Ко убија мртвог војводу?
КРАТАК ОДГОВОР БРОЗОВОМ ИСТОРИЧАРУ ДР РАДОЈУ ПАЈОВИЋУ
Ко убија мртвог војводу?
Разлика између усташа и комуниста је у томе што су ови први убијали само живе, а комунисти и живе и мртве, и то понајвише, ако треба и по сто пута. Дражиних официра њих се комунисти и мртвих плаше, јер знају да их нису убили, нити ће им то икада поћи за руком…
ПИШЕ: Давид ДАМЈАНОВИЋ
Брозов историчар Радоја Пајовић, и послије пада комунистичких режима у свим комунизираним земљама Европе, шири комунистичке лажи о ђенералу Дражи Михаиловићу и његовим четничким војводама баш онако како су те лажи смишљали комунистички пропагатори и у јавност их протурали у вријеме њихове диктаторске владавине. Те већ убуђале комунистичке лажи г. Пајовић данас покушава да освјежи и да их преко популарног листа ВЕСТИ сервира српским и осталим читаоцима тога листа. Овог пута је на удару добри Србин из Његошеве Црне Горе и у предратним годинама часни краљевски официр Павле Ђуришић, који је током Другог свјетског рата био вођа храбрих црногорских четника у саставу Покрета отпора ђенерала Драже Михаиловића.
На три четвртине осамнаесте странице дневног листа ”Вести” од 14. јуна 2005. године, др Радоје Пајовић казује да је успио да дође до италијанских докумената из Другог свјетског рата, у којима се налазе и докази да је ”четнички војвода Павле Ђуришић сарађивао са италијанским окупаторима, против којих је КПЈ подигла устанак 13. јула 1941. године”.
Сасвим је вјероватно да се у италијанским ратним документима помињу контакти црногорских четника са италијанским ројалистичким снагама у Црној Гори, које су током Другог свјетског рата из два главна разлога биле ближе четничким снагама него Павелићевим усташама у хрватској НДХ и Брозовим комунистима на простору окупиране Југославије. Познато је да у наци-фашистичкој творевини НДХ италијански ројалисти током рата нису могли да поднесу ужасне злочине Павелићевих усташа према српском народу, о чему су они извештавали италијанског фашистичког вођу Бенита Мусолинија и Ватикан, али су и Мусолини и Ватикан остали глуви по питању тих извештаја. Зато су италијанске ројалистичке јединице на својој окупационој зони на своју руку прихватале и штитиле српске људе, жене и дјецу, који су тражили спаса од усташког ножа. Италијански ројалисти су у много чему омогућили и српским устаницима на тромеђи Босне, Лике и Далмације да на том простору муњевито брзо ослободе српска села и српске градове од Павелићевих усташа јула и августа мјесеца 1941. године. Тада је код српских устаника поред велике храбрости било још више мудрости, а то је дар Божији, који Створитељ свега што постоји не даје сваком, а посебно не онима који су се са капом од три рога борили и против Бога.
Друго, на простору њихове родбинске Црне Горе италијанска краљевска војска је сигурно била далеко ближа црногорским четницима него Брозовим комунистима, па је можда у нечем и помогла војводи Павлу Ђуришићу да са својим четничким снагама протјера из Црне Горе комунисте Јосипа Броза Тита, који су за кратко вријеме поубијали многе добре домаћине и часне синове Његошеве Црне Горе и њихове масовне гробнице назвали ”Пасјим гробљем”!
Краљевска италијанска војска је изазвала и рану капитулацију Италије, чиме је она прва ратну машинерију нацифашистичке Осовине Хитлеровог Берлина, Мусолинијевог Рима и Хирохитиног Токија скренула у провалију. О свему овом је истинито и јасно казивано у нашим ратним књигама, али то овом Брозовом историчару није познато, или не жели да прими све те значајне историјске истине.
Даље, овај Брозов историчар из млађе комунистичке генерације помиње и много пута понављану комунистичку лаж да је ”четничког војводу Павла Ђуришића Хитлер одликовао орденом Гвозденог крста”, што такође изазива чуђење, јер зашто би Хитлер одликовао четничког војводу Павла Ђуришића који се борио против нациста и у тој борби био заробљен, а таква одликовања није давао ни онима који су сарађивали са нацистима?!
Крупна је неистина и тврдња овог Брозовог историчара да је ”КПЈ организовала и 13. јула 1941. године подигла устанак против италијанског окупатора у Црној Гори”. Познато је да су скоро до тих дана чланови Комунистичке партије Југославије сарађивали са наци-фашистима на простору окупиране Југославије и да је шеф КПЈ Јосип Броз Тито боравио у окупираном Београду све до половине септембра 1941. године. По њиховом комунистичком признању, Тито је августа мјесеца слободно шетао по Београду и ишао да види објешене Србе на Теразијама, које су Њемци повјешали између 16. и 17. августа 1941, у циљу застрашивања српског народа и бораца ђенерала Драже Михаиловића, који су још у првим данима маја мјесеца те исте године отпочели борбу против нацифашистичког окупатора.
Сем оног злочиначког акта грубијана Жикице Јовановића-Шпанца у Белој Цркви 7. јула 1941. године, када је он са својом клапом на крајње груб начин усмртио два српска жандарма, који су одржавали ред на пијаци – КПЈ нема других устаничких дана. Има само изазивање братоубилачког рата на простору окупиране Југославије, што је донијело велико зло српском народу и чије ће се последице осјећати још дуги низ година. Брозова КПЈ ни своју власт не би завела у Југославији да у Србију пред крај 1944. године нису стигли Стаљинови црвеноармејци и да није било помоћи од комунистичких агената из западних земаља, нарочито из Енглеска.
Да је др Пајовић истинољубив историчар, данас би он казивао како су у последњим данима Другог свјетског рата комунисти Јосипа Броза Тита са једне и усташе Анте Павелића са друге стране на Козари и Љевче Пољу истовремено нападали и уништавали дивне синове Његошеве Црне Горе и Шантићеве Херцеговине, гдје су страдала и двојица Дражиних истакнутих четничких војвода – Павле Ђуришић и Петар Баћовић. Писао би о словеначком Кочевљу, у коме су Брозови комунисти по завршетку Другог свјетског рата без икаквог суђења и на крајње звјерски начин поубијали на десетине хиљада српских синова које су тада Стаљиновом послушнику Јосипу Брозу Титу комунистички агенти из западних земаља на превару и грубом силом испоручили из Аустрије.
Због ужасног страдања елите Његошеве Црне Горе и Шантићеве Херцеговине добри српски народ у Црној Гори и Херцеговини још увијек лута и страда и сигурно да за дуго неће моћи да крене путем својих славних пјесника, путем српских краљева и царева, јер им се за вође намећу Брозови остаци.
За ”Вести” и даље тврдимо да су популарне, али имамо право и на замјерке. Није добро да и у 2005. години објављују комунистичке лажи, које су већ отишле на историјско смеће, нити треба на страницама овог листа објављивати крајње неукусне слике у негативном смислу фамозне Мадоне и, нарочито, одвратне и профане снимке пјевачице Јелене Карлеуше, које смо јунских дана са оправданим чуђењем гледали на средњим странама ”Вести”. Замјерамо им и то што у многим саставима именицу Бог пишу малим словом!
