О књизи Дража 4

21/03/2013

О књизи Дража 4

ПИШЕ: Александар ДИНЧИЋ

Данас сам имао ту част да добијем од г.дина М. Самарџића књигу “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, књига (Том) бр. 4.
Дакле, из године у годину, проблематика Југословенске војске и генерала Михаиловића иде све боље и боље, и свака књига је све боља боља.
Милослав Самарџић прати општи ток ратних дешавања у својој новој књизи искључиво у 1944. години. А, ако се зна да књига има близу 750 страница, онда је јасно колико је труда и напора уложено на презентовању и ове врло занимљиве године у читавом ратном вихору. Књиге са оволиким бројем страна се пишу и до 10 година.
Ова књига је такође и одговор многим комунистичким, а такође и неокомунистичким књигама на једно питање где се они нису снашли: “Да ли су се 1944. године четници толико искомпромитовали и постали сарадници окупатора или је све измишљено и исконструисано?”.
Одговор је оно друго јер су комунисти применили једноставни рецепт: скраћивали су депеше, а неокомунисти су горели између комунистичких књига и небитних докумената и преко тога углавном, додуше у нешто блажој варијанти, промовисали четнике за “сараднике из нужде”.
М. Самарџић својом књигом показује да није тако, открива нам како су Немци систематски писали лажиране извештаје о наводним споразумима са четницима и слали их својим вишим инстанцама ради покушаја да се ублажи политика према Србима. Али, жеље су једно, а документа сасвим друго. Појам “тихи рат” и “рат ниског интезитета” су управо одреднице којима се могу закључити све те немачке измишљене игре а све у циљу да се придобију четници. Политика Рајха је била таква да се горело између оних убеђених антисрба (СС елите) и оних који су били вољни да попуштају (војни кор).
И поред сплашњавања терора, борбе нису ни престајале, али су имале више форме борби да се спаси село или бригада, а такође и да се јединица извуче на време из обруча.
Код Немаца се постављају два питања:
1.Да ли пустити четнике, не нападати их, што би било само с тим да они сврше са комунистима и практично их замене?
2.Да ли ограничити четницима такву слободу кретања повременим акцијама, хапшењима и стрељањима јер је опасност од избијања устанка била видљива на сваком кораку?

Немци су поступили као и пред крај 1941. године-политиком двоструких аршина: у јавности су пријатељи са четницима, не нападају их, а у тајности их убијају, хапсе и интернирају.

Немци су знали да ако они крену да у потпуности униште комунистичке снаге на подручју Србије, остаће само четници и тада ће се наћи у ситуацији да се обрачунавају само са њима. Међутим, њихова политика је врло мудра била. Они су ишли с тим да не униште комунисте до последњег већ да их оставе да дишу како би се ови сукобљвали са четницима, наносили им губитке,а такође и трпели своје, а они да се мирно евакуишу користећи се општим грађанским ратом.
Зато је било потребно да се комунисти не униште до последњег.
Како су комунисти систематски заобилазили Немце и тражили четнике, Немци су знали да се може и другим средствима утицати да се четничка снага ослаби, а не само путем потера, акција и репресалија.
Прво су применили принцип спречавања већих груписања четничких јединица у циљу борбе против комуниста и на тај начин у многоме допринели појединим комунистичким успесима-непланска сарадња!
Други прицип је било гурање Бугара који су требали да буду те јединице које ће затварати прилазе рекама, мостовима, путевима и опет спречавати четничке покрете.
Бугари су овакву политику прихватили што се у књизи лепо описује јер су видели да ће комунисти однети премоћ на крају, па да се на време афирмишу као “четнички противници”, а све са циљем каснијег кредита код наших комуниста-партизана који су их примали у масама. Кредит су и испунили јер су на крају и пришли комунистима у великој мери.

У таквој замршеној и доста нејасној ситуацији, четници су се одлично снашли, потукли комунисте у свим већим биткама на подручју Србије и остали господари простора. Зато је септембарска мобилизација протекла у најбољем могућем реду и људи су враћани јер није било оружја за све. Ишла је и кука и мотика и лук и стрела и све што може да пуца и да се бори.
Комунисти су видели да ће им за Србију много више требати од помоћи Бугара, делимично Немаца и савезника како би поразили четнике-господаре Србије у лето и јесен 1944. године.
Тада су позвали у помоћ Стаљинове тенкове преко којих ће изграђивати њихову власт на принципу: варошицу и град ослобађају Совјети, за њима улазе комунисти са Озном и учвршћују власт хапшењем и стрељањем свих својих противника; стварних и измишљених јер што мање то боље.

Ова књига управо о томе говори.
Овакве закључке нису доносили неокомунистички писци јер су веровали комунистичким лажираним извештајима да су победили на Копоанику, у Жупи, на Буковику, Источној Србији итд.
А шта је истина, књига ће рећи.
Довољно је само преко карте пратити како се креће рецимо комунистичка 21. дивизија, како 22. дивизија итд. Уместо кретања по хоризонтали што је разумљиво када се неко победи и овладава територијама, кретање се врши у облику елипсе, у круг-дакле опште бежање, па враћања после савезничких испорука које су као из наркозе враћали комунисте после сваког великог пораза.
Зато 14. бригада и поред прописаних директива да сачека Русе на Дунаву није испунила задатак јер су Пилетићеви корпуси већ били господари Дунавског залеђа.
Треба поставити и логично питање: “Како то Русе најпре дочекују четници, а не комунисти?”
Комунисти су сачекали и изљубили се са Русима тек око 14. септембра код Јабуковца. А шта је било до 14. септембра?

Књига даје велику количину елементарних сазнања о развоју ЈВуО под налетима комуниста у Србији. Дакле, супротно од комунистичких и неокомунистичких књига, ЈВуО је јачала а не слабила у време битке за Србију. Књига је прави историјски уџбеник о четницима и Дражи јер не бави се неким филозофирањем већ пише кратко и јасно што је одлика само врхунских писаца да са што мање речи покаже што више. То не може свако.

Самарџић не закључује неки догађај преко једног документа већ врши упоређивање, а то су основне методолошке поставке једног историчара. Дакле, он није убеђени једнодокументовани истраживач и приповедач већ разноврстан. Он користи комунистичке зборнике, упоређује их са четничким документима и добија делимичну слику коју употпуњује незаобилазним немачким документима.
Он напросто доказује да и четничка и немачка и квислиншка документа говоре о великом поразу комуниста од четника, а не од Немаца и Бугара што комунистичка историографија није желела да призна. Систем упоређивања докумената једне, друге и треће стране је најисправнији историографски принцип кога се мало људи придржава. Ова књига је пуна оваквих упоређивања и она је на тај начин хегемон историјске истине и путоказ новим истраживачима и писцима како се историја пише.
Књига је такође непристрасна по питању неких описних атрибута „херојски четници, јуначки четници“ и томе слично. Дакле, то јој је још један плус јер се увек треба клонити тих описних атрибута. Они су за књижевност по каткада пожељни, а за историографију су штетни. И ја кад када дам те атрибуте, али то је више пропаганда за форум а не за књигу. Они су ту да мало подгреју атмосферу попут неке родољубиве песме.
Питање Немаца и њихову улоге у време битке за Србију, Самарџић је одгонетнуо на један врло добар начин.
Немци су, то је јасно, покрали многе четничке извештаје из времена јабланичко-топличке операције коју су крстили као подухвате “Трумф” и “Кераус”-Адут и Истеривање-Чистка.
Они су се окористили чињеницом да је Нешко Недић морао да да нешто од четничких извештаја о борбама против комуниста, и то су све лепо прикупили и ставили један крајње поразан назив за непостојећу мешовиту четничко-немачку групацију (Група Вајел). Разуме се, они су наносили те губитке комунистима, а не четници што је дало нову храну незаситим комунистима да направе непостојећи савез четника и Немаца. А шта кажу сведочанства њихових бораца који су преживели рат, а учествовали у тим јулским борбама, није познато јер су их комунисти систематски склањали или фалсификовали.
У истину, Немци су само по кадкад ишли на комунисте, а главни терет у јулској операцији су трпели четници-што се и види и преко њихових губитака и преко комунистичких. Четници су растурили комунисте у јулској операцији уз својих 55 погинулих, док су комунисти имали око 1500 избачених из строја (само око 300 погинулих).
Акција у Јужној Србији је била одлична јер се ту добро учврстила четничка герила после комунистичког пораза. Само захваљујући млитавом раду Радослава Ђурића комунисти су се осилили у Топлици, Косаници и у лесковачком округу. Са његовом сменом, те доласком Горске Гарде, Р-Т групе корпуса и осталих јуришних бригада, овај крај је опет постао четнички. У Топлици су за само неколико недеља почели да ничу равногорски одбори, удружења итд. Комунисти су били уништени у потпуности. То је био рад Горске Гарде која је практично отргла овај крај из руку комуниста.
Подручје Јабланице је такође у великој мери постало четничко упориште јер је познато да су великим делом Црногорци насељавали овај простор, а ако се зна за традициналне везе Црногораца и Руса, онда је и јасно како је комунизам ухватио свој замах у Јабланици. Поразом комуниста на Тупалском вису и Јабланица је била очишћена.
О том поразу нећете ништа наћи у неокомунистичким књигама, док комунистичке причају глупости типа: сви на њих, па су морали да се повуку али привремено. Колико је то повремено довољно показује и катастрофа 22 дивизије од Шиптара код села Отоште где су им Шиптари напросто масакрирали рањенике а пре тога их комунисти молили да им допусте смештај.
Онај који се “привремено повлачи” не бежи чак преко дем.линије разграничења, а понајмање не тражи помоћ од Шиптара.

Самарџић закључује да су комунисти поражени у бици за Србију што је истина јер заиста, они ни једну битку нису добили. Они су после рата све измишљали, као на пример како су се у мрклом мраку попели на Буковику и тако постали господари планине, што значи да су четници били поражени, како су држали Јабланицу иако су клиснули преко дем.линије разграничења код Бугара, како су победили у јулској топличко-јабланичкој операцији иако су опет под покровитељством Бугара, који су их пустили да побегну преко територије коју су држали, побегли, да су победили у бици на Копаонику иако се ради о првој фази једне комплексне операције чишћења Копаоничког среза итд.

Самарџић, примењујући добар принцип да докумнета говоре и причају, напросто открива читаву ситуацију на подручју Србије која је од марта па све до октобра 44 била седиште великог грађанског рата, показује на примерима како комунисти нису овладали Србијом, како је Пеко Дапчевић намерно заобилазио елитније четничке корпусе после Кочиних пораза и како се ствар развијала до краја.
Самарџић даје такође одличне информације и за простор преко Дрине а највише око игре са Павлом Ђуришићем, кога су Олћан и Љотић придобили за себе, а Дража преко Лукачевића покушао да га врати.
Књига је одлично описала и лажну мисију Хермана Нојбахера који каже да су се репресалије смириле чим је дошао, а заправо нису, већ су, чак шта више, још више беснеле. Почетком новембра 43 град Ниш је то добро запамтио. Што се тиче, саботажа и после прекида са савезницима, оне су и даље вршене, нарочито у Качанској клисури, код Врања и на Косову о чему има и Дражиних депеша.
Самарџић је на простим примерима оборио све што је Нојбахер, тај лажни дипломата писао.
Сви су после рата генерали и сви су паметни, али Нојбахер није ништа испунио од онога што је обећао. Нојбахер је заправо писао мемоаре да би на неки начин оправдавао немачку политику у Другом светском рату што је и логично јер је и био део те политике. Наши историчари напросто тврде да су ови мемоари одлични јер дају и из неког другог угла како су се ствари тада одвијале. Тај исти Нојбахер је у децембру 1941. године тражио да се Београд сравни са земљом бомбардовањем и прогласи за главног кривца због устаничких дешавања. То је писао и Мухарем Кресо у књизи „Нацистичка окупациона власт у Београду 41-44“.
Лепота писања и улепшавања ствари је за књижевне радове, где су махом људи и догађаји измишљени и фиктивни, а историја је нешто сасвим друго. Нојбахер се баш некритички осврће јер има циљ да оправда немачку политику и ништа више.

Посебно ми је било задовољство што сам имао прилике да унапред видим поједине делове рукописа из књиге, да их читам, допуњујем, дајем своје ставове и на тај начин помогнем да се прикаже целовита слика, или барем онолико колико се може “обухватити” јер је ипак ово општа историја, а не регионална, општинска и месна.
Са нестрпљењем очекујем наставак проблематике везане за Дражу и четнике.
Моја оцена овој књизи је чиста Д Е С Е Т К А

Евентуланих примедби немам јер све је кориговано на шта сам инсистирао.

Нека књига послужи нашим историчарима као пример како се пише једна општа историја и како се на једноставан начин све може лепо рећи.
На читаоца је да извуче закључке и поуке. Читалац сам треба да открије а не да му писац све на тањиру сервира и буквално му црта како је било. То је одлика великих и свакако искусних писаца што је М.Самарџић свакако постао јер иза њега стоје још много добрих радова на тему о четничком покрету, а такође и неколико лепих романа.
Историчар-књижевник. Боље комбинације нема.