Саша Недељковић: Срби у Цавтату до 1945.
Крајем 19. и у првој половини 20. века већина становника у Цавтату се изјашњавала као Срби католици. Због тога је Цавтат био познат као „мали Београд”. Зато су становници Цавтата били у сталном сукобу са хрватским националистима, који су тежили да Цавтат претворе у хрватски град. Др Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и потстароста дубровачког Српског Сокола “Душан Силни” примио се посла да уреди Богишићеву библиотеку у Цавтату. У писму Милану Решетару, Кулишић је писао о сукобима у Цавтату 1910: „На Свисвете у вечер вратили се (дубровачки) праваши из Чилипа, те преко Цавтата заударалиСтарћевићеву. Били су обећали да ће је заударати, па изишли живи или мртви, те прије се нијесу упутили него ли им је дошла жандармерија коју су послали звати. Кад су ударали и пролазили, сасула се на њих киша јаја.”. (1) Људевит Вуличевић из Цавтата окупио је групу својих пријатеља међу којима је била Марија Богишић. Посећивао их је и слао им посланице у више примерака (хектографисане).(2)
Марија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти, у септембру 1909. у његовој кући. (3)
Чланови Српског гимнастичког друштва “Душан Силни” из Дубровника су са Дубровачком Грађанском Музиком приредили излет у Цавтат 17. априла 1910. и том приликом први пут иступили корпоративно пред грађанима. Било је 44 члана у одорама, које је предводила Дубровачка Грађанска Музика. На окићеној обали дочекали су их грађани Цавтата. Гђа Милева Рајчева Влахова, зажелела им је добродошлицу и предала киту цвећа председнику друштва др Мати Грацићу. С противне стране пуцањем из прангија поздрављали су душановце. Иза поздрава граду и кратког одмора следила је јавна вежба. Чланство, мушки и женски подмладак, извршио је неколико тачака. Вежба је свршена комбинираном “пирамидом”. Грађани су одушевљено поздравили вежбаче. Иза вежбе били су погошћени у дворани „Хрватског и српског дома”. Наздравио је душановцима Антун Братић, а одговорио др. Мато Грацић. Говорили су др. Франо Кулишић и Кристо П. Доминковић. На растанку дошло је до срдачних овација.(4)
У Цавтату је приређена свечаност. Буковчева слика „Госпа од Цавтата” је била 5. августа 1910. свечано благословљена. Чин је обавио Мато кан. Пишта. Свечано је додељено одликовање Марији Богишић и Ђури вит. Бијелићу. Увече, уз расвету места, Цавтатска музика је свирала програм на обали, а Српкиње Цавтата даровале су учитељу Ваноушу букет са тробојницом за успомену првог свечаног изласка музике. Око хиљаду излетника из Дубровника увеличало је 7. августа 1910. свечаност. Цео Цавтат био је окићен заставама, сваки брод је био дочекан пуцањем из мужара и свирањем музике, а варош је била препуна живота и весеља. Музика је свирала два пута, једном у подне пред “Народним Домом”, а увече на обали. Варош је била осветљена и био је приређен ватромет. У 10 сати увече музика је обишла варош, чиме је свечаност била завршена.(5)
Група српских сокола из Војводине, Србије и Старе Србије, предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, на пароброду „Соко” посетила је 17. августа 1911. Цавтат. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац са српском тробојницом. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви, соколи су се вратили у Дубровник.(6)
Становници Цавтата сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена. Увиђали су да постоје снаге које сањају о повратку прошлости. У листу Срба католика „Дубровник” 1922. објављен је чланак из Цавтата „Куда ћемо овако?”, у коме се наводи: „Док у нашим разним надлештвима имамо у изобиљу чиновника, који снијевају о Карлу или Радићевој републици, који се надају још једнако прошлом земану, дотле оно мало исправног чиновништва стрепи пред разним изненађењима, која се … и дешавају. Тако је ето из наше средине премјештен, негдје чак у албанске крајеве, Илија Ћурувија, финансијски постајни поглавица. Тај је човјек код нас познат као патриот који међу финансијском стражом прави ону познату изнимку ријетких, који воле ову данашњу државу и који је с тога и скруполозно предан својој служби, ето тај човјек и такав држављанин баца се у пусте крајеве а остављају се други, да на овом нашем дому, плаћени од државе, раде проти својој хранитељици. Е, па куда ћемо овако?!”.(7) Цавтат је посетио јануара 1920. др Д. Пећић, бивши министар са породицом и неколико пријатеља. Посетио је Богишићев музеј и библиотеку. Други пут посетио је Цавтат заједно са др Љубом Леонтићем. Др Љубо Леонтић одржао је предавање у просторијама Калачића, коме су присуствовали грађани и грађанке Цавтата. У свом говору, др Љубо Леонтић говорио је о приликама, о домаћим непријатељима „које ваља жигосати … да се даље не буду залијетали и квара нашој новој држави не буду правили. … јер је Цавтат вазда дослије знао душману пркосити.” За њим је узео реч др Д. Пећић, који се публици представио као пријатељ из Шумадије. Истакао је: „ко неће брата за брата, тај ће имати туђина за господара”, … Ми смо сви за потпуну равноправност свих Југословена у заједничкој нашој држави Великој Југославији.” Публика је говор др Д. Пећића поздравила одушевљеним клицањем. На захтев господе преставио се публици Љубо Мијатовић, мученик из бањалучког процеса. У свом говору истакао је да је Србин из Босне.(8) У Цавтату је 1920. први пут прослављен св. Сава. Школе нису радиле тог дана, а на општинској згради вијорила се застава цео дан. У вече у просторијама свратишта Калачић одржана је свечана академија. После химне св. Сави отац Ауг. Павлић приказао је публици ко је био св. Сава, његове заслуге за просвету и његов живот и рад. Приредба је настављена са мешовитим хоровима, комадима за певање, за виолину и клавир … . Дилетанти су извели одломке из трагедије „Смрт Мајке Југовића”. Задња тачка програма била је весела игра „Први Објед”. Забаву је закључила игранка која је трајала од поноћи до 4 уре ујутро. Редакцију дубровачког листа „Рад” радовала је околност да је о св. Сави предавао католички свештеник.(9) У листу “Слога” истакли су да док је у Цавтату био управитељ радикал Н. Враголов, био је сваки дан у уреду а месечно је примао 1.000 динара, али то није задржавао за себе већ је давао цавтатским сиромасима. Радићевац Брајковић долази само 8 пута месечно у уред, а одредио је себи 4.000 динара плате, као да је министар.(10)
У Цавтат је 1. маја 1937. стигла ђачка екскурзија. О ономе што се дешавало у листу „Дубровник” је наведено: „Прије него су дошли у Цавтат, сигурно их је неко извјестио, да је у овоме мјесту чисто национални елеменат, што значи исто што и српски. Стога кад су дошли на Обод, упиташе тамошњу чељад : колико још има пута до влашког Цавтата ? Па кад дођоше у Цавтат, сврсташе се три и три, са хармоником на челу, па у друштву њихова фратра ударили у класичну музику : Марјане ! Марјане ! Да им је био циљ провоцирати то је свак одмах увидио, те их се лијепо, преко фратра, опоменуло, да буду пристојнији и да поштују мјесто у које су дошли. Видећи да им није успјело „освојити” ово „влашко мјесто”, покуњише се, али кад стигоше на пароброд да отпутују за Дубровник, онда се поново разјуначише и дадоше у извађање високе класичне музике. Оваково њихово изазовно понашање изазвало је у цијелом мјесту огорчење те их је и старо и младо отпратило онако како су тражили и заслужили.”(11)
На изборима у Цавтату 19. децембра 1937. већину је добила национална листа Ника Враголова. Раније су Конавли са Цавтатом сачињавали једну општину, а од 1937. Цавтат са Ободом био је једна, а сва конављанска села друга општина. ХСС је настојала да разним начинима и под притиском отказа радњама повећа свој број гласова. Али нису ништа могли постићи пред националном свести Цавтаћана. Министар Социјалне политике и Народног здравља Драгиша Цветковић посетио је дан после одржаних избора Цавтат. Новоизабрано опћинско представништво на челу са председником Ником Враголовим било је примљено од министра у стану гђе Рачић. Нико Враголов поздравио је министра, а Цветковић је честитао на избору, зажелео им срећу у раду за напредак Цавтата. Овом приликом одредио је за сиромашне грађане Цавтата помоћ од 10.000 динара.
Након обављене заклетве новоизабраног одбора истакнута је на општини државна застава уз пуцање мужара, звоњењем звона на црквама, кићењем цијелог мјеста са државним заставама и свирањем музике, која је интонирала државну химну. Након тога је општински одбор пошао корпоративно у цркву на благодарење. У чланку „Из Цавтата” штампаном у листу „Дубровник” истиче се да се Цавтаћани осјећају 70% као Срби, а 95 % су југословенски опредељени. ХСС је против њих водио кампању и како каже писац чланка: „да нас у нашем дому вријеђају и да показују своју снагу власима Цавтаћанима”(12) Дан св. Саве, заштитника народне цркве и школе прослављен је у Цавтату 1938. Пре подне одржано је у свим школама предавање са пригодним декламацијама, нарочито успјешно у мјесној основној школи. Увече у соколани приређена је од полудржавне женске занатске школе академија са успјелим програмом што је заслуга вриједног учитељства и спреме ученица ове школе. Забава је трајала до 2 часа после поноћи. Чисти приход ове приредбе ишао је у фонд сиромашних ученица.
Антун Рачић, унук Николе Пашића, сазвао је скупштину за оснивање Омладинског одбора ЈРЗ у Цавтату. На Ускрсни понедељак 1938. у просторијама мјесне Музике на скупштини изабрана је управа Омладинског одбора: Антун Рачић, председник; Никша Ђ. Враголов подпредседник; Иво Сукно, благајник; Иво Краљ, секретар и одборници Кварантото Иво, Леле Антун и Кушељ Перо. На скупштини је био присутан Мјесни одбор ЈРЗ, чији је председник Н. Враголов поздравио присутне омладинце зажелевши им успијех у раду. Оснивањем цавтатске општине дошло је до напретка: путеви су били уређенији, паркови очишћени и уређени, тротоар се поправљао и обнављао. Планирани су радови на водоводу. У Цавтату је 24. априла 1938. отворен новосаграђени дом, „Дом Св. Николе”. Позорницу је израдио Цавтаћанин Нико Миљан, ученик Буковца. Цавтаћани су честитали Мсг. Дон Иву Дагонигу како на градњи дома, тако и на новим оргуљама. У ,,Дому Св. Николе” отворена је 17. јула 1938. стална изложба старих црквених слика. Међу њима је био ,,Гроб Исукрстов” од Влаха Буковца.
Прослављајући Видовдан 1938. Цавтат је нарочито свечано одао пошту палим борцима за слободу. У листу ,,Дубровник” истакнуто је : ,,образовањем самосталне цавтатске опћине дух патриотских цавтаћана сједињен општом и жарком љубави према свему што служи Краљу и Отаџбини.” Цавтат је на Видовдан освануо у мору застава, јер је општина окитила заставама обалу, а народ своје куће и радње. У 9 сати цавтатска музика је пред соколаном повела соколе и школе на благодарење у цркву-матицу св. Николе, гдје су цавтатски омладинци отпевали Реквијем за упокој душа палих за краља и отаџбину. После тога са музиком и мноштвом народа обављен је опход мјестом, уз бурне патриотске поклике. Увече у 8 сати формирана је свечана поворка са опћинским функционерима, музиком соколима и мноштвом народа. Мјесто је било расветљено, а особито вила Банца. Поворка се зауставила на сред Цавтата, гдје је Никша Враголов одржао говор. Уз клицање палим борцима за слободу, краљу и Југославији, поворка је обишла мјесто. (13)
Цавтат је 1938. у правом делиријуму одушевљења прославио рођендан краља Петра II, славећи истовремено улазак у прославу 20-годишњице ослобођења и уједињења. Опћинска управа и соколско друштво издали су прогласе на мјештане. Већ 5. 9. 1938. Цавтат је блистао искићен заставама, а у 8 сати увече запливао је у мору свећа и жаруља. На мјесној централи дизао се високо у стотинама сијалица велики монограм краља Петра II. Читав Цавтат слегао се пред Соколану, где је формирана поворка са бакљадом, која је предвођена председником опћине и члановима одбора, управом соколског друштва и мјесних школа и установа, на челу са Цавтатском дилетанском Музиком обишла неколико пута мјесто, кличући краљу, Дому Карађорђевића, Југославији и југославенској војсци. Поклици су се мјешали са грмљавином мужара и ракета. Сутрадан 6. 9. 1938. кренула је дуга поворка сокола и мјештана пут цркве св. Николе. Пред црквом постројене соколе обишао је и поздравио командант аеродрома Груда капетан I класе Благојевић, који је као представник војске овој свечаности присуствовао. Маса је присуствовала благодарењу које је извршио Мсгр. Дон Иво Дагоник. После благодарења поворка је прешла у соколану гдје је одржана свечана сједница. У 9 часова приређена је у соколани свечана академија, којој је присуствовао министар Божидар Пурић са сином и две кћери, Паве Рачић Пашић, командант аеродрома Благојевић, председница Цавтатске Удруге гђица Јелка Миш са управом те делегације мјесних школа и установа. Академију је отворио Нико Враголов, председник цавтатске опћине и подстарјешина Соколског друштва.(14)
Народна женска задруга из Дубровника отворила је 1920. подружницу у Цавтату са установом „Пчелица”. Коло Српских Сестара отворило је о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. За инсталацију школе, Коло је послало 2.000 динара, шиваћу машину и десет постеља, а стално је плаћало наставницу. Председница Кола госпођица Грујићева и главни секретар госпођица Тодоровићева ишле су у Цавтат да уреде питање отварања школе. Обишле су Одборе Кола у Херцег Новом и Сарајеву, као и Женске Добротворне Задруге у Цавтату и Дубровнику. У свим овим местима делегаткиње Кола наишле су на најлепши пријем и гостољубље чланица Кола и Добротворних Задруга, као и код свега осталог грађанства. У Извештају Кола за 1924-1925. наводи се да Одбору у Цавтату послато 12.000 динара. Католички свештеници у Цавтату били су најоданији пријатељи Кола и стално су сарађивали у школи Кола Српских Сестара под вођством Народне Женске Задруге. Средином двадесетих година Коло је примило у свом Дому у Београду око 40 ученица занатске школе и чланица Народне Женске Задруге из Цавтата. Коло је сваке године о школском распусту један део својих питомица, нарочито без родитеља, упућивало на летовање у Цавтат. Ученице су у Цавтату проводиле два месеца, а са њима је ишао потребан персонал уз присуство једне до две чланице управе.(15)
Народна Женска Задруга је приредила 1920. „Умјетничку изложбу” народних везова у општинској већници у Дубровнику. У листу „Рад” истакнут је пионирски занос Јелке Миш. На изложби је изложена збирка учитељице Јелке Миш коју је она сакупљала 26 година. Њена сарадница била је Кати Коротај. Изложиле су своје радове Бизаро, Ф. Јакшић, З. Бандур и Д. Сухор. Лина пл. Богдан је изложила збирку ретких конавоских мрких везова из XV и XVI века. Задруга приредила је у Дубровнику од 28. 8. 1921. до 4. 9. 1921. једанаесту изложбу народних везова израђених на њеном течају у Цавтату од вредних цавтајских „Пчелица. Било је изложено 116 радова на свим врстама платна у чисто народном стилу. У листу „Рад” истакли су: „Особито се је било дивити прецизности у израдби најфинијих госпојинских блуза и елегантних лисница на најфинијем платну. Жељети је, да би се у нашем дивном Цавтату у ком је од вајкада у женским рукама цвала текстилна индустрија, држао стални течај народнога везива, јер то је најподесније тло, где би се тај обрт могао развити у свом богатству.”(16)
У Цавтату се у међуратном периоду развијао туризам. Ускотрачном пругом био је повезан са Сарајевом и Београдом. У листу „Народна Свијест” из Дубровника писали су 1925. о излетницима у Цавтату. Иза купалишта на ливади испод маслина разапели су своје шаторе скаути и планинке из Брчког и Сарајева и Феријални Савез из Сарајева. Било је око 80 дисциплинованих младих гостију међу којима и мале деце. Надзор над планинкама водила је госпођа Поповић, супруга ректора богословије. Остали су око 6 недеља. Били су очарани лепотом краја и љубазношћу домаћег становништва, са којим су долазили у додир и од кога су набављали храну. У Цавтату је 16. 7. 1930. летовала колонија студената Мале Антанте.(17)
Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. приморје. На приморју, посетили су Бар, Улцињ, Спич, Свети Стефан, Будву, Грбаљ, Тиват, Котор, Херцег Нови, Рисан, Пераст, Дубровник и Цавтат. У Цавтат је дошло мноштво света из Конавала да дочека краљевски пар. Цело место било је искићено, а испред цркве св. Николе подигнут је славолук. Званична посета била је отказана. Преко 500 излетника укрцало се на пароброд „Затон” да у Дубровнику виде краљевски пар. Кад је брод био код острва Супетра, сусрео се са моторним чамцем на коме је био краљевски пар. Излетници су препознали краља и краљицу и стадоше поздрављати клицањем и махањем. Брод је окренуо према Цавтату. Опазивши чамац ратне морнарице, слушајући звиждук „Затона” и његов повратак, неки се сетише у Цавтату шта би то могло бити, те се раширила вест „Краљ долази”. Краљ и краљица су се искрцали пред славолуком крај цркве Матице, где се већ било окупило доста народа, а краљевски пар праћен од чете домаћих коњаника упути се ка Маузолеју Рачића. Стала су звонити звона, пуцати мужари, народ се са свих страна окупио, излетници су се са „Затона” искрцали и разврстали по обали, да дочекају краљевски пар. На повратку из Маузолеја краљевски пар се зауставио код „Цавтатске Удруге Пчелица”, где им је учитељица Јелка Миш показала богату збирку народних везова. Кад су дошли на обалу народ их је бурно поздравио, а краљ сав раздраган уђе међу народ и са многима од њих се руковао. Код Фрањевачке цркве укрцао се у дворски ауто да крене према Дубровнику. Код славолука поздравио је краљевски пар дон Ђуро Кречак, жупник Ћилипа. Бурно поздрављен од свог народа дворски ауто праћен од 20 коњаника одјурио је пут Дубровника. Кад је дворски ауто прошао празан пут Цавтата многи су се у Жупи досјетили, да ће се краљевски пар повратити из Цавтата преко Жупе. У листу „Народна Свијест” истакли су : „Тај глас окупи на главну цесту и старо и младо и кад су се Н.Н.В.В. враћала народ их је свечано поздрављао поклицима, махањем рубаца обасипљући ауто цвијећем. Н.В. Краљ се је зауставио у Плату, Млинима и Чибачи и разговарао са народом.”(18)
Лист ,,Дубровник” пренео је 1938. из “Времена” крај чланка др Обрада Симића о Цавтату: “…стигосмо најзад у лијепи, тихи и идеални Цавтат, у то прекрасно мјесто на нашем бисер Јадрану, гдје се сваки Београђанин и Србин одмах осјети као код своје куће, а поготову ја, који сам му са највећим задовољством вјеран већ 15 година … .” О посети председника владе Цавтату у листу “Дубровник”: “Један делиријум одушевљења и радости Цавтаћана дочекао је г. др. Стојадиновића”. У име Цавтата поздравио га је начелник Нико Враголов, а у име Конављана Мато Ђуровић. Стојадиновић је праћен музикама кренуо до стана Паве Рачић-Пашић чији је био гост. Цавтат су посећивали чланови краљевске породице. Кнегиња Олга, њена мајка принцеза Јелисавета, кнежевићи Никола и Александар те војвода и војвоткиња од Кента су при одласку на јахту ,,Тиха” били срдачно поздрављени од Цавтаћана.(19)
Срби католици сматрали су да је Соколство цемент у темељима Југославије. Зато су подржавали соколска друштва.(20) Соколско друштво у Цавтату било је најактивније друштво у граду. Друштво је прославило Дан Уједињења 1932. свечаном седницом и у вече академијом уз суделовање Цавтатске Дилетантске Музике, предавањима, рецитацијама, ритмичким вежбама свих категорија, позоришним комадом и игранком. На свечаној седници говорио је први делегат жупе Мостар Хасан Дикић. Пред представницима власти, установа, корпорација и грађанством старешина друштва П. Натошевић, окружен соколским чланством, нараштајем и децом, развио је друштвену заставу, поздрављен звуцима химне Цавтатске Дилетантске Музике и свих присутних. После тога положио је старешина соколски завет, а за њим целокупно чланство, које је касније праћено свирањем соколског марша прилазило и пружало десницу старешини и љубило своју друштвену заставу. У вече на академији изведене су ритмичке вежбе, и “Нарцис” од С. Вучковића, изведен од чланица.(21)
У „Раду Соколске жупе Мостар у години 1933” за Соколско друштво у Цавтату се истиче да је према прошлој години рада друштво у 1933. показало видан напредак, у приливу чланства и соколске деце. У друштву Цавтат било је на дан 31.12.1932, 158 чланова, а на дан 31.12.1933. било је 197 чланова. У Цавтату је у то доба живело око 700 до 800 становника. Чланови друштвене управе су се старали да према својим могућностима и датим средствима удовоље захтевима соколске организације. У друштву Цавтат било је 18 предњака без испита. Друштвена управа је ради образовања предњачког кадра, своје вежбаче слала на жупске течајеве. У Управи Соколског друштва Цавтат 1934. били су: старешина Иво П. Кушељ, заменик старешине Тодор Бернарди, тајник Перо П. Петрић, начелник Никша Ђ. Враголов, начелница Марија А. Миљан, благајник Мисо М. Маргаретић, просветар Петар Маркони, прочелник штедње Даница В. Миљан, прочелник трезвености Нико Кушељ, лекар др. Влахо Новаковић. У Суду части били су : др. Божо Раше, Божо Н. Враголов, др. Стефи Рачић, Марин Луцијановић, Луко Пекас.(22) Заједно са прославом Госпе од сњега 1934. соколи су приредили свечани благослов своје заставе. Око 9 сати кренули су соколи са својом заставом, предвођени Цавтатском Дилетантском Музиком у цркву св. Николе, гдје је у присуству власти и окупљеног народа декан Дум Иво Дагониг благословио соколску заставу. Застави је кумовала заслужна пропагатељица народног веза и дугогодишња предсједница Женске Удруге у Цавтату Јелка Миш, коју је на свечаности замењивала учитељица везилачке школе у Цавтату Љубица Рачић. Застава је израђена у овој школи, која је допринела упознавању и пропаганди конавоског веза. Цавтаћани и окупљени народ са весељем су поздравили заставу соколског друштва. Соколи и соколски подмладак су послеподне извели јавни час жупских и слетских вјежби и одбојку. Рад сокола у Цавтату пратио је лист „Дубровачка трибуна” у рубрици „Глас Конавала”. (23)
Соколско друштво у Цавтату приредило је 4. августа 1935. свој годишњи јавни наступ на вежбалишту. Соколско друштво Дубровник са вежбачким категоријама и са члановима сеоских чета дошло је да увелича приредбу. Чета из Чилипа дошла је са заставом и члановима у конавоској народној ношњи. Дошао је и народ из околине. Заменик жупског старешине Бруно Марчић заступао је жупу Мостар. Соколе и госте из Дубровника дочекала је на пристаништу Цавтатска дилетантска музика. Пливачка секција Соколског друштва Цавтат одиграла је ватерполо утакмицу с Плив. спортским клубом Сребрено и члановима пливачке секције сокола из Дубровника. Победио је Цавтат са 4:1. Утакмица у одбојци између сокола Цавтат и Дубровника остала је нерешена, јер се игра морала прекинути због одласка излетничког брода. Сврстала се поворка и уз свирање Цавтатске дилетантске музике, соколи из Дубровника и Чилипа били су испраћени уз клицање југословенству, слози и љубави.(24) Пред Соколским домом 5.9.1937. свечаним паљењем завјетне бакље отворен је улазак у другу годину Соколске Петрове Петољетке. Куће Б. Банца, Рачића као и свих осталих биле су украшене и осветљене. Мјесто искићено заставама и зеленилом пратило је поворку сокола, војске и грађанства предвођену са Цавтатском Дилетантском Музиком до цркве Св. Николе, гдје је одржано свечано благодарење. У соколани је затим одржана свечана седница соколског друштва уз присуство свих преставника власти и школа, друштава и установа. Рођендан краља Петра II прославили су соколи 1937. у Цавтату, Опузену, Суђурђу на Шипану.(25).
Соколско друштво у Цавтату одржало је 30. јануара 1938. своју седму редовну главну скупштину, којој је од стране жупске управе био присутан Новак Буквић, директор дубровачке учитељске школе. Буквић је у свом говору истакао да је Цавтат увијек високо носио свој национални барјак и предњачио у националном раду и дјеловању. Наглашавајући важност соколства, чија ће улога престати једино нестанком Југославије, позвао је све присутне да у будуће свој рад подвоструче, јер је то од њих и свих сокола захтијевао свети завјет којег су положили до навршења Соколске Петрове Петољетке. У листу „Дубровник” истакнуто је: „Ја желим да ваше друштво, драги Цавтаћани, принесе 6 септембра 1941 пред Престоље нашег младог Краља достојан дар, који ће вам бити на част … иако нијесам Цавтаћанин, ваше мјесто волим и у срцу носим можда једнако колико и ви сами…”.(26) Члан Савезног Просветног Одбора Савеза Сокола професор Богољуб Крејчик провео је 1938. летњи одмор у Цавтату. Понео је са собом пројектор, те је у три маха на тргу у Цавтату приредио 3 филмске претставе. Ове претставе пратили су соколи из Цавтата, грађани и туристи из свих крајева Југославије. На овај начин је близу 600 особа видело десетак соколских филмова.(27) Соколско друштво Требиње приредило је 1939. излет чланства у Цавтат, где су излетници разгледали историјске знаменитости. После су посетили манастир Савину. Пред манастиром поклонили су се споменику стрељаних Бокеља у Првом светском рату. Станковић одржао је пригодни говор, а нараштајац В. Јокановић рецитовао је песму „Како умире Далматинац” од Војислава Илића Млађег.(28)
Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Цавтат је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској је користио власт да би прогонио и отпуштао Србе католике, Југословене и соколе. Поводом забране прославе Дана Уједињења 1. децембра 1939. у листу „Дубровник” објављен је чланак који је потписан са Цавтатска омладина и у коме се истиче: „ … Цавтат се давно потпуно одгојио у духу народног јединства, и под девизом: „Брат је мио које вјере био” није никада разликовао православца од католика, … Ради тога свог вјеровања, још под мрском Аустријом тешко је страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многобројним малтретирањима, која су црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мјеста. … Али Југославија, … остати ће вјечно чиста и сјајна као сунце, … А Ти, стара наша мајко, Србијо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била, обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње: Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “.(29)
О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколски гласник”, лист Савеза Сокола краљевине Jугославије. У чланку „Казне и денунцијације” објављеном у Соколском гласнику истиче се : „Пишу нам из Цавтата: Среско начелништво у Дубровнику је, 6. марта, казнило са по 120 динара чланове овдашњег соколског друштва: Миљана Влатка, Матића Франу, Кушеља Перу, Кварантото Ива и Леле Антуна, зато што су, на празник Првог децембра, кад им је била забрањена прослава Дана уједињења, излазећи из соколане певали песме „Југославија”, „Полети сиви Соколе” и „Хеј трубачу”. То певање је у одлуци квалификовано, као „изазивање и нарушавање ноћног мира”, а денунцирани су били од стране чланова „Хрватске заштите”. На денунцијацију са те исте стране извршен је, 11. марта, претрес у 28 станова југословенских националиста, од којих су већина чланова овдашњег соколског друштва. Претставници власти су изјавили да се преметачина врши зато, што је пријављено да се у тим кућама скрива оружје. Али ни у једној од њих није нађен ни најмањи траг о том оружју! Није без интереса нагласити, да је још године 1914, у бившој Аустрији, код већине тих истих људи вршена преметачина, и то због истих денунцијација, а добрим делом и због истих денунцијаната …”. У листу „Дубровник” о полицијским претресима којима су становници Цавтата били 1940. изложени и то „највећим дијелом баш истих оних, код којих су се 1914. вршили исти претреси и тражиле слике … Краља Петра, Краља Александра и Краља Николе, те српске тробојнице и ине националне светиње са намјером, да би их се под вјешала довело. … у свакој кући без разлике, мјеште паклених машина, бомби митраљеза и екразита, нађено само на најистакнутијим мјестима мноштво слика, сличица, књига, посвета и споменара, који су остали на своме мјесту, да чувају свете традиције Цавтата, да свједоче о прошлости … у којима се уз стару пјесму јаворових гусала, одгајају здрави и свијесни нараштаји, који ће и у будуће само чувати и градити а никада отуђивати и рушити ! … ту ћемо остати без обзира „на чуђење читаве хрватске јавности” (како то за Цавтат пише Обзор од 23 II).”(30)
Соколско друштво Цавтат одржало је 25. фебруара 1940. у својим просторијама девету главну годишњу скупштину, којој је присуствовало цјелокупно чланство, нараштај и национално грађанство Цавтата. Рад скупштине био је прекидан честим одушевљеним манифестацијама Југославији, краљу и соколству. У чланку о скупштини који је писао Никша Ђ. Враголов истакнуто је : „Соколима је политика јединства, народа и отаџбине најсветија и једина и њима је једнако, сваки режим, који се у своме раду том паролом руководи, без обзира управљао њиме Стојадиновић, Мачек, Цвјетковић или ма ко други, драг и близак и дужни су да га воле и помажу !…” На скупштини изабрана је нова управа на челу са Влатком Миљаном. На Ускрс изведена је у дому св. Николе под водством жупника мсгра. Дон Ива Дагоника а у режији Карла Булића драма „Расипни син”. Пространа дворана дома св. Николе била је препуна свијета. Драму су извели чланови сокола. Ови младићи били су десна рука жупнику преко читаве Велике седмице. По писцу Р.П. који је писао о томе чланак у листу „Дубровнику” Цавтаћани су поред свог постојаног национализма били добри и исправни католици. На Ускрсни понедељак приредило је соколско друштво Ускрсну академију.(31)
Притисак власти ХСС на соколе се настављао. Соколско друштво у Цавтату требало је да 16. фебруара 1941. одржи десету, јубиларну годишњу скупштину. Управа је морала да одгоди скупштину на неодређено време, јер соколи нису добили одобрење од надлежних власти, иако је пријава била благовремено поднесена. Тог дана друштво је посетио старешина жупе Мостар, Чедо Милић. Упознао се са детаљно са радом друштва и приликама у којима делује, изразивши признање управи на преданом и свесном раду. Нагласио је да треба устрајати, бити миран и опрезан. Чедо Милић се дивио лепоти Цавтата и духовној снази његових родољуба, који су постојано ишли путем којим су их њихови великани упутили. Како је истакнуто у допису у „Соколском гласнику“: „напустио је ову кулу соколства, увјерен, да ће Соколско друштво Цавтат и унапред бити једно од највреднијих у његовој жупи.”(32)
У чланку „Брисање српских општина” објављеном 18. маја 1940. у листу „Дубровник” коментарисано је прикључење општине Цавтат конавоској општини са седиштем у Груди: „Јер, не постоји никаквих разлога, да се опћина Цавтат, која је показала способност свог самоуправљања, брише просто с тога, што тиме хоће да се утврди, како код нас не постоји српских опћина, и према томе ни Срба” (33). Лист „Дубровник” је 8. фебруара 1941. пренео изјаву једнога из вођства ХСС изречену на седници у Дубровнику: „Ми добро знамо да је то за Цавтат пропаст, али нека пропада, исто није наш!”. О приликама у Цавтату у истом чланку: “поред тога што су све намјештенике пријашње опћине отпустили из службе, двојицу Цавтаћана, исправних и поштених државних службеника, одагнали су у Оџаке и Прилеп. Разлог за њихово уклањање је тај што је једноме рођак велики Југословен, а други је жртва лажне и подле денунције једног божјег праведника, ,,хрватског мученика и родољуба” из 1914 године. У Цавтату од доласка веселе бановине никако не ради велики сат на звонику св. Николе, јер су му нашли правог мајстора. Ранијег старатеља који је водио рачуна о уредном раду овог сата, вијеће је једногласно лишило те дужности. У Цавтату и у сред зиме недостаје воде, јер је и ту уклоњен онај који је о томе водио рачуна. У задње вријеме Цавтат је и без вањског освјетлења јер га опћина Груда неће да плаћа. … Јављамо вам се из Цавтата којег је немогуће казнити и укротити, којем је немогуће истријебити из срца науку Вуличевића и Богишића.”(34). О расположењу присталица ХСС у Конавлима 1941. године најбоље може да илуструје чланак у листу “Дубровник”. Дописник Р.П. пренео је разговор из Цавтата трговца са двије сељанке из ближе околице : ,,Мање-више обје су једнако разлагале, закључујући: “Е, вала, овако не ваља!” Овај трговац, да би их умирио рече: ,,Немојте тако, жене божје! Код нас је још добро! Не дај Боже горе!” Одговорише му: “Нема ти, мој госпару, нема више добра! Све смо наше добро ми изгубили!” ,,Како, а шта то, зачуђено их гледа овај?! — Аустрију мој госпару !”.(35) По избијању Априлског рата 1941. године, Сељачка заштита с усташама разоружавала је дијелове Југославенске војске, прикупљала војну опрему и чувала ред и тако одиграла одређену улогу у успостављању власти и организирању војних снага НДХ на дубровачком тлу.(36)
Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. У Дубровнику деловао је „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана др.Нина Свилокоса. У Дубровачкој бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значајно упориште Југословенске војске у Отаџбини. У Дубровнику главни представници Југословенске војске у Отаџбини били су Франо Бона, Тоша Перовић, Коља Славковић, мајор Ђовановић, Данило Митрановић, Веселин Змајић, Милан Бранђолица. У Конавлима су се истицали: Перо Коцељ, Нико, Ђуро и Перо Враголов. Нина Свилокоса су Италијани интернирали као таоца на Мамули у Боки Которској. Хрватске усташе вршиле су „контроле свих југонационалиста, без обзира на вјероисповест” и сматрали да су спремни да „се прикључе партизанима, а ако ови не побједе, онда српским четницима”. До краја новембра 1942. у „регрутне књиге југославенске војске у отаџбини на атару дубровачке општине” уписано је „345 војних обвезника”. Петар Враголов је у току рата био ађутант краљице Марије. У Цавтату су са радио-станицом одржавали везу са Каиром и издавали лист „Равногорац”. Пуковник Свилокос је из Цавтата пребачен у Каиро код југословенске владе.(37) Група америчких и енглеских официра код ЈВуО на чијем челу је био пуковник Бејли је преко Ива Скурић Бановића, из старе српске католичке куће из Ћилипа пребачена фебруара 1944. из Главске у Конавле. Договорен је сусрет са подморницом подно Конаволских стијена недалеко од Ћилипа. Због лошег времена нису могли да дођу до подморнице. Група се вратила из Конавла у Главску. Касније су евакуисани брзим чамцем. Са њима је кренуо Петар Враголов, питомац поморске академије.(38)
На седници Председништва АВНОЈ-а, 24.фебруара 1945, решено је: „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине”(39). Богишићев музеј припојен је Хисторијском институту ЈАЗУ и премештен у Кнежев двор у Цавтату. Музеј је отворен 1958.(40)
Крајем 19. и у првој половини 20. века Срби католици били су већина у Цавтату, који је због тога био познат као „мали Београд”. Због тога су били у сталном сукобу са хрватским националистима који су тежили да Цавтат претворе у хрватски град. Народна женска задруга из Дубровника отворила је 1920. подружницу у Цавтату са установом „Пчелица”. Коло Српских Сестара отворило је о свом трошку Стручну школу у Цавтату. Школом је руководила Женска Добротворна Задруга у Цавтату, а издржавало је Коло. Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Цавтат, где су одушевљено дочекани. Срби католици сматрали су да је Соколство цемент у темељима Југославије. Зато су помагали соколска друштва. Соколско друштво Цавтат било је најактивније и најбројније друштво у Цавтату до почетка Априлског рата 1941. Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Цавтат је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима Срба католика, Југословена и сокола. О прогонима је писала домаћа штампа а посебно листови „Дубровник” и „Соколски гласник”. У Бановини Хрватској опћина Цавтат је 1940. прикључена конавоској опћини са седиштем у Груди. Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значајно упориште Југословенске војске у Отаџбини. После Другог светског рата Цавтат је постао део Хрватске.
Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
1. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 392; Милан Решетар, „Из писама пок. Франа Кулишића”, бр.48, „Дубровник”, 24 Децембар 1937, Дубровник, стр. 1;
2. „Целокупна дела, Никола Томазео и Људевит Вуличевић”, (Библиотека српских писаца), Народна просвета, Београд, 1929, стр. XXXIV;
3. Ј. „Марија Богишић, уд. Пол”, „Илустровани лист”, бр. 12, Год. I, у Београду, 17. VII.- 2. VIII. 1920, стр. 3; Мр Андреј Вујновић, „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, Београд, септембар-октобар 2011, бр. 5, стр. 59; Др. В. Новаковић, 4. „Цавтат и Конавле“, Цавтат 1954, стр. 26;
4. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 31;
5. „Свечаност у Цавтату”, „Дубровник”, Дубровник, 12. августа 1910, бр. 62, стр. 3;
6. „Српски Соко”, Сремски Карловци, 25 Октобар 1911, бр. 11 и 12, стр. 182;
7. „Куда ћемо овако ?”, „Дубровник”, Дубровник, 30 Септембра 1922, бр. 77, стр. 3;
8. . Цавтаћани, „Цавтат, 11 јануара.”, „Рад”, Дубровник, 17. јануара 1920, бр. 9, стр. 2;
9. „Цавтат”, „Рад”, Дубровник, 7 фебруара 1920, бр. 12, стр. 2;
10. „Вреди ли протокол споразума и за наше опћине ?”, „Слога”, Дубровник , 18 фебруара 1926, бр. 5, стр. 3;
11. „Праве ли се за ово ђачке ескурзије ?”, „Дубровник”, Дубровник, 8 мај 1937, бр.14, стр.3;
12. „Из Цавтата”, стр. 2, бр. 30, „Дубровник”, 21 август 1937; „Опћински избори у Цавтату”, „Министар Цвјетковић у Цавтату”, „Дубровник”, бр. 48, 24. Децембар 1937, стр. 4; „Наступ дужности нове опћине у Цавтату, „Дубровник”, стр. 3, бр. 1, 6 јануара 1938, Дубровник;
13. Прослава св. Саве у Цавтату”, „Дубровник”, Дубровник, 5 фебруара 1938, бр.5, стр.4; ,,Разно из Цавтата”, „Дубровник”, Дубровник, 23 априла 1938, бр.16, стр. 2,3; ,,Изложба у Цавтату”, „Дубровник”, 23 јула 1938, бр. 29, стр. 3; ,,Прослава Видовдана у Цавтату”, „Дубровник”,Дубровник, 2 јула 1938, бр. 26, стр.3;
14. „Прослава рођендана Њ. В. Краља Петра II”, „Дубровник”, Дубровник, 17 септембра 1938, бр. 37, стр. 3;
15. „Народна женска задруга”, „Народна Свијест”, Дубровник, 15 децембра 1925, бр. 51, стр. 2; „Извештај рада Управе Главног Одбора Кола Српских Сестара за 1923-24 годину”, „Вардар, Календар за просту 1926”, Београд, 1925, стр. 159, 173; „Извештаји Кола Српских Сестара за 1924-1925. годину”, „Вардар , календар за просту 1927”, Београд, 1926, стр. 6; „Извештај Главног одбора Кола Српских Сестара читан на годишњој скупштини у Београду 15. маја 1927”, „Вардар календар за преступну годину 1928”, Београд, 1927, стр. 6, 10, 12;
16. „Изложбу народних везова”, „Рад”, Дубровник, 22. маја 1920, бр. 27, стр. 3; „Изложба народних везова Народне Женске Задруге” , „Narodna Svijest”, Дубровник, 20. септембра 1921, бр.38, стр.3;„Изложба народних везова Народне Женске Задруге”, „Рад”, Дубровник, 10. септембра 1921, бр. 94, стр. 3;
17. „Из Цавтата”, „Народна Свијест”, Дубровник, 21. јула 1925, бр. 29, стр. 2;
18. „Њих. Вел. Краљ и Краљица у Дубровнику”, „Народна Свијест”, Дубровник, 1. октобра 1925, бр. 40, стр.2;
19. „Цавтат као туристичко мјесто.”, „Дубровник”, Дубровник, 9 јула 1938, бр.27, стр. 4; ,Величанствени дочек др. Стојадиновића у Дубровнику”, „Дубровник”, Дубровник, 30 јула 1938, бр.30, стр.4; ,,Одлазак Високих Гости”, „Дубровник”, Дубровник, 3 септембар 1938, бр. 35, стр.4;
20. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1;
21. „Прослава 1 децембра”, „Соколски гласник“, Љубљана, 22. децембра 1932, бр. 51, стр. 6;
22. „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево, 1934, стр. 16, 60, 61, 198; „Соколски зборник”, Год. I, Београд 1934, стр. LXI;
23. ,,Прослава Госпе од снијега и благослов соколског барјака у Цавтату”, ,,Дубровачка трибуна”, Дубровник, 26 септембра 1934, бр. 263;
24. „Цавтат”, „Соколски гласник”, Љубљана, 30 августа 1935, бр. 32, стр. 3;
25. “Краљев рођендан у Цавтату”, „Дубровник”, бр.33, Дубровник , 11 септембар 1937, стр.2;
26. Р.П., „Главна годишња скупштина”, „Дубровник”, Дубровник, 12 фебруара 1938, бр. 6, стр. 3;
27. „Пропаганда путем узаног филма приликом летовања“, Соколска Просвета, Београд, септембар 1938, бр.7, стр.236;
28. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 29 јула 1939, бр. 30, стр. 3;
29. „Цавтат о дану Уједињења”, „Дубровник”, Дубровник, 16 децембра 1939, бр. 50, стр. 4;
30. ,,Казне и денунцијације”, ,,Соколски гласник”, Београд, 22 март 1940, Год. XI, бр. 12, стр. 5; „Руши, пали …”, „Дубровник”, Дубровник, 16 марта 1940, бр. 11, стр.3;
31. Никша Ђ. Враголов, ,,Цавтат, 28-II-1940”, „Дубровник”, Дубровник, 9 марта 1940, бр. 10, стр.2,3; Р.П., ,,Дјела, дјела ….”, „Дубровник”, Дубровник, 30 марта 1940, бр. 13, стр. 4;
32. Н.В, „Јубиларна скупштина Соколског друштва Цавтат одложена”, „Соколски гласник”, Београд, 28 фебруар 1941, бр. 9, стр.7;
33. „Брисање српских општина”,, бр.20, „Дубровник”, 18.маја 1940, Дубровник, стр. 4;
34. „Цавтајске прилике”, бр.6, „Дубровник”, 8 фебруара 1941, Котор-Дубровник, стр.2-3;
35. Р.П. ,,(Свега по мало)”, „Дубровник”, 22 фебруара 1941, бр. 8, Котор-Дубровник, стр. 4;
36. Нева Журић-Скоти, Талијански окупациони систем на дубровачком тлу”, „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 1021;
37. Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу”, „Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, Крагујевац, 2008, стр. 129,1.036, 1.037; „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 482, 487, 622, 1057, 1058, 1087;
38. Марко Ручнов, „Тако је то било”, Београд 2009, стр. 20, 77, 78;
39. Коста Чавошки, „Згажени устав”, Београд 2003, стр. 22;
40. Мр Андреј Вујновић, , „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, бр. 5, Београд, септембар-октобар 2011, стр. 59;
