Љотићевци у Истри и Словенији 1944/45.

16/03/2013

Љотићевци у маршу (Фото: Историјски архив Шабац)

ЉОТИЋЕВЦИ У ИСТРИ И СЛОВЕНИЈИ

О настојањима Димитрија Љотића да ступи у везу са Западним савезницима, Дражи је најпре јавио војвода Доброслав Јевђевић. ”Љотић покушао малог Милорада Илића да пошаље крадом у Енглеску, ради везе. Илић неће учинити без Вашег пристанка”, писао је Јевђевић 2. јануара 1945. године, из Истре.35
Реч је о студенту Милораду Илићу из Омладинског штаба 501, једном од најбољих пријатеља краља Петра из предратних дана. Дража је раније покушавао да га пребаци до краља преко Истанбула, у нади да ће утицати на његово држање, али безуспешно.
Како је у западне крајеве Југославије, где се Српски добровољачки корпус налазио од краја октобра 1944. године, стизало све више припадника њему до јуче непријатељских четничких формација – тако су расле Љотићеве амбиције да неког пребаци на другу страну фронта. Председник ”Збора” веровао је да ће Енглези и Американци прихватити његов план и чак да ће му послати своје војне мисије.
Дража је, с друге стране, настојао да то осујети, јер су сви делегати које је од маја 1944. године послао Западним савезницима били ухапшени, или им је у најмању руку ограничено кретање. Зато је инсистирао на слању особа чија безбедност не би била доведена у питање, попут епископа Николаја, и то не у локалне савезничке штабове и у Енглеску, већ у Америку.
Када је на Љотићево инсистирање генерал Дамјановић најзад пристао да се потпуковник Оцокољић пребаци иза линије фронта, Дража му је 1. априла писао:
Јако смо узнемирени мисијом коју сте дали Оцокољићу. Бојим се да се његова мисија не претвори у крајњи неуспех. Задржите га. Известите шта мислите са њиме да постигнете. Ми боље познајемо став Савезника. Према томе не треба да се излажемо у безуспешним акцијама.36
Оцокољић је већ био на путу, заједно са студентом Растком Марчетићем, па је Дражи, 3. априла, остало само да пита: ”Да ли ће Пазарац моћи да нешто учини? Какве сте му директиве и упутства дали?” Првих дана априла, на страну фронта коју су држали Западни савезници пребачени су и Милорад Илић и новинар Боривоје Гавриловић, а потом и адвокат Милан Фотић, брат Константина Фотића, бившег амбасадора Краљевине Југославије у Вашингтону.37
Али, као што је Дража очекивао, Савезници су их све задржали у интернацији, у Швајцарској.
У вези Љотићевог веровања да ће Западни савезници послати војну мисију у Истру и Словенију, у поменутом радиограму од 1. априла 1945. Дража је писао Дамјановићу:
Довођење савезничке мисије код Вас не верујем да се може остварити. Савезничка мисија никад неће доћи док су Немци на том терену.
Љотић је преко послатих делегата тражио од Савезника да, сем својих мисија, пошаљу и краља Петра. Дража, пак, не само што је сматрао да они то неће учинити, већ је веровао да је у постојећим околностима контрапродуктивна и најобичнија депеша подршке краљу. Када је пуковник Мирко Лалатовић 17. јануара 1945. послао серију таквих депеша, на вест да је краљ одустао од подршке Ј. Б. Титу, Дража му је одговорио:
Бојим се да упућене депеше краљу не буду сувише преурањене, па да опет почну Енглези да лупају по нама (мисли се на бомбардовања – прим. аут). Боље би било да је то наша преса узела да пропагандно искористи за земљу и иностранство.38
Првих дана марта 1945. године шеф центра везе Команде Сарајева и Романијског корпуса, капетан Саша Теодоровић, ухватио је везу са једном савезничком радио станицом у Швајцарској. Капетану Теодоровићу Дража је писао 4. марта:
Јавите се Берну поново, да сте ви станица из шуме ђенерала Михаиловића, који се бори са својим трупама за демократију и слободу. Желимо да одржавамо сталну везу и да их обавештавамо о догађајима у земљи, о којима цео свет треба да зна – праву истину. Кажите на који начин преко Берна можемо добити везу са другим државама.39
Теодоровић је наредних дана проследио неколико примљених депеша Центру везе Врховне команде. Још док све депеше нису били преведене, Дража му је 11. априла писао: ”Изгледа Берн не жели да одржава везу”.
У чему се, дакле, састојао тај Љотићев план, који његове присталице и данас тумаче као пропуштену прилику за промену исхода Другог светског рата?
У интерпретацији Бошка Костића, који је као Љотићев делегат план лично изложио Дражи, 15. и 16. марта 1945. године у Босни, реч је о следећем:
Сви југословенски националисти треба да се концентришу у Словеначкој и Истри. По Љотићевој замисли ту ће се оджати одлучна битка између националиста и партизана-комуниста. Ми националисти не смемо дозволити да Тито освоји Словенију. Она, напротив, мора остати у рукама националиста. Он је са Словенцима већ постигао споразум и они су образовали Национални комитет који ће прогласити слободну федеративну јединицу Краљевине Југославије – Словенију – која не признаје Тита него краља Петра Другог. Национални комитет Истре и Приморја објавиће своје прикључење федеративној јединици Словенији у саставу Краљевине Југославије.
У даном тренутку позваће се краљ Петар Други да дође у Словенију и преузме своју краљевску власт. Све националне снаге имају се ставити под команду ђенерала Андреја (И. Презеља). На ово је пристао и ђенерал Рупник. Ово из политичких и тактичких разлога. Љотић моли ђенерала Михаиловића да са целокупном својом војском дође у Словенију и да он лично води операције и издаје потребна наређења. На ово су и Словенци пристали.
У даном тренутку, словеначки национални комитет тражиће од Англоамериканаца да се совјетским и Титовим трупама не дозволи улазак у Словенију, пошто је 90% народа против партизана, и замолиће да англоамеричке трупе као савезничке уђу у Словенију. У Словенији треба онда извршити плебисцит под међународном контролом на коме би народ слободном вољом изразио своје расположење.40
План је, очигледно, оперисао само са једном неспорном чињеницом: да је преко 90% народа против комуниста. То је у ствари важило за све народе. Управо позивајући се на ту чињеницу, представници Пољске и Чехословачке, али и Румуније и Мађарске, које су ратовале на страни Сила осовине, током 1944. године упорно су тражили долазак Западних савезника и плебисцит под међународном контролом. То су захтевали и представници Краљевине Југославије, укључујући и Дражу лично.
Међутим, Западни савезници су све ове захтеве одбацили.
На крају је одбачен и захтев словеначког Народног одбора, односно новопроглашеног парламента, од 3. маја 1945. Словенци су тада позвали и краља и Савезнике, али узалуд. Позив је уследио тако касно због невоља Дражиних људи у Словенији са Рупником, који тај позив ипак није подржао. Љотићевци ово не помињу, као ни факат да није постојао никакав писмени споразум или договор Народног одбора са Љотићем, тј. ово тело је признавало само Дражу.
Према томе, показало се да Љотићев део плана у вези са Западним савезницима није био ништа друго до утопија. Не осврћући се на ову чињеницу, његове присталице наставиле су да пишу како је заправо Дража слепо веровао Западним савезницима. Звучи невероватно, али они чак тврде да је Љотић ”успоставио најсрдачније односе” и са Западним савезницима! Ево цитата:
Осим овога рада на самом тлу Словеније (где је ”успео да повеже све групе” – прим. аут), активност Димитрија Љотића била је још шира и обухватнија, тако да је прелазила границе Југославије. С једне стране, Љотић је успоставио најсрдачније односе са ђенералом Андрејем Андрејевићем Власовом и његовом антибољшевичком армијом, а с друге – са Западним савезницима, шаљући иза линије фронта Михаиловићеве и своје представнике с циљем, да објасне националну борбу у Словенији и добију сагласност и потпору за исту.41
Други фактор с којим се Љотић прерачунао јесу Немци. ”Националне снаге” у Словенији он је, саопштавајући свој план Дражи, процењивао на 35.000 бораца, Срба и Словенаца. Очекивао је да се мобилизацијом може сакупити још приближно толико и да би се, са доласком 25.000 Дражиних људи из Босне, ”у Словенији створила једна јака армија од близу 100.000”.
С друге стране, Дража је рачунао да Љотић, као ни током целог рата, ни сада није имао војску, јер је знао да се љотићевци налазе у саставу немачких јединица и под немачком командом. Пошто је исто то важило и за словеначке домобране, њему је било јасно да је ”јединство националних снага”, о коме је говорио Љотић, само још једна утопија.
Тако, с образложењем да су партизани заузели Карлобаг и Госпић и кренули даље на северозапад, командант есесоваца и полиције, генерал Глобочник, 9. априла 1945. године поставља своје јединице на нову линију одбране, а међу њима и љотићевце, издајући им следећу наредбу:
Српски добровољачки корпус са три пука са поласком 10. априла 1945. са линије Илирска Бистрица – Шт. Петер на Краусу – Постојна, вршиће чишћење подручја Снежника до Купе и долину Чабранке и спречаваће упад бандитских снага у оперативну зону армијског корпуса.
Са југоисточно од Ријеке ангажованим снагама Вермахта успоставити везу преко команданта СС и полиције у Ријеци.
Снабдевање и исхрану регулисаће СДК самостално.
СДК достављаће дневне извештаје о ситуацији Оперативном штабу до 19,00 часова.42
Ни ову чињеницу љотићевци не признају. Они пишу да су се у Словенији договарали са свима, од љубљанског бискупа Рожмана до руског генерала Власова, само не помињу договоре са Немцима, односно наредбе које су од њих примали.
Штавише, занемарујући факат да се Павле Ђуришић тада налазио далеко од Купе и Ријеке, и да у ствари нису ни знали где је он – љотићевци су одмах почели да тврде како су они сами послали три пука, управо с наредбом да пронађу и спасу бившег Дражиног команданта.
И мада у немачкој наредби јасно пише да су ова три пука имала да се крећу ”до Купе”, у љотићевској причи њихов задатак био је ”да форсирају реку Купу”, односно да је пређу, ”и да ухвате везу са војводом Павлом Ђуришићем”.
Карапанxић је касније додао да је одлука о слању пукова у Босну донета на заједничком састанку Љотића, Ђујића и Јевђевића. Ево цитата:
Љотићу је тешко падао овакав став ђенерала Михаиловића… Љотић је видео, да је војвода Ђуришић препуштен сам себи. Зато се одмах састао са војводама Ђујићем и Јевђевићем, да би се договорили шта да учине да би Павлу пружили што ефикаснију помоћ. И на заједничком договору Љотић, Ђујић и Јевђевић су решили, да одмах упуте на реку Купу три пука Српског добровољачког корпуса (2, 3. и 4) на челу са потпуковником Таталовићем, начелником штаба СДК, и један део Јевђевићевих четничких снага на челу са капетаном Xаковићем. Ове националне снаге хитно су упућене на терен са циљем: да форсирају реку Купу и да ухвате везу са војводом Павлом Ђуришићем.43
Понављајући мит о ”страховитој бици” на Лијевча Пољу, у којој су Ђуришићеви људи имали тако велике губитке да се ”свега око хиљаду четника чудом неким успело да спасе и да продре ка Кордуну”, Карапанџић се, као и у свакој прилици, враћа анализи наводно Дражине улоге:
Најтрагичније било је то, што се у штабу ђенерала Михаиловића чула борба и знало да се то војвода Ђуришић бори на живот и смрт да би се пробио, а није му се, међутим, притекло у помоћ!44
О Јевђевићевим четницима, који су се вероватно вратили сазнавши за прави задатак љотићевског одласка на Купу – ако су уопште и пошли – Карапанџић пише:
Међутим, док су добровољци доспели до реке Купе и јуначки се носили са партизанима, капетан Џаковић је са Јевђевићевим четницима напустио борбене окршаје. Добровољци су наставили са борбом, али нису могли да форсирају реку Купу, јер су поједини добровољачки батаљони морали да се боре са читавим партизанским дивизијама. На пример, у борби код Презида, два батаљона добровољаца нападала су на једну партизанску дивизију, која није могла да одоли силини добровољачког напада…45
Три љотићевска пука Немци су касније повели са собом, у Аустрију, одакле су их Британци вратили комунистима. Тада је кренула прича о узвишеном пострадању у покушају спасавања Павла Ђуришића и његових људи. У причу је поверовао и капетан бојног брода Јаков Јововић, који је, честитајући љотићевцима славу 1953. године, писао:
Црна Гора и њени борци се са најдубљим поштовањем клањају пред сјенима витезова два пука (у ствари: три – прим. аут) тог корпуса, који безмало сви падоше хрлећи у помоћ горостасу наше борбе, прослављеном и несрећном војводи Павлу…46
Немци, пак, нису ни помишљали на спасавање Павла Ђуришића, мада су то лако могли извести. Карапанxић пише и ово:
Бошко Костић се уочи свога пута у Босну састао са д-ром Нојбахером, који му је рекао ”да одобрење још није дошло” за пребацивање војводе Павла Ђуришића и ”чим нешто дође обавестиће Љотића”.47
Одобрење никада није стигло јер су Немци подржавали други план: формирање Црногорске националне армије и замена Павла Ђуришића Секулом Дрљевићем.
У чланку ”Нови рат”, објављеном 7. априла 1945, у листу ”Наша борба”, званичном органу ”Збора”, Љотић је писао да је ”рат далеко од краја”. Предвиђао је да Немачка неће потписати капитулацију, већ да ће милионе војника бацити у герилу, која ће се жешће борити на совјетској, него на англоамеричкој окупационој зони. ”Према овима (Англоамериканцима) рат има за циљ да им покаже да није завршен, да положај Англоамериканаца уласком у Немачку није постао ни мало добар, да их напротив немачка војска држи тек сад за гушу, да се другим речима рат може завршити само политички”, писао је Љотић.
Политички, односно споразумни, завршетак Другог светског рата, не би донео мир, већ прелазак у ”трећи рат” који је Љотић очекивао – рат против Совјетског Савеза. ”Тај моменат ће чекати немачка војска. Зато она сад неће положити оружје. Зато ће водити овај нови рат, под новим, тешким, али часним условима. Сигурно је, уколико напред наведени услови буду испуњени (формирање јаке гериле – прим. аут), да Немачка овај рат неће изгубити”, закључује Љотић, надајући се да Јевреји неће успети да спрече очекивано избијање ”трећег рата”, тј. рата удружених Западних савезника и Немаца против Совјета.48
Према томе, Љотић је гледао на ствари немачким очима, и то очима најфанатизованијих Немаца. Само њима је било у интересу повлачење четничке главнине из Босне у Словенију. Подразумевали су да би притом Дражину војску претворили у љотићевце, што су желели током целог рата. Тиме би ојачали одбрану својих положаја, а уједно би настојали да преко Драже успоставе везу са Западним савезницима, у покушају прављења новог фронта, тј. изазивања новог – Трећег светског рата.
Огромне количине оружја и опреме за замишљених 100.000 војника ”националних снага” у Словенији – помињу се и тенкови и артиљерија – требало је да дају управо Немци. Доживљавајући их као своје природне савезнике, љотићевци пренебрегавају и факат да се Словенија налазила под немачком окупацијом. За ову, на крају једину преосталу област под Немцима, они тврде да је била слободна територија. Карапанxић пише:
Да је према замисли Димитрија Љотића било у Словенији сто хиљада добро опремљених националних антикомунистичких бораца под јединственом војничком командом, скоро са сигурношћу се може тврдити да комунисти не би могли да овладају тим слободним делом Југославије, нити би им био дат икакав контакт са англоамеричким трупама.49
Тај контакт је, разуме се, давно успостављен.
С друге стране, Дража је сматрао да се љотићевци и словеначки домобрани, али и део легализованих четника, налазе у немачком загрљају смрти, па је чинио све да их отргне и усмери ка Западним савезницима, тј. у Италију уместо у Аустрију. Испоставило се да су они који су крај рата дочекали на немачкој зони у Аустрији масовно страдали, за разлику од јединица које су се пробиле до савезника у Италији. Зато је Дража на почетку свог првог опширног извештаја војводи Ђујићу после дужег периода, 24. фебруара 1945, написао управо ово: ”Настаните да се национална линија потпуно одржи, као и лојалност према савезницима.” У вези с тим питањем, Дража је 16. фебруара 1945. писао пуковнику др Младену Жујовићу:
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци. Немојте пропуштати да свуда указујете на разлику између глупих акција на страни немачког Рајха и нас. Са свим тим ми немамо никакве везе, као ни са њиховим емисијама преко радија ”Донау” и извесне станице ”Национална Србија”, који су чисто немачке творевине.
Немци желе да искористе нашу тешку ситуацију, у којој се налазимо захваљујући политици наших савезника…50
Повлачење према Италији Карапанxић овако тумачи:
Повлачење је дошло, што је ђенерал Дамјановић, по смрти Љотићевој, био званичан командант свих снага, али фактички није смео да предузима команду ”због незгоде везе са Немцима” (тако се он сам изговарао).51
Тврдња имплицира да је Љотић до погибије био ”званични командант” свих јединица у Словенији, па и четника, што није тачно. Генерал Дамјановић је заправо одбијао команду над ”националним снагама” које су се налазиле у саставу немачке војске. Да је прихватио захтеве љотићеваца, постојала је опасност да и њега увуку у немачки ланац командовања, а са њим и све јединице у Словенији и Истри.
Најзад, Љотићев план није узимао у обзир фактор усташе. Чак и да је Љотић уистину успоставио ”најсрдачније везе” са Западним савезницима, и да иза његовог плана нису стајали Немци – Дража опет не би наредио напуштање Босне, све док су се у њој налазиле усташке јединице, пошто би оне одмах искористиле прилику за покретање још једног таласа геноцида.
”Заблуделих синова српског народа” било је толико, да је крајем 1944. и почетком 1945. године војвода Јевђевић готово сваког дана јављао како у Истру и Словенију долази по неко ко се представља као ”Дражин делегат”. Најзад, Јевђевић је 5. јануара 1945. писао Дражи: ”Сваки други који дође из Аустрије наступи као Ваш делегат”.52
Прави делегати, мајори Маровић и Јевтић, као и војвода Јевђевић, извештавали су поред осталог и о преговорима лажних делегата о његовом, Дражином, уласку у нову Недићеву ”српску владу”. У овом контексту помињу се три преговарача: бивши Недићев министар Милан Аћимовић, пуковник Александар Николић и капетан Милорад Митић. Аћимовић је током рата тајно радио за четнике, Николић је раније био командант Славоније, док је Митић 1943. смењен са дужности команданта Златиборског корпуса. Ујесен 1944. они су напустили земљу са Миланом Недићем.
О формирању нове владе, у Кицбилу, Јевђевић је 31. јануара 1945. писао Дражи:
Аћимовић наставља преговоре и по данашњој изјави Немаца пристаје да уђе у Недићеву владу. Међутим, Недић инсистира да Ви будете у влади… Пуковник Николић и капетан Митић живе у Бечу униформисани са Вашим ознакама. Купују злато за државни новац. Богато опремљене своје породице шаљу у Италију…53
Дража је одговорио Јевђевићу истог дана:
Да ли уопште има будале на свету, која би могла да верује да бих ја ишао у Недићеву владу. Поручите пуковнику Николићу и капетану Митићу да се што пре торњају на терен.54
Такође 31. јануара, Јевђевић је јавио и ово:
Ђенерал Недић узео став за Вас и дошао у сукоб са Љотићем.55
А када су Маровић и Јевтић поново поменули ”Дражине делегате”, он им је 2. фебруара 1945. одговорио:
Ви патите од делегата. Ја у Бечу уопште немам делегата. Понављам. Немам делегата код Немаца. Уопште ово запамтите. Не могу да Вас разумем и за стварање српске владе у Бечу. Ваљда и не можете помислити да се ја тиме бавим. Понављам, ја немам никакве везе са Немцима.56
На Јевђевићево упозорење да Љотић наставља са покушајима придобијања четника за свој план, Дража је 5. марта отписао:
Што се тиче Љотићевих тежњи, не бојим се ама баш ништа. Поручите им свима да буду паметни и да не разбијају оне снаге које се боре за слободу, док они тамо незапослени седе.57
А ово је Дражин радиограм Јевђевићу од 9. марта:
Будите уверени да ни Србијанци не желе да дођу тамо, те се неће господин Љотић задовољити.58
Долазак Љотићевог делегата Бошка Костића у Босну, 15. и 16. марта 1945, Дража је искористио за слање својих представника, на челу са генералом Дамјановићем, у Словенију. Посао је у Босни обављен у кратком року, али онда се делегација дуго није јављала из Словеније. ”Известите да ли је стигао Костић, понављам Костић са људима који су отишли одавде. Ако није стигао трагајте шта је било са њима, јер су одавде кренули пре 12 дана”, писао је Дража Јевђевићу 28. марта.59
Иначе, Костић је раније једном приликом поменут у четничким документима. Незнано како, управо он је фебруара 1944. донео четницима новац из Турске, послат преко повереништва Југословенске владе. Сазнавши за то, пуковник Лалатовић је 27. фебруара 1944. писао Дражи:
Онај човек који је донео новац из Турске и који је тражио потврду пријема, то је Бошко Костић. Понављам Бошко Костић. Јавио сам Миловићу да је он Љотићев секретар и да га се чува.60
Када је делегација најзад стигла у Словенију, успостављена је радио веза између Драже и Љотића, најпре преко Ђујићеве радио станице, а потом директно. Прва Љотићева депеша није позната, а прва Дражина депеша, одаслата 31. марта 1945, гласи:
Потврђујем пријем Ваше депеше бр. 1. Ви нам можете много учинити сада. Мој повереник ће Вас обавестити о тачном стању код нас. Ми тежимо Србији, то нам је циљ. Очекујемо да ћете се и Ви са свима снагама кренути овамо. То ће олакшати и Ваш положај тамо, јер ћете моћи добити већу попуну у људству кад се будете кренули овамо.
Док не кренете помозите нам у материјалу колико год највише можете. Питање муниције је најактуелније. Обећања нам слабо користе. Мора се активно радити да је добијемо. После тога обућа, одећа, веш су веома потребни. На нашем простору акције се веома повољно развијају за нас. Уверен сам да ћете нас помоћи највише што можете. Поздрав генерал Михаиловић. Очекујемо успостављање директне везе.61
Дакле, на Љотићев позив у Словенију, Дража је одговорио контрапозивом. Образлажући зашто је важније да четници дођу у Словенију, него љотићевци у Босну, Љотић је 10. априла писао:
Овдашњи Немци очекују појачање притиска совјетског са Тромеђе у правцу Дравске долине ради што бржег избијања на пролазе алписке из Италије.
Ако се то обистини, онда је јасан план да се онемогући савезницима избијање у Централну Европу. Тиме се опет оправдава наш садашњи положај у Истри.
Ово је опет услов словеначке и хрватске борбе за Краљевину Југославију…
Зато сам и молио непрестано концентрацију и ваш долазак овамо.62
Овим је Љотић мање-више отворено саопштио како је концентрација ”националних снага” у Словенији срачуната на помоћ Немцима да спрече продор Западних савезника у Централну Европу, односно у само средиште Трећег Рајха.
Даље у овом радиограму Љотић пише да устанак у Србији не може успети, односно да је ”потребан само под једним од ова три услова: немачко неко чудо и реакција у правцу Балкана, сукоб Англоамерички са Совјетима, унутрашња револуција у Совјетији”.
Дража је успоставио радио везу са Љотићем у покушају набавке ратне спреме, пре свега муниције, пошто су љотићевцима били доступни немачки магацини. Његов радиограм генералу Дамјановићу од 31. марта 1945. потврђује да је тај циљ донекле остварен. Поред осталог, Дража је тога дана писао Дамјановићу:
Радостан сам кад сам добио вест да сте стигли на одређено место. Брашно и пасуљ смо добили, али муницију нисмо. Ургирајте за муницију ако можете отуда. Примили смо размењене фунте по врло повољном курсу и за 50 фунти добили 18.400.000 куна…63

ИYВОРИ
35 Зборник докумената, том 14, књига 4, 719.
36 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
37 О слању Фотића Јевђевић је известио Дражу још 21. јануара 1945: ”Интервенцијом Љотића, по пристанку Немаца, Фотићев брат отпутовао за Швајцарску преко Беча да посети свога брата у Америци и однео му поруке”. (Зборник докумената, том 14, књига 4, 739.) Ипак, Фотић тада није отпутовао.
38 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23/1.
39 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
40 Б. Костић, За историју наших дана, 211.
41 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, 425.
42 Зборник докумената, том 12, књига 4, 847-848.
43, 44, 45 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, 414, 417, 418.
46, 47 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, 419, 419-420.
48 Наша борба, 7. април 1945.
49, 51 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, 455, 449.
50 Зборник докумената из заоставштине Младена Ј. Жујовића, 196-197.
52, 53 Зборник докумената, том 14, књига 4, 719, 745.
54 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23/1.
55 Зборник докумената, том 14, књига 4, 749.
56 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
57, 58 и 59 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
60 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 1/1.
61 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
62 Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, 415.
63 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.