Најобимнија српска историја

03/04/2025

Самарџићева петотомна књига „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“ на 3.700 страница, је најобимнија историјска синтеза написана у српској историографији. Управо овом историјском синтезом, сам историјски лик Драгољуба – Драже Михаиловића постао је историјска личност која је најобухватније истражена у српској историји и којој је посвећена највећа историјска синтеза у српској историографији

ПИШЕ: Милутин ВЕЛИСАВЉЕВИЋ

У широј југословенској јавности, историчари са Института за савремену историју у Београду имали су највећи утицај на то како ће се сећање на Други светски рат формирати међу широким јавним мњењем. Они су учествовали у писању уџбеника историје, много чешће су гостовали у медијима и говорили о том историјском периоду од, на пример, професора са катедре Историја Југославије, а посебан проблем представљао је њихов уплив у стварање документарних и играних филмова, као и телевизијских серија, који су, нарочито у другој половини 1970-их и првој половини 1980-их година, имали задатак да зацементирају „епопеју партизанске победе“ у памети млађих генерација.

Онда је, као гром из ведра неба, пао Берлински зид! Почео је да се урушава комунизам у Источној Европи, па и у Југославији, а са њим заједно и сама заједничка држава Јужних Словена. Некада југословенски државни, постали су српски државни историчари, и имали су задатак да, ако већ мора пасти комунизам, бар комунисти остану на власти. Зато српска државна историографија није имала прилику да се „измири“ са српском „емигрантском“ историографијом, како је Српска православна црква нашла модус да поново постане јединствена и ослободи се поделе.

Забодене главе у песак, државни историчарски нојеви у Србији и даље нису отварали кључно нерешено питање Другог светског рата у Југославији – права историјска улога војске под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића, познатијом под именом четници! Државни историчарски нојеви, у вечитом страху од политичке полиције, и даље су млатили празну сламу, да би, чак, у једном моменту дошли до генијалног закључка да је „све откривено, а ко неће да чита, данас и не мора!“

Догодило се, међутим, нешто слично што се десило у српској романескној књижевности. Овде се издвајао Добрица Ћосић, који је, својом или туђом руком, био упућен да створи једно велико, грандиозно, непрекинуто књижевно дело у облику више романа, које ће описати читаву српску модерну историју и у њу уклопити комунистичку револуцију, чији се замајац десио у току Другог светског рата или непосредно после њега. Основна мисао била је да се објасни, оправда, а затим и етаблира у новим генерацијама комунистичка револуција и апсолутна власт која је из ње никла, па чак и по цену да се исте одрекне, али задрже њени крвави и трагични резултате као трајна културна вредност, и угравирају се у српски национални идентитет за вечна времена. У том смислу, „расписани“ Ћосић, чија су дела редиговале десетине писаца запослених у БИГЗ-у, направио је најмонументалније збирке сопствених дела, достигавши грандиозне бројеве страница, упорно желећи да постане Лав Николајевич Толстој српске књижевности, а није успео да добаци ни до оног књижевног нивоа на којем је, у своје време, био Михаил Александрович Шолохов у совјетској књижевности.

Међутим, дубоко негде доле, у српском књижевном андерграунду, један велики српски писац имао је амбицију не само да напише историју Срба кроз непрекинути роман, него и да промени форму романа у светској књижевности. Та невероватна књижевна страст, изузетна ерудиција и невероватна воља, одвели су Борислава Пекића у вишедеценијску опсесивну посвећеност у стварању романа „Златно руно“, које је изашло у седам томова и на преко 3.200 страница текста, редигованог и завршеног у потпуности тек годинама после његове смрти. Пекић је овим делом апсолутно превазишао све своје романескне савременике, али је у добу треће и четврте револуције, које су настале савремено са крајем његовог романа, довео сопствено дело у стање ретке читаности.

У историографији, поред томова „дебелих“ књига државних историчара о историји Другог светског рата, тамо негде у дубокој провинцији, у народу се појавио аутор који је нашао снаге да ту државну историју о Другом светском рату на тлу Краљевине Југославије стави на нови испит. Управо онако како је Ћосић био замишљен и успео да напише једну врсту српске романсиране историје, подстакнут свим могућим ресурсима комунистичке државе, а Борислав Пекић, готово потпуно сам, успео да напише сасвим другачију историју Срба.

Подстакнут својим уредничким положајем у часопису „Погледи“ из Крагујевца, који му је омогућио да чује низ сведочења и прочита хиљаде писама учесника и сведока периода Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије, Милослав Самарџић је решио да се питању историје војске под командом ђенерала Драже Михаиловића посвети свом својом интелектуалном снагом и сопственим бићем. Почео је да истражује праву биографију ђенерала Драгољуба Михаиловића и историју војске која је била под његовом командом. Прва издања његове синтезе „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“ појавила су се 1997. и 1998. године. Већ су она била прилично читана, јер су доносила сазнања о којима нове генерације ништа нису знале, али је и сам аутор увидео грешке у сопственом обухвату историјске грађе и докумената приликом писања ових првих синтеза. Одлучио се да то питање посебно истражи увидом у оригинална архивска документа, а посебно у Војном архиву у Београду.

После тих вишегодишњих истраживања, „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“ добијају нови и обухватнији изглед и доживљавају допуњена издања и петотомни облик, у књигама које су издате у тврдом повезу 2004, 2005, 2006, 2007. и 2010. године, односно 16-тотомни у књигама објављиваним у меком повезу почев од 2004. године. Тако је, парадоксално, како то у нашој историји често уме да буде, после титоизма и „дебелих“ историјских књига које су биле „мода“ тог времена, заправо, настала најобимнија историјска синтеза српске историографије на преко 3.700 страница, са око 8.000 наведених извора, већином докумената. И не само то: управо овом историјском синтезом, сам историјски лик Драгољуба – Драже Михаиловића постао је историјска личност која је најобухватније истражена у српској историји и којој је посвећена највећа историјска синтеза у српској историографији.

Старији професори историје делили су историјска дела на: чланке, расправе, монографије и синтезе, а потом их, просто их сабирајући, формирали као: „Монографије су скупови расправа, а синтезе су скупови монографија на исту историјску тему, које је сачинио један исти или група аутора“. Временом се ово правило много променило са појавом модернијих историографских школа. Самарџић није, због недостатка ове врсте формалног историчарског образовања, имао увид у овакве детаље, али и да је имао питање је да ли би своју историјску синтезу другачије формирао.

„Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, у пет томова, је историјска синтеза писана по тематском обрасцу. Самарџић је, у свих пет томова, покушавао, а у доброј мери и успео, да расветли велики број различитих тема из периода Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије, од којих су многе биле решене на незадовољавајући начин, а неке од њих никада нису ни биле предмет истраживања. Оно што се ни сам аутор, вероватно, није ни надао, било је да је „поћерао зеца, а ишћерао међеда“. Бројна су историјска открића која је успео да открије приликом истраживања због писања ове историјске синтезе.

Самарџић је разоткрио бројне комунистичке фалсификате, попут наводног Ђуришићевог извештаја о покољу муслимана у долини Лима, наводног Дражиног писма упућеног Алојзију Степинцу, измишљеног Дражиног писма упућеног Павелићу… Све ове, а и многе друге комунистичке фалсификате, аутор је до краја оголио и срушио. Али, било је и „обичних“ историјских открића, које је могао учинити и неки други школовани историчар, да је то желео, или, боље рећи, смео да учини. Рецимо, Самарџић је на једно место ставио све комунистичке документе из различитих делова Краљевине Југославије из периода лета 1943. године, у којима су они сами говорили о бројности сопствених снага, и једноставним сабирањем бројева које су комунисти сами написали, дошао до закључка да је партизана било свега око 25 хиљада на тлу читаве државе. У исто време, они су сами јављали Британцима да их има око 350 хиљада, а BBC је о томе извештавао читав свет.

Самарџић је пописао све вароши и градове које су југословенски комунисти ослободили од Немаца током рата, а пре ступања Црвене армије на тло Краљевине Југославије, и стигао до јединственог и недељивог броја – 0. Ставио је на папир и сабрао све вароши и градове, које је војска под командом Драже Михаиловића ослободила током Другог светског рата од Немаца и стигао до броја – 34.

Милослав Самарџић је, и поред свега овога, ипак дошао до неких открића, о којима није ни слутио када је почињао своја истраживања, попут: приче о правом и лажном Валтеру и нивоу герилске тајне организације Дражиних официра у окупираном Београду; причу о Беби Станишић, највећој шпијунки Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије; правом имену немачког концентрационог логора на Дедињу, а то је био „Логор ДМ“; постојање организација Дражине војске у Војводини или Словенији, о којима се недовољно и данас зна… Највеће историјско откриће ове „дебеле“ књиге био је, заправо, степен организације, број јединица, официра и војника под командом ђенерала Михаиловића, током рата, и то да је та војска, у готово безизгледним условима, успела да направи и изведе четири велике војне операције против немачког Вермахта, сваке ратне године по једну.

Управо због свих ових историјских открића, а и многих других овде непоменутих, апсолутно заснованих на историјским документима, домаће и иностране провенијенције, форма Самарџићеве историјске синтезе и њен обим, пале су у други план и постале ефемерне категорије, у односу на оно што нам је донела петотомна студија „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“.

За сваког историчара је важно да током стварања свог научног дела не само дође до тога како се историја уистину десила, а не како је он своје дело зацртао пре почетка стварања, него и да пронађе онај кључ, ону малу микро-истину која ће као цемент везати све друге елементе и дело које ствара оправдати јединственом синтезом. Многим великим историчарима и истраживачима управо ово није успело. Самарџић спада у срећне историчаре.

Не надајући се, а вероватно и не тражећи одговор на такву врсту питања, Самарџић је, тек пошто је сагледао целу своју историјску синтезу „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, схватио саму суштину постојања и појаве војске под командом ђенерала Михаиловића и сам смисао окупације Краљевине Југославије у Другом светском рату. Самарџић је, наиме, тек по завршетку свог дела разумео да сама Краљевина Југославија, али ни њена војска, никада нису капитулирали, и да је Југословенска војска наставила да постоји и у герилским условима у земљи, али и у емиграцији, у савезништву са другим савезничким војскама. Тиме је, практично, аутор тек тада усвојио и до краја схватио колико су радови историчара у емиграцији били не само квалитетнији и бољи, него и супериорни у односу на државне историчаре у брозовској Југославији, који су наставили да постоје до данас као један од последњих реликта титоизма.

Самарџићева петотомна књига „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“ на 3.700 страница, је најобимнија историјска синтеза написана у српској историографији (из ове анализе искључују се књиге енциклопедијског типа, књиге група аутора, и слично).

Самарџићева „дебела“ књига стигла је у време када су светом већ овладала достигнућа треће и четврте индустријске револуције; стигла је у време када се више не чита као раније и када се и појам знања другачије схвата и разуме. Па ипак, достигла је тираж од 168.500 примерака, што је феномен своје врсте и, можда, друга тема. У сваком случају, остаће негде записано да је књига „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“ најобимнија историјска синтеза написана у српској историографији, а заборавиће се да је то што она није раније настала велика срамота српске културе.

Дебеле књиге и мршаве девојке свакако нису што су некад биле, али је на полицама, још увек, за њих резервисано почасно место.

‘’Српске новине’’, гласило Организације српских четника ‘’Равна Гора’’, Чикаго, март 2025)