Мајор ”Маша”
РАВНОГОРЦИ
Мајор ”Маша”
Четници су на Церу чували 375 заробљених Немаца, када су ”штуке”, не знајући ко је ту, почеле да бацају бомбе. Мајор Ђукановић је извршио задатак… Овај чланак преносимо из листа ”Равна Гора”, који је после Другог светског рата у италијанским логорима издавала Српска демократска омладина
Насловна страна једног броја листа ”Равна Гора”, који је излазио у логору Еболи
Почетком септембра 1941. године разбеснио се је Трећи српски устанак и крваве борбе против Немаца, биле су у току. Рачићев штаб налазио се тих дана у манастиру Петковица, на северним падинама Цер планине.
Напољу је ромињала ситна киша и упорно влажила мрачну јесењу ноћ.
Кроз капију манастирског дворишта улазила је уморним кораком дугачка колона. Чуо се карактеристичан бат ногу у чизмама.
У једној соби манастирског конака седео је Рачић са неколико официра и четника. Пред њим је стајао са карабином ”к`нози” један млад, плав и румен четник; био је сав прокисао а око његових ногу у опанцима образовала се полако бара од воде која се са њега цедила.
”Господине капетане”, рапортирао је он Рачићу, ”дотерали смо заробљенике. Има их 375, а међу њима 2 официра.”
”Како су се понашали у путу?” упита га Рачић.
”Били су мирни и послушни. Ми се нисмо са њима могли споразумети, али ми изгледа да су застрашени и збуњени и да не схватају шта се ово са њима дешава.”
”Добро, сместићемо их за ову ноћ овде. Али ту у манастиру они не могу остати. Где да их сместимо?” Рачић се замисли и поче, по свом обичају, нервозно да чеше браду. ”Ми водимо герилу” продужи он, ”и ту је тешко одредити где је фронт а где позадина. Шта велите ви, г. мајоре?”
Резервни мајор Ђукановић замишљено је одбијао димове из дугачког цигарлука. За сељачком тканицом о појасу видео му се огроман маузеров пиштољ.
”Како би било да их сместимо у оне празне магацине на Косовцу?” одговорио је овај дубоким гласом као из бадња.
”То ће бити најбоље за сада”, одобри му Рачић. ”Онда ви преузмите команду на њима и ви ћете од сада бити командант заробљеничког логора. У току сутрашњег дана ви их преведите у Косовац.”
Мајор Ђукановић климну главом, па се диже са ониске троноге столице, на којој је седео. Био је висок, остари човек, са седим, опуштеним брцима. У свему прави тип српског официра са села, из старих, сретних времена. Имао је Карађорђеву Звезду за заслуге у Првом светском рату и пре овога рата био је насељен код Осјека, па су га са његовог имања усташе протерале у његов родни Јадар. Ради његовог дружељубља и добродушности четници су га међу собом тепали надимком ”Маша”.
”Да погледамо”, рече Маша и пође вратима. Неко од присутних изнесе у двориште један фењер и при његовом оскудном светлу погледаше постројене заробљенике, опкољене наоружаним спроводницима. Плавим, буљавим очима, Немци су зачуђено гледали у високу Рачићеву појаву, окружену брадатим пратиоцима.
Сутра дан пре подне одјахао је Маша на омањем коњчету, званичног изгледа, на челу заробљеника до Косовца. Био је очигледно задовољан новим положајем команданта заробљеничког логора. Пошто је стигао у Косовац, одмах је написао наредбу и дао да је пред стројем заробљеника на немачки преведе један Циганин, који је немачки научио водајући мечке по Германији. Том наредбом Маша је регулисао живот у логору и скренуо заробљеницима пажњу на то, да ће их снаћи тешке последице, ако покушају бекство.
Цео дан је Маша пословао по логору и нарочито се бринуо да се направи ознака заробљеничког логора, која би била видна из ваздуха. Али у то стиже време вечери а ознака још није била готова. Пошто је заробљеницима вечера подељена, настаде већ сумрак и Немци пођоше у магацине на спавање. У то се зачу хука мотора из ваздуха и над Косовцем се појавише немачке ”штуке”. Хуче тако ”штуке” – шест апарата на броју – и описује круг над Косовцем. Из затворених магацина зачу се врева. Али Маша не бригеша, већ само глади брк и наређује Циганину мечкару да саопшти Немцима: да ће свакога уцмекати ко ма и носа промоли из магацина.
На једном почеше штуке језиво да вриште и пикирају на магацине. Из њих почеше да сипају бомбе. Земља се тресла, дизали су се високи стубови прашине у ваздух, рушили су се зидови магацина. Све живо уздрхтало, само Маша стоји хладан ко мраморна стена, суче левом брк а десну држи на маузеру за тканицом и оштрим оком осматра врата и прозоре магацина у коме су смештени заробљеници.
Немци ко Немци, они су знали за страшно дејство њихових штука, па неки пођоше да траже заклон ван магацина, а може бити и да искористе ову прилику и забуну за бекство из ропства. Али Маша се није шалио кад је припретио да ће свакога да уцмека ако само и нос промоли на врата. Чим се први Немац појави на вратима, потеже Маша свој страшни маузер иза тканице, зажмури на лево око и одапе, а Шваба паде на стомак.
Врискале су штуке, грмиле бомбе и кркљали авионски митраљези. Рушили су се зидови, дизали се облаци прашине и дима, а пламен упаљених зграда дизао се у небо. Кроз сав тај лом и тутњаву чуло се пуцкетање Машиног маузера, док напокон све не умукну.
Када се штуке удаљише, прискочише четници и сељаци да гасе и спасавају. Извукоше много немачких лешева и опечених и рањавих Немаца. А од нашег сиромаха Маше, нађоше се само незнатни остаци, које четници покупише у једно шаторско крило и сахранише лепо.
Сиромах наш добри честити Маша.
Ч. Р.
(НАПОМЕНА: Захваљујемо г. Александру Петровићу из Лондона на овом примерку ”Равне Горе”, бр. 8-9, за март-април 1947. године. Петровић је био члан редакције)
(БРОЈ 265, ЈАНУАР 2005)
