Списак жртава комуниста у Крагујевачком округу (1-199)
Делимичан списак жртава комуниста у Крагујевачком округу (цивили и ратни заробљеници убијени без суда или без правно ваљане пресуде)
ПИШЕ: Милослав Самарџић
На првом месту делимичног списка жртава комуниста у Крагујевачком округу налазе се црквена лица са територије Шумадијске епархије:
1. Богољуб Николић из с. Добрача, грбички поп. Комунисти су га возили камионом по селима, гађали су га камењем. Потом су га спроводили кроз Крагујевац, са таблом обешеном око врата, на којој је писало: ”Издајник и народни непријатељ” (Д. Живковић, ”Три живота”, Крагујевац, 2006, 124). Стрељан је у Капислани под лажном оптужбом. По изјави његове ћерке Марије, поштедели би му живот да је пристао уз комунистичку власт. Био је Дражин цивилни командант Крагујевца.
2. Марко Живадиновић, свештеник из села Драгоцвети. Мучен је и убијен лопатама.
3. Бошко Савић, парох из села Конатице. Убијен у Умци. Партизани су му ишчупали језик, тело су му бацили у Саву;
4. Станко Лазаревић, свештеник и парох у селу Сисковац. Мучен, бачен на пругу.
5. Игуман Софроније, старешина манастира Јошаница. Убијен је у ноћи између 26. и 27. септембра 1942, на месту Црначка коса.
6. Лазар Јевремовић, богослов, убијен исте ноћи када и игуман Софроније.
7. Милентије Пешић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Убијен крајем 1945, код места Каменар. Партизан, родом из села Сибнице, после тога је полудео.
8. Сергеј Михајловић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Тело му је пронађено у оближњем потоку, са видљивим траговима мучења.
9. Милан Сретеновић, најмлађи крагујевачки свештеник. По освајању града, комунисти су га ухапсили и мучили. Тело му је пронађено у клозету.
10. Михаило Радић, рођен у Брњици, свештеник у М. Крчмарима. Војни свештеник у јединицама Шумадијске групе корпуса. Повукао се са четницима у Босну, заробљен и стрељан код Калиновика 1945.
11. Бошко Живадиновић, свештеник-вероучитељ из Крагујевца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. У допису Окружног народног одбора Крагујевац Земаљској управи народних добара Србије, бр. 851 од 16 марта 1946, Бошко Живадиновић, свештеник из Бадљевца, помиње се као једно од ”лица чија је имовина конфискована као ратних злочинаца и народних непријатеља” (Историјски Архив Шумадије у Крагујевцу, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, кутија бр. 39.)
12. Светолик Швабић, архијерејски намесник из Аранђеловца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика.
13. Будимир Буда Соколовић, свештеник, избеглица из Босне. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. Био је верски референт Дражине Врховне команде. (1-13, према подацима протојереја Драгослава Бранковића, ”Глас јавности”, 29. октобар 1999. године.)
14. Никола Пејовић, рођен 2. августа 1902. године у селу Додоши у Црној Гори, на Скадарском језеру. Током рата свештеник у селу Ђурђево код Раче Крагујевачке. Био је војни свештеник Лепеничке бригаде 2. шумадијског корпуса. Убијен од комуниста 18. јуна 1945. године на планини Узломац у Босни. Сахрањен је на месту Попова коса. (Према подацима потомака Николе Пејовића.)
15. Живота Димитријевић, богослов, члан Омладинске групе из Борча. Убијен у болници Шумадијске групе корпуса у Младиковинама код Теслића, 27. априла 1945. године.
16. Владета Владимир Н. Павићевић, јереј из Кијева код Лапова. Свештеник 3. крагујевачке бригаде. Убијен 1944. од комуниста.
17. Добривоје Нешковић, богослов. Убијен 29. августа 1941. у околини Крагујевца. Према изјави Добривојевог унука, Дарка Бељаковића из Крагујевца, аутору, он је био познат као један од најбољих студената Теолошког факултета и по пријемима на Двору, где је позиван. Комунисти Раје Недељковића ухватили су га испред родне куће, у Грошници, када се враћао из Београда. Мучили су га целе ноћи у оближњој шуми. Ујутру је нађен мртав, без прстију на руци, без табана, без полног органа, са ископаним очима и исеченим ушима. Такође: према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”.
18. Богдан М. Дамљановић, богослов, потпоручник, рођен у Коштунићима. На позадинским дужностима у Горској краљевој гарди. Ухапшен је крајем марта 1945. године на Равној Гори, а стрељан почетком маја 1945. у Крагујевцу.
19-20. Костадин Новичић, јереј, свештеник из Стојника и његова жена. Убили их комунисти 1943. године.
21. Мирослав Миро Глушац. Свештеник из Бањалучке епархије, дошао у Шумадију као избеглица. Повукао се у Босну са Горском краљевом гардом, као њен благајник. Убијен од комуниста 1945. године у области Сарајева. (15-21, према необјављеном раду Б. Јевтића ”ЈВуО у Шумадији”.)
22. Михаило Поповић из Борча, богослов и катихета. Током рата је држао верски курс у оквиру Равногорског покрета. На крају рата постаје монах, а убрзо и игуман манастира Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисури, под именом Јелисеј. Комунисти сазнају да је за време рата био са четницима, изводе га из манастира, муче и убијају хладним оружјем на путу према железничкој станици, 5. новембра 1945. године. (Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”.)
23. Борко Поповић из Аранђеловца, рођен 1921. Завршио богословију. Комунисти га мобилисали и одвели на Сремски фронт, где су га убили метком у потиљак. Убица се после јавно хвалио. (Према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца.)
24. Драгић Аврамовић, парох стојнички, свештеник цркве Св. Илија у Црквинама. Током рата хапсили га љотићевци и слали у логор, као сарадника четника. Повукао се са четницима у Босну, где су га убили комунисти. (Према подацима истраживача Марка Стојановића из Младеновца. Такође: Б. Јевтић, ”ЈВуО у Шумадији”, необјављени рад.)
25. Свештеник Марјан из Овсишта. Радио је у Школи резервних официра у селу Брајићи, са мајором Палошевићем. (Према изјави породице Јовановић из Г. Грбица, која је сачувала његову слику, на којој је и потпоручник Арсеније Јовановић, командант 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде.)
26. Непознати монах Манастира Грнчарице код Крагујевца. Убијен 1941, од стране комуниста који су дошли да пале црквене књиге. Био је избеглица, затекли су га у манастирској библиотеци. (Према изјави монаха манастита Грнчарице.)
27. Мирон Ђурић, архимандрит, убијен од комуниста 30. августа 1943. године у Страгарима. (Према извештају Недићеве службе безбедности; Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 322.)
(Касније на списку, под редним бројем 140 наведен је Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије; под редним бројем 426 наведен је Радојица Раковић, рођен 1912. у Живковцима, свештеник у Јеловику; под редним бројем 817 наведен је Михајло С. Швабић из Божурње, син свештеника Светолика Швабића, који је убијен заједно са оцем; под редним бројем 859 наведен је богослов Раденко Мишковић из Борча, који је убијен 27. априла 1945. у Младиковинама, у болници Шумадијске групе корпуса; под редним бројем 1014 наведен је Михаило Урошевић, свештеник из Брестовца.)
28. Милић Лукић из Загорице код Тополе, убијен од комуниста 17. августа 1941. Био је благајник сеоске општине. Према извештају Недићеве службе државне безбедности, ”одвели су га до места званог `Јаруга` и тамо стрељали”.
29-31. Ковинка Пантелић, домаћица, Мирослава Пантелић, домаћица, Радомир Пантелић, земљорадник, сви из Блазнаве код Тополе. Према допуни списка жртава комунизма за 1941, убијени су децембра те године. Према ”списку изгинулих лица из среза Орашачког”, који је потписао начелник Орашачког среза, 1. јула 1942, партизани су сво троје одвели у Страгаре и тамо их стрељали (АВИИ, Архива неоријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
32. Милорад Недељковић, кмет села Пласковац код Тополе. Према извештају Недићеве Службе државне безбедности, убијен је 12. децембра 1941.
33. Миодраг Васић из Борча. ”У селу Борчу, срез Гружански, у свом стану убијен је Васић Миодраг, земљорадник и бивши народни посланик”, стоји у извештају Недићеве Службе државне безбедности за 3. октобар 1942.
34-36. Живка и Јован Глишић из Рамаће, супружници, и Глигорије Глишић, вероватно њихов син. ”Овога дана од стране комунистичких бандита убијени су у срезу Гружанском Глишић Јован, трговац од Рамаћа, и жена му Живка, домаћица”, гласи извештај Недићеве Службе државне безбедности за 21. децембар 1942. Глигорије је стрељан после успостављања комунистичке власти 1944. Одлуком Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 176, од 12. децембра 1946, ”установљава се да нема места конфискације имовине стрељаног Глигорија Глишића из Рамаће”, тј. није имало шта да му се конфискује.
37-40. Милован Младеновић, Радојица Ивановић, Војислав Петронијевић и Живко Стојановић. Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 3. марта 1943, у ноћи између 21. и 22. фебруара једна група комуниста напала је недићевце у Белановици, док је истовремено друга група убила Милована (Милорад, у другом извештају) Младеновића, писара среског начелства, Радојицу Ивановића, званичника среског начелства, Војислава Петронијевића, кмета општине Белановица и Живка Стојановића, жандарма у пензији, код кога је становао срески начелник.
41-42. Миливоје Петровић и Максим Максимовић. Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 19. марта 1943, комунисти су 1. марта око 20 часова у Д. Шаторњи убили Миливоја Петровића, капетана прве класе у пензији. Извели га из куће у двориште и стрељали. У Брезовцу код Аранђеловца 4. марта убили су општинског благајника Максима Максимовића, испред општинске зграде. Благајну су опљачкали. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком бр. 10/46, од 11. фебруара 1946, утврдио је да се ”народном непријатељу” Максиму Максимовићу нема шта конфисковати.
43-44. Љубица Михаиловић и њен отац Илија Михаиловић, из Аранђеловца. Девојку Љубицу комунисти су убили у ноћи између 28. и 29. јуна 1943, заједно са још осам особа, приликом упада у куће богатијих грађана на периферији Аранђеловца. (Народни музеј Крагујевац, Недићева архива, КО-4-1567, тачка А.)
Љубичин отац, Илија Михаиловић (1875), индустријалац и банкар, био је један од најбогатијих људи у Шумадији, познати добротвор и донатор. Бавио се политиком, дуго је био посланик Радикалне странке и касније Југословенске радикалске заједнице. Био је и председник Народне скупштине Краљевине СХС. Осуђен је на смрт и конфискацију целокупне имовине од Војног суда Централне Србије у Аранђеловцу, бр. 545/45. (Писмо Окружног народног одбора у Крагујевцу бр. 2155 од 9. септембра 1946. Државној хипотекарној банци и Привредној банци Србије.) Стаљинистички процес одржан је у аранђеловачкој Соколани. Убијен је у Крагујевцу, 8. марта 1945.
У Историјском архиву Шумадије, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, кутије 39 и 40, сачувано је више писама у којима се комунисти међусобно распитују да ли је негде пронађено Михаиловићево богатство (злато, накит, обвезнице и сл). Његову имовину они су тако хаотично опљачкали, да је Окружни народни одбор Крагујевац, писмом Бр. 606, од 28. фебруара 1946, послао једну жалбу Јавном тужиоцу Округа Крагујевац, у којој се поред осталог каже: ”Како у Аранђеловцу има и дан данас код појединих лица која су приграбила ствари и то од Илије Михаиловића, Драгише Симића, Марјановића, Хуге Антонијевића као и других народних непријатеља, то се умољавате да преко јавног тужиоца у Аранђеловцу учините све са ваше стране да свако лице које је приграбило овакве ствари одмах преда отсеку народних добара који ће даље поступити у смислу датих упутстава”. Сврха упутстава била је да највредније ствари дођу у руке највиших функционера.
45-53. Васа Стефановић и његов син Милан, Ђурђе Ђура Алексић и његов син Живојин, Петар Урошевић, Михајло (или Мијајло) Петровић, Драгиша Симић и Светозар Лазаревић из Аранђеловца и Живојин Лазаревић из Врбице. Сви су убијени у ноћи између 28. и 29. јуна 1943, приликом поменутог упада комуниста у Аранђеловац. Извештај Недићевог шефа Државне безбедности од 30. јуна 1943. гласио је: ”…Блокирала је поједине куће на периферији Аранђеловца и преваром, изјављујући да врше хапшење у име немачких власти, извели су из кућа трговца Васу Стефановића и његовог сина Милана, трговца Ђуру Алексића и његовог сина Живојина, трговца Петра Урошевића, индустријалца Михајла Петровића, млинара Драгишу Симића, кафеџију Светозара Лазаревића и девојку Љубицу Михајловић. Све именоване комунисти су одвели у једну кућу у оближњем потоку и стрељали.” (С. Ћировић, ”Гружа у четницима”, 389. према: Народни музеј Крагујевац, Недићева архива, КО-4-1567, тачка А.)
Раде Главаш, истраживач из Аранђеловца, цитира вођу комунистичке групе, Милована Милосављевића из Копљара, члана ОК КПЈ за Аранђеловац, који је писао да су приликом овог, првог упада у Аранђеловац, комунисти запленили 1.092.500 динара и троја кола ствари. Касније, сви убијени су проглашени народним непријатељима ратним злочинцима и имовина им је конфискована.
Срески народни суд у Аранђеловцу донео је 14. октобра 1945. године закључак Посл. бр. конф. 12/45, о конфискацији имовине ”Симић Драгише, индустријалца из Аранђеловца, који је ликвидиран од стране НОВ као народни непријатељ”. Велика покретна и непокретна имовина покојног Симића је конфискована, а истовремено је проглашено ништавним књижење те имовине на Симићеву ћерку Дивну Миловановић из Београда, једину наследницу. Ово књижење обављено је 5. јануара 1944, ”после ликвидације пок. Драгише”. Окружни народни суд у Крагујевцу прогласио је одлуку о конфискацији извршном, о чему је Среском народном суду за срез Орашачки послат допис бр. 282. од 2. фебруара 1946.
Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1376, од 15. маја 1946, послао је Земаљској управи народних добара Србије упитни лист ”за конфискацију имања народног непријатеља Светозара Лазаревића”. Имање је конфисковано према одлуци Среског народног суда у Аранђеловцу бр. 6/45.
Актом бр. 1872, од 22. августа 1946, Окружни народни одбор Крагујевац тражио је од Среског народног одбора у Аранђеловцу закључак о спроведеној конфискацији имовине Веселина Стефановића, ”бившег трговца из Аранђеловца”. Не може се рећи да ли су Веселин и Васа Стефановић иста особа.
Виши суд у Крагујевцу рехабилитовао је 2010. године Светозара Д. Лазаревића, рођеног 1874. у Доњој Шаторњи, власника кафане ”Код Лазаревића” у Аранђеловцу (данас кафана ”Балкан”). У решењу пише да је он убијен од стране комуниста 29. јануара 1943. године у три часа ујутру, у својој кафани, по наредби Слободана Крстића ”Уче” из Јарменоваца, с образложењем да је четницима дао 11 ћебади и три џака пасуља. Вероватно је реч о Светозару Лазаревићу који је убијен у ноћи између 28. и 29. јула, мада постоји вероватноћа да су постојале две особе истог имена и занимања. (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 271.)
54. Сава Тодоровић из Петровца код Крагујевца. ”Ноћу5/6. новембра 15 комунистичких бандита упали су у с. Петровац (5 км сев. од Крагујевца – сек. Крагујевац), опљачкали 35.000 дин. општинског новца, спалили краљеву слику и убили Саву Тодоровића, бившег наредника”, пише у Билтену Недићевог Министарства унутрашњих послова за 4-11. новембар 1943. У напомени уз цитирани документ, комунистички историчари кажу да су ”ову акцију извели делови Шумадијског НОП одреда `Милан Благојевић`.”
55. Владимир Свилингер из Бање код Аранђеловца и Чедомир Милојевић из Вишевца код Раче. Према извештају Одељења за државну заштиту Недићевог Министарства унутрашњих послова, комунисти су Свилингера, који је био лекар здравствене задруге у селу Бања, одвели 13. новембра 1943, а ”леш одведеног лекара нађен је 14. новембра у селу Брезовцу”. Према истом извештају, 15. новембра у 19 часова убили су и Чедомира Милојевића, председника сеоске општине Вишевац.
56. Христина (Крстина) Стојановић, родом из околине Крагујевца, учитељица у Малој Иванчи код Сопота. Извештај Недићевог Министарства унутрашњих послова за децембар 1943. гласи: ”Ноћу 15/16. ом. група од 60 комуниста дошла је у Малу Иванчу, среза Грочанског, и похватала: Шмурића Петра, Којића Стевана, Бабића Радована и Јовановића Стојана, све земљораднике из Мале Иванче, као и две учитељице: Христину Стојановић и Милицу Симић и све их поубијала”. Према истраживањима Милете Симића из Малог Пожаревца, партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић ”Шуца”, Божидарка Дамњановић ”Кика”, Добривоје Милићевић ”Вучко”, учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налазила на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени (зна се где су). Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Христинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна. Део Симићевог рада ”Хроника Малог Пожаревца”, о злочинима комуниста на територији Општине Сопот, објављен је у ”Погледима”, у броју за фебруар 2002. године.
(28-56, према ”Зборнику докумената”, том 1, књига 21, осим када је наведено другачије; реч је о документима Недићеве управе, која су објавили комунисти.)
Следе подаци из Историјског архива Шумадије у Крагујевцу, Фонд окружног суда, уписник за 1946, 1947. и 1948. годину, уписник за 1949. и уписник за 1950. годину. Изостављена су имена особа које нису стрељане из политичких разлога. На пример, Ангелина Мишулић из Крагујевца, чиновник, стара 26. година, стрељана је према пресуди од 2. маја 1946. године под оптужбом да је ”денунцирала родољубе”. На ”Гину Гестаповку”, како су је звали, четници су покушали атентат увече 17. маја 1943. године. У њен стан у Кондиној улици бр. 7 у Ердоглији, четник Петар Марковић ”Тимошенко” из Борча убацио је бомбу. Рањени су Ангелина и њен љубавник, немачки поручник Алберт Дрезл.
Затим, један Хрват, један Словенац и један Србин љотићевац осуђени су на смрт због учешћа у стрељању грађана 21. октобра 1941. године, а било је и осуђених за криминална дела. Оваквих случајева у Фонду окружног суда има десетак.
57. Миодраг Валчић из Београда, државни службеник, стар 35 година. Дан доношења пресуде: 4. септембар 1946. Оптужен да је наводно сарађивао са окупатором – што је садржала готово свака пресуда.
58. Недељко Трифун из с. Пајсијевић код Крагујевца, земљорадник, стар 25 година, зато што је био четник Драже Михаиловића. Дан доношења пресуде: 18. мај 1946. године.
59. Радомир Божовић из Колашина, бивши предстојник полиције, стар 36 година, у рату четник Драже Михаиловића. Дан доношења пресуде: 22. јануар 1947. године.
60. Јездимир Милић, радник, рођен 1903. у с. Штавице код Љига. Дан доношења пресуде: 28.10.1946. године.
61. Драгиша Игњатијевић из села Бања код Аранђеловца, столар, рођен 1927. године. Дан доношења пресуде: 27. јануар 1947. године.
62. Војислав Марковић из села Бања, рођен 1907, земљорадник. Дан доношења пресуде: 28.10.1946. године.
(Милићу и Игњатијевићу суђено је са великом групом мештана – остали су добили високе временске казне. Под ставком ”кривично дело”, за једног од осуђених на временску казну наведено је: ”Као радник пекарске задруге без одобрења поделио са друговима један џак брашна”. Прави разлог страдања ове групе вероватно је јатаковање преосталим четницима у њиховом крају.)
63. Радомир Јојић, рођен 1915, чиновник у Земуну, под оптужбом да је наводно ”терорисао и батинао припаднике НОП-а”. Дан доношења пресуде: 26. јул 1947. године.
64. Миљко Радовановић, радник, рођен 1904. у Буковику, под оптужбом за наводни ”ратни злочин”. Дан доношења пресуде: 27. август 1947. године.
65. Бранко Јовановић, абаџија из с. Рашковић, рођен 1915, јер је ”у току 1946. одржавао везе са четником”. Дан доношења пресуде: 25. јул 1947. године. Истовремено је већа група сељака осуђена на високе временске казне. (Сумњали су, али нису доказали, да је Бранко сашио четницима униформе Озне, за једну акцију у селу Борач. Према: С. Ћировић, ”На трагу злочина”, 409.)
66. Милан Поповић из с. Борач, рођен 1912, како пише у документу ”крупни земљорадник”. Осуђен је под оптужбом да је током 1946. и 1947. ”јатаковао четницима”. Дан доношења пресуде: 6. август 1947. године. Истовремено је већа група сељака осуђена на високе временске казне (због поменуте акције у Борчу).
67. Веселин Јешић, земљорадник из с. Осеченица, под оптужбом да је јатаковао четницима. Дан изрицања пресуде: 5. септембар 1947. године.
68. Љубомир Батрићевић, земљорадник из с. Врбица, под оптужбом да је јатаковао четницима. Дан доношења пресуде: 8. септембар 1947. године. Истовремено је већа група сељака осуђена на високе временске казне. Према истраживању Радета Главаша, Љубомир је стрељан 28. јануара 1948. у Крагујевцу.
69. Владета Васић, фирмописац у Смедереву, рођен 1912. у Г. Јарушицама, под оптужбом да је наводно ”терорисао припаднике НОП-а” и учествовао у њиховом стрељању 1941. године. Дан доношења пресуде: 22. септембар 1947. године.
70. Живота Петровић, рођен 1907. у с. Добрача, земљорадник, под оптужбом да је ”јатаковао четницима”. Дан доношења пресуде: 25. септембар 1947. године.
71. Војислав Спаиловић, радник, рођен 1923. у Крагујевцу. Осуђен је на смрт стрељањем 18. јуна 1948. јер је наводно основао групу ”Осветници Србије”, за коју суд каже да је ”диверзантска”, да је имала за циљ ”насилно обарање уставног поретка”. За све оптужене каже се да су ”непријатељски елементи”. Све сем Спаиловића осуђени су на високе временске казне.
72. Јован Илић из с. Кијево, земљорадник, рођен 1912. године. Током рата четник 3. крагујевачке бригаде 2. шумадијског корпуса. Дан изрицања пресуде: 10. децембар 1948. године. На истом процесу још две особе из Баточине осуђене су на по седам година лишења слободе са принудним радом. Према изјави Душана Максимовића за ”Погледе”, Илић се непосредно после рата крио у Београду, где је 1946. године ухапшен као припадник антикомунистичке омладинске организације ”Бели орлови”. Осуђен је на временку казну, али две године касније комунисти обнављају поступак и осуђују га на смрт. Максимовић каже да је Илић стрељан јер су мештани сакупили 800 потписа тражећи његово ослобађање. У условима страховите репресије то је била висока цифра, која је сведочила да је Илић омиљен у народу и самим тим опасан за комунисте, па су га зато и убили.)
73. Милован Гвоздић, лугар, рођен 1906. у околини Деспотовца (име села нечитко), због ”образовања и ступања у терористичку организацију ДРОС”. Дан изрицања пресуде: 1. септембар 1950. године. Истовремено је 13 особа осуђено на високе временске казне. Гвоздићев предмет, под ознаком Б-188/50, је нестао из Архива, тако да није познато шта значи скраћеница ДРОС.
74. Предраг Јанковић, рођен 1924. у Равној Реци, земљорадник, под оптужбом да је ”приступио у ДРОС”. Дан изрицања пресуде: 1. новембар 1950. године.
75. Драгољуб Станисављевић, рођен 1911. у Равној Реци, под оптужбом да је ”приступио у ДРОС”. Дан изрицања пресуде: 1. новембар 1950. године. На истом процесу већа група грађана осуђена је на временске казне.
76-77. Милоје Лазић, рођен 1919. и Марко Ђорђевић, рођен 1927, обојица из Лужница. Убијени 1947. године. Према пресуди Окружног суда у Крагујевцу од 18. октобра 1948, они су основали ”оружану банду ради насилног обарања државног и друштвеног уређења ФНРЈ”. Истовремено је већа група грађана осуђена на високе временске казне. Према изјави трећеоптуженог Душана Максимовића из Лужница, који је тада био ђак гимназије, они нису оснивали никаву ”оружану банду”, већ су јатаковали малобројним преосталим четницима, међу којима и равногорки Ради Божић из Бадњевца. Максимовић додаје да су комунисти измислили организцију, јер је максимална каза за јатаковање тада била десет година строгог затвора. (Изјава Душана Максимовића аутору.)
Следе подаци из Историјског архива Шумадије, Фонд Војног суда у Крагујевцу 1944-1947. Све смртне пресуде из прве четири од укупно 15 кутија докумената овог Фонда су уклоњене, изузев једног папира који је случајно остао у кутији бр. 2, а на коме се налазе подаци о ликвидацији две особе.
78-79. Милан Милосављевић и Цветко Милосављевић из с. Трмбас код Крагујевца. Већа група сељака из Трмбаса осуђена на временске казне, а међу њима су се налазила и два Милосављевића. Међутим, одлуком вишег суда ”преиначена је је пресуда овог суда Из 163/44 па се Милан Милосављевић и Цветко Милосављевић оба из Трмбаса осуђују на казну смрти стрељањем. Казну извршити одмах…” – пише на документу датираном 19. децембра 1944. године. Из преосталих докумената везаних за овај случај не виде се разлози преиначења пресуде, нити уопште кривица ове групе сељака, сем да су током рата припадали Равногорском покрету.
У решењу о рехабилитацији Милана Милосављевића, које је донео Виши суд у Крагујевцу 2010, види се да је он био рођен 1897, да је имао два сина и три хектара земље, ”да никада није био припадник ни једне партије, нити било ког покрета”. (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 272.)
Следи списак ликвидираних фудбалера ”Шумадије”, њихових рођака и пријатеља. Фудбалски клуб ”Шумадија”, најстарији у Србији, од овог доба потиснут је у нижеразредне такмичарске лиге.
80-83. Сретен Пура Којић из Крагујевца, Влада Сретеновић из Н. Милановца, браћа Бранислав и Градимир Димитријевић из Крагујевца.
Према решењу Окружног суда у Крагујевцу, Рех. 13/08, од 15. маја 2009, о рехабилитацији Сретена Којића, Влада, Сретен и Градимир осуђени су истог дана, 23. јануара 1945, пресудама Војног суда у Крагујевцу бр. Из-33/45, 34/45 и 29/45. Сретен Којић, студент технике, рођен 1922. у Крагујевцу, од маја 1944. био је обавештајац четничког 1. шумадијског корпуса. Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, умро је од батина приликом спровођења до Капислане. У исто време, Сретенов брат, сестра и мајка убијени су од стране усташа у Устипрачи, на Дрини, када су се накратко издвојили из четничке болнице.
Бранислав и Градимир Димитријевић, рођена браћа, убијени су непосредно пошто су комунисти освојили град, у Капислани. Бранислав, звани ”Јумба”, био је голман ”Шумадије”. Током рата сарађивали су са четницима, као обавештајци. Бранислављев псеудоним, као четничког обавештајца у Крагујевцу, био је ”Џим”. Њихов трећи брат, Петар, био је фубдалер ”Шумадије”. Он је преживео црвени терор.
Потпоручник Владимир Влада М. Сретеновић из Н. Милановца, рођен 1914, био је командир чете 1. батаљона 2. гружанске бригаде и 3. батаљона 2. крагујевачке бригаде. Стрељан је у Капислани јануара 1945.
У решењу о рехабилитацији Сретена Којића, поред осталог, пише: ”Пок. Сретен Којић из Крагујевца оглашен је кривим и осуђен на казну смрти стрељањем са трајним губитком часних права и казну конфискације целокупне личне имовине искључиво из политичких и идеолошких разлога, без потребног законског основа… због чега је Окружни суд одлучио као у изреци решења и утврдио да је одлука која је била донета против пок. Сретена као сада рехабилитованог лица ништавна од тренутка њеног доношења и да су ништавне све њене правне последице укључујући и казну конфискације имовине а да се рехабилитовано лице – сада пок. Сретен Којић бив. из Крагујевца сматра неосуђиваним”. На крају је дописана правна поука: ”Против овог решења жалба није дозвољена”. У образложењу ове одлуке један од браће Димитријевић назива се Бранимир, уместо Бранислав.
84. Марко Костадиновић из Крагујевца, фудбалер ”Шумадије”. Звали су га ”Марко Грк”. Био је син трговца Константина Костадиновића, ”Које Грка”, кога су такође стрељали, а биће наведен касније. Веће Вишег суда у Крагујевцу је рехабилитовало је и Марка и Константина (Ж. В. Зиројевић, М. К Војиновић, Пут до пакла и натраг, 235). Према раду ”ЈВуО у Шумадији” Банета Јевтића.
85. Мирослав Тошић ”Мишула”, стрељан у Капислани крајем 1944. Био је фудбалер ”Шумадије”, а онда одлази на војну академију. Током рата, у чину поручника, био је у служби Милана Недића, али илегално је помагао четницима. Одвели су га из куће док је спремао крсну славу Дмитровдан, 6. новембра 1944.
86. Звонимир Грковић (или Грговић) из Крагујевца, познатији под надимком ”Звоно”, фудбалер Шумадије (халф). Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1136, од 10. децембра 1945, тражио је да се конфискује кућа у којој је живео Грковић, тврдећи да су сведоци, који су изјавили да та кућа није била његово власништво, лажно сведочили. ”Лако је наћи пет човека који ће да тврде и што није истина”, писао је Одбор, тражећи да се кућа конфискује, пошто је Грковић ”оглашен за народног непријатеља”. Решењем Бр. 303/45, од 31. децембра 1945, Народни окружни суд у Крагујевцу, усвојио је ову жалбу. У Архиву је сачувано и решење Окружног народног суда у Крагујевцу, Р.230/45, од 8. фебруара 1946, којим се обуставља поступак конфискације имовине ”пок. Звонимира Грговића”, услед немаштине. (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
Према изјави савременика догађаја, др Душана Илића из Крагујевца, аутору, Грковић се по доласку партизана склонио у једно село у Гружи (можда и родно село). Један од његових најбољих другова од пре рата, који је 1941. отишао у партизане, а сада се вратио као потпуковник, распитивао се где је Грковић. Најзад су му рекли да је у селу, он је мотором отишао тамо и убедио Грковића да се слободно врати. Пошао је са њим. Код Стефановићеве фабрике хране зауставља их патрола, легитимише и тражи да се Грковић ухапси. Потпуковник га убеђује да слободно иде са њима, а да ће он одмах доћи по њега. Стрељан је исте ноћи. Илић памти само надимак овог потпуковника: ”Магарац”.
Према књизи ”На трагу злочина” С. Ћировића, потпуковник је уочи рата био другоразредни фудбалер ”Шумадије”, а звали су га ”Свиња”.
Следе подаци према гласилу ”Светлост”, које је штампано у Крагујевцу одмах по доласку комуниста. У Народној библиотеци у Крагујевцу није сачуван ни један број из 1944. године, а из 1945. године постоји само неколико копија, у којима су записана имена три жртве. Овде наводимо две, а трећа ће бити наведена према другом извору. Имена су објављена у рубрици ”Из суда”, док истовремено тих имена нема у Архиву, што је још један доказ да су компромитујућа документа из Архива склоњена или уништена.
87. Нада Анђелковић из Неготина на Вардару. У чланку пише: ”Смртна пресуда… још једном народном издајнику, верном сараднику Драже Михаиловића”. Наводи се да је Нада била љубавница већем броју четничких команданата и да је обављала дужност председника ЖРОС-а у селу Сепци. Није објашњено да ова скраћеница значи ”Женска равногорска омладина санитета”, тј. да је Нада била болничарка. Смртну пресуду донео је Војни суд крагујевачке области.
88. Мирко Бројчин, јер је током рата био кључар затвора у Крагујевцу. Смртну пресуду донео је Војни суд крагујевачке области.
Следи списак најпознатијих жртава комуниста у Крагујевцу.
89. Драгомир Симовић, председник општине Крагујевац до 21. октобра 1941, када је поднео оставку. Био је угледни трговац, имао је радњу преко пута ”Пека” у Главној улици.
На захтев сина Петра, рехабилитован је одлуком Већа Вишег суда у Крагујевцу, 2010. године.
90. Рудолф Швебл, овлашћени грађевински предузимач, једно време потпредседник општине Крагујевац. Србин немачког порекла. Рођен у Панчеву 1880, доселио се у Крагујевац пре 1905, када се оженио са Крагујевчанком Лепосавом Јанковић. Учесник ратова 1912-1918. у српској војсци, носилац више одликовања. Ухапшен по доласку комуниста ујесен 1944. и одведен у стари затвор, иза суда. Храну му је носила ћерка Ружица. Једног јутра видела је његово име на списку осуђених на временске казне, на огласној табли на суду. Наредног јутра видела је очево име на десној страни огласне табле, међу осуђенима на смрт. Породица није добила никаква документа. Конфискована је сва имовина Швебелове фирме, као и кућа у Карађорђевој улици. У тој кући данас се налази дечје обданиште. Наследници су поднели захтев за рехабилитацију и повраћај имовине. (Изјава Рудолфовог унука Предрага Симића, аутору.) У извештају Управе народних добара Окружног народног одбора Крагујевац, од 2. фебруара 1946, поред 17 других лица којима је конфискована имовина, наведен је и Рудолф Швебел (ИАШК, Фонд ОНО, К-39).
91. Предраг Митровић, срески начелник. Био је правник, један од 1.300 каплара, носилац Албанске споменице. Имао је петоро деце. (Група аутора, ”Равногорска омладина у рату 1941-1945”, Београд 2008, страна 181; чланак Олге Спасић, којој је Предраг био теча.)
92. Душан Поповић, срески начелник.
93. Лазар Ћурчић, директор Гимназије.
94. Светислав Максимовић, књижевник, професор учитељске школе, родом из села Лужнице. Ухапшен 19. а убијен 22. маја у старом затвору у Крагујевцу, који се налазио иза зграде суда, под оптужбом да је био идеолошки вођа ”Белих орлова”, српске антикомунистичке омладине.
95. Живота Тодоровић, професор, родом из села Сабанта.
96. Душан Дуле Станимировић ”Лорд”, трговац из Крагујевца.
97. Данило Дача Кнежевић из насеља Палилуле, полицајац.
98. Евгеније Младеновић из насеља Палилуле, полицајац; према изјави Петра Симовића, на три полицајца убијена у исто време ”народ се није жалио”, у вези њиховог понашања током окупације (трећи је Александар Цања Поповић, такоће из Палилуле, који ће бити наведен касније).
99. Александар Аца Лукић из насеља Палилуле, стрељан 1945. у Кочевју, Словенија, као љотићевац.
100. Др Миладин Милосављевић, најбољи млади хирург крагујевачке болнице. Убијен у Босни, као хирург Групе шумадијских корпуса.
101. Свештеник Добра Страњаковић из Горњег Милановца (после рата, његов брат Бранислав био је познати историчар у Паризу).
102. Мирко Јелић ”Грба”, техничар, није учествовао у рату, али се хвалио да је био четник.
103. Мила Марковић, 24-годишња медицинска сестра; стрељана под оптужбом да је четницима давала инекције и завоје (њен братанац је Михаило Марковић, народни посланик почетком деведесетих; о овоме је сведоичио у ”Гласу јавности” од 27. октобра 1999. године).
104. Петар Пера Којић из Крагујевца.
105. Миодраг Вуковић из села Мала Врбица, припадник Равногорског покрета (његовог рођеног брата Момира стрељали су Немци 1943, такође као равногорца, на истом месту, у ”Капислани”).
106. Милован Поповић, домаћин из Забојнице, отац Василија Васе Поповића, кога је на смрт осудила и стрељала 6. муслиманска бригада (Василије ће бити наведен касније).
107. Петрић из Крагујевца (сведоци се не сећају његовог имена).
108-109. Живан Жива Ковановић из Баточине, 15-тогодишњи ученик Крагујевачке гимназије, и његов старији брат Жарко. Према књизи Миодрага Бељаковића ”Под облацима Србије”, на пријаву неколицине ђака скојеваца, Живу су непосредно пошто је почела школска година ујесен 1944. ухапсили и јавно му судили у Хотелу ”Дубровник”, тако што је маса скојеваца скандирала ”На смрт!” Формална оптужба гласила је да је Немцима давао податке о напредовању Црвене армије. Миодраг и Жива су били у истом разреду.
Према ”Гласу јавности” од 25. октобра 1999, Жива је стрељан ”само због чињенице што је његова породица била богата”.
Према изјави Богољуба Динића из Крагујевца, аутору, Живиног брата од тетке (Живина мајка Дивна и Богољубов отац Светозар били су сестра и брат), Живин отац Живота био је чувени агроном, радио је и на краљевом имању на Опленцу. Преминуо је пре рата. Жарка Ковановића ухапсили су 1944. љотићевци и затворили у Крагујевцу. Богољубов отац, Светозар Динић, издејствовао је да га пусте, али уз услов да привремено остане са њима. Недуго потом уследило је повлачење љотићеваца у Словенију и они су силом повели Жарка. Комунисти су га убили вероватно у Кочевју (Жарково име објављено је у поменику љотићевске ”Споменице” Б. Карапанџића).
Богољуб Динић је био на ”суђењу” Живи у ”Дубровнику”, где је он отишао са слободе. Има Живину фотографију непосредно пре одласка на ”суд”, снимљену испред Крста. Дечак је блед и уплашен. Убили су га одмах те ноћи, а ускоро је један комуниста носио његов скупоцени сат и чизме. Не знајући за то, мајка Дивна је отишла у Београд да моли за помиловање. Добила је помиловање већ сутрадан, лично од Моше Пијадеа. Када се вратила у крагујевачку Озну, рекли су јој да је касно. Ухапсили су и њу и ћерку Радмилу и одвели их у логор на Метином брду. Динићи су им носили храну. Радмила је после побегла у Италију, па у Јужну Америку, где је и преминула. Пошто су јој одузели сву имовину, Дивна се преселила код ћерке Бисерке и зета у Београд. Преминула је седамдесетих година, сахрањена је у Баточини.
У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачуван је допис Окружног народног одбора ”Војном суду Крагујевац” од 16. августа 1946, који гласи: ”С молбом да нам доставите пресуду тог суда по осуди Ковановића Жарка, Дивне и Радмиле из Баточине, која нам је потребна ради уласка у предмет по конфискацији њихове имовине”. Жива се не помиње, јер је био малолетан. Општински суд у Баточини рехабилитовао је Живу 2008. године и покренут је процес повратка имовине.
110. Јован Динић ”Гроф”, рођен 1926. у Крагујевцу. У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачувана је пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, која је одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Јован је ”за време рата био у четничком омладинском штабу и био обавештајац крагујевачке полиције”. Осуђен је ”на казну смрти стрељањем”, истовремено са још четворицом.
Према изјави Јовановог брата Богољуба, аутору, Јован је био ђак трговачке школе, а не трговачки помоћник, како пише у пресуди. Пошто су га 1944. претукли недићевци (15 батина), приступио је четницима 1. крагујевачке бригаде, под командом поручника Жике Павловића, тада са штабом у Драчи. Разносио је позиве за мобилизацију. Није био наоружан и није имао униформу. Ујесен 1944. предао се партизанима, код Фоче. Држали су га у затвору у Ужицу, али је на очеву молбу, преко рођака у Ужицу, пребачен у затвор Озне у Крагујевцу, у Војнотехничком заводу, 50 метара од капије која се налази лево од управне зграде. Носили су му храну, видели су да га спроводе босог по снегу до суседне зграде. Јануара 1945, једног јутра, Богољуб је затекао оца Светозара како јеца и чупа косу. ”Јова нам је стрељан”, рекао му је. Богољуб је отрчао до капије Завода и рекао мајци Марији (девојачко Марилуиз Лефорт, била је Францускиња). О стрељању су сазнали са плаката на паноу у Малом парку, код улаза у парк од центра. Било је петнаестак имена стрељаних те ноћи, за све је писало да су ратни злочинци. Сви су стрељани уз зид Завода, лево од Громовића улаза, ту су закопани, и ту се и данас налазе њихови посмртни остаци. Светозар и Марија имали су пет синова, били су богата и угледна фамилија. Одузет им је велики кројачки салон у главној улици, тачно наспрам суда.
Према сведочењу Јовановог брата Ратка, објављеном у ”Гласу јавности” 25. октобра 1999, отац Светозар касније је препознао скупи Јованов капут на неком човеку. ”Када га је упитао одакле му капут, човек је одговорио да га је купио од извесног Белића који је радио у Озни”, изјавио је Ратко Динић.
Први захтев за рехабилитацију Јована Динића Окружни суд у Крагујевцу није усвојио, с образложењем да нема документације о осуди. Други захтев је усвојен и Јован Динић је рехабилитован 2010. године, а помогао је документ наведен у овом тексту.
111. Живорад Жика Лекић из села Ресник, седамнаестогодишњи ученик. О Жикином убиству сведочио је његов рођени брат Радоња у ”Гласу јавности” од 28. октобра 1999. године: ”Убили су га у селу Кормане. Подигли га и везали за једно дрво. И затим изрешетали. Као да се обучавају гађању”. Радоња, његов старији брат Петар и њихова мајка осуђени су на вишегодишње казне, а млин им је одузет. Радоња је такође посведочио да су десетак дана пре Жикине погибије, комунисти у шљивару поред његове куће убили и једног шеснаестогодишњег дечака из села Кијево, јединца, чијег се имена не сећа.
112. Бане Николић из Крагујевца, ученик, малолетник; стрељан зато што је пре рата преотео девојку комунисти Моми Станојловићу.
113. Рада Божић, ћерка попа Андре Божића из Бадњевца, стрељаног од стране Немаца 21. октобра 1941. Према књизи Александра Бељаковића ”Под облацима Србије”, доведена је из затвора у Пожаревцу и убијена у затвору у Крагујевцу, с тим што су истовремено комунисти пустили вест да је побегла у иностранство. Такође: изјава Радиног брата, Блаже, аутору.
114. Радмила Д. Шпиљевић из Лужница. Одлуком Среског народног суда за срез Крагујевачки, И.11/46, од 11. фебруара 1946, утврђено је да Радмила нема своје покретне и непокретне имовине. У образложењу поред осталог пише: ”Народни одбор среза Крагујевачког актом својим бр. 739 известио је овај суд да се Радмила Шпиљевић сходно чл. 28 закона о конфискацији сматра ратним злочинцем и да њена имовина подлеже конфискацији. Судски изасланик утврдио је да ратни злочинац Радмила Шпиљевић нема своје личне покретне и непокретне имовине, која би се могла конфисковати, пошто има живог оца, а не постоји задруга између ње и њеног оца нити има приновка у имању”. Радмила је једна од најпознатијих жртава комуниста у Крагујевцу. Док је отворени камион пролазио центром града, возећи у смрт ”народне непријатеље”, она је извикивала пароле против комуниста. Била је матуранткиња Учитељске школе, повереник Женске равногорске омладине санитета за Лужнице. Убијена је ујесен 1944, у Капислани.
115. Гора Добривојевић из Лужница, матуранткиња Учитељске школе; убијена заједно са Радмилом Шпиљевић.
116. Милан Васовић из села Бечевица, матурант Крагујевачке гимназије. Певао је песму ”Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше”. Комунисти су чули песму, свирепо га мучили и убили. Извадили су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама. Такође: С. Ћировић, ”На трагу злочина”, стране 261-262. Миланов брат од тетке, Радисав Лазаревић из Радмиловаца, тада је био у партизанима. Ово је његово сведочење:
”Док сам ноћу чувао стражу по улицама у Крагујевцу, неколико вечери је Милан са групом гимназијалаца долазио на мој стражарски реон. Рекао би ми да ће они мало даље од мене да вичу неке пароле, али да ја не идем за њима и да не казујем никоме где су и ко су они. И стварно, они би одлазили неку улицу даље и чуло би се како вичу: Доле комунисти, Живео Краљ! Било је то језиво чути тих ноћи у Крагујевцу. Људи су убијани због тога. После чујем да су и Милана у селу ухватили теренци и убили га у планини”.
117. Зора Радаљац, учитељица у селу Мајнић.
118. Јован Мијаиловић из Крагујевца, пре рата војни пилот. Убијен непосредно после рата, у Крагујевцу.
119. Поручник Живадин Павловић, био на служби у позадинским јединицама 1. шумадијског (четничког) корпуса, а једно време командант 1. крагујевачке бригаде.
120. Милош Милорадовић из Бечевице. Његова мајка је пошла за комунистичком патролом која га је одвела на принудну мобилизацију; нашла га је поред пута, мртвог, везаног жицом. (Такође: С. Ћировић, ”На трагу злочина”, стране 257-258. Милоша су родитељи скривали од комуниста, јер су они раније убили њиховог другог сина; ипак, тзв. теренци су Милоша нашли, одвели и успут убили.)
121. Јова Илић, четник из Беличког среза (70 мештана из Илићевог родног села потписима је гарантовало његову невиност).
122. Миломир Андрић ”Кукач” из села Борач (рањен 1947. приликом хапшења, садистички убијен у крагујевачкој болници).
(89-122: Према изјавама старих Крагујевчана: Петра Симовића, сина председника општине, Миодрага Лукића и Гроздане Миловановић, аутору, као и према изворима наведеним у тексту.)
123. Јован Јоца Бојанић, отац глумца Драгомира Бојанића Гидре. Живели су у једној кућици у улици Чиче од Романије број 3. Комунисти су после рата једне ноћи одвели Јована од куће и убили га (Извор: Слободан Бане Чаировић, ”Улица већа од завичаја”, страна 21, Крагујевац, 2008, издање аутора.) Према изјави Богољуба Динића, глумца Народног позоришта у Крагујевцу и касније у Београду, Гидриног исписника и колеге у неким филмовима сниманим у Италији, Јован је пре рата био жандарм, а радио је на обезбеђењу комплекса на Опленцу. Поштујући Хашку конвенцију, Немци су га оставили на том радном месту и ту је провео рат, док су комунисти сматрали да је то довољан разлог да га убију. Гидри је после неколико година преминула мајка од туберкулозе и имао је тешко детињство. То је био разлог што је почео да пије, а сваки пут кад би се напио, псовао је комунисте, без обзира где се налази. Због псовања ипак није имао већих проблема. (Изјава Богољуба Динића аутору.)
124. Живан Васић из с. Маслошево, деловођа у с. Доња Шаторња, убијен од комуниста крајем јула 1941. године као ”класни непријатељ”. Према ”списку изгинулих лица из среза Орашачког”, који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Живан је ”убијен што је вршио своју дужност”. Имао је 52 године. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
125-126. Милан и Влада Пантелић, синови бојаџије Раденка Пантелића, који је имао радњу у Главној улици у Крагујевцу. Мобилисани су октобра 1944. и после неколико дана убијени с леђа, као ”класни непријатељи”.
127. Милан ”Персинац” из насеља Палилула. Мобилисан је у партизане октобра 1944. Под лажном оптужбом да је покушао бекство натеран је да ископа себи раку и убијен је, код Тузле ујесен 1944. Сматран је ”народним непријатељем”. У књизи ”Три живота” (Крагујевац, 2006) Драгослав Живковић пише да се ”Персинац”, који је био његов школски друг, звао Милорад. Отац Љупче и мајка Перса држали су народну кујну у насељу Палилула у Крагујевцу. Презиме им не наводи ни Живковић; ”Персинац” је надимак по мајчином имену” (страна 20).
128. Кира Сперански, раније професорка, ћерка избеглог руског официра. Стрељана је крајем 1944. зато што је током рата била преводилац у немачкој команди и наводно љубавница немачких официра.
129-130. Миладин Савић, власник познате кафане ”Палигорић”, која и данас постоји, и његов син јединац. Када је чуо да су му комунисти убили сина, крајем 1944. године, Миладин се обесио на тавану кафане.
131. Миодраг Пауновић из Бечевице, студент, током рата равногорац. Непосредно после рата од стране лажних Американаца намамљен у Београд, како би наводно преко америчке амбасаде побегао из земље (према сценарију који је касније коришћен у лажној причи о Николи Калабићу). Пауновић је неколико месеци илегално држан у Београду, у заблуди да је међу Американцима, а затим је враћен у Крагујевац и убијен.
132. Шука Влајић, адвокат из Крагујевца, један од главних комунистичких вођа. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. у с. Грошница, под оптужбом да је ”троцкиста” (тј. припадник комунистичке фракције супротне Стаљиновој).
133. Чеда Плећевић, адвокат из Аранђеловца, комунистички вођа у Орашачком срезу. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. као ”троцкиста”.
(124-133, према књизи Миодрага Бељаковића ”Под облацима Србије”; издавач ”Јефимија”, Крагујевац, 2003.)
134. Новица Аксентијевић из села Шуме код Наталинаца, током рата четнички командант села. Убијен у Капислани новембра 1944, заједно са Будисавом Милићем. Веће Вишег суда у Крагујевцу је рехабилитовало Новицу (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 238-240).
135. Капетан Драгић Крљић из Горње Трнаве. Пуштен из немачког заробљеништва 1943, због болести. Четнички позадински командант Тополе и Аранђеловца 1943. и 1944. Комунисте сачекао у својој кући. Пре него што је окончана акција сакупљања потписа да није крив, мучен је и убијен у Аранђеловцу, крајем 1944. године. (Окружни народни одбор Крагујевац, дописом бр. 2077, од 20. августа 1946, тражио је од Среског суда у Тополи да конфискује имовину ”осуђеног Драгића”, као и да ”достави осуђујућу пресуду, којом је исти осуђен на конфискацију”.)
136. Чедомир Милић из Доње Трнаве, убијен 1943. године од стране комунистичке тројке којом је командовао Јова Јеленић. Комунисти су га ноћу искасапили ножевима, у страху да ће некоме рећи да је случајно видео Јеленића. Имао је 50 година.
(134-136, према изјави Живка Милића из Горње Трнаве, аутору; Живков отац Будисав биће наведен касније, према другом извору.)
137. Милунка Пауновић из Крагујевца. Била је власник три радње у центру града. Стрељана је новембра 1944. у Капислани, а радње су јој одузете. Оставила је троје малолетне деце и мужа инвалида из Првог светског рата. На опроштају је рекла сестри: ”Гино, чувак децу, стрељаће ме сутра ујутру у четири сата”. (Према изјави Милункиног сина Слободана Пауновића, аутору, који је преминуо неколико дана пошто је ово саопштио у редакцији ”Погледа” и оставио слику на којој су он и мајка; становао је у улици Николе Пашића 31, где је тада, 2002. године, била редакција ”Погледа”.)
138. Ратко Митровић из Крагујевца, предратни питомац Завода, током рата четник. Хтео је да емигрира, али се вратио, рекавши укућанима ”Нисам никоме ништа урадио”. Новембра 1944. одведен је у затвор код суда, где је месец дана свирепо мучен. Потом је стрељан у Капислани. На списковима стрељаних, које је његов син читао на згради данашње самопослуге ”Србија” у центру, није било Томислављевог имена. На списковима, који су у то доба мењани на 5-6 дана, било је по 100-150 особа. Породица је потом годинама трпела репресију. (Према изјави Ратковог сина Томислава, аутору.)
139. Антон Павлич из Крагујевца, Словенац, професор немачког у Гимназији.
140. Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије.
141. Драгољуб Максимовић из Лужница.
142. Папић из Лужница (Максимовићи се не сећају његовог имена).
(139-142, према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору. У селу Лужнице комунисти су стрељали 11 особа; остали ће бити наведени према другим изворима.)
143. Витомир Тодоровић, домаћин из села Корман.
144. Љубомир Милојевић, хармоникаш из села Корман.
145. Миодраг Рајковић, домаћин из села Корман.
146. Момир Милошевић, председник сеоске општине Корман. Његов син Будимир Милошевић, у ”Гласу јавности” од 27. октобра 1999, потврдио је причу о очевом страдању, и то у време док су се он и његов брат налазили у партизанима (вероватно су били мобилисани).
147-149. Драгутин Марковић, домаћин из села Корман и његови синови Предраг и Драгољуб.
150. Радослав Милојевић, домаћин из села Корман.
(143-150, према изјави Драгутина Марковића, аутору; међу стрељанима је и Драгутинов деда, по коме је он добио име.)
151. Михаило Милошковић из села Жуње, мучен и убијен 1942. године од стране групе Павла Гучанина. (По бекству партизана из Србије крајем 1941. године, група-банда Павла Гучанина остале је одсечена и бавила се тешким разбојништвом. Милошковића су пекли ужареним гвожђем да призна где су дукати које је спремио за удају своје ћерке. Гучанинову банду ликвидирали су четници Гружанске бригаде, из јединице Богића Сремчевића.)
152. Радован Тишевић из села Гунцати, печен ужареним гвожђем од стране Гучанинове банде, док није признао где крије 3-4 дуката. Убрзо је преминуо. Његов синовац Милан био је познати крагујевачки адвокат, који је деведесетих година бесплатно бранио лист ”Погледи”. Тада су комунисти масовно тужили ”Погледе”, за вербални деликт и клевету, после серије чланака о њиховим ратним злочинима.
153. Радојица Бечановић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).
154. Радојица Васовић из с. Гунцати, стрељан на Котленику 1946. године (током рата био је четник).
155. Матија Вуковић из с. Гунцати. После рата, због изјава против комуниста (на пример ”клеветање другарице Јованке Броз”), затваран и свирепо мучен у затвору у Крагујевцу укупно 34 пута. На крају је преминуо од последица мучења.
156. Драгољуб Сремчевић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).
157. Богић Сремчевић. Током рата четник, после рата једно време у герили. Убијен је приликом покушаја преласка бугарске границе, после рата, на последњој железничкој станици. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 10.146, од 11. фебруара 1946, утврдио је да ”нема места конфискацији имовине народног непријатеља Богића М. Сремчевића из Гунцата”, јер се није имало шта конфисковати.
(151-157, према подацима Милутина Вуловића из села Гунцата, датим аутору. Ово село је током и после Другог светског рата имало 65 жртава, плус још по неколицина погинулих у редовима комуниста и љотићеваца, које Вуловић није евидентирао. Од Немаца је погинуло пет мушкараца и једна жена, од љотићеваца два мушкарца, од усташа два мушкарца, а три војника су погинула несрећним случајем. Од комуниста су погинуле укупно 52 особе. То су већином били четници, а готово сви су страдали током Босанске голготе. У селу Жуње, које је тада спадало у Општину Гунцати, страдало је 15 мушкараца, 14 од комуниста и један од љотићеваца. Сви су погинули у борби, осим једног кога су комунисти убили мучењем.)
158-159. Драгиша и Љубиша Томић из Пласковца. Драгиша је био рођени брат поручника Радише Томића, служио је у његовој јединици. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче. Био је 1921. годиште. Љубиша је био њихов брат од стрица. Рођен је 1923, завршио је гимназију у Крагујевцу, а 1944. Школу резервних официра у селу Брајићи. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче, заједно са Драгишом. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.) У Капислани је убијен и Радиша Томић; биће наведен касније, према другом извору.
160-161. Браћа Живко и Милутин Б. Маринковић из Крћевца код Тополе. Живка, рођеног 1910, који је био наредник у Белосавци, заклала је партизанска тројка 3. јуна 1943. године, 50 метара од куће. Тројку су чинили Миле Сеља, Жика Несторовић и Миле Риџнић. Милутина, рођеног 1903. године, одвели су од куће 20. децембра 1944, у Тополу, и убили без суђења. Још два рођена брата, Ђорђе, рођен 1905, и Ивко, рођен 1910, погинула су крајем 1944. у Босни, као четници Опленачке бригаде. (Изјава Ивковог сина, Милована Маринковића, аутору.) Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 20/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ”народном непријатељу” Живку нема шта конфисковати. (Архив Шумадије, Крагујевац, Фонд Окружни народни одбор.)
162-170. Милентије Николић, Драгољуб Николић Драга, Мића Тодоровић, Миливоје Петровић, Борисав Новаковић, Живорад Матић, Чедомир Илић, Живорад Ивановић и Миодраг Николић, младићи из Јеленца код Тополе. Ујесен 1944. године одведени су у Аранђеловац, мучени и ликвидирани из пиштоља хицима у уста, а свакоме је речено: ”Зини, да ти не кварим зубе”. (Изјава Милосава Радоњића из Јеленца, јединог преживелог из ове групе; специјално издање ”Партизански злочини у Србији 1944/45”, ”Погледи”, јун 1991.)
171. Војислав Танасијевић из Пласковца. Током рата четник Горске краљеве гарде. Заробљен априла 1945. године у Пласковцу и потом убијен, веротавно у Капислани. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.)
172. Адам Николић из Пајазитова. Пре рата активни подофицир, у рату унапређен у чин поручника, био командант 1. батаљона 4. космајске бригаде Горске краљеве гарде. Заробљен у Босни пролећа 1945, стрељан у Капислани у Крагујевцу. (Према изјави потпоручника Божидара Боже Панића из Пајазитова, аутору. Панић је тада осуђен на временску казну.)
173. Миодраг Стефановић из Чачка, током рата пратилац академика Драгише Васића и спасеног америчког пилота Ричарда Фелмана (по Васићевом нарећењу). Убијен у крагујевачкој Капислани 5. децембра 1944. године. (Према сведочењу његовог сина Милована; ”Мисија Халјард”, страна 239, ”Погледи”, Крагујевац, 2004.) Веће Вишег суда у Крагујевцу рехабилитовало је Миодрага (Ж. В. Зиројевић, М. К Војиновић, Пут до пакла и натраг, 259).
174. Милован Николић из Овсишта, током рата четнички командант села. Крајем 1944. одведен од куће у Тополу и убијен маљен. (Према сведочењу родбине; изјави Милана Петровића из Влакче, аутору.)
175. Петар Ставеновић из Митровчића, Топола, вртлар и чувар краљевског имања на Опленцу. Ујесен 1944. мучен тако што су му ложили ватру на грудима, а потом одведен у Аранђеловац и убијен маљем – била му је смрскана лобања. (Изјава Петрове родбине; специјално издање ”Партизански злочини у Србији 1944/45”, ”Погледи”, јун 1991.)
176. Александар Аца Николић из Маскара код Тополе, један од најбогатијих људи у Шумадији. Ујесен 1944. одведен у Тополу и убијен будаком од стране ознаша Јована Миливојевића. (Сведочење Милана Милисављевића из Јеленца, који је преживео тамновање у Тополи; специјално издање ”Партизански злочини у Србији 1944/45”, ”Погледи”, јун 1991.)
177. Косана Јовановић из Г. Грбица, супруга потпоручника Арсенија Јовановића, команданта 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде. Комунисти су је убили у ноћи између 18. и 19. априла 1945. године, у селу Ножичко код Дервенте, где се тада налазила болница и позадина Горске краљеве гарде. Арсеније је похитао да спасе супругу и том приликом је погинуо. Мештани су их сутрадан сахранили заједно, у црквеној порти у Ножичком. (Према изјави Верољуба Малетића, истраживача из Србца, аутору.)
178. Драгутин Јанковић из Г. Комарица. Током рата био је командант равногорског одбора у селу. После рата неко време се крио у шуми поред куће. Ујесен 1944. године комунисти су га одвели у Капислану, у Крагујевцу, одакле се није вратио. (Према изјави његовог комшије, Милинка Ђурђевића, аутору.)
179. Антонијевић Миљко из с. Велико Крчмаре, убијен код куће, после рата.
180. Аћимовић Исидор из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.
181. Величковић Јанко из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.
182. Јанићијевић Милорад из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.
183. Николић Милан из с. Велико Крчмаре, убијен 1943. у Војиновцу од стране партизанске тројке, зато што је на слави Ђурђици говорио лоше о комунизму.
184. Радосављевић Бранислав из с. Велико Крчмаре, послат у Словенију наводно као горосеча и тамо убијен (најпре је био четник, а на крају рата партизан).
185. Рафаиловић Љубодраг из с. Велико Крчмаре, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу.
186. Срећковић Светолик из с. Велико Крчмаре, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу.
187. Срећковић Светомир из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата.
188. Цукић Војислав, током рата четник, потомак чувеног Карађорђевог војводе Павла Цукића, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу, после свирепог мучења.
189. Цукић Милутин из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата.
190. Пауновић Миодраг из с. Велико Крчмаре, убијен 1948. године. Преживео је стрељање у Шумарицама 1941. (Према изјави Блаже Божића, аутору, Пауновић је ухапшен у истој групи са његовом сестром, Радом.)
191. Радовановић Симеун из с. Велико Крчмаре, умро после мучења од стране комуниста.
(179-191, према подацима Дејана Обрадовића, историчара из Великих Крчмара, запосленог у Народном музеју у Крагујевцу, датим аутору. У селу Велико Крчмаре Немци су убили 21, четници једну особу, а комунисти 17: двојицу као четнике у Босанској голготи, а 15 као цивиле.)
192. Савић из Бадњевца, отац Душана, четника 2. шумадијског корпуса. Био је командант села. Стрељан је 1945. у Сарајеву. (Према изјави Блаже Божића из Бадњевца, аутору.)
193. Стојадин Алексић из Губеревца, убијен од Удбе 1946. у 23. години.
194. Милан Алексић из Губеревца, познати угоститељ, стрељан у Чачку 1946. године, у 48. години.
195. Милка Алексић, домаћица из Губеревца, одведена у затвор у Крагујевцу после слободног говора на курсу ”идеолошког образовања” у селу; враћена кући са тешким телесним повредама и убрзо преминула.
196. Милисав Јевремовић из Губеревца. Током рата припадао Равногорском покрету. Године 1946. одведен од куће и свирепо убијен у селу. Нађен недалеко од пруге са одсеченим језиком, одсеченим ушима и поломљеним рукама.
197. Драга Вујић, домаћица из Губеревца. Године 1946. комунисти су је, после свирепог мучења, обесили о дрво недалеко од куће, зато што је носила храну четнику сакривеном у земуници. (Четника Милосава Јошовића није одала.)
198. Даница Терзић, домаћица из Губеревца. Свирепо убијена од стране комунистичке полиције у зиму 1944/45. Везали су јој руке и ноге, потом уже закачили на санке и натерали коње у галоп све док није издахнула – од њене куће до железничке станице, сеоским путем дужине два и по километра.
199. Дванаестогодишњи ромски дечак из с. Лесковац. Четири пијана партизана, од којих је један био официр, после рата доводе у кућу Алексића у Губеревцу музичаре Роме и почињу да шенлуче. Свирали су им познати музичари из суседног села Лесковца Радмило, Радован и дванаестогодишњи син њиховог брата Радојице. Један од пијаних партизана извадио је пиштољ и почео да пуца. Један метак погодио је дечака у главу, он је испустио гитару и пао смртно рањен.
(193-199, према подацима Божане Срејић, девојачко Алексић, из села Губеревац, датим аутору.)
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/11\/14907100_10208438154765597_6185186321772184546_n-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/11\/14907100_10208438154765597_6185186321772184546_n-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/11\/14907100_10208438154765597_6185186321772184546_n-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2014\/04\/05-djordjevic-olga-koviljka-draga-i-simka-ispred-crkve-u-vlakci-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2014\/04\/05-djordjevic-olga-koviljka-draga-i-simka-ispred-crkve-u-vlakci-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2014\/04\/05-djordjevic-olga-koviljka-draga-i-simka-ispred-crkve-u-vlakci-475x267.jpg","width":475}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/11\/14907100_10208438154765597_6185186321772184546_n-170x95.jpg","width":170},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/11\/14907100_10208438154765597_6185186321772184546_n-270x152.jpg","width":270},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/11\/14907100_10208438154765597_6185186321772184546_n-475x267.jpg","width":475},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2016\/11\/14907100_10208438154765597_6185186321772184546_n-500x494.jpg","width":500}})