Четници носиоци Карађорђеве звезде

16/10/2025

Званична историографија понаша се као да је Карађорђева звезда додељивана само до 1941. године. Из монографије ”Витезови Карађорђеве звезде ЈВуО 1941-1945” Дејана Ђерића и Зорана Недељковића видимо да није тако. ”Ми данас треба да одлучимо чији смо ми потомци. Да ли су наши преци Свети Сава, кнез Лазар, Карађорђе, Живојин Мишић, Дража Михаиловић или су наши преци Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин, Тито? Ми то треба треба да одлучимо, јер то ће дефинисати и нашу будућност!” – рекао је пуковник мр Драган Крсмановић на промоцији књиге

Дејан Ђерић, историчар из Ужица, одржао је недавно промоцију своје нове књиге ”Витезови Карађорђеве звезде ЈВуО 1941-1945”, написане у сарадњи са Зораном Недељковићем из Крагујевца.

Благословом његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Господина Јустина, промоција књиге одржана је у препуној Црквеној сали Храма Светих цара Константина и царице Јелене у Пожеги, потом, такође по благослову Митрополита жичког, и у Парохијском дому у Лучанима.

Домаћин промоције у Пожеги био је протојереј Божо Главоњић, старешина горе поменутог храма, док је домаћин промоције у Лучанима био протојереј-ставрофор Хаџи Далибор Милошевић, иначе потомак Радојка Вујадиновића, једног од јунака чија биографија краси странице ове књиге.

Тако је Дејан Ђерић успео у намери да своју књигу представи читалачкој публици у крајевима који су предњачили по броју одликованих најзначајнијим војничким орденом некадашње краљевске војске (Пожешки корпус и Први равногорски корпус).

На обе промоције присутнима су се обратили пуковник Војске Србије у пензији и магистар теологије Драган Крсмановић, као и један од аутора књиге, Дејан Ђерић.

Пуковник Крсмановић је, као војни историчар, присутнима објаснио сам историјат установљавања и сам значај додељивања овог војничког ордена, али и указао на државотворну, духовну и културну вертикалу српског народа кроз историју. Такође, указао је присутнима на вертикалу, тј. повезаност између витезове Карађорђеве звезде из Првог и Другог светског рата.

Неке од речи пуковника Крсмановића су и следеће: ”Аутори ове књиге су преузели посао који нису одрадили институти, који нису одрадиле катедре, који није одрадила држава, већ су два човека, у своје слободно време, од свог новца, својим табанима, својим колима, својим горивом, обилазили села, седели у архивима, скупљали документа, да би направили ову књигу са преко 1.000 биографија, да би прикупили око 800 фотографија, да би допрли до тих људи који су за нас положили своје животе, а које је ова држава заборавила као да нису ни постојали. И не само то. Осудила их је на заборав… Наш је народ 1945. године скренуо на странпутицу. И сваки метар који иде даље тим путем одваја га од тога што треба да буде. Поништили смо све тековине које су нам наши преци оставили: Македонија, Стара Србија, Црна Гора, Босна… Они који су пролили крв и дали живот, њих смо заборавили. А заборавили смо их ради кола, стана, ручка и сл. Зар је могуће да ћемо ми бити најгора генерација Срба која ће проћердати све што су наши преци остварили?! Е, Дејан и Зоран не дају да се то деси…

Ми данас треба да одлучимо чији смо ми потомци. Да ли су наши преци Свети Сава, кнез Лазар, Карађорђе, Живојин Мишић, Дража Михаиловић или су наши преци Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин, Тито? Ми то треба треба да одлучимо, јер то ће дефинисати и нашу будућност!”

Неке од речи Дејана Ђерића, поред исказане захвалности за помоћ свим сарадницима из ових крајева, биле су и следеће: ”Велики део витезова Карађорђеве звезде поратне власти прихватиле су као ”своје”, уписале су их као ”жртве фашистичког терора”, у многим селима и местима уписали су њихова имена на споменике а у школама су децу учили да су они били у партизанима. Дуго је важила прича да је то истинито… Истраживањем по војним архивима и терену схватио сам да је ЈВуО безрезервно била правни, духовни и морални наследник Српске војске из периода Ослободилачких ратова, као и Војске Краљевине Југославије из међуратног периода… Од око 120.000 до 200.000 војника, који су активно прошли кроз редове ЈВуО, само њих 1.100 је понело наше највеће војничко одликовање. Први равногорски корпус и Пожешки корпус предњаче са по око 90 одликованих…”

Затим је Ђерић објаснио начин и процедуру додељивања ордена Карађорђеве звезде, поменуо неке од познатијих имена, а свој говор завршио је следећим речима: ”И док не дођу нека боља времена, да се некад окупимо крај њихових споменика, нека ова књига буде споменица свима њима. Једини начин да их не заборавимо је да свако уради оно што може. А када се окупимо саборно, као овде – можемо много!”

То што смо данас, 80 година од срећног завршетка Другог светског рата, али и несрећног завршетка грађанског рата на тлу Краљевине Југославије, дочекали објаву ове и сличних књига, али и дупке испуњене сале на промоцијама, најбоље потврђује чувене речи ђенерала Михаиловића, изречене на Васкрс и Ђурђевдан, 6. маја 1945. године: ”Наша борба и наше патње су за права човека Богом дана. То је пут Господа Исуса Христа, пут на коме је и он страдао, али и васкрсао. Векови то нису променили ни оборили, неће ни ове појаве данашњице. Ми можемо у тој борби и страдати, али је њена победа сигурна – победа и благодети за преживеле и потоње!”

Бог душу да прости свим витезовима Карађорђеве звезде и њиховим саборцима!

Срђан Ђорђевић