писала тајна политичка полиција, познатија као удба.Управо из те “библиотеке” и долази дело кога се држао Тимотијевић док је реконструисао биографију Драгише Васића. А ради се о књизи Николе Миловановића Грбе о Драгиши Васићу.
Због сталне потребе модерне српске историографије да што гласније узвикне “Добро јутро чаршијо на све четири стране”, Тимотијевићева књига о Драгиши Васићу више личи на збир темата и литературних дела о Драгиши Васићу, него на научни рад који треба да нам да јасни одговор ко је био тај човек. Тако се дешава да Тимотијевић наведе одређени извор за неки догађај или појам и појаву везану за Васића који је изузетно репрезентативан и тешко га је оповргнути, али онда наводи и неколико других који се међусобно слажу, али су опозитни према првом извору, и због тога што су ови у множини он априори даје предност њима, иако није ни требало да их узме у обзир јер су комунистичке и удбашке провинијенције и морају се аутоматски одбацити. Овај проблем провлачи се кроз целу књигу.
Тимотијевић се у неким тренуцима дохвата и тема које не познаје довољно, а камоли добро, да би могао да их надогради у целокупну слику о Васићу. То је урадио у низ тема и случајева.
Посебно је, за мене нарочито јер познајем и те људе и тај крај, Тимотијевићево слепо веровање људима који не завређују да им се име помене у контексту Драгише Васића, а не да они буду извор за било какав податак. Ту је посебно занимљив случај бившег фабричког новинара, старог конфидента Службе државне безбедности, Емила Протића из Ивањице, добитника свих могућих награда свих могућих локалних самоуправа тог краја, који ће изгледа успети оно што је многим подрепашима у култури био сан – имати више награда него дела. То се може кристално јасно видети из Тимотијевићеве приче да је Драгиша Васић после смрти имао споменик у Москви, а све на основу сведочења Емила Протића, коме је то испричао несрећни Радомир Константиновић (“Филозофија паланке”), а коме је то рекао Јован Марјановић, професор историје на ФФ у Београду, а коме је, опет, Лека Ранковић рекао да то не говори никоме. Да би људи који ово читају схватили, од ове четворице поменутих лично сам познавао тројицу, све сем Ранковића, и не могу да објасним која ме је срамота што припадамо истој нацији. Напротив, Тимотијевићу је то драго јер очигледно има комплекс мале средине, па се диви томе да може у књигу да стави Јована Марјановића и Радомира Константиновића. А да би укрстио извор, Тимотијевић вели “тај споменик у Москви видео је и књижевни критичар Драгиша Витошевић”, кога је цео Београд познавао као изузетну личност и полуслепог човека. И онда Тимотијевиће тријумфално констатује:”Васићев споменик у Москви сигурно постоји и неко би требало да до краја то открије.” Па, Милоше, споменик Драгиши Васићу у Москви СИГУРНО НЕ ПОСТОЈИ, док се не открије, а ти откриј једном нешто, немој само чекати да Ти се све донесе на тацни.
Књига садржи огроман број личних и биографских података о Драгиши Васићу, које су, посвећеним истраживачима историје 20 века, мање-више познате, али су у овој књизи сакупљени на једном месту и могу се лакше наћи. То је прва врлина ове књиге. Друга, не мање важна, је та да је Тимотијевић прецизно разоткрио све лажи и манипулације које је директно направио Мирослав Крлежа, како би, после Другог светског рата, ољагао име и дело Драгише Васића, у чему је имао огромну подршку званичне историографије, а нарочито публицистике, због чега и данас имамо погрешне перцепције у многим питањима везаним за личност и дело Драгише Васића.
И поред стандардних мана које имају књиге које пише историчар Милош Тимотијевић из Чачка, увек треба нагласити врлине, које су овог пута надвладале. Зато, и поред поменутих, али и непоменутих ограда, препоручујем читање ове књиге.