ПО ПОВОДУ ПОИМКИ ДР. РАДОВАНА КАРАДЖИЧА

01/04/2013

Милослав САМАРДЖИЧ

Честные люди не боятся суда. Это др. Радован Караджич повторял неоднократно, ещё прежде, чем уйти в подполье.
Когда речь идёт о военных преступлениях, первое по списку – преступление против мира. Итак: кто разжёг войну? Не Караджич, так как он подписал т. н. Лиссабонское соглашение, исключающее войну в Боснии и Герцеговине. На соглашении стояла и подпись лидера другой стороны – Алии Изетбеговича. Но тогда представители западных сил прибыли в Сараево и убедили Изетбеговича начать войну, поскольку война принесла бы ему намного больше, чем этот мирный договор. Даже Ричард Холбрук написал об этом в своих мемуарах. Об этом публично, перед телекамерами, в известном документальном фильме компании Би-Би-Си, повторили главные представители Великобритании, ответственные за Балканы.
По сути, война была нужна западным силам, как и многие другие войны, которые они непрерывно ведут.
Таким образом, судебный процесс по военным преступлениям в Боснии и Герцеговине был бы очень простой: налицо закон, налицо свидетели, налицо факты…
Но, конечно, этот процесс отнюдь не будет простым, ибо слушание не будет происходить перед настоящим судом. Т. н. Гаагский Трибунал основан незаконно, подобно тому, как если бы произвольная группа граждан объединилась и решила учредить суд. Утвердить правила работы и выносить приговоры на собственное усмотрение: тех, кто им нравится – освобождать, пусть они и виноваты, а тех, что им не нравятся – осуждать, хотя они невиновны.
Ни один настоящий суд никогда бы не освободил албанских наркодиллеров, осудив генералов Павковича и Лазаревича, и не освободил бы всех сараевских военных главарей, включая самого Насера Орича, преследуя при этом Караджича и Младича.
Таким образом, это ненастоящий суд и им не соблюдается одно из крупнейших достижений цивилизации – римское право. Здесь действует закон силы: кто сильнее, тот судит, кого хочет и как хочет.
Откат к доцивилизационной эпохе не является, к сожалению, чем-то новым на планете Земля. Но является новостью в западном мире. Опасной новостью: некогда ведущие страны пали так низко, и продолжают падать, что никак не может привести к добру. Выяснилось, что вирус инквизиции никогда не был полностью искоренён западным миром, и этот вирус снова начинает свирепствовать.
Гаага – не единственный синдром этого состояния, однако речь идёт о разветвлённой системе нецивилизованных действий. Возьмём, к примеру, ещё одно достижение нового времени – демократию. Западные силы не позволяют, чтобы в Сербии, а также во многих других странах, была возрождена или в первый раз введена демократическая система, стремясь сохранить собственную решающую роль при отборе лиц у власти и приближённых к власти. Западные третьеразрядные чиновники, агенты и оперативники неизвестно каких служб и мультинациональных компаний нелегально распределили сотни миллионов евро угодным для них лицам, а нелегальные деньги в таком количестве неминуемо порождают криминал. По природе вещей, такого рода криминал объединяется с классическим криминалом, и таким образом, примера ради, мы никогда не дождались ответа на вопрос: что стало с деньгами Земунского клана? Один британский эксперт пишет в газете «НИН», что дневной оборот этого клана от торговли наркотиками достигал и 30 миллионов евро. Поэтому в западном мире разгром преступных группировок всегда сопровождается вестями: где деньги и сколько денег конфисковано.
В посткоммунистических странах две вышеозначенные преступные группы слились с третьей, восходящей к коммунистическому режиму. Согласно римскому праву, сам коммунизм – это разбой: отбор чужого имущества насильственным путём. Имущество, отнятое после 1944 года в Сербии, а речь идёт приблизительно о миллионе объектов, ещё не возвращено прежним владельцам.
Таким образом, как логическое следствие действий тройственного преступного формирования, всё и вся ставится с ног на голову. Люди у власти и приближённые к власти сравнивают др. Радована Караджича с нацистским офицером Куртом Вальдхаймом и усташем Иво Ройницей. Говорят, и они так скрывали свою идентичность и дослужились до высоких постов в Организации Объединённых Наций, Австрии и Хорватии соответственно. А всем известно, что Вальдхайм и Ройница не меняли свои имена, что их прошлое было общеизвестно, однако Австрия и Хорватия взяли их под свою защиту, что Ройница как раз и был возвращён в Загреб как усташ. Известен также факт, что армия Республики Сербской препятствовала продолжению геноцида времён Второй мировой войны, и даже боролась против формирований, использующих нацистскую символику.
В общей сложности, абсолютно ничего общего Караджич с этими нацистами не имеет.
Но то, что вся эта история ещё как связана с нацизмом – бесспорно. От перенятия гитлеровских терминов «Объединённая Европа» и «Новый порядок», до плагиата условий, которые Гитлер ставил перед сербами для вступления в «Объединённую Европу» и использования мнимых благодатей «Нового порядка». Основным условием была дань кровью: выдача генерала Дражи Михайловича и его соратников в борьбе против тирании.
Потому неудивительно, что уже почти два десятилетия, даже в школьных учебниках, реабилитируются Милан Недич и Димитрий Лётич – лица, дававшие дань кровью, и являющиеся символами покорности и лакейства.
Неудивительно, что и далее упорно сатанизируется генерал Дража и скрыта его могила, поскольку он – символ сопротивления и свободолюбивых традиций.
Тогда Сербия не выполнила условий вступления в «Объединённую Европу». А что если их выполнит сегодня?
Сама Западная Европа, в собственных странах, подвергает строгим санкциям преступные действия, которые здесь поддерживает. Там не могут существовать партии, принимающие деньги из-за границы – таким образом, уже только на этом основании, в день вступления в «Объединённую Европу» почти все здешние правящие партии пришлось бы распустить. Но их не распустят, так как этого не произошло и в других посткоммунистических странах. Тогда доходит до коллизии легальных и нелегальных действий западных стран. Эта коллизия только что привела к отказу Европы в помощи Болгарии размером в полмиллиарда евро, из-за коррупции. Итак, из-за коррупции, которую сам Запад создавал своими действиями. А в Сербии он её создавал несравнимо больше, чем в Болгарии.
Иными словами, никогда в строгое законодательство страны наподобие Великобритании, например, не смогут вписаться тысячи шпионских агентур, каковые западные силы под видом партий, негосударственных организаций, фондов, СМИ и т. д. создали в Сербии.
Никогда в западную систему свободы печати не смогут влиться поколения журналистов-пропагандистов, которых западные силы взрастили в Сербии.
Никогда в патриотическое общественное мнение, каковое существует в любой западной стране, не смогут вклиниться тысячи лиц с предательским менталитетом, которые западные силы создали и внедрили на все существенные места в государственном аппарате Сербии.
Никогда западные богачи, скапливавшие капитал поколениями, не будут сотрудничать на равных с теми, что обогатились за ночь.
Никогда западные государства, которые своих бывших политиков и военных не выдали бы никогда и ни за какую цену, не будут смотреть иначе, чем с презрением, на тех, кто этим даже хвалится.
Если эта кровавая цена вхождения в ряды стран, которые на протяжении 100 лет являются сюда, чтобы стрелять, бомбить и отнимать землю, однажды и будет уплачена, возникает вопрос – по сути, хотят ли они вообще нас там?
Их общественное мнение говорит: не хотят?
И хотим ли мы к ним?
О референдуме здесь никто и не упоминает. От нашего имени говорят только лица, числящиеся в их штатном списке.
Ввиду информации о подлинном положении дел и наш ответ в любом случае был бы отрицательным.
Сейчас распространяется только информация о неких больших миллиардах, которые поступят в подарок.
Но западным миром правит пословица: «Бесплатный сыр бывает только в мышеловке».
И правит логика завоевателя. А завоёвывают затем, чтобы отнимать, а не затем, чтобы давать. Вот прошло полтора года по вступлении Болгарии и Румынии в «Объединённую Европу», плюс ещё несколько лет с тех пор, как им Брюссель якобы помогает – а их прожиточный уровень всё ещё далеко уступает даже такой Сербии.
Вступление в «Объединённую Европу» автоматически переводит страну в состояние войны с многочисленными народами по всему миру. Наши солдаты будут уходить куда-то на войну, а оттуда будут прибывать бомбометатели и террористы, чтобы мстить.
«Объединённая Европа» руководствуется лозунгом «Кровь за нефть». То, что для неё нормально, для нас ненормально: серб никогда бы не убил араба ради на 10% более дешёвого бензина.
«Объединённая Европа» не примет в свои ряды Сербию без албанского сообщества – как того, что в Косово и Метохии, так и того, что в Албании. Так будет разрушена граница – ведь Новый порядок сносит все границы – между сербами и албанцами, и так автоматически вызовут войну, но теперь в области Вранья, Лесковца, Куршумлии и Кральева. В то же время будут вестись малые уличные бои в остальных городах, с участием многочисленных иммигрантов из Третьего мира, которых сюда доставят по установленным квотам, т. е. такие войны мы больше не будем наблюдать лишь в телевизионных репортажах из Франции, Бельгии и других западных стран.
Соответственно, условие над всеми условиями для сербского народа – борьба за принципы, вернее, законы, на которых зиждутся западные страны. Первый и основной гласит: государством могут править только лица, которые едят его хлеб.
Исполнения этого условия мы не увидим в ближайшем будущем. Но, как бы то ни было, помогает героическое стояние лучших среди нас, как др. Радован Караджич. Потому ждём с нетерпением одной из самых смотримых телевизионных трансляций в истории.

ПОВОДОМ ХАПШЕЊА ДР РАДОВАНА КАРАЏИЋА

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Поштени људи не боје се суда. То је др Радован Караџић понављао много пута, још док није прешао у илегалу.
Када су ратни злочини у питању, први на реду је злочин против мира. Дакле: ко је изазвао рат? Караџић није, јер је потписао тзв. Лисабонски споразум, којим се осујећивао рат у Босни и Херцеговини. На споразуму је стајао и потпис лидера друге стране – Алије Изетбеговића. Али онда су представници западних сила дошли у Сарајево и убедили Изетбеговића да зарати, јер ће ратом добити много више него тим мировним споразумом. То је чак и Ричард Холбрук написао у својим мемоарима. То су јавно, пред камерама, у чувеном Би-Би-Сијевом документарцу, поновили главни представници Велике Британије задужени за Балкан.
У ствари, рат је био потребан западним силама, као и многи други ратови, које непрекидно воде.
Тако би суђење за ратне злочине у Босни и Херцеговини требало да буде веома једноставно: ту је закон, ту су сведоци, ту су факта…
Али, наравно, оно неће бити ни мало једноставно, јер се неће одржавати пред правим судом. Овај тзв. Трибунал у Хагу основан је незаконито, на исти начин као када би се било која група грађана састала и одлучила да оформи суд. Да утврди правила рада и пресуђује како коме хоће: оне који им се допадају да ослобађа, иако су криви, а оне који им се не допадају да осуђује, иако нису криви.
Један прави суд свакако не би ослободио албанске наркодилере а осудио генерале Павковића и Лазаревића, не би ослободио све сарајевске господаре рата, па чак и Насера Орића, а гонио Караџића и Младића.
Ово, дакле, није прави суд и овде се не поштује једна од највећих цивилизацијских тековина: римско право. Овде је на снази закон силе: ко је јачи, тај суди коме хоће и како хоће.
Повратак у предцивилизацијско доба није, на жалост, ништа ново на планети Земљи. Али јесте новост у западном свету. Опасна новост: некада водеће земље пале су тако ниско, и још падају, што никако не може изаћи на добро. Испоставило се да вирус инквизиције западни свет никад није потпуно искоренио и да он поново почиње да се разбуктава.
Хаг није једина манифестација тог стања, већ је реч о разгранатом систему нецивилизацијског деловања. Узмимо за пример још једну тековину новог доба, демократију. Западне силе не дозвољавају да се у Србији, али и у многим другим земљама, обнови, или по први пут успостави, демократски систем, настојећи да одрже сопствену пресудну улогу у одабиру особа на власти, и при власти. Западни трећеразредни чиновници, агенти и оперативци ко зна каквих и којих служби и мултинационалних компанија, илегално су расподелили стотине милиона евра погодним особама, а толики илегални новац неминовно рађа криминал. По природи ствари, та врста криминала удружује се са класичним криминалом, тако да, примера ради, ми никада нисмо добили одговор на питање: шта је са новцем Земунског клана? Један британски експерт пише у фељтону НИН-а да је овај клан имао промет од трговине наркотицима и до 30 милиона евра дневно. Зато се, у западном свету, поводом уништења криминалних група увек објављују вести: где је новац и колико је новца заплењено.
У посткомунистичким земљама речене две криминалне групе спојене су са трећом, произишлом из комунистичких режима. Према римском праву, сам комунизам је разбојништво: отимање туђе имовине насилним путем. Имовина отета после 1944. године у Србији, а реч је о око милион објеката, још није враћена.
Тако, као логична последица троструке криминалне струје, долази окретање наглавачке свега могућег. Људи на власти, и при власти, пореде др Радована Караџића са нацистичким официром Куртом Валдхајмом и усташом Ивом Ројаницом. Кажу, и они су тако скривали идентитет и доспели на високе положаје у Уједињеним нацијама и Аустрији, односно Хрватској. А сви знају да Валдхајм и Ројаница нису мењали имена, да је њихову прошлост била општепозната али су их Аустрија и Хрватска узеле у заштиту, да је Ројаница заправо и враћен у Загреб као усташа. Такође је ноторна чињеница да је војска Републике Српске спречевала наставак геноцида из Другог светског рата и чак да се борила против формација које су користиле нацистичке симболе.
Све у свему, апсолутно никакве везе Караџић са тим нацистима нема.
Али да је све ово итекако повезано са причом о нацизму – то свакако. Од преузимања Хитлерових термина ”Уједињена Европа” и ”Нови поредак”, до плагирања Хитлерових услова постављаних Србима за улазак у ”Уједињену Европу” и коришћење наводних благодети ”Новог поретак”. Основни услов био је данак у крви: испоручење ђенерала Драже и његових сарадника у борби против тираније.
Зато није чудно што се већ скоро две деценије рехабилитују Милан Недић и Димитрије Љотић, чак и у школским уџбеницима, као особе које су давале данак у крви и које су симболи покорности и слугерањства.
Није чудно ни што се и даље упорно сатанизује ђенерал Дража и што се скрива његов гроб, јер он је симбол отпора и слободарских традиција.
Онда Србија није испунила услове за улазак у ”Уједињену Европу”, а шта ако их данас испуни?
Сама Западна Европа, унутар сопствених земаља, строго санкционише криминалне радње које овде подржава. Тамо не могу постојати странке које примају новац из иностранства, тако да би, већ само по том основу, даном уласка у ”Уједињену Европу”, скоро све овдашње владајуће странке требало да се угасе. А неће се угасити, јер се то није десило ни у другим посткомунистичким земљама. Онда долази до судара легалног и илегалног деловања западних земаља, који је у Бугарској управо резултирао укидањем помоћи од пола милијарде евра, због корупције. Дакле, због корпупције коју је сам Запад стварао својим деловањем. А у Србији ју је стварао неупоредиво више него у Бугарској.
Другим речима, никада се у чврсто законодавство једне Велике Британије, на пример, не могу уклопити хиљаде шпијунских агентура које су западне силе, у види странака, невладиних организација, фондова, медија, итд, створиле у Србији.
Никада се у западни систем слободе штампе не могу уклопити генерације новинара-пропагандиста које су западне силе одгајале у Србији.
Никада се у патриотско јавно мњење које постоји у свакој западној земљи не могу уклопити хиљаде особа издајничког менталитета које су западне силе створиле и инсталирале на сва битна места у државном апарату Србије.
Никада западни богаташи, који су капитал стицали генерацијама, неће сарађивати на равној нози са онима који су се обогатили преко ноћи.
Никад западне државе, које своје бивше политичаре и војнике ни би изручиле ни по коју цену, неће гледати друкчије, но с презиром, на оне који се тиме чак и хвале.
Ако се та улазница у крви за улазак у ред земаља које 100 година овде долазе да стрељају, бомбардују и отимају земљу, једном и плати, питање је да ли нас у ствари они уопште и желе тамо?
Њихова јавна мњења кажу: не желе?
И да ли ми желимо код њих?
Референдум овде нико и не помиње. У наше име говоре само особе са њиховог платног списка.
Са правим информацијама, и наш одговор би свакако био негативан.
Сада се шире само информације о неким силним милијардама које ће стићи на поклон.
Али, западним светом доминира пословица: ”Бесплатног ручка има само у мишоловци”.
И доминира логика освајања. А осваја се да би се узимало, не да би се давало. Ево прошло је годину и по од уласка Бугарске и Румуније у ”Уједињену Европу”, плус још неколико година откако им Брисел наводно помаже – па је њихов стандард још увек далеко чак и од овакве Србије.
Уласком у ”Уједињену Европу” аутоматски се ступа у ратно стање са бројним народима широм света. Наши војници ићи ће некуда да ратују, а отуда ће долазити бомбаши и терористи да се свете.
”Уједињена Европа” руководи се паролом ”Крв за нафту”. То што је за њу нормално, за нас није: један Србин никад не би убио једног Арапина да би добио за 10% јефтинији бензин.
”Уједињена Европа” неће узети у своје редове Србију без албанске заједнице – оне на Космету и оне у Албанији. Тако ће срушити границу – јер Нови поредак руши све границе – између Срба и Албанаца и тако ће аутоматски изазвати нови рат, али сада у области Врања, Лесковца, Куршумлије и Краљева. У исто време водиће се мали улични ратови у осталим градовима, са бројним досељеницима из Трећег света који ће бити доведени према утврђеним квотама, тј. такве ратове више нећемо гледати само у ТВ извештајима из Француске, Белгије и других западних земаља.
Према томе, услов свих услова за српски народ јесте борба за принципе, боље рећи законе, на којима почивају западне земље. Први и основни гласи: једну државу могу водити само особе које једу њен хлеб.
Испуњење тог услова нећемо видети у скорије доба. Али је свакако од помоћи јуначко држање најбољих међу нама, попут др Радована Караџића. Зато жељно очекујемо један од најгледанијих ТВ преноса у историји.