Списак жртава комуниста у Крагујевачком округу (200-500)
- 23/03/2013
Делимичан списак жртава комуниста у Крагујевачком округу (цивили и ратни заробљеници убијени без суда или без правно ваљане пресуде)
ПИШЕ: Милослав Самарџић
200. Душан Голубовић из Лапова.
201. Данило М. Златковић из Лапова.
202. Радомир Миловановић из Лапова.
203. Мирослав Радојкић из Лапова.
204. Божидар Раџић из Лапова.
205. Радомир Раџић из Лапова.
206. Чедомир Б. Станојловић из Лапова.
207. Милорад Станојловић из Лапова.
(Према књизи ”Лапово” Д. Милановића и М. Станковића, стр. 596-597, лица под редним бројевима 200-207 стрељана су ”по ослобођењу као четници”.
208. Љубиша Јовановић из Лапова.
(Према књизи ”Лапово”, Јовановић је ”стрељан као љотићевац”.)
209. Михаило Борић из Лапова.
210. Љубисав М. Солунац из Лапова.
(Према књизи ”Лапово”, Борић и Солунац су стрељани као ”као сарадници Немаца”.)
211. Зоран Весел из Лапова.
212. Милан Мајер из Лапова.
213. Живадин Пантић из Лапова.
214. Јован Корић из Лапова.
215. Радосав Марковић из Лапова.
(Према књизи ”Лапово”, Весел, Мајор, Пантић, Корић и Марковић су ”стрељана лица о којима се не зна ништа”. Аутори књиге пишу да у Окружном суду у Крагујевцу, нити иначе, нису пронашли податке о стрељанима, како за последњу петорицу, тако ни за остале, додајући: ”Мештани пак не знају које су злочине починила стрељана лица”. Према томе, аутори подразумевају да су стрељана лица починила неке злочине, чим су стрељана. Према изјави породице Којић из Лапова, у којој је стрељан домаћин, Раде, као сарадник четника, жртве комуниста из Лапова ликвидиране су у Каписали у Крагујевцу. Раде Којић и још петоро мештана Лапова наведених у овој књизи биће уписани касније, према другим изворима)
216. Стеван Радуловић и његови синови Драгомир и Живадин, из Стојника. Убијени су од комуниста током рата, као цивили. Драгомир је имао 16 година. Ликвидирани су по налогу комунисте Микана Милосављевића из Копљара. Стеван је био стриц Драгована Радуловића, официра Горске краљеве гарде. ”Довели смо Микановог брата да види шта је његов брат учинио. Мој стриц и моја браћа нису се могли препознати, толико су им разбили главе кундацима”, изјавио је Драгован аутору.
217-222. Милан и Милија Раденковић, рођена браћа, Живадин Копљарац, Милентије Симић, Драгомир Радосављевић и Коста Добричић, сви из Стојника. Комунисти су их убили током рата, као цивиле. Убиство Радовановића и Добричића наредио је Јовановић ”Брадоња”. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
Према ”списку изгинулих лица из среза Орашачког”, који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милан Раденковић, стар 38 година, је ”убијен од партизана као угледан сељак”. За Драгомира Радосављевића, старог 35 година, пише ”убијен од партизана”. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
223-227. Бошко и Драгутин Благојевић, рођена браћа (рођени 1897. и 1899), Милован Н, Обрен Пантић и Лука Милошевић, сви из Копљара. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, сви су ликвидирани током рата, као цивили. Према истраживањима Радета Главаша из Аранђеловца, браћа Благојевићи убијени су 13. септембра 1944, од стране партизана 2. шумадијске бригаде. Драгутин, који је био председник сеоске општине, свирепо је мучен (забијали су му ексере под нокте, палили неке хартије на грудима, стругали ногу…) Луку Милошевића убили су 20. фебруара, а Обрена Пантића 15. децембра 1943. Милошевић је био Пећанчев војвода, али није убијен у борби, а Пантић, стари радикал, једно време је био председник сеоске општине. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 81/45, од 4. новембра 1945, закључио је да се ”народном непријатељу” Луки Милошевићу нема шта конфисковати. Комисија је пописала сву његову имовину: 1, 5 хектара земље, четири овце, шест кокошака, једну мотику, четири кревета са постељом, два астала, четири столице, клупу, пећ на угаљ, креденац, један лонац, једну шерпу и пет тањира. Одлучено је да се то остави његовој удовици Малени и ћеркама Љубинки и Лепосави.
228-229. Милован и Радован Јаковљевић из Орашца, рођена браћа. Комунисти су их ликвидирали током рата, као цивиле. (Изјава Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
230-232. Груја Савић, Милош Лазаревић и Обрен Ерић из Марковца. Убијени су током рата од стране комуниста као цивили. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
233-234. Гајићи, муж и жена, из Вукосаваца. Били су сестра и зет Милорада Живановића, командира чете у Орашачкој бригади Горске краљеве гарде. Комунисти су им живима урезали петокраке на чела. Милорад је емигрирао, преминуо је у Каракасу. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
235. Живомир Обрадовић, земљорадник из Венчана код Аранђеловца. Комунисти су га 1943. одвели од куће и убили. Имао је око 40 година, био је цивил. Сутрадан је његова жена нашла посмртне остатке и сахранила их на сеоско гробље. (Изјава Александра Ђокића из Сибнице, сада у Женеви, аутору. Живомир је био Александров теча.)
236. Душан Јевтић из Вучковице. Убијен је у селу, јануара 1946. године. Иста група од десетак комуниста ухапсила је 31. јануара 1946. и Славка Милетића из Вучковице, брата стрељаног поручника Адама Милетића. Рекли су му: ”Сад ћеш да прођеш као Душан Јевтић”. (Сведочење Славка Милетића, ”Погледи”, бр. 200, 2007. године.)
237. Миливоје Јоксимовић из Вучковице. Група комуниста која је убила Душана Јевтића убила је и Миливоја Јоксимовића, испред кафане у Брњици, око 31. јануара 1946. године. (Сведочење Славка Милетића, ”Погледи”, бр. 200, 2007. године.)
238. Миливоје Павловић из Љубичевца. Пре рата био је жандарм у Шаторњи, а и рат проводи на тој дужности. После рата остао је у селу. Комунисти су га одвели у Крагујевац, у затвор код суда. Жена Милена, рођена 1920. године, ишла је пешице до затвора, док јој једног дана нису рекли да не долази. Дете старо осам месеци преминуло им је током рата. (Према изјави рођака, Рајка Петровића из Чумића, аутору.)
239. Бранислав Петровић из Чумића. Убио га је комуниста Јеленић из Трнаве, у Јарушицама. (Према изјави Рајка Петровића из Чумића, аутору. Бранислав је био Рајков стриц. Још два Рајкова стрица, Драгослав и Љубомир, страдала су у рату. Били су четници, нису се вратили из Босне.)
240-241. Браћа Драгоје и Драгомир Гајић ”Цига” из с. Нови Милановац, синови Адама Гајића. Били су четници 3. крагујевачке бригаде 2. шумадијског корпуса. Драгомир, рођен 1921, стрељан је 1, марта 1945. у Капислани. Драгоје, рођен 1919, стрељан је 30. јуна 1946, на уласку у Крагујевац из правца Тополе, са десне стране на почетку данашње Авалске улице. (Према изјави књижевника Слободана Павићевића из Крагујевца, аутору; Павићевић је родом из Н. Милановца, бави се хроником овог села).
242. Добросав Божидара Станковић из Горње Трнаве, током рата четник у 9. бригади Смедеревског корпуса. Стрељан је од комуниста у јесен 1944. у Крагујевцу.
243. Јакоб Франца Лоргер, поручник, Словенац – избеглица. Током рата становао је у Великом Орашју код Велике Плане и био четник Косте Пећанца, а потом командант 5. бригаде Смедеревског корпуса. Одступио са четницима и вратио се из Босне. Скривао се, али је ухваћен од комуниста и убијен почетком 1946. године у Крагујевцу.
244. Сима Милић, старији човек, срески начелник у пензији. Током окупације живео је у Великом Орашју, сарађивао је са четницима. Убијен је од комуниста почетком 1946. године у Крагујевцу.
245. Рајко Пешић, апотекар из Лапова. Убијен је у јесен 1944. у Крагујевцу, под оптужбом да је помагао четнике, што и јесте, али му је главна кривица била та што је био богат.
246. Тодосије Радована Јовановић – Тода, из Вишевца, рођен 1898. Демократа, угледан домаћин и велики монархиста. Био је председник сеоске општине и чувао је мештане од страдања. Сарађивао је са четницима. Стрељан је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, са још три своја суграђанина, без суда и пресуде.
Веће Вишег суда у Крагујевцу је рехабилитовало је Теодосија (Ж. В. Зиројевић, М. К Војиновић, Пут до пакла и натраг, 234, 247).
247. Воја Маринковић, општински служитељ из Вишевца. Убијен је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, под оптужбом да је батинао неке партизане.
248. Станко Гавриловић из Вишевца. Био је сиромах, убијен је без икаквог разлога, око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу.
249. Антоније Милутина Јовановић – Анта из Вишевца, рођен 1894. Велики монархиста и симпатизер четника. Убијен је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, са осталим Вишевчанима.
250. Раденко Животе Симић, рођен. 1913. у Удовицама код Смедерева, током рата четник. Одведен је у затвор у Крагујевцу крајем 1944. године. Током 1946. из затвора је одведен на принудни рад у неко од околних села и више се жив нигде није појавио.
(242-250: према истраживању Немање Девића из Смедеревске Паланке.)
251. Исаило Младеновић, земљорадник из Г. Трнаве. Према записнику Среског народног суда у Тополи К.бр. 6/45 од 17. септембра 1945, комисија за конфискацију ишла је код Исаиловог оца Радоја, у Г. Трнаву. Утврђено је да ”стрељани Исаило”, рођен 1899, отац шесторо деце, нема имовине, јер се сва земља води на његовог оца. Није наведено ко је осудио Исаила ”на казну смрти стрељањем и конфискацију целокупне имовине у 100 посто у корист Народноослободилачког фронта”. Сачуван је и закључак Среског суда у Тополи, Конф. бр. 6/45, од 18. септембра 1945, о обустави процеса конфискације против овог ”народног непријатеља”, услед немаштине. Записник је формулар откуцан на писаћој машини, у коме је остављено место да се ручно упишу имена и други подаци. Веће Вишег суда у Крагујевцу рехабилитовало је Исаила (Ж. В. Зиројевић, М. К Војиновић, Пут до пакла и натраг, 258).
252. Живан Милованчевић из Тополе. Сачуван је допис Окружног народног одбора Крагујевац бр. 220/45 од 22. августа 1946. године Среском суду у Тополи, у коме се тражи конфискација његове имовине. Није наведено ко га је осудио, када и на какву казну. Срески суд је 26. августа одговорио да је ”комисијским записником утврђена немаштина”. Према изјави породице Милованчевић из Тополе, аутору, Живан је током рата био начелник Опленачког среза, а убијен је у Белосавцима, без суђења, одмах по доласку комуниста ујесен 1944. године.
253. Раде Којић из Лапова. Према писму Среског суда у Рачи Окружном народном одбору у Крагујевцу, И.бр. 173/46 од 24. августа 1946, Раде је осуђен по пресуди војног суда бр. 21/44. Није наведено о ком суду је реч и на коју казну је осуђен. Срески суд није добио пресуду, па је ”конфискацију имовине поменутог народног непријатеља провео по предлогу Управе народних добара СНО у Рачи бр. 105 од 10. фебруара 1946”. Према књизи ”Лапово”, Којић је стрељан ”као сарадник четника”.
254. Милорад Ж. Вујичић, земљорадник, рођен 1899, у Лапову. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Милорад је током рата био тумач код Немаца. Осуђен је ”на казну смрти стрељањем”. Срески народни суд у Рачи, закључком бр. 73/45, од 2. фебруара 1946, утврдио је да се ”народном непријатељу” Милораду нема шта конфисковати.
255. Данило С. Марковић, чиновник окружног начелства, рођен 1914. у Јарушицама код Раче. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Данило је као ”идејни противник НОВЈ” радио у љотићевском пропагандном одсеку, ”а по доласку НОВЈ и надаље овај издајнички рад са четницима наставио”. Осуђен је ”на казну смрти стрељањем”.
256. Светомир Обрадовић, мајстор бравар, рођен 1909. у Букуровцу код Крагујевца. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Светомир је током рата ”као идејни и правни сарадник издајника био добровољац у оужаној Љотићевој формацији и учествовао у борбама против НОВЈ”. Осуђен је ”на казну смрти стрељањем”.
257. Светозар Станковић, земљорадник, рођен 1916. у Д. Трнави. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Наведено је да је Светозар за време окупације ”као издајник и кољаш Драже Михаиловића починио многа недела”. Осуђен је ”на казну смрти стрељањем”.
Пресуда и потврда пресуде за Вујичића, Марковића, Обрадовића и Станковића, као и за Јована Динића, који је наведен раније, откуцани су на једној страници.
258. Милан Савић из Градца, полицајац у Крагујевцу, стар 38 година. Према извештају Отсека Унутрашњих послова Градског народног одбора у Крагујевцу, бр. 9/4, од 9. априла 1946, Милан Савић је ”стрељан пре 14 месеци код Раче”. За собом је оставио ”две ћерке и једног сина, који је умро у Немачкој на раду”. Имао је пет ари земље и кућу у којој су остале његова жена и ћерке. Окружни народни одбор у Крагујевцу тражио је 21. августа 1946, дописом бр. 2086, од Среског суда у Рачи да се тих пет ари земље и кућа у Градцу конфискују, уз напомену да је Земаљска комисија Србије за утврђивање зличина окупатора и њихових помагача огласила Милана Савића за ратног злочинца, што је постао ”у својству агента Предстојништва градске полиције у Крагујевцу”.
259. Милан М. Ненадовић из Клоке. Осуђен је ”на казну смрти стрељањем и конфискацију целокупне имовине” пресуом Окружног суда у Крагујевцу Кзп. 318/45. Решењем Среског народног суда у Тополи Конф. бр. 71/46, од 30. априла 1946. утврђено је да нема имовине, ”већ да је живео на имовини свог оца Милоја”.
260-261. Радоје Ј. Јанковић и Зоран Т. Гајић из Влакче. Осуђени су ”на казну смрти стрељањем и на конфискацију целокупне имовине”, пресудом Окружног суда у Крагујевцу Кзп. бр. 99/46, која је потврђена од стране Врховног суда Србије у Београду Кз. бр. 650/1946. од 18. априла 1946. Срески суд у Тополи, закључком Конф. бр. 77/46, утврдио је 15. јула 1946. да немају имовине. Према изјави Милана Петровића из Влакче, Радоје Јанковић и Зоран Гајић су 1946. године мучени и стрељани у Капислани у Крагујевцу.
262. Радиша Томић из Пласковца. Осуђен је ”поред казне и на конфискацију целокупне имовине”, пресудом Дивизијског војног суда у Крагујевцу бр. 1634/45, од 8. марта 1946. године. Решењем Среског суда у Тополи, Конф. бр. 75/46, од 27. маја 1946, утврђено је да нема имовине, пошто је ”живео на имању свога оца Милосава, на кога се имање води а који је још у животу”. Радиша је априла 1941. био питомац Војне академије у Београду. Рат је провео на разним дужностима у Гарди, постао је поручник. Према књизи Миодрага Бељаковића ”Под облацима Србије”, марта 1946. ухваћен је у земуници поред своје куће у Пласковцу и потом убијен чекићем у истражном затвору у Крагујевцу.
263. Радивоје М. Милорадовић из Забојнице. Сачувана је одлука Среског суда за срез Гружански у Крагујевцу, бр. 84/46, од 30. септембра 1946. године, о ”спровођењу конфискације имовине народног непријатеља стрељаног за време рата Милорадовића Радивоја из Забојнице”. Утврђено је да је ”стрељани од породице оставио жену, двоје деце, оца и мајку, који живе на иману оца стрељаног, Милана”. Према књизи Слободана Ћировића ”На трагу злочина”, Радивоје је мобилисан у партизане и потом стрељан, када су сазнали да је био курир у Центру везе Шумадијске групе корпуса.
264. Трифун А. Недељковић, земљорадник из Пајсијевића, стар 25 година. Пресудом Окружног суда у Крагујевцу бр. 25/46 од 18. маја 1946. осуђен на смрт стрељањем јер је био четник Драже Михаиловића. Решењем Среског народног суда за срез Гружански у Крагујевцу, бр. 80/46 од 25. септембра 1946, утврђено је да ”стрељани нема друге имовине сем оне коју је наследио са својим братом Душаном од оца Антонија”, а то је део куће и 70 ари земље. Имовина није конфискована, јер је Трифун имао ”мајку Радосаву стару 60 година, жену Станојку стару 20 година и сина Зорана старог 18 месеци”, а сви су живели ”од земљорадње и на овој имовини”.
(251-264: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)
265. Богољуб Тодоровић из Шљивовца.
266. Радивоје Миловановић из Забојнице.
267. Милорад Стевановић из Гунцата.
268. Душан Стевановић из Гунцата.
269. Радојица Ристић из Шљивовца.
270. Милан Тишевић из Гунцата.
271. Радоња Петровић из Грбица.
272. Василије Поповић из Забојнице.
273. Вукоман Вукомановић из Станова.
274. Владимир Васиљевић из Гунцата.
275. Светозар Минић из Грошнице.
За лица под редним бројевима 265-275, шеф Одсека народне имовине, Арсеније Бабић, с назнаком ”Хитно је”, писао је Среском суду среза Гружанског 19. септембра 1944. године: ”Пошто су напред наведена лица стрељана као народни непријатељи, то се упозоравате да одмах спроведете конфискацију њихове имовине и да нам доставите одлуке”. У писму је наведено да су сви стрељани према пресудама 6. пролетерске бригаде од 24. маја 1944. године, које носе редне бројеве 29, 33, 14, 14, 29, 40, 45, 40, 23, 14. и 13. Одсек народне имовине није имао те пресуде, већ ”само неке записнике комисијске који су непопуњени”. Срески суд среза Гружанског је одлуком Д. бр. 83/46, од 26. септембра 1946, одбио захтев за Тодоровића, Вукомановића и Миловановића, ”као незаконит”, јер није било пресуде, нити одлуке тела надлежног за конфискацију – Среског народноослободилачког одбора. Ово тело је, како даље стоји у одлуци суда, донело одлуку о конфискацији имовине осталој осморици и по том основу њихова имовина је већ била конфискована, или су донета решења да им се нема шта конфисковати. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 125/45, од 9. октобра 1945. године, Радивоје Ристић из Шљивовца назива се и Радоња Ристић (два пута Радојица, једном Радоња). У архиву је сачуван и непотписани записник о конфискацији имовине Радивоја Миловановића из Забојнице, али и извештај Месног народног одбора Забојнице од 25. септембра 1946. да ”напред именовано лице не постоји на територији овог одбора, нити је постојало”. Према томе, 6. пролетерска бригада, тзв. Муслиманска бригада, из састава 17. ударне дивизије, није тачно знала кога је стрељала.
Према књизи С. “ирови’а ”На трагу злочина”, Василије Васа Поповић из Забојнице током рата је био на служби у Петровцу, као Дражин четник. Сазнавши да је ухапшен, ујесен 1944, мештани Петровца гарантовали су својим потписима да није имао кривице. Убијен је у Капислани.
У записницима је грешком преписиван 24. мај, вероватно зато јер су комунисти већ имали најмање једну пресуду Војног суда Главног штаба Србије од 24. маја 1944. Као што ћемо касније видети, овом пресудом је на смрт осуђен Милан Ђоковић из Трешњевака, мада су, очигледно, све ове пресуде писане накнадно. Муслиманска бригада стигла је у област Крагујевца октобра 1944. године.
276. Драгослав Прокић из Даросаве, шофер, рођен 1916. године. Према пресуди Окружбог суда у Крагујевцу бр. Кзп. 272/46. од 27. маја 1946. године, осуђен је на смрт што је ”као припадник разних четничких јединица” ликвидирао једну и тукао више особа. Истом пресудом, на временску казну је осуђен каменорезац Милорад Остојић из Крушевца, са пребивалиштем у Аранђеловцу. За њега је назначено да се налази у притвору, док за Прокића то није речено, што значи да је већ био убијен. Одлуком Среског суда у Аранђеловцу, Конф. бр. 90/46, од 4. септембра 1946, утврђено је да иза Прокића, који је ”поред осталих казни осуђен и на казну конфискације”, није остало имовине.
277. Момчило Достанић из Крагујевца. Пресудом Кзп. 76/40 од 9. септембра 1946. године Окружни суд у Крагујевцу осудио је Достанића на временску казну. Врховни суд Народне републике Србије усвојио је жалбу Јавног тужиоца округа Крагујевачког, ”па је на основу чл. 56 Закона о уређењу народних судова”, пресудом бр. 1560/46, Достанића 17. октобра 1946. године осудио ”на казну смрти стрељањем, на трајан губитак политичких права и на конфискацију целокупне имовине, уз ограничење из чл. 4 Закона о конфискацији”. Момчило Достанић је био предстојник (начелник) полиције у Крагујевцу. Крајем 1944. постаје шеф политичко-управног одсека Дражине Врховне команде. Заробљен је у Босни 1945.
278. Никола Радовановић из Грошнице. Пре рата потпуковник, на служби у Битољу. У рату командант корпусне територије Шумадијске групе корпуса. Пролећа 1945. године заробљен је од комуниста у Младиковинама код Теслића 27. априла 1945. и убијен у Бањалуци. (Изјава Блаже Божића из Бадњевца, аутору.) Сачувано је решење Окружног суда у Битољу, И.бр. 127/46, донето на основу решења Среског суда за срез Гружански Д.бр. 200/46, о конфискацији Радовановићеве имовине. У Битољу је имао кућу са двориштем од 23 ара, вероватно у главној улици, јер се у ово доба звала ”Улицата маршал Сталин”, док је пре рата назив био ”Ул. Престолонаследникова”. За Радовановића се каже да је ”осуђен као народни непријатељ”. Срески народни суд за срез Гружански, одлуком од 20. марта 1946, оставио је ”жени народног непријатеља Јелици” Николино имање у Грошници, од 1, 6 хектара, ”на уживање до смрти или преудаје, а потом да ово непокретно имање припаден држави”.
279. Богољуб Д. Стефановић из Липнице. Најпре је наређено да се конфискује имовина Славољуба Стефановића, на основу тога што је ”оглашен за народног непријатеља и ратног злочинца”. Међутим, комисија Среског народног суда за срез Гружански изашла је на лице места и суд је 19. фебруара 1946, актом Бр. 160/45, закључио: ”Овај захтев може само да се односи на његовог брата Богољуба из Липнице који је у истини ратни злочинац и који је у току рата стрељан”. Сачувана је одлука Среског народног суда за срез Гружански Д.бр. 78/46 од 26. децембра 1946. године, у којој се расправља о имовини ”стрељаног за време рата народног непријатеља Стефановића Д. Богољуба”. Уважена је жалба удовице Браниславе и враћен јој је део земље.
280. Милован Ивковић из Коњуше. Сачувана је одлука Среског суда за срез Гружански Д.бр. 150/45 од 16. децембра 1946. године, о ”спровођењу конфискације имовине стрељаног”. Милован је иза себе оставио жену Драгињу стару 50 година и усвојено дете, малолетну Душанку. Током рата је био у позадинским службама 1. шумадијског корпуса. Према књизи ”На трагу злочина” Слободана Ћировића, комунисте је сачекао код куће, који су га крајем 1944. године одвели у Крагујевац и стрељали.
281. Мирослав А. Радојкић из Лапова. Сачуван је ”закључак” Среског народног суда у Рачи од 2. новембра 1945, о конфискацији имовине заостале иза ”осуђеног Мирослава”, који је ”проглашен за народног непријатеља”. Део имовине остављен је жени Лепосави и ћерки Душици. Према књизи ”Лапово” Д. Милановића и М. Станковића, је стрељан ”по ослобођењу као четник”.
282. Боривоје Ђуровић, општински чиновник из Аранђеловца, рођен 1903. у Стојнику. Сачуван је допис Среском суду среза Орашачког у Аранђеловцу, од 28. августа (година није наведена, као ни пошиљалац), у коме пише да је Боривоје осуђен на казну смрти стрељањем пресудом Војног суда Крагујевачке војне области ИЗ-279/45 од 28. априла 1945. Такође, да пресуда одобрена одлуком Вишег војног суда од 3. маја 1945.
(265-282: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)
283. Милоје Стефановић из Г. Грбица. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 135/45, од 2. фебруара 1945, утврдио је да нема имовине ”стрељаног Милоја Стефановића”, која би била погодна за конфискацију. Са групом од још четири младића из Грбица ухапшен је и стрељан, јер су били пратиоци ”Грбичког попа”. У књизи С. Ћировића ”На трагу злочина” објављено је Милојево опроштајно писмо, које гласи: ”Мама и сви моји, Пошаљите поздрав свима, да више немате Милоја, јер гине на правди Бога… (нечитко) Сећајте се мене ал немојте кукати, јер ћете ми ране у гробу вређати. Чувајте ми мог милог брата Марисава као (и) Наду, Веру, Шала, Шушу. Нека ми опрости што сам га ударио неки пут. Замислите како ми је кад ви ово пишем. Љубим вас свију, највише тебе Тата и Мама и мојег Марисава.
Поз(дравите) Војка, Цану, Ђуку, Делију, Драга и Жоју и све њине. Стојка нека ми поздрави оно дете.
Ваш син који стоји пред митраљезом (и) на правди Бога губи младост. Милоје.”
284. Миодраг Ђурђевић из Д. Грбица. Војни суд Команде крагујевачког подручја послао је децембра 1944. допис бр. 18 Окружном народном одбору Крагујевац, који гласи: ”Извршити конфискацију 90 посто имовине Миодрага Ђурђевића, земљорадника из села Д. Грбице, који је стрељан због учествовања у борби против НОВЈ”. Са групом од још четири младића из Грбица ухапшен је и стрељан, јер су били пратиоци ”Грбичког попа”.
285. Милош Петровић из Г. Грбица. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 129/45, од 28. јануара 1946. године, ”стрељани Петровић Милош из Г. Грбица нема личне имовине која би му се могла конфисковати”. Према Записнику за конфискацију Команде крагујевачког подручја од 4. децембра 1944. године, донетог на основу решења Војног суда при Команди крагујевачког подручја, Милош је имао оца, мајку, два брата, две сестре, жену и дете.
286. Милосав Д. Батавељић из Д. Грбица. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 133/45, од 12. фебруара 1946, утврдио је да се нема шта конфисковати ”стрељаном за време рата Милосаву Батавељићу из Д. Грбица”. Према писму Окружног народног одбора Среском суду среза Гружанског, од 5. септембра 1946. године, Милосав је ”од Војног суда Команде војног подручја стрељан због удела у борби против НОВЈ-а”. Имао је мајку, жену и троје мале деце.
287. Милан Степановић из Гараша. Према закључку Среског народног суда у Аранђеловцу, Конф. 53/45, од 22. децембра 1945, није се имало шта конфисковати Милану Степановићу из Гараша, ”који је као народни непријатељ ликвидиран од НОВ”. У образложењу се наводи да је ”народни непријатељ после своје смрти оставио удову и двоје ситне деце”.
288. Раденко С. Тодоровић из Гараша. Према закључку Среског народног суда у Аранђеловцу од 30. новембра 1945. године, Раденко је ”ликвидиран од стране Народноослободилачке војске”. Није имало шта да му се конфискује, јер је ”живео на имовини и у кући свог оца Светозара, који је умро тек после ликвидације Раденкове”.
289. Сретен Стојановић из Гунцата. Народни срески одбор за срез Гружански тражио је 29. августа 1945. од Народног среског суда за срез Гружански ”да се у смислу члана 28 Закона о конфискацији конфискује имовина стрељаном за време рата Сретену Стојановићу из Гунцата”. Одговорено је да Сретен није имао имовине. Према изјави Милутина Вуловића из Гунцата, датој аутору, Сретен је био ђак, припадао је четничком покрету, а стрељан је после доласка комуниста, у Крагујевцу. Изгледа да су фразу ”стрељан за време рата” користили за ликвидиране до 9. маја 1945. године.
290. Ђорђе Благојевић из М. Пчелица. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански од 21. децембра 1945. године, ”стрељани Ђорђе Благојевић из М. Пчелица нема имовине која би му се могла конфисковати”.
291. Будимир Д. Милић из Љуљака. Према извештају Народног среског суда за срез Гружански, Дбр. 64 од 12. јула 1945. године, Будимир је пресудом Војног суда у Крагујевцу ”осуђен и на конфискацију имовине”. Имовине није имао, а ”од уже породице је оставио оца Драгомира, жену Милану, кћи Љубицо од 10 година, Милку 8 година и сина Владету 6 година”. Према књизи Слободана Ћировића ”На трагу злочина”, Будимир је током рата био четник, а пријавио се комунистима када су му поручили да је проглашена амнестија; погазили су дату реч и стрељали га.
292. Владислав Андрић из Вињишта. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д.бр 105/45 од 22. јануара 1946. године, Владислава је на смрт и конфискацију имовине осудио Војни суд крагујевачког војног подручја, пресудом Из.бр. 244/45. Месни народни одбор Грошнице утврдио је да није било ни имовине, ни ”приновка за рачун стрељаног”.
293. Живота Миловановић из Борча. Решење Војног суда Команде крагујевачког подручја бр 13. од 21. децембра 1944. гласи: ”Извршити конфискацију 90 посто имовине Животе Миловановића, земљорадника из села Борча, који је стрељан због узимања учешћа у борби против НОВЈ”. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански Д.бр. 139 од 21. децембра 1945. године, ”установљава се да стрељани Живота Миловановић из Борча нема никакве имовине која би му се могла конфисковати”.
294. Војин Б. Ратковић, рођен 1898. у Белошевцу, мајор краљевске Југословенске војске. Пресудом Војног суда команде војне области западне Србије – већа чачанског подручја – Суд.бр. 159/45, од 22. марта 1945. године, осуђен је ”на казну смрти стрељањем”, под оптужбом да је као припадник недићевских формација учествовао у одабиру талаца, комуниста и њихових присталица, за стрељање и одвођење у логоре. Дописом од 13. априла 1945. Окружни народни одбор Крагујевац обавештен је да је пресуда одобрена одлуком Вишег војног суда 2. суд. бр. 337 од 21. априла, као и да подразумева ”конфискацију целокупне имовине”.
295. Миодраг Мујаковић, железнички службеник из Лапова. Према писму Окружног народног одбора Крагујевац Бр. 137/45, од 22. августа 1946. године, Среском суду у Рачи, Миодраг је ”осуђен на смрт и конфискацију са 90 посто пресудом Војног суда 6. пролетерске бригаде”. Ова пресуда имала је ознаку Бр. 24/44. (Према књизи ”Лапово” Д. Милановића и М. Станковића, Миодраг је стрељан ”по ослобођењу као четник”.)
296. Војислав Ивановић, шеф железничке станице у Лапову. Срески суд у Рачи, дописом И.бр. 174/46, од 21. септембра 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да му доставља ”закључак о конфискацији имовине народног непријатеља Ивановић Војислава, бив. шефа железничке станице у Лапову”. (Према књизи ”Лапово”, Ивановић је стрељан ”по ослобођењу као сарадник четника”.)
297. Михаило Урбанчић, саобраћајни чиновник из Лапова. Срески суд у Рачи, дописом И.бр. 89/45, од 20. септембра 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да му доставља ”закључак о конфискацији имовине народног непријатеља Урбанчић Михаила, бив. саобраћајног чиновника у Лапову”. (Према књизи ”Лапово”, Урбанчић је стрељан ”по ослобођењу као сарадник четника”.)
298. Радивоје Д. Прешић из Лапова. Сачувано је обавештење Окружног народног одбора Крагујевац, Бр. 1109, од 6. априла 1946, о циглама конфискованим од ”народног непријатеља” Радивоја. (Према књизи ”Лапово”, Радивије је стрељан ”по ослобођењу као сарадник четника”.)
(283-298: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
299. Милисав С. Вукићевић из Вучковице. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д-164/45, од 12. фебруара 1946, поред осталог се каже: ”Установљава се да стрељани Вукићевић С. Милисав из Вучковице нема личне имовине која би му се могла конфисковати”.
300. Радич Ч. Максимовић из Вучковице. Одлука Народног среског суда за срез Гружански, одлуком Д. бр. 164, од 12. фебруара 1946, гласи: ”Установљава се да стрељани Радич М. Максимовић из Вучковице нема имовине која би му се могла конфисковати… Од чланова уже породице оставио је мајку, жену и дете”.
301. Адам Милетић из Вучковице. Пре рата активни подофицир, у рату унапређен у официрски чин. Једно време на служби у Врховној команди. Дивизијски војни суд у Крагујевцу, пресудом бр. 107/46, од 13. јуна 1946, осудио га је ”на казну смрти стрељањем”. У истражном затвору налазио се од 10. јуна 1945. године. Наведено је да се ”од првих дана окупације прикључио издајничкој организацији Драже Михаиловића”. Теретили су га за једно убиство: ”Као члан четничког преког суда 14. октобра 1944. суделовао у изрицању смртне пресуде… и исту лично извршио”. Међутим, судови Краљевине Југославије тада су још били легални. Према изјави Адамовог брата Славка, стрељани није био ”симпатизер НОП-а”, како је наведено у пресуди, већ четник који је осуђен због дезертирања. На суђењу, породица стрељаног није теретила Милетића. (Сведочење Славка Милетића, ”Погледи”, бр. 200, 2007. године.)
302-303. Браћа Миодраг и Драгољуб Алексић-Прпић из Драгушице. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком бр. 169, од 12. фебруара 1946, утврдио је да нема имовине за конфискацију, јер су браћа живела на очевом имању, а ”приновка за рачун стрељаних синова није било”.
304. Адам Проковић из Гунцата. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 148/45, од 5. јануара 1945, ”нема места конфискацији имовине стрељаног Адама Проковића из Гунцата”. Пресуда се не помиње.
305. Павле Борић из Бара. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 172/46, од 14. јануара 1946, утврдио је да иза ”стрељаног ратног злочинца Павла Борића” није остало имовине за конфискацију.
306. Светомир Ђокић из Борча. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 138/45, од 5. јануара 1946, утврдио је да иза ”стрељаног Светомира Ђукића из Борча” није остало имовине за конфискацију.
307. Будимир Биорац из Борча. Према одлуци Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 162/45, од 12. децембра 1946, ”нема места конфискацији имовине стрељаног-одбеглог Будимира Биорца из Борча”. Кованица ”стрељаног-одбеглог” вероватно значи да је најпре био проглашен за одбеглог.
308. Славомир Јаковљевић из Рамаће. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 145/45, од 12. фебруара 1946, утврдио је да нема имовине ”стрељаног Славомира Јаковљевића из Рамаће” која би се могла конфисковати.
309. Сибин Манојловић из Опланића. Одлуком Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 114/45, од 12. фебруара 1946, утврђено је да се нема шта конфисковати ”стрељаном за време рата Сибину Манојловићу из Опланића”. Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, Манојловић је током рата био четник, а после октобра 1944. одведен је у Капислану и стрељан.
310-311. Јелица и Олга Ђорђевић, ”бив. из Влакче”, мајка и ћерка. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 47/46, од 20. марта 1946, утврдио је да се ”народним непријатељима” Јелици и Олги нема шта конфисковати, јер се имање води на ”Петронија Ђорђевића, свекра народног непријатеља Јелице”. Партизани су их одвели из куће око Поклада (почетком децембра) 1944. Везали су их и пошли до куће потпоручника Тихомира Јовановића ”Карађорђа”, да поведу и његове родитеље, Ђурађа и Росу. На зиду су видели слику из војске загрљених Ђурађа Јовановића и Ђорђа Зечевића из Липовца, оца партизана Славка Зечевића, командира ових партизана (није био ту). Тако су поштедели Јовановиће, а Јелицу и Олгу су убили. Сахрањене су на сеоском гробљу. Јеличином сину Драгославу Ђорђевићу, четнику, комунисти су судили 26. октобра 1945. у Хотелу ”Москва” у Тополи. Осудили су га на смрт заједно са Михајилом Николићем из Блазнаве. Ђорђевићи су из Котраже, пре рата су живели у Крагујевцу, а 1941. су избегли у Влакчу. (Изјаве Милана Петровића из Влакче, Милована Маринковића из Тополе и Николе Бербакова из Новог Сада, унука Драгослављевог брата, аутору.)
312. Драгослав Ђорђевић, ”бив. земљорадник из Влакче”. У образложењу одлуке Среског народног суда у Тополи, Конф. бр. 7/46, којом је утврђено да наведени ”народни непријатељи” немају имовине која би им се могла конфисковати, поред осталог је записано: ”Извршном пресудом Окружног народног суда у Крагујевцу, Кзп. бр. 283/45, од 29. октобра 1945. године, Ђорђевић Драгослав и Марковић Мирослав поред казне смрти и лишења слободе осуђени су и на конфискацију целокупне имовине”. Према изјави Милана Петровића из Влакче, аутору, Драгослав Ђорђевић је мучен и стрељан од стране комуниста у Капислани у Крагујевцу, вероватно 1945. године. Према изјави Милована Маринковића из Тополе аутору, Мирослав Марковић из Тополе је преживео (осуда на смрт је замењена временском казном).
313. Капетан Миливоје Миловановић ”Фикус” из Влакче, током рата официр Горске краљеве гарде. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 28/45, од 5. децембра 1945, утврдио је да се Миливоју нема шта конфисковати. Преко речи ”народни непријатељ”, која је била откуцана на формулару за конфискацију, оловком је дописано: ”Ратни злочинац”. (Према изјави Милана Петровића из Влакче, аутору, Миливоје је убијен 1945. године у Сарајеву, као ратни заробљеник.)
314. Петар Живковић, рођен у Пећи, од 1941. избеглица у Крагујевцу, до јесени 1944. радио је у општини као курир. У јесен 1944. одведен у Капислану и убијен. Имао је око 35 година. Његовој супрузи су рекли да је ”пао низ степенице”. Имовина у центру Пећи је конфискована. Према изјави Ненада Живковића из Дивостина, Петровог унука, аутору.
315. Божидар Т. Милосављевић, ”бив. из Шума”. Одлуком Среског народног суда у Тополи, Конф. бр. 63/46, утврђено је да се ни Божидару, ”који је стрељан од стране НОВ као сарадник четника ДМ”, нема шта конфисковати. На скромном поседу, иза Божидара су остали његова мајка, жена и троје деце испод десет година старости. Озна из Тополе послала је шефу Озне у Крагујевцу, Станку Матијашевићу ”Курјаку”, извештај о лицима из тог краја која су се налазила у затвору у Крагујевцу. За Божидара је дата негативна карактеристика: ”По занимању земљорадник. Био симпатизер и помагач четника…” (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, пут до пакла и натраг, 245.)
316. Новица Ђ. Аксентијевић, земљорадник из Шума. У одлуци Среског народног суда у Тополи, Конф. бр. 60/46, од 26. фебруара 1946, поред осталог, пише да је ”народни непријатељ” Новица ”према извештају Месног народног одбора у Шумама бр. 264 од 19. фебруара 1945. стрељан у Крагујевцу 8. новембра 1944, а у моменту његове смрти имао је живог оца Ђорђа”.
317. Владета Б. Кобељић из Кусовца. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 6/45, од 25. јула 1945, утврдио је да се Гобељићу нема шта конфисковати. Осуђен је пресудом Војног суда крагујевачког војног подручја, али се не наводе број и датум пресуде. ”Живео је и радио код свога оца Борисава”, стоји још у овој одлуци. Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, Владета је током рата био четник, а стрељан је у Крагујевцу непосредно после рата.
318. Тадија Сремчевић из Гунцата. У одлуци Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 43/46, од 18. фебруара 1946, записано је: ”Установљава се да убијени Сремчевић Тадија из Гунцата нема никакве имовине која би му се могла конфисковати”. Према изјави Милутина Вуловића из Гунцата, Тадија, који је током рата био четник, није стрељан, већ је преминуо после свирепог мучења, 1946. године. Комунисти су после рата убили и Драгољуба и Богића Сремчевића из Гунцата, који су наведени раније. Једини комуниста од Сремчевића из Гунцата, Станислав, проглашен је за ”народног хероја”.
319. Будисав Ж. Милић, ”бив. из Г. Трнаве”. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 16/46, од 25. фебруара 1946, утврдио је да се ”народном непријатељу” Будисаву нема шта конфисковати. Ситно сеоско домаћинство, на коме је живео ”покојни Будисав”, остављено је његовој мајци, жени и малој деци. Према изјави сина Живка аутору, Будисав је рођен 1917, служио је војску у Краљевој гарди, био је најугледнији домаћин у селу. Током рата био је четнички командант села. Мучен је у Капислани, убијен је моткама у потоку поред Капислане, новембра 1944. Веће Вишег суда у Крагујевцу је рехабилитовало Будисава (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 240-241).
(299-319: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
320. Константин Константиновић, трговац из Крагујевца. Дописом Бр. 406, од 14. фебруара 1946, Окружни народни одбор Крагујевац шаље Земаљској управи народних добара Србије ”попуњени упитни лист ДУНД-1 за доле наведено лице чија је имовина конфискована као ратном злочинцу и народном непријатељу”. Наведено је само име Константина Константиновића. Према изјави Петра Симовића, аутору, Константина су звали ”Која Грк”. Живео је у насељу Палилуле. Убијен је непосредно по доласку комуниста у Крагујевац. Као што је раније наведено (бр. 84), убили су и његовог сина Марка.
321. Драгутин Л. Тодоровић, инжењер из Крагујевца. Војни суд Команде крагујевачке војне области, пресудом ИЗ-21/45, од 21. јуна 1945, осудио је Драгутина, оца двоје деце, старог 49 година, ”на казну смрти стрељањем”. Од Управе народних добара Србије тражено је да спроведе конфискацију. Према књизи М. Бељаковића ”Под облацима Србије”, Драгутин је убијен зато што је током рата одржавао водовод на брани у Грошници. Пошто је он једини у граду умео да мења филтере на брани, Крагујевац је дуго потом имао проблема са водоснабдевањем.
322. Александар Поповић, полицајац из Крагујевца (Палилуле). Срески народни суд за Град Крагујевац, решењем 26/46, од 8. фебруара 1946, утврдио је да се ”народном непријатељу и ратном злочинцу” Александру нема шта конфисковати. У решењу поред осталог пише: ”Последње боравиште: стрељан по ослобођењу”. Био је стар 35 година. Земаљска комисија Србије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, огласила је Александра Поповића за ратног злочинца, под редним бројем Зл. бр. 41816. Описан је и ”злочин” због ког је доспео на листу: неутврђеног дана током рата, ”лишио је слободе Миодрага Павићевића”, који је потом двадесетак дана задржан у градском затвору у Крагујевцу и у среском затвору у Аранђеловцу, а ”за које време му је полицијски писар Ђорђе Радишић ударио два шамара”.
323. Душан Јовановић, обућар из Крагујевца. Окружни народни одбор Крагујевац писао је Среском народном суду за Град Крагујевац, актом Бр. 1670, од 26. јуна 1946, да је Душану конфискована имовина, али не и новац на књижици у Српској народној банци, па је тражено да се то исправи. Према изјави Петра Симовића из Крагујевца, аутору, комунисти су убили Душана у Капислани.
324. Драгољуб Ж. Јанковић из Станова. Одлука Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 143 и 156, од 21. фебруара 1946, гласи: ”Установљава се да нема места конфискацији имовине стрељаног Драгољуба Ж. Јанковића из Станова”. Мало имање на коме је живео остављено је његовој мајци, ћерци и зету и њиховој деци (двоје деце). Драгољуб је рођен 1896. у Грошници, био је официр са Солунског фронта, носилац златне медаље за храброст ”Милош Обилић”. Рат је дочекао у чину резервног капетана. Био је члан Војног суда 1. шумадијског корпуса. На крају рата вратио се кући у Станово, рекавши ”да нема намеру да се крије, јер ништа нечасно није урадио, нити је иједну пресуду донео, или документ потписао, који би ма коме могао да нашкоди”. Одведен је у Капислану почетком марта 1945. После пет дана родбини је речено да није ту. Касније, родбина добија усмено обавештење да је Драгољуб стрељан ”због сарадње са окупатором”. (Према захтеву за рехабилитацију који је његов унук, Драгољуб Радојевић, инжењер из Крагујевца, поднео Окружном суду у Крагујевцу 1. јуна 2006. године.)
325. Војислав Р. Симовић из Трешњевака. Војни суд Команде крагујевачке војне области, пресудом ИЗ-312/45, од 30. јуна 1945, осудио је Војислава ”на казну смрти стрељањем”. Рођен је 1917, по занимању је био земљорадник. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 49/45, утврдио је да се Војиславу нема шта конфисковати.
326. Милан А. Ђоковић из Трешњевака. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Дн. 50/45, од 28. јула 1945, поред осталог пише: ”Пресудом Војног суда Главног штаба Србије од 24. маја 1944. осуђен је Милан Ђоковић из Трешњевака на казну смрти и конфискацију имовине и то 90 посто”. Ни Милану није имало шта да се конфискује.
327. Радослав Ђурђевић из Лужница. Према пресуди Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 2/46, од фебруара 1946. године (датум нечитак), ”народном непријатељу” Радославу није се имало шта конфисковати, ”пошто има живог оца а не постоји задруга између њега и оца му и мајке”. Према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору, Радослав је био гимназијалац, чувени певач. Стрељали су га управо под оптужбом да је певао четницима.
328. Илија Мијовић из Лужница. Према пресуди Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 18/46, од 12. фебруара 1946. године, ни Илији се није имало шта конфисковати. У образложењу се поред осталог каже: ”Судски изасланик је утврдио да је народни непријатељ Илија од уже породице оставио и то: мајку Милеву, стару 47 година, жену Радмилу стару 23 године, сина Драгишу старог три године и брата Богдана старог 19 година”. Према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору, Илија је убијен по доласку комуниста.
329-330. Милош П. Јокић и његов син Петар, из Тополе. Милоша је рат затекао на положају председника Општине Топола. Спречио је одмазду стотину за једнога, када су партизани 26. октобра 1941. у Крћевцу из заседе убили шест и ранили седам немачких позадинских војника (кувари, бербери, и сл). Упозорио је немачког команданта у Тополи да не шаље позадинце без пратње, на што је он одговорио да се после стрељања у Крагујевцу нико неће усудити да им науди. Тај командант је одмах почео да сакупља мештане за одмазду (600 Срба за убијене и 350 Срба за рањене Немце), али је виша немачка команда уважила Јокићеву примедбу, да је на време упозорио команданта у Тополи. Комунисти су ухапсили Јокића два дана по уласку у Тополу, ујесен 1944. Убијен је у Аранђеловцу, ударцима будака у главу, заједно са још шест мештана. Када је 1952. године Јокићева фамилија откопала масовну гробницу са седам посмртних остатака, све лобање биле су размрскане. Милош је тада сахрањен на породичној гробници у Тополи. Др Драгутин Грабовац, председник Општине Топола од 1943. године, који је преживео затвор у Аранђеловцу, сведочио је како су комунисти свима говорили да је Милошево убиство наредио лично његов син Петар, тада поручник у партизанима. Петар ускоро долази на одсуство и наилази на хладан пријем у породици. Одлази у Озну у Аранђеловцу и са тамошњим официрима размењује тешке речи. Тражио им је пресуду на основу које је убијен његов отац, на што му је један ознаш одговорио: ”Па и ти си убијао, а не верујем да имаш пресуде”. Рекао им је и да су убили тројицу комуниста, а да су та убиства приписали четницима. После месец дана Петар се јавио из шабачке болнице, као тешки рањеник у обе ноге. Ускоро је убијен, а породици је јављено да је погинуо несрећним случајем. Други Милошев син, Алекса, био је четник Горске гарде. Рањен је у нападу на усташе у Модричи, 13. јануара 1945. године, и од тада се ништа о њему није чуло. (Према сведочењу Милошевог синовца, Драгише Јокића, објављеном у ”Погледима” бр. 172, 1995. године.)
Комунисти су касније Ауто школу у Тополи назвали ”Ненад Јокић”, према Петровом партизанском имену. У Крћевцу су подигли споменик на коме пише да су 26. октобра 1941. ту ”уништили немачку оклопну колону у којој је било 120 ваздухопловних официра и подофицира одређених да пођу на Источни фронт”.
У одлуци Народног среског суда у Тополи, Конф. бр. 51/46, од 12. фебруара 1946, пише да је ”покојни Милош после своје смрти” оставио шест хектара земље, а ”од уже породице мајку, жену и децу Ангелину, Петра и Животу, који такође живе од земљорадње”, те да због тога нема основа за конфискацију. Међутим, породици је још априла 1945. било јављено да је Петар наводно погинуо. За Милошевог сина Алексу у одлуци се каже да је ”мобилисан од стране четника ДМ и са њима одведен”.
(320-330: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
331. Драгомир Бранковић из Драче. У допису Војног суда Команде крагујевачке војне области Окружном народном одбору Крагујевац, Бр. 213-7/45, од 14. априла 1945. године, поред осталог стоји: ”Извршном пресудом овога суда ИЗ-7/45. од 3. априла 1945. године осуђен је Драгомир Бранковић из Драче, због дела из члана 14 Уредбе о војним судовима на казну смрти стрељањем, трајан губитак часних права и конфискацију целокупне имовине”. Од одбора је тражено да спроведе процес конфискације.
332. Љубомир Љуба Јанковић из Грошнице. Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1165, од 11. априла 1946, тражио је од Среског народног одбора за срез Гружански извештај о конфискацији имовине Љубе Јанковића. Био је резервни капетан, уочи рата је живео у Станову. У рату постаје командант 1. батаљона 2. гружанске бригаде и члан Војног суда 1. шумадијског корпуса. Стрељан је у Капислани. (Према необјављеном раду Б. Јевтића ”ЈВуО у Шумадији”.)
333-335. Владислав Ј. Симић из Губеревца код Раче, рођен 1912, ”активни пешадијски наредник бивше Југословенске војске”, Живорад Минић, трговачки помоћник из Крагујевца, рођен 1925. у Станову и Радомир С. Јовановић, кафеџија, рођен 1910. у Забојници. Осуђени су ”на казну смрти стрељањем” пресудама Војног суда крагујевачке војне области Из. бр. 229/45, 231/45 и 232/45. У пресуди пише да је овај Војни суд ”одржао дана 9. априла 1945. усмени тајни претрес у присуству тужиоца, оптужених који су се налазили у затвору, па је на саслушању коначног предлога оптужбе да се оптужени огласе кривим и осуде на казну смрти стрељањем и одбране сваког оптуженог понаособ да се оптужени ослободе оптужбе или што блажије казне, донео је и изрекао следећу пресуду…”
Сачувана је жалба шефа Одсека народне имовине, Арсенија Бабића, Јавном тужилаштву округа Крагујевачког, бр. 2025. од 10. августа 1946. године, што је Срески суд за срез Лепенички у Рачи ”оставио члану уже породице жени народног непријатеља удовици Милени Симић у својину 2,25,50 хектара”. Од тужилаштва је тражено ”да поднесе захтев за заштиту законитости”, ради одузимања земље убијеном Владиславу Симићу. Током рата он је био командант батаљона у 2. шумадијском корпусу, у чину потпоручника. Заробљен је и потом стрељан у Крагујевцу, априла 1945. године. (Изјава Блаже Божића из Бадњевца, аутору.)
Закључак Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 107/45, од 10. децембра 1945, гласи: ”Утврђује се да стрељани Радомир С. Јовановић из Забојнице нема имовине која би му се могла конфисковати”.
Веће Вишег суда у Крагујевцу рехабилитовало је Живорада Минића. Он је био ујак дугогодишњег градоначелника Крагујевца Верољуба Стевановића. (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 236.)
336. Војислав Ж. Новаковић из Бање. Одлуком Конф. бр. 93/45, од 9. фебруара 1946, Окружни народни суд у Аранђеловцу покреће поступак конфискације имовине Војислава Новаковића, ”који је ликвидиран као народни непријатељ”.
337. Милош Т. Пејовић из Орашца. Одлуком Среског народног суда у Аранђеловцу, Конф. бр. 127/46, од 28. фебруара 1946, наређено је да се понови процес конфискације имовине ”народног непријатеља” Милоша. Према решењу Окружног народног суда у Крагујевцу, Бр. 193/46, од 14. марта 1946, усвојена је жалба Милошевог сина Живојина, да се изузме из конфискације земља коју је купио ”после смрти свога оца”. Према истраживању Радета Главаша, Милош је рођен 1888, био је угледан домаћин, председник села. Друга чета Космајског партизанског одреда ухватила га је док је косио. Вечерали су код њега и одвели га у ноћ, 7. октобра 1941. Његов леш пронађен је код воде Буковаче, избројано је 17 убода камом. Пресудио му је орашачки учитељ Ђорђе Шарановић (родом из Црне Горе), који се на једном вршају ”докачио са Милошем око политике”. Према ”списку изгинулих лица из среза Орашачког”, који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милош је ”убијен од партизана као угледан грађанин”. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
338. Живадин Лазаревић из Стојника. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 41/46, од 5. марта 1946, утврдио је да се ”народном непријатељу” Живадину нема шта конфсиковати. ”Народни непријатељ Живадин после своје смрти оставио је члановима уже породице и то…” – стоји поред осталог у одлуци, уз образложење да је остављена имовина премала. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, Живадина су комунисти убили током рата, као цивила.
339. Никола А. Гарашанин, ”бив. земљорадник из Липовца”. Срески народни суд у Тополи, решењем Конф. бр. 19/45, од 7. фебруара 1946, утврдио је да ”народни непријатељ” Никола нема имовине ”која би дошла под удар закона о конфискацији”. У образложењу поред осталог пише: ”У списку пописа је констатовано да је народни непријатељ Никола умро – стрељан – од стране НОВ још 1944. год. а да је његов отац Аврам умро 1945. год”. Према истраживању Радета Главаша, комунисти су убили Николу новембра 1944. године на аранђеловачком стратишту Јешовцу, заједно са Миливојем Јанковићем. ”Поводом тога било је весеље у кући Славка Зечевића, пуцњава из аутомата”. У убиству су учествовали као припадници посадне чете Мирко Томковић и Михаило Радоњић из с. Бања. Први је после носио Николин капут, а други је говорио за Николу: ”Господин није хтео да иде на стрељање, морали смо да га вучемо”.
340. Миливоје М. Јанковић, ”бив. земљорадник из Липовца”. Срески народни суд у Тополи, решењем Конф. бр. 18/46, од 7. фебруара 1946, утврдио је да ”народни непријатељ” Миливоје нема имовине која би се могла конфисковати. Комисија је утврдила да је покојни Миливоје, на окућници од 2,9 хектара, оставио мајку, жену и сина. Према истраживању Радета Главаша, комунисти су убили Миливоја новембра 1944. године, заједно са Николом Гарашанином.
341. Радоња Р. Луковић из Брестовца. Према одлуци Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 49/46, од 8. априла 1946, нема се шта конфисковати ”народном непријатељу” Радоњи, који је ”стрељан за време рата”. Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, Радоња је током рата био четник. Крајем 1944. комунисти су га од куће одвели у Крагујевац и стрељали.
342. Милета Милосављевић, земљорадник из Клоке. Војни суд Команде крагујевачке војне области писао је 24. маја 1945. године Управи народних добара Србије: ”Пресудом овог суда ИЗ-254/45 од 10. априла 1945, а која је одобрена од Вишег војног суда ИИ суд-326/45 од 20. априла 1945, због дела из члана 14 Уредбе о војним судовима осуђен је Милета Милосављевић, земљорадник из Клоке, рођен 1892, ожењен, отац четворо деце, син Вука и Драгиње, рођене Вучковић, на казну смрти стрељањем…” Окружни народни одбор Крагујевац, дописом Бр. 942, од 16. новембра 1945, известио је Управу народних добара Србије да је конфискација Милетине имовине извршена. Према извештају Озне из Тополе, Милета, по занимању земљорадник, је био ”четник и заклети непријатељ партизана”. (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, пут до пакла и натраг, 245.)
343. Ратомир П. Цветковић из Блазнаве. Војни суд Команде крагујевачког војног подручја, пресудом ИЗ-258/45, од 24. маја 1945, осудио је Ратомира ”на казну смрти стрељањем”. Рођен је 1911, имао је двоје деце. Пресуда је послата Управи народних добара Србије, ради конфискације имовине. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком бр. 113/45, од 22. децембра 1945, утврдио је да се Ратомиру нема шта конфисковати, тј. да се пописана имовина оставља жени и деци, јер је исувише мала (2,2 хектара земље, једно говече, три овце, два бурета, један ћилим, један губер, две поњаве, један астал, две столице, један шифоњер и два кревета).
Озна Тополе дала је негативан извештај Озни у Крагујевцу, у чијем затвору се Ратомир налазио: да је био активни четник, да је учествовао у борбама против партизана, батинао и злостављао симпатизере КПЈ, да је ”уживао углед код зликовца четничког команданта Фикуса”… (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, пут до пакла и натраг, 245.)
344. Мирослав Ђ. Лазовић из Губеревца у Гружи. Војни суд Команде крагујевачког војног подручја, пресудом ИЗ-141/45, од 24. маја 1945, осудио је Мирослава ”на казну смрти стрељањем”. Рођен је 1918. у Губеревцу, имао је двоје деце. Пре рата је био активни наредник. Пресуда је послата Управи народних добара Србије, ради конфискације имовине. Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, Мирослав је био ваздухопловни подофицир. Током рата је био у четницима. Комунисти су га стрељали у Капислани.
(331-344: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
345. Милан Живановић из Раче. Окружни народни одбор Крагујевац питао је актом Конф. бр. 781, од 9. марта 1946, Срески народни суд за срез Лепенички у Рачи, о стварима везаним за конфискацију имовине четворице ”народних непријатеља”, међу којима је и Милан Живановић. Из писма Среског народног одбора у Рачи Окружном народном одбору Крагујевац, Бр. 472 од 7. јуна 1946, види се да је Милану Живановићу конфискована кафана ”Национал” у Рачи, још пре било какве пресуде. Лета 1946. ова кафана је претварана у ”Културни клуб”. Према изјави Дарка Пауновића из Раче, аутору, Миланов отац Анта, који је преминуо 1936, био је најбогатији мештанин у историји ове варошице. Рачани и данас неке парцеле и објекте именују као Антине. Комунисти су убили Антиног сина Милана, док су му сина Младена оставили у животу. Све су конфисковали. Милан је био ујак познатог комунисте, потоњег писца и академика, Антонија Исаковића, који је добио име по деди Анти. У народу овог краја уврежена је легенда да Исаковић ”није спасао свог ујака”.
346. Саво Л. Томовић из села Лесковац. Војни суд Команде крагујевачког војног подручја, пресудом ИЗ-252/45, од 24. маја 1945, осудио је Саву ”на казну смрти стрељањем”. У пресуди пише да је био земљорадник, рођен 1922. године. Од Управе народних добара Србије тражено је да спроведе конфискацију. Окружни народни одбор Крагујевац обавестио је Управу 14. новембра 1945, дописом Бр. 927, да се Сави нема шта конфисковати. Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, Саво је током рата био четник. Комунисти су га стрељали у Капислани.
347. Драгољуб А. Гајић из Н. Милановца. Осуђен пресудом Окружног суда у Крагујевцу КЗП бр. 97/46 ”и на казну конфискације имовине”. Срески суд утврдио је 6. августа 1946, одлуком И-73/46, да Драгољуб нема имовине. Према необјављеном раду Б. Јевтића ”ЈВуО у Шумадији”, заробљен је у Босни, као четник, спроведен у Крагујевац и стрељан.
348-350. Михаило Петровић из Г. Трешњевице, његов брат Драгослав и комшија Дамјан Дамјановић. Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1252, од 19. априла 1946, шаље Земаљској управи народних добара Србије одлуку о конфискацији имовине ”народног непријатеља Петровића Михаила, бив. из Г. Трешњевице”. Према истраживању Радета Главаша, Михаило је имао 50 година, а био је сеоски четовођа (вероватно старешина месног равногорског одбора). Убијен је крајем 1944. године у Шаторњи, заједно са Дамјаном, такође педесетогодишњаком, који је радио у сеоској општини. У то време убијен је и Михаилов рођени брат Драгослав.
351. Славољуб Прокић, ”бив. из Маскара”. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 35/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ”народном непријатељу” Славољубу нема шта конфисковати.
Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, Славко је током рата био четник. Стрељан је после рата, у Капислани.
У извештају Озне из Тополе за Славољуба се каже: ”Активни четник, непријатељ нашег покрета. Учествовао у борбама против партизана”. (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, пут до пакла и натраг, 245.)
352. Радован Ж. Радојковић, земљорадник из Љуљака. Срески народни суд за срез Гружански, актом Д. бр. 30/45, шаље Управи народних добара Окружног народног одбора Крагујевац захтев за конфискацију као и решење о спровођењу конфискације Радованове имовине, напомињући: ”Пресуду Војног суда о казни, овај суд није ни примио”. Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, Радомир је оптужен да је током рата био четник – а није био, нити је носио оружје у било којој војсци. Стрељан је у Капислани.
353-355. Милош и Милан Крсмановић, ”бив. из Марковца”, као и Милентије Крсмановић, из истог села. Окружни народни одбор Крагујевац питао је Срески народни одбор у Аранђеловцу да ли је конфисковано 7,7 тона жита Милентију Крсмановићу. Напомиње се да је конфискацију требало извршити према пресуди Среског народног суда у Аранђеловцу конф. бр. 77/45 од 1. децембра 1945. Такође, Окружни народни одбор Крагујевац питао је и да ли је извршена конфискација 8,6 тона жита Милошу и Милану Крсмановићу, ”бив из Марковца”, према пресуди Среског народног суда у Аранђеловцу конф. бр. 79/45, од 6. децембра 1945. Уз ово писмо су и документа о прогону чланова фамилије Крсмановић због ”проневере конфискованог кукуруза и пшенице”. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, Милоша и Милентија комунисти су убили током рата, као цивиле. Према ”списку изгинулих лица из среза Орашачког”, који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милош и Милан су ”убијени од стране партизана као угледни грађани”. Милош је имао 61 годину, а Милан 30 година. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
356. Светислав Величковић, земљорадник из Гараша. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 172/45, од 23. јануара 1946, закључио је да се ”народном непријатељу” Светиславу нема шта конфисковати. Према раду Б. Јевтића ”ЈВуО у Шумадији”, комунисти су убили Светислава ујесен 1941. године.
(345-356: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
357. Живота Томовић из Опланића, у рату четник, после рата код куће. Стрељан пресудом Окружног суда у Крагујевцу бр. 128/46. Према извештају Окружног суда за срез гружански бр. 76/46, од 26. јула 1946, ”остала је лична имовина приликом стрељања осуђеног Животе један сат са ланцем марке `стара` у исправном стању”. Живота је имао 2,78 хектара земље у Опланићу, а на имању је живела његова жена са двоје мале деце. Суд даје мишљење да се имање не конфискује, као ситан посед, а да се конфискује сат, јер ”није неопходан члановима уже породице”. Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, Томовић је стрељан у Капислани.
(357: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)
У Фонду Окружни народни одбор Крагујевац, Историјског архива Шумадије, налазе се и документа за 13 особа које су осуђене ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. године. Међутим, из четрнаестог случаја у коме се помиње ова одлука Авноја, види се да формулација о осуди није прецизна. Само тај четрнести случај тачно наводи о чему је реч, и он гласи: ”Драгољуб С. Ивановић… је у току рата стрељан као ратни злочинац – народни непријатељ, члан 1 став 3 Одлуке Авноја од 21. новембра 1944”. Другим речима, особе стрељане без суђења, према поменутој Одлуци накнадно су проглашаване ратним злочинцима и народним непријатељима.
Пошто је овде реч о документима Управе народних добара при Окружном народном одбору, само спорадично је навођена главна казна, као у случају Драгољуба С. Ивановића, док је обавезна напомена о осуди ”и на казну конфискације”, ради заплене имовине. Али, о свима се говори у прошлом времену, као о покојнима. То су потврдиле и све три породице жртава којима смо се обратили. Разлика је само у томе што у једној породици тврде да је жртва погинула као четник у Босни ујесен 1944, да је њен отац отишао по посмртне остатке, довезао их и сахранио на сеоском гробљу. Ово је једна од уобичајених верзија саопштаваних тада малолетној деци о њиховим очевима. Искључена је могућност да се то заиста десило, јер је Шумадијска група корпуса стигла у Босну половином новембра 1944. Може се узети као поуздана претпоставка, да су сви сем Драгољуба С. Ивановића, који је ликвидиран раније, 1. септембра 1944. мобилисани у 2. шумадијски корпус – сви су са територије овог корпуса – али да нису отишли у Босну, већ су остали у овим крајевима, а комунисти су их ухватили и ликвидирали. Вероватно нису ни добили оружје, јер га није било довољно. Такође, све три породице нису знале да су жртве уопште осуђене, тј. није било долазака комисија за конфискацију. Ни у једном случају није се имало шта конфисковати, услед сиромаштва, а то су како изгледа месни народни одбори записали без изласка на терен.
Следе имена тих 14 жртава.
358. Драгољуб С. Ивановић из Чумића. Народни одбор среза Крагујевац, актом Бр. 6153, од 16. септембра 1945, пише Народном среском суду Крагујевац: ”Драгољуб С. Ивановић, по занимању шофер аутобуског предузећа, рођен у Чумићу, од оца и мајке Светомира и Миленије, је у току рата стрељан као ратни злочинац – народни непријатељ, члан 1 став 3 Одлуке Авноја од 21. новембра 1944”. Према истраживању историчара Дејана Обрадовића, Драгољуб С. Ивановић је из Великих Крчмара, а убили су га у Чумићу, 1943, после свирепог мучења. Према књизи Миодрага Бељаковића ”Под облацима Србије”, Ивановић је убијен 1941, зато што су га комунисти сматрали богатим јер је имао аутобус.
359. Станислав Радосављевић из Брзана. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-362/45, од 1. јануара 1946, Станислав није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. ”и на казну конфискације”. Од уже породице овај ”народни непријатељ” је ”оставио оца Светозара, мајку Цвету, жену Надежду, ћерку Љиљану, брата Станоја, снаху Милицу и синовца Милорада”. Према изјави Станисављеве ћерке Љиљане Кузмић из Брзана, аутору, Станислава су ”одвели четници” у лето или јесен 1944. године. Породица није сазнала где, када и како је изгубио живот, нити се знало да је уопште осуђен. Мајка Цвета подигла је споменик себи и сину, а на споменику нема података о синовљевој погибији.
360. Бранко Мирковић из Доброводице. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-361/45, од 4. јануара 1946, Бранко није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. ”и на казну конфискације”. Од уже породице овај ”народни непријатељ” је ”оставио оца Војислава, мајку Косару, жену Ангелину и сина Милашка”. Према изјави породице Мирковић из Доброселице, аутору, Бранко је током рата био четник, а ујесен 1944. вратио се кући. Комунисти су га одвели од куће у село Брзан, где су га ликвидирали.
361. Миладин Јовановић из Церовца. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-325/45, од 31. децембра 1945, Миладин није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. ”и на казну конфискације”. Од уже породице ”народни непријатељ Миладин Јовановић оставио је и то оца Борисава, мајку Цвету, сина Радослава, ћерке Миланку и Милеву и брата Градимира”.
362. Милутин Пановић из Брзана. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 327/45, од 1. јануара 1946, ни Милутину се није имало шта конфисковати. И он је ”осуђен одлуком Авноја од 21. новембра 1944. године”. Од уже породице ”оставио је и то: оца Мијаила, жену Ковиљку, сина Раденка, ћерке Радмилу, Радосаву и Ружицу”.
363. Цветко Вујичић из Брзана. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр.421/45, од 4. јануара 1945, Цветко ”нема никакве имовине која би му се могла конфисковати”. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. У одлуци даље пише да је ”народни непријатељ” од уже породице оставио ”мајку Катарину, жену Саву, сина Милорада и ћерке Добрилу и Бранку”.
364. Милија Радојевић из Миронића. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр.209/45, од 31. децембра 1945, Милија није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. ”и на казну конфискације”. У одлуци даље пише: ”Од уже породице народни непријатељ Милија Радојевић је оставио оца Милинка, мајку Душанку, жену Радојку и сестру Софију”.
365. Добрица Младеновић из Лужница. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 407/45, од 4. јануара 1946, Добрица није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. О одлуци је обавештана и ”стараоц Анђелина Младеновић из Лужница”, вероватно Добричина мајка.
366. Милош Милановић из Белошевца. Срески народни суд за срез Крагујевачки, одлуком И-273/45, од 4. јануара 1946, утврдио је да се ”народном непријатељу” Милошу нема шта конфисковати. Даље се каже да је и Милош осуђен ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944, а да је ”од уже породице оставио: мајку Милку, браћу Живана и Емила, сестре Живку и Веру, снају Плану и синовца Милана”.
367. Стеван Рашковић из Ботуња. Срески народни суд за срез Крагујевачки, одлуком И-365/45, од 10. јануара 1946, утврдио је да се ”народном непријатељу” Стевану нема шта конфисковати. И је Милош осуђен ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944, а ”од уже породице је оставио: жену Веру, синове Томислава и Бранислава и ћерку Наду”. За стараоца породице проглашена је Вера.
368. Живорад Јањић из Светлића. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 353/45, од 31. децембра 1945, Живорад није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. У одлуци даље пише: ”Од уже породице народни непријатељ Живомир Јањић је оставио и то оца Радоја, мајку Милену”.
369. Радивоје Шарчевић из Ботуња. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 434/45, од 21. јануара 1946, Радивоју се није имало шта конфисковати, јер се имовина водила на његовог оца Животу. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. Од чланова уже породице ”народни непријатељ” је оставио оца, мајку и четири сестре.
370. Обрен Јевтић из Чумића. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 291/45, од 21. јануара 1946, Обрен је имао само мали посед ”неопходан за егзистенцију уже породице народног непријатеља”. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. Од чланова уже породице оставио је мајку, жену, два брата, синове Радослава, Мирослава и Милорада, две снаје, две синовице и једног синовца (Слободана).
371. Милосав М. Томић из Д. Комарица. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 243/45, од 24. јануара 1946, Милосаву се није имало шта конфисковати, јер се имовина водила на његовог оца Живојина. Осуђен је ”одлуком Авноја” од 21. новембра 1944. Од уже породице ”народни непријатељ” је оставио оца, мајку, брата и сестру.
(358-371: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)
372. Светозар Вујановић, стар 55 година, земљорадник из Брезовца, председник сеоске општине. Према извештају Недићеве полиције, ”убијен од партизана због сарадње са властима”. Према истраживању Радета Главаша, убиство се одиграло испод сеоске општине, 29. августа 1941. године, а убице су партизани Првог шумадијског одреда. ”Убили га на правди Бога, много чинио за село”, записао је Главаш изјаву мештана.
373. Светолик Милетић, стар 61 годину, земљорадник из Гараша. Према извештају Недићеве полиције, Светолик је ”убијен од партизана”. Према истраживању Радета Главаша, убијен је почетком јесени 1941. године у потоку испод своје куће, јер је говорио против комуниста. У злочину је учествовао и Михаило Степановић из Гараша, студент.
374. Милутин Мирковић, стар 55 година, земљорадник из Јеловика. Према извештају Недићеве полиције, Милутин је ”убијен од партизана као националиста”. Према истраживању Радета Главаша, био је радикал, председник сеоске општине у два-три мандата. Ухватио га је Периша Митровић из Јеловика са друговима. Убили су га почетком јесени 1941. године у ”Прострузи” под Букуљом, одсекли нос и уши, затим и уд те му ставили у уста.
375-376. Војислав Војин Гајић и Андрија Стевановић, земљорадници из Копљара. Према извештају Недићеве полиције, Војислав и Андрија су ”убијени од партизана као виђени грађани”. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 82/45, од 14. децембра 1945, одустао је од конфискације имовине ”народног непријатеља” Андрије Стевановића, с обзиром да је ”после своје смрти оставио укупно 2,17 хектара а као чланове уже породице уд. Ацику, сина Добривоја и снају Љубицу, који се баве земљорадњом” (ИАШК, Фонд ОНО, К-39). Према истраживању Радета Главаша, Војислав Војин Гајић, рођен 1888, био је угледан домаћин, најбогатији у селу. Убијен је заједно са Андријом, рођеним 1893, бившим кметом села, 12. октобра 1941. године у Џеверима у Копљарима. Нађени су унакажени. Ово злодело су извршили припадници Првог шумадијског одреда, а посебно се ”истакао” Момчило Богосављевић ”Жировница” из Жировнице.
377. Мијаило Ћурулић, стар 50 година, земљорадник из Трешњевице. Према извештају Недићеве полиције, Мијаило је ”убијен од партизана што је као служитељ вршио дужност”. Према истраживању Радета Главаша, убијен је 1942. године, а био је служитељ у сеоској општини.
378. Радован Страиновић, стар 31 годину, земљорадник из Брезовца. Према извештају Недићеве полиције, Радован је ”убијен од партизана”.
379. Живота Ристивојевић, стар 54 године, земљорадник из Брезовца. Према извештају Недићеве полиције, Живота је ”убијен од партизана”.
380. Радосав Лазаревић, стар 55 година, земљорадник из Г. Шаторње. Према извештају Недићеве полиције, Радосав је ”убијен од партизана као Збораш”.
381. Милорад Матијашевић, стар 39 година, земљорадник из Копљара. Према извештају Недићеве полиције, Милорад је ”убијен од партизана”.
(372-381: према ”списку изгинулих лица из среза Орашачког”, који је потписао срески начелник, 1. јула 1942. године. Извор: АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
382. Живадин Жика Марковић из Рашковића, рођен 1919. године. Током рата командир чете у 1. батаљону 1. гружанске бригаде. Предао се комунистима 29. јануара 1945. године. Одведен у стари затвор у Крагујевцу, где га је родбина обилазила до 12. марта, када је одведен у Капислану. Комунистима је предата петиција са потписима мештана у Живадинову корист. Породица није обавештена да је уопште постојало суђење, нити је добила пресуду. Не зна се ни тачан дан убиства. (Према изјави Живадиновог братанца Драгана Марковића из Крагујевца, аутору.)
383. Ранко Ковачевић из Ниша, професионални глумац. Члан културне групе Пратећег батаљона партизанског Главног штаба Србије, који је почетком 1945. био смештен у Војнотехничком заводу у Крагујевцу. Убијен је у Капислани под оптужбом да је био члан тајне Дражине организације при културној групи. Његова жена Рајка је испитивана, али је преживела.
384. Александар П. Илић из Ниша, ”Аца Кобасица”, рођен 1921, студент, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. У матичним књигама умрлих СО Ниш за 1967. годину, књига 16, страна 65, упис бр. 905, пише да је ”умро” 1945. године. Нису наведени место и узрок смрти.
385. Марија М. Вукашиновић из Ниша, рођена 1921, студент, глумац аматер. Ћерка доктора Вукашиновића из Ниша, пре рата организовала светосавске приредбе. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијена почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. У документима Народног музеја у Нишу води се на списку несталих особа, а пише да је нестала 5. маја 1945. код Крагујевца (НМН, документа о несталим лицима, инв. бр. 123).
386. Др Драган Михајловић из Ниша, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, ухапшен и свирепо мучен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. Фебруара 1945. године лежао је на бетону у једној полусрушеној бараци у Капислани. Јецао је по целу ноћ. Пустили су га, али је касније умро од последица тортуре.
387. Н.Н. из Ниша, стар 16-17 година, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације.
(383-387. Изјава архитекте Бранислава Савића аутору. Бранислав је рођен у Нишу 1924, емигрирао је у Шведску 1996, где је живео и 2008, када је дао ову изјаву. Мобилисан је у партизане септембра 1944. Као гимназијалац дружио се са члановима културне групе, у коју се пријављивало ради избегавања фронта. Комесар батаљона, Обрен Милићевић, и њега је саслушавао сваке ноћи, али је ослобођен оптужбе. Заиста није припадао Дражиној групи. Бранислав је ноћу слушао штектање митраљеза и узвике ”Живео краљ”, који су допирали из унутрашњости Завода. Сваког јутра долазила је група људи са корпама са храном. Давали су их војницима преко ограде да их носе у затвор њиховој деци. Сећа се једног професора гимназије, ”господина интелигентног изгледа”, који је дошао са женом док је он био на стражи. Стражар је после 10 минута вратио пуну корпу, рекавши да им је син те ноћи стрељан. ”То је било тако страшно, да и данас, после 64 године, не могу да се отресем тих мисли. Професор је урлао, а жена је врискала: ”Па то је само дете, има само 17 година!” Онда је једна партизанка почела да их вређа… Језива ситуација!” И то је било фебруара 1945. Бранислав још каже: ”Осећао се презир према народу од стране примитивних особа, нарочито из Црне Горе, којих је било много међу комунистима. Био је то наставак окупације, како у Нишу, где сам био 3-4 месеца у штабу 13. корпуса, тако и у Крагујевцу”. Није могао да се сети имена стрељаног дечака из Ниша од 16-17 година. Командант ГШ био је Пољанац, а начелник Ратко Митровић. Комесар батаљона најпре је био Никола Прашчевић, а потом Обрен Милићевић. Цитирана документа из Ниша пронашао је историчар Александар Динчић.)
388. Миодраг В. Живковић, рођен у Крагујевцу 1896. године, официр Југословенске војске. Стрељан од комуниста 16. октобра 1946. године у Нишу. Уписан у књигу умрлих на основу решења Секретаријата унутрашњих послова СО Ниш, О. бр. 21-120, од 8. децембра 1969. године, где пише: ”Смрт је наступила пуцањем из ватреног оружја дана 16. октобра 1946. године, у 7 часова и 15. минута”. У потпису: лекар који је константовао смрт и командир стрељачког вода. У протоколу умрлих пише само да је страдао 16. октобра 1946. у Нишу.
389-390. Браћа Слободан и Србислав М. Јелић из Крагујевца. Слободан је рођен 1915. у Крагујевцу, био је магистар фармације у Нишу, док је Србислав био студент фармације. Стрељани су као ”народни непријатељи” крајем 1944. године у Нишу. (ИАН, књига евиденције конфисковане имовине у срезу Нишком (1945-1947); решење Среског суда у Нишу, И-254/46, од 10. јула 1950. године.) Са оцем Марком, браћа Србислав и Слободан били су власници најпознатије апотекарске радње у Нишу, која се звала ”Апотека Марко Јелић”. Слободан је био учесник у устанку 1941, у Западној Србији, у Дражиним јединицама. Потом је повремено био илегалац у Нишу и на служби у Чегарском корпусу, као лекар, интендант, обавештајац или курир. На немачком списку одметника од 1941. године. Гестапо га је више пута хапсио, био је заточеник у Нишу, на Бањици, на Сајмишту, вероватно и у Ратничком дому. Ипак је преживео рат, али су га по доласку ухапсили комунисти и ускоро ликвидирали. На стрељање је одведен из затвора Среског суда, у групи од 15 лица. Затвор је преживео Никола Ђ. Јовановић, сада председник Удружења ”Стари Ниш”, који је помилован, али је насилно мобилисан и послат на Сремски фронт. Србислав је током рата био илегалац, односио је лекове четницима. На крају рата помоћник интенданта Чегарског корпуса. Ухваћен је почетком 1945. године на Сувој планини и потом стељан у Нишу. На основу судбине браће Јелић комунисти су снимили филм ”Лагер Ниш”, јер они нису имали своје апотекаре у овом граду.
391. Божидар Ђ. Нектаријевић, рођен 1894. у Дивостину, троструки витез Карађорђеве звезде са мачевима, резервни пешадијски мајор у Нишу. Током рата у Команди Српске државне страже у Нишу. Хапшен од Бугара као сарадник Дражине организације. Када су га пустили из затвора, одлази у шуму и ступа у интендантско одељење Чегарског корпуса. Пријавио се комунистима видевши излепљене плакате о амнестији. Стрељан је крајем октобра 1944. године иза Казнено поправног дома у Нишу. Из Нектаријевићеве групе заточеништво је преживео официр Милан Ђурић, али је насилно мобилисан у кажњенички батаљон.
392-396. Вера Милошевић, домаћица из Крагујевца, Миодраг Марковић, зубар из Крагујевца (имао је 62 године, свирепо је мучен у затвору), Иван Е. Јовановић, жандармеријски пуковник из Крагујевца (пре рата командант жандармеријског пука у Нишу), Светозар Живковић, резервни пешадијски капетан из Крагујевца (током рата срески начелник у Житковцу) и Драгомир Јеленић из Борча (током рата у четницима). Сво петоро комунисти су непосредно после рата убили у Нишу.
(388-396: према подацима историчара Александра Динчића из Ниша.)
397-399. Браћа Драгослав, Хранислав и Добросав М. Кандић из Опорнице код Крагујевца. Драгослав, рођен 1899, био је глумац и режисер. За време и током рата запослен у Нишком народном позоришту. Убијен од комуниста децембра 1944. у Нишу. Проглашен умрлим на основу решења Првог среског суда у Нишу Р-90 од 1. маја 1967. године. У решењу пише: ”Смрт је наступила због стрељања децембра месеца 1944. године у Нишу”.
Хранислав је једно време чувао принца Ђорђа Карађорђевића у Топоници, био је председник четничког удружења ”Војвода Вук” и директор Карађорђевог дома у Рачи. Пред рат и током рата живео је у Београду. После доласка комуниста, ухапшен је и затворен у логору на Бањици, где га је посећивала ћерка Лела, удато Луковић. Убили су га крајем 1944. Распитујући се за очеву судбину, Лела је дошла до високог функционера Светислава Ћеће Стефановића. Он јој је рекао да је Хранислав стрељан. Одбио је да да писмену потврду о ликвидацији, рекавши Лели да оца једино може прогласити несталим.
Добросав је био срески начелник у пензији, живео је у Јужној Србији, где су га комунисти убили крајем 1944. године. Добросав и Драгослав нису имали деце. Рат је преживео само њихов четврти брат, који се налазио у заробљеништву. (Према изјави из породице Кандић аутору; документ о проглашењу Драгослава умрлим пронашао је историчар Александар Динчић из Ниша.)
Следе подаци према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца.
400. Живан Васић, деловођа сеоске општине у Шаторњи. Убијен 27. јула 1941. године по наређењу Панте Станковића из Винче, командира 2. чете Првог шумадијског одреда.
401. Војислав Плећевић (1901) из Гараша. До рата био је радикал. Деловођа у суседним Живковцима. Убио га 21. августа 1941. године у зору Јован Арсенијевић из Живковаца, са пет метака из пушке, док је Војислав још лежао у кревету. ”Јована су касније убили његови, комунисти”.
402. Светозар Рафаиловић (40 г.) деловођа општине с. Вукасовци. Убијен 4. септембра 1941. крај сеоског пута, по наређењу Милана Благојевића – Шпанца из Наталинаца, команданта Првог шумадијског партизанског одреда. Убице су Светозару размрскале главу.
403. Аврам Ацо Петровић (1919) из Трешњевице. Убијен половином септембра 1941. године у Врбици, на ”Дугајлији”. У овом убиству учествовали су и врбички скојевци Драгољуб Росић ”Јанко” и Катарина Богдановић ”Борка”. Аврамова ”кривица”: није хтео са комунистима.
404-408. Никола Веселиновић, Милован Лукић, Танасије Милинковић, Радојко и Радосав Павловић из Живковаца. Стрељани од комуниста у јесен 1941. године у селу Трудељу.
409-410. Велимир Јовановић, потпуковник, и Василије Јовановић, ваздухопловни водник, из Венчана. Убијени 8. октобра 1941. године од космајских партизана које је предводио Јеврејин Анаф Исак Соломон, адвокат из Пожаревца.
411. Милош Грујић (50 г.) абаџија из Даросаве. Борац у Балканским ратовима и Солунац. ”Оличење Даросаве”. Убијен од даросавских комуниста 9. октобра 1941. године. Убили га јер је ”наговарао људе да не ступају у партизане”.
412. Душан Милованов, учитељ избеглица из Бачке. Зверски убијен од даросавских партизана 9. октобра 1941. године, јер је и он ”наговарао људе (у Даросави) да не ступају у партизане”. Иза њега је остало петоро деце сирочади.
413. Тихомир Томачевић (43 г.) из Даросаве. Деловођа сеоске општине. Убијен с леђа бајонетом, 9. окотбра 1941, у Пословчици близу старе цркве. Убили су га даросавски партизани.
414-415. Радован Добричић (1916) из Даросаве. Убијен 9. окотбра 1941. године од даросавских партизана, с којима је у почетку сарађивао. У новембру исте године убили су и његовог оца Миливоја (1898).
416. Радисав Прокић (1909) из Даросаве. Каменорезац. Убио га Радосав Несторовић из Даросаве, 9. окотбра 1941. године, у Пословчици, близу старе цркве. ”Није хтео са комунистима”.
417. Хаџи Танасије Думовић (65), велетрговац из Аранђеловца. Убијен је 16. октобра 1941. године у атару села Копљари од партизана Првог шумадијског одреда. У злочину се ”истакао” и Светомир Трифуновић из Трешњевице: ”Нећу твоје паре, `оћу твоју душу”! Наравно, Думовић је опљачкан. Носио је у Београд новац сакупљен од богатијих Аранђеловчана за фонд Владе народног спаса генерала Милана Недића.
418. Милорад Влајковић (40) из Босуте. Радикал. Председник села. Комунисти су тражили да се повуче. Убијен је на Митровдан 1941. године ноћу иза своје куће, од комуниста Пере Петрушевића Македонца (циглара из Велеса), Душана Радоњића, учитеља из с. Бање, и др. И кућу су му опљачкали. Ово злодело је извршено по наређењу Милана Илића Жуће (потоњег ”народног хероја”) из Трешњевице, команданта Првог шумадијског одреда ”Милан Благојевић”.
419-421. Радовановићи Хранислав Ранисав (1901) и Војислав (1921) и Чедомир Николић (1921) из Живковаца. Убијени на међи села Гараша и Јеловика, 17. новембра 1941. године. Пресрели их партизани Космајског одреда, с кокардама на капама. Побијени су пошто су одговорили да су против комуниста. Претходно су им свукли нова одела и опанке, покупили све што су понели да продају на аранђеловачкој пијаци. Војиславу су размрскали главу, а мајку Росу су тукли кундацима. У злоделу је учествовала и учитељица Божидарка Дамјановић – Кика (после рата проглашена за ”народног хероја”).
422-423. Милан Антонијевић (43) из Трешњевице. Убијен и опљачкан од комуниста у петак пред Св. Аранђела 1941. Тада су убили и његову сестру Милицу Чумић, а њеног сина Чеду ранили у главу.
424. Добривоје Грујић (1912) из Даросаве. Убијен је по наређењу блиског рођака Радована Грујића (до рата бомбонџија, после рата потпредседник Скупштине Србије). Убиство је почињено на Божић 1942. пред зору, недалеко од Добривојеве куће у Старом селу у Даросави. Остало је без оца четворо сирочади.
425. Добривоје Станишић Липса из Брајковца. Убили га, у пролеће 1942. године, Станислав Сремчевић Црни из Гунцата код Крагујевца (потоњи ”народни херој”) и Вујадин Станошевић из Брајковца.
426. Радојица Раковић (1912) из Живковаца. Свештеник у с. Јеловику. Убили га комунистички изроди испред цркве, средином лета 1942. године.
427. Александар Величковић из Гараша. Вршио припреме за формирање четничке чете. По наређењу Милорада Лабудовића Лабуда, команданта Првог шумадијског парт. одреда, убила га тројка: Живомир Жика Несторовић и Светолик Ђурђевић Лика из Даросаве, Милан Чорта из Београда, са кокардама на капама. Сачекали су га у заседи на брду Ваган крајем јула 1942. године. Обавештајни посао обавила је Дана Миловановић из Даросаве. (Овакав исказ о том убиству оставио је сам Несторовић у својој књизи ”Црвене стазе”.)
428. Милош Симеуновић (1921) из Живковаца. Заклан у с. Јеловику, августа 1942. године после напада комуниста на чету припадника ЈВуО из качерског краја. У злочину су учествовали: Душан Павловић из Раниловића звани Бора Ранилац, Моша Јосиповић и Живорад Ристовић из с. Драгоља.
429-430. Раденко Тодоровић Грбовац (45) из Гараша. Ухвате га на свадби Павла Радивојевића у Јеловику, крајем септембра 1942. године и убију недалеко од јеловичке школе. На самој свадби убили су Душана Балтића Маџара из Трудеља. Ове злочине починила је, уз помоћ ”комунаца” Јанковића из Јеловика, четворка за специјалне задатке: Радомир Момчиловић – Паја Смедеревац, Радомир Ивановић – Мића Црвени из Крћевца, Јошко Падрац – Марко Врчинац и Бранислав Параћ – Реља из Београда.
431. Михаило Милинковић (45) из Трешњевице. Био је зидар. Убили га ”џаб-џабе” у подруму његове куће, ујесен 1942. године. ”Није ником воду натрунио”.
432. Максим Максимовић (55) из Брезовца. Благајник у сеоској општини. Као члан Земљорадничке странке, пре рата био је посланички кандидат. Убијен 23. октобра 1942. године у близини његове куће, под липом – записом код општине. Најпре му скинули нове опанке. Злочин је извршила тројка Душана Радоњића, учитеља из села Бање.
433. Светозар Вујановић (други) из Брезовца. Убијен 23. октобра 1942. године у Брезовцу од партизанске тројке коју је предводио Душан Радоњић.
434. Обрад Веселиновић (1912) из Живковаца. Убијен код његове куће на Св. Јована 1943. године од чете комуниста коју је предводио Душан Радоњић из с. Бање.
435. Живан Јовановић Млађинац (1915) из Живковаца. Убио га Миливоје Станичић Сеља, на Св. Јована 1943. године у потоку Вујевина у Живковцима, о чему је касније причао.
436. Катарина Веселиновић (42) из Живковаца. Убио је Миливоје Станичић Сеља из Даросаве, на Св. Јована 1943, у потоку Вујевина. На дан њене сахране, партизани поред осталог однесу из куће и 200 кг кукурузног брашна, купљеног за продату ”сингер” машину. Петоро деце је остало без мајке.
437. Љубисав Васић, деловођа из Трбушнице. Убила га пред његовом кућом дружина Жике Несторовића из Даросаве, у ноћи 5. марта 1943. године.
438. Борислав ћурђевић из Венчана. Припадник ЈВуО. Ликвидиран од Качерске партизанске чете, у рудовачком забрану, 11. маја 1943. године.
439. Ђорђе Милановић Кезунац (47) из Буковика. Солунац. Радикал. Убијен једне ноћи у мају 1943. године, на кућном прагу. На тражење буковичких и аранђеловачких активиста, убиство је починила четворка за чишћење терена коју је предводио Радомир Момчиловић – Паја Смедеревац.
440. Јован Јанковић Миловац из Липовца. Председник села. Солунац. Убијен у пролеће 1943. године од дружине коју су предводили Бранко Ковачевић – Жика морнар (родом из Црне Горе, потоњи ”народни херој”) и Славко Зечевић из Липовца. Јанковић је учесник Светосавског конгреса у селу Ба. Убијен је 10. фебруара 1944, ноћу.
441. Рајко Димитријевић (1912) из Гараша. Четовођа. Убијен на Белу суботу 1943. године код сеоске општине где се одржавао вашар после традиционалне литије крстоноша. Злочин су починили: Душан Павловић – Бора Ранилац, Петар Петрушевић – Македонац, и др.
442. Александар Лека Марковљевић (45), председник општине села Даросава. Радикал. Убијен 4. јула 1943. године у близини своје куће, по наређењу Душана Петровића Шанета (комунистичког главешине у аранђеловачком крају, каменоресца, родом из Крагујевца, потоњег ”народног хероја”). Наређење су извршили, са три пушчана метка, Миливоје Станичић Сеља из Даросаве и Чеда Рановић из Рудоваца. Три месеца раније Немци му запалили кућу, а једва се избавио из немачког затвора у Крагујевцу те није стрељан.
443. Светислав Радисављевић ”Попић” (1901) из Гараша. Убијен у ”време кошења” 1943. године. Злочин је извршила тројка Пере Петрушевића Македонца, на месту где је сад гарашко вештачко језеро из којег се Аранђеловац напаја водом.
444. Радомир Јовановић (1915) из Копљара. Припадник ЈВуО. Убијен од партизанске заседе у с. Бања, 23. јула 1943. године.
445. Миодраг (Радованов) Анић (1908) из Орашца. Био је начелник геодетске службе у Сопоту. На једном збору у току лета 1943. године говорио о опасности од комунизма по српски народ. Убила га у Дучини, 16. августа 1943. комунистичка дружина коју су предводили Жарко Михаиловић из Стојника (београдског) и Љубиша Мишић из Дучине.
446-447. Лепосава Андрић (60) и син Витомир (40). Убијени од даросавских комуниста у потоку Швабинац у Буковику, 16. септембра 1943. године.
448. Богдан Бошко Катанић (1894) из с. Бања. Угледан домаћин. Радикал. Кмет села. По наређењу Душана Петровића Шанета, убила га тројка Миливоја Станичића Сеље, одвевши га са његове њиве где је секао шашу. Злочин је извршен око Крстовдана 1943. године у Копљарској јарузи. ”Није узео пушку у руке, убили га да би опљачкали његово богато домаћинство, и зато што је говорио да су комунисти мангупи који су пошли да упропасте земљу и народ”.
449. Петар Томковић (1877) из с. Бања. Пре рата председник одбора чувене Венчачке винарске задруге. Најбогатији био у селу. Убијен је после дугог мучења и копања очију у Лучића забрану у Врбици, око Крстовдана 1943. године. Затим је опљачкана његова имућна кућа.
450-451. Радојко Ралетић (65) из Даросаве, учитељ у пензији. Био је пре рата начелник среза. Убијен ујесен 1943. код Требежа у Даросави. С њим је страдао и Милутин Пантелић Језгринац (1866), кмет села, солунац, коме су комунисти покупили све из куће, коње и кола. Тим коњима су распињали ове своје жртве, о чему је касније причао случајни очевидац Влада Милојковић, железничар из Београда. Овај злочин су починили: Душан Петровић Шане, Радован Грујић, Жика Несторовић, Миливоје Станичић Сеља, Светомир Андрић и други, из Даросаве, Душан Павловић – Бора Ранилац, Иван Кузмановић Макса из Венчана…
452. Велимир Перишић (1899) из Даросаве. Убијен на Крушевачком вису ујесен 1943. ”Није узео пушку у руке”.
453. Радивоје Рако Вучићевић (30) из Буковика. Убијен новембра 1943. године у Даросави од дружине Васе Савића (родом од Мостара), Станоја Јовановића Дражића и Михаила Кала Николића из Буковика…
454. Радомир Вујић (1902) из Копљара. Као поднаредник повремено је руководио војном обуком сеоских младића. Убијен у Суморини 15. децембра 1943. Син Момчило (тада 18-годишњак) гледао је убиство оца, које су починили: Милић Радовановић – студент из Винче и Слободан Минић из Бање (потоњи народни хероји), Душан Каратошић, Андрија Васиљевић, Милорад Мишула Илић – сви из Копљара, Нада Драгичевић из Бање… ”Мишула га ударио секиром, па га докрајчили из пушке. Покупили су ствари из куће и 700.000 динара”.
455-456. Вељко Влајковић (75) из Буковика, Солунац, и син Бошко (1895), кмет села пре рата. Убијен пред Св. Николу 1943. године у потоку Ђућевцу у Буковику. У злочину учествовали: Бранко Ковачевић – Жика Морнар из Црне Горе, Милан Цане Вићентијевић из Даросаве, Станоје Дражић из Буковика… Налогодавцу Д. Петровићу Шанету Дражић је реферисао: ”До пола пута син јаше оца, од пола – отац сина”! (Срески народни суд у Аранђеловцу, закључком Бр. 162/45, од 15. јануара 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да се имовина ”народног непријатеља” Бошка Влајковића не може конфисковати, јер је ”живео на имовини свога оца Вељка”. Истог дана, закључком Бр. 165/45, Срески народни суд у Аранђеловцу пише да се ни конфискација имовине ”народног непријатеља” Рајка Влајковића, Бошковог брата, не може спровести, јер је и он ”живео на имовини свога оца Вељка”. ИАШК, Фонд ОНО, К-39. Рајко се налази на овом списку под редним бројем 1.255.)
457-458. Димитрије Вишо Лазаревић (45), капетан академац и Драгиша Томић (30) четовођа из Врбице. Уочи Материца 1943. године одвели их Жика Морнар и другови и код Недића трла иза Рисоваче изболи камама.
459. Божа Арсенијевић (50) из Прогороваца, деловођа у Даросави. Убијен почетком фебруара 1944. године.
460-461. Милева Радојичић и њен син Драгољуб Шегинац (18) из Даросаве. Убијени у потоку испод куће, у зиму 1944. године. Злодело је починила група Жике Несторовића, по заповести Д. Петровића Шанета. (Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 103/45, од 16. новембра 1945, закључио је да се ”народном непријатељу” Драгољубу нема шта конфисковати, јер је ”био неожењен и живео је на имању свога оца Живомира који је још у животу”. ИАШК, Фонд ОНО, К-39.)
462. Радован Ранковић Змај (55) из Даросаве. Учесник балканских ратова и солунац. Једног мартовског дана 1944. године случајно је наишао на земуницу у кући комшије Михаила Лазаревића Цара, где су се крили Душан Петровић Шане, Жика Несторовић и др. По шанетовом наређењу, ликвидиран је ту у близини због ”безбедности земунице” (како је касније писао Ж. Несторовић у књизи ”Црвене стазе”).
463. Благоје Ћирић (1908) из Даросаве. Завршио гимназију. Сарађивао је с комунистима али је одбијао да врши улогу егзекутора по наређењима Д. Петровића Шанета. Убио га у зиму 1944. Жика Несторовић у Даросави. Остало је за њим петоро деце сирочади.
464. Милан Степановић из Гараша. Уочи Ђурђевдана 1944. године пуштен је из центра за војну обуку у Шаторњи да код своје куће прослави славу. Успут га пресретне тројка преобучена у четнике, коју је предводио Бора Ранилац. После испитивања пусте га. Дођу му на славу, с петокракама. Почасти их како доликује. Затим га вежу, и већ ту у његовом дворишту Бора му зада први удар камом. ”Докусуре” га у селу Раниловић.
465. Коста Дуић из с. Бања. На захтев месних скојеваца, убила га дружина Жике Несторовића, почетком јуна 1944. године, ”јер је наговарао људе да раде за четнике” (Ж. Несторовић).
466-467. Милорад (Влаичин) Грујић (1902) четовођа и Витомир Вића Грујић (35) из Даросаве. Убијени на Крушевачком вису, крајем јуна 1944, по Шанетовом наређењу. Егзекуторску групу предводио је Жика Несторовић а непосредни извршилац био је Иван Кузмановић Макса из Венчана.
468. Војин Грујић (36) из Даросаве. Убио га је 1. јула 1944. године Миливоје Станичић Сеља после партизанског напада на једну јединицу ЈВуО код Војинове куће.
469. Милорад Мика Ћирић (28) из Даросаве. Убио га Милосав Ранковић Чичинац из истог села, код записа на потесу Порта, 6. јула 1944. године. Говорио је: ”Даросава би била мирна да није шанета, Радована (Грујића) и Жике (Несторовића)”. Они су му и пресудили.
470. Миливоје Швабић (1912), угледни домаћин из Буковика. Четовођа. По наређењу Д. Петровића Шанета убијен у Мисачи иза Нерезија, 16. јула 1944. године. Злочин су извршили: Станоје Дражић и Михаило Коле Николић из Буковика, Радован Петровић из Стојника, Милосав Ранковић Чичинац из Даросаве, Жика Морнар из Црне Горе, Петар Владетић Галама, избеглица из Глине, сви обучени као четници са кокардама на капама.
471. Обрен Бошовић (1903) из Врбице. Убијен на Св. Илију 1944. Пошто га је комунистичка тројка везала и извела недалеко од куће, у њега је пуцала рођака Радмила Бошковић звана Мицоје, скојевка. ”Није узео пушку у руке у току рата”.
472. Милован Марковић (33) их Гараша. Командант села. Убијен крајем августа 1944. по Шанетовом наређењу. Поред Шанета у злочину су учествовали: Добривоје Јовановић Доша и Станоје Дражић из Буковика, Миодраг Миле Ризнић из с. Бања, Радован Грујић из Даросаве, Бранко ”теренац” из Београда…
473-474. Аранђел (1880) и Андромир (1883) Радовановић из Липовца. Аранђел је пре рата дуго био деловођа у Тополи. Стрељани једне ноћи септембра 1944. код школе. Овај злочин су починили: Славко Зечевић (доцнији ”буџа”), Ђорђе Ђурић Шарац, Жика Морнар, ”Гајара” Весовић из с. Бања, Радомир Рака Благојевић из Копљара. Убијени нису пушку узели у руке. Зечевић је касније говорио да су у ”брзини побијени”.
475. Богдан Димитријевић (1908) из Аранђеловца. Земљорадник. Мобилисан од Бугара 17. септембра 1944. године да стовара дотерану сламу за бугарску шталу код хотела ”Старо здање”. Два дана касније, приликом ослобођења Аранђеловца, заробљен је од припадника Пете крајишке дивизије и са још 11 стрељан код Соколане.
476. Милош С. Јеремић (1910), председник општине с. Буковик. Убили га Жика Несторовић и Милосав Ранковић Чичинац из Даросаве 20. септембра 1944. године, у близини данашње фабрике ”Шамот” у Аранђеловцу. (Немцу су га држали у затвору у Крагујевцу последња два месеца окупације, тј. до октобра 1944. Док се враћао кући, срела су га ова два партизана и убила. Био је са женом Вукосавом, неки партизан Грујућ није дозволио овој двојици да убију и њу. Према изјави породице аутору; процес рехабилитације био је на почетку 2011. године.)
477. Милорад Прековић (1927) из Буковика. Убијен од Крајишника 19. септембра 1944. године у тадашњој буковичкој општини преко пута хотела ”Старо здање”. Био је донео некакву пошту.
478. Милош Живановић (1908) из Аранђеловца. Земљорадник. Одборник Равногорског одбора. Убили га 19. септембра 1944. припадници Пете крајишке дивизије и месни комунисти у близини данашњег Комуналног предузећа.
479. Радоје Радојичић (1912) из Копљара. Припадник ЈВуО, подофицир. Убијен од Крајишника 19. септембра 1944. године, код Соколане у Аранђеловцу.
480-481. Богдан и Госпава Пантелић из Даросаве. Богдан је био железничар, четнички командант среза Орашачког. Убио га Жика Несторовић у парку код хотела ”Старо здање”, 20. септембра 1944. године. Три месеца раније комунисти су запалили његову кућу у Даросави, а у октобру су убили и његову кћер Госпаву, борца ЈВуО.
482-483. Миленко Зечевић – Белуган из Липовца. Убијен приликом ослобођења Аранђеловца, 20. септембра 1944. године. Убио га заробљеног Пера Циганин, ковач, чекићем. Тада је убијен и Сава Петровић из Липовца.
484. Милутин Бановић (1922) из Буковика. Убијен у ”бугарској штали” код хотела ”Старо здање”, 20. септембра 1944. године, кад су дошли Крајишници.
485. Михаило Микица Томашевић (1924) из Даросаве. Заробљен, као мобилисани припадник ЈВуО, приликом ослобођења Аранђеловца 20. септембра 1944. и убрзо потом стрељан у потоку Јешовцу, највећем аранђеловачком стратишту, испод цркве.
486. Драгиша Томковић (1900) из с. Бања. Угледан домаћин. Командант села (приморан), због чега је неко време био затворен на Бањици. ”Није учествовао ни у једној борби”. Ухвате га док је са својом вршалицом радио код рођака у комшилуку, крајем септембра 1944. године. Ту је изрешетан, а његов син Крста рањен. Злочин су починили Душан Петровић Шане, Нада Драгићевић из Бање, Ђорђе Ђурић Шарац из Трешњевице и још два партизана. Потом су запалили вршалицу, опљачкали ствари из куће и отерали с његовим коњем и чезом.
487. Чедомир Чеда Чумић (1914) из Трешњевице. Завршио гимназију. Стрељан код Соколане у Аранђеловцу, крајем септембра 1944. године.
488. Војислав Миловановић (1919) из Буковика. Убијен после Крстовдана 1944. године у Даросави, на Крушику. Непосредни егзекутор био је Цане Вићентијевић из Даросаве. Војислав је нађен унакажен, ископаних очију… ”Цане је касније мало врднуо с памети”.
489. Живан Каратошић (1912) из Копљара. Припадник ЈВуО. Стрељан 3. октобра 1944. године у Јеловику, после једне борбе.
490-494. Момчило Јовановић (1920) и Драга (1921), Момчилови родитељи Петар и Ленка из Вукасоваца и Драгина мајка Љубица. Убијени у потоку Јешовцу у Аранђеловцу октобра 1944. године. Иза овог злодела стајали су челници аранђеловачке ОЗН-е Душан Репац – ”Пера књижар” из Госпића и Петар Петрушевић – Пера Македонац, циглар из Велеса. Драга је била у другом стању, молила да буде поштеђена, али је распорена, урезана јој петокрака на чело. У злочину се истакао Драгољуб Росић – Јанко из Врбице са својим ашовом (касније носио Петров гуњ, џоку и цокуле). Драгина мајка Љубица се потом отровала. Ниједна од жртава није узела пушку у руке током рата.
495. Благоје Петровић – Дашчар (1898), председник општине Аранђеловац. Солунац. Убијен у октобру 1944. године у Јешовцу. Егзекуцију извршио Душан Марковић – Шабакан из Аранђеловца, о чему је касније причао.
496. Данило Недељковић – Брка (1907) из Крћевца. Припадник ЈВуО. Убио га Славко Зечевић из Липовца са његовом групом у Круловића забрану у Бањи, у другој половини октобра 1944. године.
497. Петар Стевановић (1903) из Митровчића, Топола. Земљорадник. Повремено био у јединицама ЈВуО. Ухапшен средином окотбра 1944. године и спроведен у Аранђеловац, затворен у Јуцину кућу. Везан је за кревет (који је имао само жичани мадрац) потрбушке, а испод је ложена ватра. На 150-200 потписа Тополаца бива пуштен. Убрзо је поново ухапшен и стрељан у потоку Јешовцу у Аранђеловцу.
498. Радоје Миловановић (20) из Бање. Завршио гимназију. Убијен је у потоку Јешовац октобра 1944. године.
499. Глигорије Глиша Војиновић (1892) из Врбице. Солунац. Радикал. Био је председник сеоске општине и председник Равногорског одбора. Убијен на дан Св. Петке 1944. у Јешовцу. Није узео пушку у руке током рата.
500. Госпава Пантелић (1912) из Даросаве. Чувена равногорка. Убијена крајем октобра 1944. године на падинама брда Ваган у Даросави, од стране дружине коју су предводили Жика Несторовић из Даросаве и Цане Белошевац из Аранђеловца. Драгољуб Ћирић – Ћира Циганче из Даросаве претходно је ревносно позлеђивао рану на њеном куку. Непосредни егзекутор био је ”Гајара” Весовић из с. Бања. Врло храбро се држала, пркосећи иживљавањима убица. Пре злочина, у аранђеловачкој ОЗН-и ознаши су на њу пуштали вучјака ради блудних радњи – о чему је касније често причао Јова Миливојевић из с. Бања.