Црвени пакао у Пожеги
ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА НАД СРБИМА
Црвени пакао у Пожеги
”Угледни” комуниста Петко Тановић из Пожеге, ”Шпанац” и високи функционер, ”у духу” Титових наређења стрељао је свог рођеног сина Радојицу. Касније је ментално пореметио, ноћу је устајао и ишао у вашариште – игралиште где је његов син некада играо фудбал, зовући: ”Сине, Радојица, опрости”
ПИШЕ: Ивко ЈОВАНОВИЋ
Пожега је била и остала омрзнута Брозу и комунистима и зато је претрпела злочин који ћемо овде навести. Ево неколико примера. Лазар Тешић из Глумча, у непосредној близини Пожеге, обилази своје родно место, буде позван од свога комшије у кућу на вечеру и пиће (јер је скоро клао посјек). Лазар је стигао са комшијама Радетом Николићем, Ранком Николићем, Илијом Ђокићем и његовим братом. После вечере дошло је до расправе, с једне стране Лазара а са друге осталих. Лазар – првоборац код Броза, је био пуковник. Главну реч у расправи је водио домаћин и расправа није била жучна. У Лазару је проговорила комунистичка крв и он пуца у домаћина, свог комшију Војина Ђокића зв. Вурко, пред троје мале деце, мајком, женом и сестром. Приликом пуцњаве светло се угасило, јер је била петролејка, а комшије су искористиле мрак и побегле напоље. Укућани су упалили светло и на лежају угледали сво троје крваве деце која су кукала на сав глас. Тек после су угледали Војина како се превио преко столице, а из њега шикља крв на децу. Видели су да деца нису рањена, а да је Војин мртав. Ето како Титовци поштују част официра, убијајући домаћина после вечере у његовој кући.
УБИСТВО ЂУЛЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ
У селима Засеље и Каленић, као и другим ближим селима, крстарили су официри Озне по терену да би заплашили грађане, претећи им да су јатаци разних четника. Списак за прогон таквих давали су активистима села, а међу њима првенствено АФЖ-у. Навешћу случај Неше Димитријевића из Засеља. Он је био на тапету, јер су АФЖ-ејке из Димитријевића, Миљка и Милојка, ставиле на црну листу свог комшију Нешу. Миљка је била удата, муж је био мобилисан у партизане и имала је децу, док је Милојка била неудата. Обе су биле присне са официрима Озне. Ознаши су наређивали Неши да дође код неке тополе у Штуловића поље да добије батине. Ишао је по наредби, а кад му се то смучило, покушао је кријући да узме нож и реши своје муке – да га понесе са собом. Његов отац је то приметио, закукао и рекао: ”Нешо, сине, мисли на свог сина Јордана и трпи!” Тако је Неша и даље одлазио на своје ”следовање”, да би признао ко су четници које он храни.
Ђула Димитријевић, сусетка Миљке и Милојке, опоменула је ове две да се у селу зна шта оне раде, како се понашају и како цинкаре комшије, и саветовала их да са тим престану. Међутим, оне су је оптужиле код Озне да је четнички јатак мајора Ђуре Ђокића, који је погинуо 1945. године на Иван седлу, а то Ознаши нису знали. Ђулу су затворили, дотерали у Пожегу, ставили је на муке да призна да је јатак мајора Ђура Ђокића, што она није била и није могла признати. Мучена је и кад је била обамрла, бацили су је на џип, одвели на пожешко гробље код раке која је већ била ископана. Довели су гробара Мићана Милићевића и наредили му да је закопа. Кад се он правдао да то не може да уради без сандука, да тако младу жену од тридесетак година сахрани, два ознаша, један за ноге а један за руке, бацили су је у раку. Приликом пада у јаму из измученог тела зачуо се глас: ”Јој, децо моја!” Место да одустану од затрпавања жртве, официр Озне Милош Савовић повукао је даску која је држала ископану земљу, земља се срушила на жртву, а други је уперио оружје на гробара и наредио му да затрпа већ донекле затрпану младу жену – жртву Ђулу Димитријевић, мајку троје деце. Мићан Милићевић није могао ту тајну да задржи у себи већ је после извесног времена отишао код Ђулиног мужа и уз заклетву да ником тајну не прича, јер ће га убити, сликовито је испричао тајну која је овде наведена. После тога, њен супруг и деца су јој подигли споменик на пожешком гробљу и њена деца још и сада плаћају таксу на то гробно место.
ОТАЦ УБИЈА СИНА
Навешћу и случај када је отац комуниста убио свог сина јединца. Кратко о оцу: Петко Тановић, абаџија из Пожеге, био је стари Вуковарац и комуниста, имао је жену Милицу, сина Радојицу, ђака пред завршетком велике матуре, једног од најбољих спортиста региона. Бранио је за пожешку ”Глорију”, а да није било рата прешао би у БАСК. Имао је и ћерку Јулу, која је била ученица Учитељске школе у Ужицу, а сада као пензионер живи у Шапцу или околини. Петко је био поверљива личност. Заједно са Слободаном Пенезићем, Виданом Мићићем, Боровићем и Вуколом Дабићем, из села Мушвете код Чајетине довео је Живојина Павловића, шпанског борца, члана КП Француске и КПЈ, пред Јосипа Броза, током ”Ужичке републике” 1941. године. Броз му је рекао: ”Слушај, Ждребе, не стигох те у СССР-у, ни у Шпанији, ни у Француској, стигох те овде у твом родном крају”. После тога је настало мучење. Павловић је дотучен и бачен у јаму у Крчагову, где су комунисти тада сахрањивали и остале жртве терора. У мучењу су првачили Броз, Ранковић, Ђилас, Петар Стамболић, чак и Владимир Дедијер.
Пошто је Петко био озлоглашен као убица, породица му је била под ударом освете, а првенствено син му Радојица. Школски другови су му саветовали да се склања кад они нису ту. Када му је то досадило, потражио ме је преко моје сестре коју је познавао. Са њом је дошао у мој крај да нам се јави. Код нас је остао и био је омиљен омладинац у омладинској чети. Када су омладинци слати у школу резервних официра, замолио сам мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса, да га укључи у списак. Мајор је био паметан човек па је то урадио и без мене, показавши ми да га је ставио под број један, иако је по азбуци био на крају. Мајор ме је похвалио што сам се тако поставио према свом другу. Омладинци су завршили школу резервних официра, а међу првима у рангу нашао се Радојица Тановић. У то време постојале су две такве школе, једна у Источној Србији, негде испод Хомоља, а у Западној Србији у Брајићима. Ови који су били у Брајићима, међусобно су направили велико другарство и међуповерење.
За одмазду што се Радојица прикључио својим друговима, дошла је одмазда оца да казни свог сина ”издајника” и ”народног” непријатеља зато што је постао резервни официр и прихватио идеолошке смернице Равногорског покрета. Приликом заробљавања многих припадника Равногорског покрета по повратку из Босне, равногорци су и даље били под оружјем. Хватани су, па је тако ухваћен и Радојица Тановић. Стрпани су у двориште неке школе крај Дрине, а податке је узимао мајор Озне за Подриње Минић зв. Шпанац. Давши своје име и презиме Радојица Тановић, мајор га је питао: ”Шта ти је Петко Тановић|” Радојица је одговорио: ”Рођени отац”. Мајор је рекао да ће проверити да ли је то истина, што је и учинио. Све су извели на стрељање и њега последњег. Мајор је питао свог колегу Петка телефоном шта да ради са његовим сином, а Петко му је рекао:
”Јеси ли побио остале у духу Титовог циркуларног наређења, да све заробљене припаднике Равногорског покрета, без обзира на године и пол треба стрељати, јер ће их народ у свом месту бранити…”
Изузетак су чинили официри команданти и функционери Централног комитета, који су спровођени у места где су деловали да им се тамо суди.
Кад му је мајор рекао да је стрељао све заробљене, Петко му је рекао да стреља и његовог сина. Чедина, сестра Драгана Кувељића, првоборца, која је била секретарица код Петка, осумњичена да је она предлагала да се Радојица стреља, изјавила је да она у то није умешана, а да је то била одлука Петкова. Петко је ову ствар крио од супруге и кћерке, али су то оне сазнале од Шпанца. Касније је Петко ментално пореметио, ноћу је устајао и ишао у вашариште – игралиште где је његов син некада играо фудбал, зовући: ”Сине, Радојица, опрости”. Радио је то дуже времена и најзад умро, остављајући иза себе супругу Милицу и кћерку Јулу. Јула и данас живи као пензионисана учитељица у Шапцу или околини.
УБИСТВА СОЛУНАЦА
У Пожеги су убили и браћу Јовићевиће, Љубивоја, рез. потпуковника и солунског борца, и његова два малолетна сина Душана и Момчила. Убили су и Добривоја, Љубивојевог брата, Солунца и домаћина, и његовог малолетног сина Микана. Убили су Миланка Жунића и његову супругу Тину и њиховог малолетног сина Милана. Убили су Чеду Милинковића, а пошто је његова супруга Јула годину и по кукала, убили су и њу. (Чедин и Јулин син, Величко Милинковића, живи и ради у Београду.) Убили су сестру Лаза Перића, гардијског капетана, Љубицу Стевановић из Радоваца. Убили су две ћерке проте Спире Остојића из Пожеге, Љубицу Остојић и Душанку Остојић. Душанка је била прва девојка правник, или међу првима, која је завршила права у Пожеги. Убили су браћу Џиновиће, Остоју и Миодрага. Убили су и заробљене равногорце омладинце-ђаке: браћу Драмлић, Љубишу и Драгишу. Убили су и браћу Кораћ, Михаила и Драгића. Убили су и браћу Николић, Милована и Јована. Убили су и браћу Милојевић, Петка и Драгана, зв. Ђаволи, браћу Филиповић – Станимира и Рада, Трифуновић Андрију, Јовановић Драгољуба, Костић Миодрага, Марјановић Живорада Жику, Станојевић Милорада, Шуњеварић Димитрија Диша, Жунић Милана, Ђурић Веса, Остојић Драгана Чавку, Глишић Милорада Миша, Никитовић Мила – Бели богослов, Милекић Ђорђа, Милић Николу, Бабић Ђура, Зокановић Мија, Милић Војислава Воја, Лазаревић Миломира, Аврамовић Срђана, Танкосић Бода, Максимовичћ Миленка, Ћурчић Слободана, Бонџулић Велимира, Павловић Ратка, Недић Мила, Тешић Сава Мирослава, Тешић Милана, Маслаћ Радојка – Ђија, Ђоковић Милана Ђола, Тешић Адама, Ршумовић Миша, Петровић Мила, Димитријевић Сретена, Мићић Михаила, Вучковић Милојка, Ћосовић Уроша, Јовановић Милоша, Илић Милоша, Милосављевић Душана, Марковић Милорада Шиптара, Михаиловић Драгана, Михаиловић Мирољуба Бату, Илић Срећка, Вуксановић Недељка, Милић П. Драгана, Ђурић Мирка…
Поред побијених омладинаца-ђака, које сам навео, налазе се убијени отац и мајка Милана Жунића – Миленко и Тана. Навешћу још нека имена жртава комуниста у Пожеги, мени позната:
1. Пантић Раде и жена му,
2. Пантић Боса,
3. Петровић Станимир (убијен на прагу куће),
4. Илић Александар – Леко шофер,
5. Манојловић Станислав,
6. Ђукић Симо,
7. Полић Примислав,
8. Станисављевић Драгоје, месар ”цревар”,
9. Боловић Иван,
10. Дрндаревић Милан ”Напана”,
11. Перишић Милија,
12. Цицовић Видосав,
13. Ђајић Милош,
14. Ђокић Војин,
15. Ђокић Милан,
16. Стефановић Љубица (сестра гард. капетана Лазара Ерића),
17. Матић Милисав,
18. Васиљевић Радош,
19. Вучковић Милојко,
20. Николић Миленко,
21. Богдановић Десимир,
22. Чумић Новак,
23. Вуковић Љубивоје,
24. Вукићевић Малиша,
25. Миловановић Михаило,
26. Николић Милован,
27. Јотић Душан,
28. Николић Милун,
29. Јотић Милун,
30. Дробњак Илија,
31. Марић Радојица,
32. Ђокић Драгиша,
33. Ђокић Симо,
34. Смиљанић Милић,
35. Стефановић Стево,
36. Аврамовић Душан,
37. Драгићевић Благоје,
38. Радовић Блажо,
39. Ђоковић Милан,
40. Јовановић Боривоје,
41. Илић – Дидић Радивоје,
42. Васиљевић Десимир,
43. Јовичић Владимир,
44. Шљивић Рајко,
45. Николић Жарко,
46. Јанковић Раденко,
47. Матић Милисав,
48. Павловић Драган,
49. Марковић Трифун,
50. Ђурић Мирко Мико,
51. Секулић Андрија,
52. Достанић Љубинко,
53. Јовичић Радоје,
54. Јешић Владе,
55. Живковић Илија,
56. Перишић Милисав,
57. Јанковић Милош,
58. Механџић Миладин,
59. Ристовић Ђорђе,
60. Илић Милош,
61. Рацковић Владислав,
62. Савић Константин,
63. Филиповић Константин,
64. Глишић Милутин,
65. Ђорђевић Миодраг,
66. Марковић Станимир,
67. Марјановић Славко,
68. Петровић Мијаило,
69. Миливојевић Миодраг – Мигула,
70. Николић Радојло,
71. Павловић Милорад – Миле,
72. Станојевић Миломир – Пињевац,
73. Илић Веселин,
74. Кабаница Јовиша,
75. Божовић Миладин,
76. Јанковић Милош из Речица,
77. Јелић Бошко,
78. Петровић Перо,
79. Петровић Михаило
80. Миливојевић Миодраг.
(Напомена: аутор чланка је питомац последње предратне класе Војне академије у Београду, потом равногорски официр на служби у Златиборском корпусу. Под комунистима је одробијао 20 година, у Сремској Митровици.)
(Број 259, октобар 2003)
