Ђорђе Ћапин: Однос према српским споменицима у Конавлима
ПРЕДГОВОР
У основи ове књиге је текст “Однос према српским споменицима у Конавлима” – рад прочитан на “Савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштине у Републици Српској и Републици Српској Крајини”, одржаном у Бијељини у мају 1995. године. Зборник радова са тог скупа никада није штампан, а опширни изводи из текста су објављени у часопису “Погледи” бр. 182., Крагујевац 1995. Текст у рукопису је кружио по заинтересованим круговима и више пута је коришћен и цитиран, понекад и коректно. Први пут је у цјелини објављен на Интернету у оквиру Пројекта “Растко-Бока” 2001. године, на српском и енглеском језику.
Због осјетљивости третиране материје (уништавање српских споменика на Приморју, што је увијек актуелна и неисцрпна тема), појава оваквог текста на Интернету је изазвала различите реакције, већином позитивне, али је било и оних других.
Управо тим другим и другачијим виђењима смо поклонили посебну пажњу у другом поглављу, гдје је дата електронска преписка са два уважена господина из Конавала, којима се неке чињенице нису свидјеле, па су реаговали на приказани начин. Начин реаговања, ниво и речник показују у најбољем могућем свјетлу оно што се наводи у наслову и српску прошлост Конавала и културни ниво савремене Хрватске. На читаоцима је да то просуде. Читаоцима дугујемо извињење због израза које у својим писмима користе господа из Конавала, која за себе кажу да су на културном нивоу “милијарде свјетлосних година” испред аутора, али цијенимо да би свака цензура у овом случају била неоправдана.
У наведеној преписци помињана је и коришћена публикација “Народна застава уједињених Хрвата и Срба”, коју је издало Цавтатско и конавоско братство, штампана у Пасарићевој Српској дубровачкој штам-парији 1905. године. Зато што у великој мјери потврђује тезе изнијете у “Односу према српским споменицима…” и износи неке интересантне податке са почетка 20. вијека у свјетлу којих се етнички састав Конавала и национално осјећање Конављана показује битно другачијим од савременог, брошура је дата у цјелини као треће поглавље.
У данашњем времену, оптерећеном политичким и недавним ратним сукобима, тешко је о осјетљивим и политички злоупотребљаваним питањима говорити растерећено и објективно. Тешко је и покушати саопштити истину, нарочито истину која не одговара неким политичким круговима. Увијек, чак и данас у Херцег-Новом, онај који говори истину, извјесно мора рачунати са свакаквим етикетама из политичког подземља, нарочито од стране којој истина најмање одговара, али и од неких других групација, које су декларативно на једној, а стварно на некој сасвим другој страни. Опет је на читаоцима да просуде коме ће и на основу чега вјеровати.
У Херцег-Новом, децембра 2002.
Аутор
Ђорђе Ћапин
ОДНОС ПРЕМА СРПСКИМ СПОМЕНИЦИМА У КОНАВЛИМА*
Овај рад нема претензију да пружи потпун увид у број и стање споменика културе у Конавлима, већ само да пружи доказе о неким примјерима њиховог уништавања и преправљања. Конавли нису изузетак. Сличних примјера има у свим српским земљама, посебно у онима које су биле под аустро-угарском окупацијом. Рад на откривању бројних фалсификата, од средњег вијека до данас, морао би бити један од приоритета наше науке. Разбијање јединственог српског етничког и културног простора покушава се постићи, између осталог, и манипулацијама споменицима, од њихове погрешне пре-зентације до простог заобилажења и нерегистровања.
***
Стару словенску жупу Конавле, која на истоку граничи жупом Драчевицом (данашња Херцегновска општина), а на западу Жрновицом (Жупа дубровачка), према Константину Порфирогениту[1] населили су Срби. Српски и православни карактер Конавли су у потпуности сачували до прве половине XV вијека, када падају под власт Дубровника. И поред вишевјековне агресивне акције Римокатоличке цркве, која је и успјела да покатоличи конавоско становништво, трагови његовог православног поријекла видљиви су до данас.
Конавли се помињу у изворима као једна од жупа Травуније или као посебна кнежевина. Област је била у саставу српских средњовјековних држава (Дукље, немањићке Србије, касније Босне), а са све већим слабљењем централне власти прелази из руку у руке разних обласних господара. Дубровник 1419. године купује од Сандаља Хранића источни дио Конавала са Витаљином, а 1426. остатак од војводе Радослава Павловића. Вјерски изразито нетолерантни Дубровник одмах почиње превођење Конављана у римокатоличку вјеру. Акција је спроведена релативно брзо, тако да се посљедњи православни свештеник Божидар Тараковић помиње 1466. године.[2] Активног отпора је било у почетку, а пасивног и много касније. Због снажног отпора становништва није успио покушај да се у селу Светог Ђорђа (данашњи Поповићи), најјачем право-славном центру, подигне фрањевачки самостан. Народна традиција памти убиство два фратра фрањевца, чак и мјесто гдје се то догодило.[3] Самостан је касније подигнут у Придворју.[4] Као траг православне прошлости остали су бројни топоними са префиксом “грчки”, затим Поповићи, Попова глава, Попова њива, Калуђер и сл.
Дубровачка Република се задовољила формалним превођењем становништва у римокатоличку вјеру, али углавном није дирала постојеће вјерске објекте и народне обичаје. (Разлике између православља и римокатоли-цизма у XV вијеку нису биле изразите као данас, а за обје конфесије је још важио јединствени јулијански кален-дар). Конављани 1799-1800. године дижу устанак против дубровачке властеле, а у рату Руса, Црногораца и Бокеља против Француза 1806-1807. године дио Конављана прилази савезничкој војсци и пали имовину Дубровчана. Тек од пада под Аустрију 1815. године почиње систе-матска акција на денационализацији, искорјењивању старих српских народних обичаја и уништавању и преправљању српских споменика. Акција траје до пада Аустро-Угарске 1918., а наставља се још већим интен-зитетом за вријеме тзв. Независне Државе Хрватске и комунистичке СР Хрватске у бившој СФРЈ. Све до почетка аустријске окупације, па и много касније, хрватско име је потпуно непознато у Конавлима. Тек од друге половине XIX вијека, када су сви римокатолици српског језика проглашени Хрватима, постепено се уз притисак власти и Цркве и Конављани почињу изјаш-њавати као Хрвати.
Међутим, и поред притисака, највећи број Конав-љана чува старе српске народне обичаје (крсна слава, Божић са бадњацима и сл.), памти своје поријекло (Црна Гора и Херцеговина) и “стару вјеру”.[5] До 1941. године се многи и формално изјашњавају као Срби римокатолици. Задржавање становништва под својом контролом Црква постиже разним методама, па и отвореним притисцима и пријетњама.[6]
Традиција у Конавлима биљежи преко тридесет локалитета на којима су биле “грчке” или “православне” цркве и “грчка” гробља. Предање биљежи и најмање четири православна манастира. За неке цркве изричито говори да су грађене “кад је у Конавлима била право-славна вјера”.[7]
***
Споменици културе средњег вијека заслужују посебну пажњу и најубједљивије свједоче о право-славном карактеру Конавала. Управо они (не само у Конавлима, како ћемо видјети касније) су све до најнови-јег доба предмет беспримјерних манипулација, преправ-љања и уништавања.
Запањујућа је чињеница да у Конавлима послије Другог свјетског рата нису вршена археолошка рекогно-сцирања и ископавања, или ако јесу, њихови резултати су сакривани од научне јавности. Конавли су “празан” простор на археолошким картама, нарочито за средњо-вјековни период. Треба напоменути да је Дубровачка општина била центар туризма бивше СР Хрватске и једна од најбогатијих општина у тој републици, па се такав однос према културној баштини (за разлику од етничких хрватских крајева) не може правдати недостатком мате-ријалних средстава, а нарочито не недостатком стручних кадрова или стручног интересовања. Хрватске власти су искључиво из политичких разлога спречавале истражи-вања, јер би њихови резултати само могли штетити хрватском “праву” на окупиране српске земље и отвореним територијалним претензијама на друге српске области (Бока Которска). Споменици културе нису штићени, тако да је њихов број на терену данас мањи од иначе оскудних и непотпуних података у литератури.
Више цркава, које су биле оријентисане ка истоку и имале православне олтаре, порушено је у другој половини XIX вијека, за вријеме аустро-угарске окупације, да би на њиховим темељима или у непосредној близини биле подигнуте нове, са другачијом оријентацијом и без апсиде. (1885. године је срушена црква Рождества Пресвете Богородице из XV вијека испод Соко-града, половином XIX вијека црква Св. Јована у Љутој, у новије вријеме црква са “грчким” гробљем у Рачевом пољу и подигнута данашња Свети Рок итд.). Ако се рушење старих цркава и њихово “обнављање” може некако и правдати незнањем у XIX вијеку, наставак такве праксе до шездесетих и седамдесетих година овог (XX) вијека (када постоје развијене службе евиденције и заштите споменика културе) упућује на намјерно, криминално уништавање споменика да би се прикриле њихове православне карактеристике.
Двије цркве Светог Великомученика Димитрија у Пичетама и Свете Великомученице Варваре у Мрцинама, у стручној литератури[8] су забиљежене као једнобродни храмови са полукружним апсидама, православним посветама[9] и великим некрополама сте-ћака. Цркве, које су постојале до средине шездесетих година XX вијека, у таквом облику више не постоје.
Црква Светог Димитрија у Пичетама (Митрова црква) је данас грађевина правоугаоне основе, димензија 5,80 x 3,70 метара, без апсиде (слика 1). На сјеверној и источној страни садашњег објекта запажа се већа концентрација шута, који уз источни зид формира полукружну основу (темељ апсиде). У близини цркве нема ни једног стећка. Иза ње су се све до Првог свјетског рата сахрањивали православни.[10] Сви над-гробни споменици су данас уништени.
Црква Свете Варваре (Варина црква) у Мрцинама данас такође нема апсиду. На надвратнику је у плитко урезаном квадратном пољу уклесан крст и година 1889. Како је површина квадратног поља потпуно бијела (слика 2), са свјежим урезима и траговима длијета, за разлику од околних површина које су временом добиле сиву патину, фалсификат не може бити старији од седамдесетих година овог (XX) вијека. Може се само нагађати шта је уништено овом интервенцијом. Сачувана је некропола стећака коју мјештани зову “гробље Кулина бана”. Цркву Свете Варваре и непосредну околину хрватске оку-пационе власти су 1992-1993. године претвориле у утврђене тенковске положаје хрватске војске, што пред-ставља још једну, у низу злоупотреба споменика.
Споља је президана и црква Светог Ђорђа у Цавтату, али се изнутра још види православни олтар. Између два свјетска рата црква је била православна. У порти је и сада православно гробље са више гробова руских емиграната.
Црква Светог Димитрија у Габрилима (слика 3)[11] из доба српске државе у Дукљи (XI вијек) најстарија је сачувана црква у Конавлима. Оријентисана је према истоку; апсида је споља четвртаста, а спољни зидови украшени лезенама. У изворном облику су сачуване цркве Св. Ане у Ловорну (XIII-XIV вијек) и старија (од двије постојеће) црква Светог Спаса у Витаљини (XIV-XV вијек), обје са православним олтарима, оријентисане ка истоку. Црква у Витаљини је ван употребе и претворена је у оставу.
***
Значајно свједочанство православне прошлости Конавала су стећци, надгробни споменици XIV-XV вијека, карактеристични за српски динарски простор од Лике до Скадарског језера, а на сјеверу до Посавине. Од аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године до данас стећци су злоупотребљавани у политичке сврхе, са циљем изузимања територија на којима се налазе из српског националног корпуса. Приписивани су без ваљаних доказа историјски и археолошки неухватљивим “богумилима” и представ-љали су камен темељац у грађењу такозване “бошњачке” односно “муслиманске” нације.* Такве тезе данас већина непристрасних истраживача не прихвата, што читаву бајку своди на разумну мјеру и све више је приближава истини. Данас се поуздано може тврдити да стећци, с обзиром на смјештај поред православних цркава (живих цркава, црквина и цркава које су касније преузели римокатолици), оријентацију исток-запад са главом покојника на западу, натписе и орнаментику, те рас-прострањеност искључиво унутар српског етничког простора припадају вјерницима Источне православне цркве.[12]
Стећци у Конавлима постоје на више од двадесет локалитета и не разликују се од оних у осталим дјеловима Травуније. Потпуно се стилски наслањају на сусједне области данашње Херцеговине, херцегновског краја и Жупе дубровачке. Од поменутих двадесет, дванаест локалитета уопште није познато у стручној литератури. Стећци данас постоје код цркава Св. Ивана и Св. Вида у Водовађи, Мале Госпе испод Сокола, Св. Срђа и Вакха и Св. Тројице у Придворју, Св. Варваре у Мрцинама, Св. Рока у Ђуринићима, Св. Спаса у Витаљини, Св. Ивана у Љутој, Св. Илије у Струјићу, Св. Михаила у Миханићима, Св. Димитрија у Габрилима, Св. Луке у Бротницама, Св. Ђорђа у Цавтату, Св. Луке у Комајима, Св. Ане у Пољицама итд. Преглед није потпун и детаљнијим рекогносцирањем би се број локалитета највјероватније повећао. Једини натпис на стећку је пронађен у Бротницама.[13] Остали ћирилични натписи који се помињу у литератури[14] данас су уништени. Само у Бротницама (Горњи Конавли, уз саму данашњу херцеговачку границу) стећци се налазе на својој првобитној локацији и оријентисани су исток-запад, док су на осталим локалитетима измјештани, намјерно ломљени и употребљавани као грађевински материјал. Док у сусједним областима данашње Црне Горе и Херцеговине постоје само спорадични примјери измјеш-тања, у Конавлима се може говорити о намјерном, систематском ремећењу првобитне оријентације. На већини гробаља данас је знатно мање стећака него што је наведено у литератури (нпр. Мала Госпа испод Сокола, Свети Спас у Витаљини). Велики број стећака је секундарно употребљен за нове гробове или за ограде црквених порти, степеништа, капије и сл.
***
На савременим гробљима готово да нема надгробних споменика прије 1900. године. Између године 1900. и почетка Првог свјетског рата, и неколико година послије њега, већина сеоских гробаља је обновљена и потпуно измијенила изглед. Уништени су скоро сви старији надгробни споменици. Уочено је да се на латиничним надгробним натписима са почетка овог (XX) вијека понекад мијешају ћирилична слова (гробље у Јасеницама и др.). Међу најстаријим натписима је један ћирилични са градског гробља у Цавтату, који припада римокатоличкој породици Зоре (слика 4):
РАКА ПОРОДИЦЕ ЗОРЕ ИЗ ЦАВТАТА ПОДИГНУТА ГОДИНЕ 1889.
О српском осјећању неких старих Конављана римокатолика свједочи латинични натпис на гробу Мата Враголова (1907.), такође са гробља у Цавтату:
ДНЕ VI ТРАВЊА ГОД. MCMVII
ПРЕСЕЛИ СЕ У ВЈЕЧНОСТ
У ЦВИЕТУ МЛАДОСТИ
МАТО ВРАГОЛОВ
ПОКОЈНОГ КАП. СТИЈЕПА
ВЕЛЕПОСЈЕДНИК И ПРАВНИК
РОДОМ И ДОМОМ ЦАВТАЋАНИН
ДУШОМ СРБИН
БИЈАШЕ МЛАДИЋ ПЛЕМЕНИТЕ ДУШЕ
ПОШТЕНА СРЦА
МНОГО УМАН И УЧЕН
РАДО СЕ ЈЕ С НАРОДОМ БАВИО
СИРОМАСИМА СКРОВИТО ПОМАГАО
ПОШТЕНИЈЕМ ОМИЛИО
НИКОМЕ СЕ НЕ ОМРАЗИО
УЗ ТО ЗАСЛУЖИО
ДА БЕЗ РАЗЛИКЕ РОДА И ЗАКОНА
СВАК ГА ЗАЖАЛИ И ПОЖАЛИ
ВЈЕЧНА МУ УСПОМЕНА
Ријечи “ДУШОМ СРБИН” су намјерно уништене (слика 5).
***
Манипулације споменицима културе нису специ-фичност Конавала, мада је ту стање далеко горе него у другим крајевима, гдје је бројно и организовано право-славно становништво пружало отпор и углавном очувало своје споменике, нарочито цркве. Уништавања споме-ника и разних подметања има и у Боки Которској.
На градским вратима Херцег-Новог (Тора) стајао је ћирилични натпис који је намјерно уништен.[15] Ћирилични натписи из XVIII вијека на црквама у залеђу Херцег-Новог (Свети Спас у Мојдежу, Света Варвара у Мокринама), који говоре о обнови тих цркава (дакле о њиховој генези из средњег вијека, прије доласка Турака), никада нису регистровани ни објављени, а већина цркава није проглашена споменицима културе. Рушевине манас-тира Потпланина у Мојдежу, који се јавља у архивским документима кроз читав XVIII вијек[16] заштићене су 1957. године.[17] Иако постоје архитектонски остаци на терену, који нису археолошки истражени, манастир је брисан из Регистра заштићених споменика.
Православна црква Светих Врачева Козме и Дамјана у Ратишевини (Херцег-Нови), једнобродна гра-ђевина са апсидом, оријентисана ка истоку, на којој су видљиве три архитектонске фазе, од којих прва припада XIV-XV вијеку, никада није регистрована као споменик културе. Није обновљена послије земљотреса 1979. године. На мјесту Светих Врачева у аустро-угарском катастру је убиљежена римокатоличка црква “Сви Свети” (кат. чест. 518, бр. 55.). Из катастра је тај погрешан податак механички преношен све до новијих топограф-ских карата Војногеографског института ЈНА (1:50000 Котор 1, 1967. и 1:25000 Цетиње 1-1, 1974.). Календарско поклапање римокатоличког празника Свих Светих (1. новембра по грегоријанском календару) са православним Светим Врачевима (1. новембра по јулијанском) упућује на намјерно подметање. Да је у питању пракса, а не случајност, свједочи капела Свих Светих у Доброти (Котор), која се у народу још зове “Света Врача”.[18] Ме-ђутим, у случају Ратишевине ради се о цркви која је увијек била православна, а налази се у селу у коме никада нису живјели римокатолици.
Црква Пресвете Богородице у Будви је пре-именована у Santa Maria in Castello, дјелимично пору-шена 1888. године, а затим претворена у војни магацин.
Црква Светог Саве Освећеног из XII вијека у Будви такође је за вријеме Аустро-Угарске претворена у војно складиште. Првобитно је била посвећена Светом Марку. Послије 1550. године присвојили су је фрањевци. Фалсификован је латински натпис са годином 1112. и посветом цркве, који је уграђен у дну јужног отвора за носећу греду иконостаса. Слова у средини натписа су дубље урезана, што значи да је уклесан пошто је камен већ био узидан. Нелогична је сполија са почетка XII вијека у цркви која заиста потиче из XII вијека. Фалсификатор је очигледно мислио да је црква новија, а посвета Светом Сави Освећеном је измишљена да би се сузбијао култ Светог Саве Српског, који је веома раз-вијен у околини Будве.
Најотвореније фалсификовање историје у новије доба представљају спомен-плоче поводом хиљадуго-дишњице крунисања хрватског краља Томислава 1925. године. Искоришћен је згодан политички моменат (рођење принца Томислава Карађорђевића 1928.) и еуфорија уједињења и интегралног југословенства, да се посију и по српском приморју, далеко ван граница Хрватске краља Томислава и преко 250 километара ваздушне линије далеко од источне етничке границе Хрватске.
Ђорђе Ћапин
БИЉЕШКЕ О ПИСЦУ
Ђорђе М. Ћапин је рођен 4. маја 1963. године у Котору. По занимању дипломирани археолог. Основну школу је завршио у Зеленици, а средњу у Херцег-Новом. Дипломирао је 1990. на гру-пи за археологију Филозофског факултета у Београду.
Због противљења појавама великохрватског шовинизма и црногорског сепаратизма у култури Херцег-Новог, 1995. године је из политичких разлога одстрањен из јавног и културног живота града.
Августа 2000. године је изабран за директора Јавне установе Завичајни музеј и Умјетничка галерија “Јосип-Бепо Бенковић” Херцег-Нови.
Иницијатор је и управник интернет пројекта “РАСТКО-БОКА – електронска библиотека културе и традиције Боке” (http://www.rastko.org.rs/rastko-bo), једног од покрајинских средишта Пројекта “РАСТКО – библиотека српске културе на Интернету” (http://www.rastko.org.rs).
О ИЗДАВАЧУ
Издавач:
СРПСКО ВИЈЕЋЕ БОКЕ КОТОРСКЕ
За издавача:
Бранко Мачић
Илустрације:
Борис-Боћо Вујовић
Компјутерска припрема:
Ђорђе Ћапин
Коректура:
Радмила Ћапин
Ђорђе Ћапин
Штампа:
Биро КОНТО Игало
Тираж:
500
Херцег-Нови
2003.
* Рад је прочитан 19. маја 1995. године у Бијељини на “Савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштине у Републици Српској и Републици Српској Крајини”, које су организовали Свесловенски савез и музеји Републике Српске и Републике Српске Крајине. Изводи су објављени у часопису “Погледи” бр. 182., Крагујевац 1995., стр. 36-37. Интегрално је објављен на Интернету на адреси: www.rastko.org.rs/rastko-bo/istorija/djcapin/konavli.html, а енглеска верзија у преводу Дејана Ђуровића “Relationship Towards Serbian Monuments in Konavle” на адреси: www.rastko.org.yu/rastko-bo/istorija/djcapin-konavli_e.html.
[1] Ковачевић Јован, Историја Црне Горе I, Титоград 1967., стр. 291.
[2] Вукмановић Јован, Конавли, САНУ посебна издања књ. DXXVII, Београд 1980., стр. 36.
[3] Вукмановић Ј., н. д., стр. 363.
[4] Топоними “Двор” и “Придворје” се везују за двор дубровачког кнеза. Међутим, оближњи топоним “Краљево” указује на старије поријекло, на Немањиће.
[5] Све до седамдесетих година овог (XX) вијека Римокатоличка црква није успјела да искоријени обичај давања помена покојнику четрдесети дан послије смрти. На вратима цркве Св. Спаса у Витаљини су шездесетих година остављане поруке типа: “Код католика помен за мртве послије укопа јест трећи, седми и тридесети дан, А НЕ КОЈИ ДРУГИ!” и “Ткогод умре идите сви у спровод и на свету Мису, мушки и женске све. Пустите стари обичај”.
[6] Летак из цркве у Радовчићима (види прилог).
[7] Вукмановић Ј., н. д., стр. 377.
[8] Ђурић Војислав, Историја Црне Горе II/2, Титоград 1970., стр. 442-443.
[9] Посвећене источним светитељима, уколико се не мисли на писане посвете, које данас не постоје.
[10] Вукмановић Ј., н. д., стр. 424.
[11] Пушић Илија, Црква Св. Томе у Кутима, Зограф 17., Београд 1986., стр. 75., сл. 5.
* Ђ. Ћапин: “Мит о богумилима”, www.rastko.org.yu/istorija/ bogumili/djcapin-bogumili_c.html. “Myth about Bogomils” (превод Д. Ђуровић), www.rastko.org.yu/istorija/bogumili/djcapin-bogumili_e.html.
[12] Глушац Васо, Истина о богомилима, Београд 1941/1945., репринт Београд 1992.
[13] Бешлагић Шефик, Стећци у Бротњицама, Анали Хисторијског института ЈАЗУ VIII-IX, Дубровник 1962., стр. 68-69, сл. 4.
[14] Вукмановић Ј., н. д., стр. 424.
[15] Поповић Томо, Херцег-Нови, Дубровник 1924., репринт Херцег-Нови 1982., стр. 253.
[16] Црнић-Пејовић Марија, Једно насеље херцегновске општине у XVIII вијеку Мојдеж по документима Архива Херцег-Новога, Бока 10., Херцег-Нови 1978., стр. 69-76.
[17] Рјешење Републичког завода за заштиту споменика културе Цетиње бр. 1144/57 у архиви Завичајног музеја у Херцег-Новом.
[18] Томић Антун, Топоними Доброте, Годишњак Поморског музеја у Котору XXV, Котор 1977., стр. 140-141.
* “Народна застава уједињених Хрвата и Срба” је нешто касније објављена у оквиру пројекта “Растко-Бока” на адреси: www.rastko.org.yu/rastko-bo/istorija/zastava1905.html.
* Писмо је послато у двије варијанте које се донекле разликују. Упореди бр. 4.
* Г-дин Божо Ласић је прекинуо комуникацију и на ово писмо није било одговора.
* Линк за фељтон Милана Вуксановића-Пуовића “Истина о Србима-католицима из Боке”.
* Безимени “Хрват из Конавала” није одговорио.
* Захваљујем г. Милану Вуксановићу, г. Веселину Песторићу и Градској библиотеци и читаоници Херцег-Нови на уступању ове публикације.
