Бољевац: кривична пријава
- 26/04/2013
ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА НАД СРБИМА
КАД ПРАВДА КАСНИ
Поднео сам кривичну пријаву која садржи чак и признање осумњичених. Али, њих штите разне службе, удружења, “реформисане” институције “новог српског поретка” (судови, тужилаштва, полиција) у којима њихова деца, унуци и идеолошки истомишљеници још увек воде главну реч…
ПИШЕ: Адвокат Раде Ј. ЈАНКОВИЋ
АНТРФИЛЕ
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
Ко су наше комшије? Ко је онај симпатични дека што годинама шета поред ваше терасе? Немојте рећи да сте равнодушни на могућност да је то неки Ајхман или Јозеф Менгеле?
ОКРУЖНОМ ЈАВНОМ ТУЖИЛАШТВУ
ЗАЈЕЧАР
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
Против:
1. ЦОЈИЋ МИОДРАГА, пензионера из Београда ул. “Светог Саве” бр. 43/4, држављанина СРЈ, зато што постоје основи сумње да је извршио следећа кривична дела у стицају:
а) Организовање групе и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина из чл. 145 ст. 1 КЗ СРЈ а које је извршио тако што је октобра месеца 1944. год. у Бољевцу организовао групу за вршење ратних злочина против цивилног становништва коју су између осталих сачињавали: Станојевић Милорад и Живковић Милутин зв. “Батин” оба из Сумраковца, Фришковић Васа из Подгорца, Живковић Петар зв. “Мали” из Села Бољевца, Бранковић Љубомир из Мирова.
б) Ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 КЗ СРЈ које је извршио:
– тако што је кршећи правила међународног права а посебно Хашке конвенције и Правила о законима и обичајима при вођењу рата из 1907. год. наредио припадницима напред поменуте групе да у ноћи између 17. и 18. новембра 1944. год. у потоку зв. “Змијанац” надомак Бољевца изврше убиство укупно 47 лица – ненаоружаних цивила, а које наређење су припадници напред поменуте групе извршили те су тако лишени живота: Милосављевић Драгић, Миленковић Живко и Стојковић Жика сви из Бољевца; Савић Жика зв. “Попче” из Илина; Маринковић Сава из Добрујевца; Милутиновић Милорад, Милутиновић Андра, Милутиновић Војислав, Милутиновић Живко, Симић Миодраг, Јовић Никола, Гочић Милош, Гочић Стеван, Радовановић Милан, Ивковић Милета, Ивковић Војислав, Станојевић Владимир и Ивковић Видоје сви из Сумраковца; Матић С. Љубомир, Живановић Велимир, Рашић Адам, Рашић Дамњан, Вељковић Адам зв. “Лила”, Стефановић Влада, Јовановић Милорад зв. “Мандраџија”, Гмитровић Тома, Васић Будимир, Гоцић Милорад, Јовановић Владимир и Вељковић Велимир сви из Кривог Вира; Журић Сава и Дојковић Н. из Подгорца; Владановић Владан, Недељковић Ј. Лазар, Бугаревић Ј. \орђе, Пауновић Јован зв. “Цуцуљага”, Керић Јанко, Вијоровић Јован и свештеник Љуба Н. сви из Валакоња; Сибиновић Милија, Сибиновић Чедомир, Рашић Драгољуб, Митровић Александар, Илијић Добросав, Жика Н. зв. “Јовановац”, Јеленко Н. и син му Миљко Н. сви из Ласова,
– тако што је кршећи правила међународног права а посебно Хашке конвенције из 1907. год. лишио напред наведена лица права на правилно и непристрасно суђење.
2. ФРИШКОВИЋ ВАСЕ, пензионера из Подгорца, држављанина СРЈ зато што постоје основи сумње да је извршио следећа кривична дела у стицају:
а) Организовање и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина из чл. 145 ст. 2 КЗ СРЈ које је извршио тако што је октобра месеца 1944. год. у Бољевцу приступио групи за вршење кривичног дела Ратни злочин против цивилног становништва коју је претходно организовао осумњичени Цојић.
б) Ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 КЗ СРЈ који је извршио тако што је као припадник групе за вршење кривичног дела Ратни злочин против цивилног становништва коју је организовао осумњичени Цојић, у ноћи између 17. и 18. новембра 1944. год. у потоку зв. “Змијанац” у близини Бољевца, као непосредни егзекутор учествовао у убиству 47 лица – ненаоружаних цивила чија су имена ближе означена у тачки 1-б ове пријаве.
Предлажем:
Да насловљено тужилаштво осумњичена лица изложи кривичном прогону за представљена кривична дела.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
1. 26. септембра 1944. год. делови 7., 9. и 14. бригаде НОВ у садејству са јединицама Црвене армије заузимају Бољевац. У то време осумњичени Цојић налази се у Нишкој Бањи а осумњичени Фришковић по свој прилици код своје куће у селу Подгорцу.
2. Након заузимања Бољевца комунисти постављају за команданта места Живојина С. Миленковића из Планинице а за политичког комесара Стојана Стојановића из Ласова. Ова лица остаће на поменутим функцијама до доласка осумњиченог Цојића у Бољевац. Према расположивим подацима у том периоду у Бољевцу и околини није извршено ни једно убиство.
3. Осумњичени Цојић у Бољевац долази 09. 10. 1944. год. по наредби више команде и преузима функцију команданта места. На тој функцији остаће све до 25. 11. 1944. год. Своју команду је лоцирао у згради бившег Среског начелства и одмах организовао групу за ликвидацију политичких неистомишљеника-цивила, у чији састав су ушла лица ближе означена у тачки 1-а ове пријаве.
4. Као командант места осумњичени Цојић је завео револуционарни терор. Атмосфера страха и погрома карактерише овај период. Хапсио је и прогањао не само политичке противнике и неистомишљенике већ и оне који су се било када замерили њему или њему блиским особама. Под изговором ликвидације “народних непријатеља” крила се безобзирна освета. О томе речито говори случај Драге Ивковића зв. “Рогић” из Сумраковца који је један од тројице оних који су успели да побегну са стратишта. О мотивима осумњиченог Цојића да га ликвидира својевремено је за “Тимочку крими ревију” говорио његов рођак Миодраг Ивковић из Бољевца. Том приликом он каже:
“Више пута сам питао мог брата Драгу који су прави мотиви да буде изведен на стрељање. Одговорио ми је да не зна, али да му је Цојић, када га је везивао и повео на стрељање, рекао: ‘Нећеш више никоме да псујеш мајку курвину’. Драга ми је причао да је он то рекао Мирослави Гајић удатој Икић, која је била швалерка Цојићу, па претпоставља да га је она денунцирала код Цојића и да га је он због тога хтео да стреља”.
Исправност оваквог закључка поткрепљује накнадни след догађаја. Само пар месеци након масовног убиства у “Змијанцу” поменути “Рогић” се добровољно пријављује властима. Умро је природном смрћу, у дубокој старости у свом селу Сумраковцу. Да је заиста био крив и осуђен на смрт од стране некаквог преког суда ова казна морала би да буде извршена након предаје. Чињеница да поменутог “Рогића” више нико, никад, ни за шта није теретио, говори да се радило о безобзирној освети а не о извршењу смртне казне.
5. Група којој је припадао и осумњичени Фришковић била је непосредно потчињена осумњиченом Цојићу. Ово следи из исказа самог Цојића који је у својству приватног тужиоца дао пред Општинским судом у Зајечару у предмету К. бр. 6/95 дана 31. 10. 1995. год. Том приликом осумњичени Цојић каже:
“Ја сам био командант места. Војна јединица је по формацији припадала команди места и ја сам био командант те војне јединице”.
6. Та “јединица” ће по наређењу осумњиченог Цојића у ноћи између 17. и 18. новембра 1944. год. лишити живота 47 ненаоружаних цивила ближе означених у тачки 1-б петитума. Егзекуција је извршена у близини Бољевца у потоку зв. “Змијанац” на месту које се налази лево од старог – макадамског пута за Мирово, на око један километар удаљености од центра Бољевца. Егзекуција је вршена ноћу. Жртве су најпре везиване а затим пешице, по групама довођене до већ ископаних јама. На руб јаме постројавано је по 6-7 лица. Убијани су насумичном рафалном паљбом из аутоматског оружја а након тога појединачним хицима из пиштоља у главу докрајчивани су они који су још увек давали знаке живота. Егзекуцијом су непосредно руководили у својству командира Станојевић Милорад и његов заменик осумњичени Фришковић. О томе осумњичени Фришковић у чланку “Био сам егзекутор” објављеном у “Илустрованој политици од 27. 05. 1995. год. каже:
“Били смо наоружани машинским пушкама. Пуцали смо сви одједном. Стрељали смо их по групама. По пет-шест или седам-осам највише и то на следећи начин. Поставили бисмо их испред оних рупа. А онда би наш стрељачки строј, у којем је обично било по десетак људи и по правилу увек више од оних које смо стрељали, подигао машинке на готовс и после команде: “Нишани!”, “Пали!” ми бисмо пуцали …Ноћ је и тешко је било знати ко од нас у кога пуца. Тачније, ко кога убија”.
Приликом једне овакве егзекуције био је присутан и осумњичени Цојић. О томе у истом чланку осумњичени Цојић каже:
“Ја сам, казао сам већ, био на егзекуцији последње групе. И ја, и комесар, и шеф обавештајно-иследног одељења. Рекох већ ишли су пешице, а наша оперативна група је била иза њих на педесетак метара. У тој групи осуђених на смрт била је тишина. Никакво причање, ништа…”
7. Стрељани или убијени? То је дилема коју треба да разреши суд. Осумњичени Цојић у више јавних наступа износи тврдњу да се у конкретном случају ради о извршењу смртне казне коју је наводно изрекао некакав Преки војни суд састављен од тројице судија чија имена осумњичени, из неких само њему знаних разлога, неће да открије. Да видимо како је судио тај “суд”? Ево дела интервјуа који је осумњичени Цојић дао Десимиру Миленковићу, новинару “Илустроване политике” у поменутом чланку:
“Како су текла суђења у Војном преком суду? Да ли је људима пружена прилика да се бране?
– Ти људи се нису ни појављивали пред члановима Војног преког суда. Није било потребе, јер је обавештајно-иследна служба пре тога поуздано утврдила чињенично стање, односно њихову кривицу или невиност. Судије дакле нису ни виделе оне које су осуђивали? Не! А није било ни потребе! Шта! Да му гледам у лице?! На лицу му ништа не пише. У документима пише и то је, рекох већ, претходно обавештајно-иследна служба утврдила”.
Из ових навода се јасно види да су напред поменута лица радњом осумњиченог Цојића била лишена права на правилно и непристрасно суђење јер су у конкретном случају повређена барем три основна начела судовања која морају да примењују чак и преки судови. Прво, прекршено је начело непосредности -окривљеном се не може изрећи смртна казна а да претходно не буде испитан о својој кривици. Друго, прекршено је право на одбрану – окривљени чак и пред преким судом има права на браниоца макар и формално. Треће, повређено је начело писмености – чак и преки судови су дужни да о радњама у поступку сачине записник или службену белешку а своје одлуке да донесу у писменој форми и да их доставе осуђеном. Према томе, чак и ако би се прихватила тврдња осумњиченог Цојића да је у критичном периоду у Бољевцу постојао некакав Преки војни суд и тада би се у његовим радњама могли да препознају елементи инкриминисаног дела из чл. 142 КЗ СРЈ.
8. Међутим, ова тврдња не стоји јер сви расположиви подаци демантују осумњиченог Цојића. Преки војни судови установљавају се наредбом више војне команде. Такве наредбе се доносе у писменој форми и заводе се у одговарајуће деловоднике. Када би наредба о установљењу Војног преког суда при команди места у Бољевцу постојала она би морала да се чува у неком од постојећих историјских архива, а ње тамо нема. Да у Бољевцу, крајем 1944. године, није постојао никакав Војни преки суд следи и из чињенице да се у архивама редовних судова не налази ни једна пресуда по кривици било кога од напред именованих лица.
9. Према томе у конкретном случају се не ради ни о каквом Војном преком суду већ о обичној групи за вршење кривичних дела. Три човека чак и када једногласно одлуче да некога лише живота не стичу легитимитет тиме што су своју одлуку донели на “демократски” начин. Три човека још увек нису Војни преки суд ако нису именовани од стране надлежне институције, ако им није одређена стварна и месна надлежност, као и временски оквир деловања. У правно-техничком смислу ова три човека, које осумњичени Цојић назива Војним преким судом, су класичан комплот – злочиначко удружење и ништа више од тога.
10. Што се тиче осумњиченог Фришковића из његових напред цитираних изјава несумљиво следи да је био припадник групе коју је организовао осумњичени Цојић и да је као такав учествовао у убиству лица која су именована у тачки 1-б петитума.
11. Релевантна сазнања о битним чињеницама и околностима конкретног случаја поседују следећа лица: Витомировић Драган, новинар из Зајечара, Јончић Драгутин, адвокат из Бољевца, Милутиновић Славољуб зв. “Цака”, земљорадник из Сумраковца, Џелатовић Адам, пензионер из Бољевца, Марковић Светолик, пензионер из Бољевца, Милићевић Раде, пензионер из Малог Извора, Миленковић Светислав, пензионер из Бољевца.
12. Постоји неколико разлога који су иницирали ову пријаву. Пре свих потреба за индивидуализацијом кривице. Индивидуализација кривице је једно од темељних начела модерног европског права. Ми не можемо изградити модеран правни поредак ако ово начело не проведемо у пракси доследно и без остатка. Немамо више права да говоримо у жаргону колективне сумње, употребом нејасних и замагљених фраза типа “црвени терор”, “комунистички злочини” и сл. јер су се најзад стекли услови да именујемо и виновнике и њихове жртве.
После више од пола века ћутања српско правосуђе има прилику да разгрне копрену идеолошке магле и у радњама појединаца препозна и утврди елементе кривичне одговорности. А то да ли су починиоци “комунисти”, “монархисти” или само ђавољи шегрти, оставимо историчарима, идеолозима и књижевницима. Задатак права је, пак, да поступајући према свима на исти начин у аморфним, идеолошки обојеним групама препозна злочинца и изведе га пред лице правде. Правда је дакле други разлог којим сам се руководио. Правда схваћена као непристрасност. У име тог принципа ја се заједно са вама питам: Ко се то усуђује да нас више од пола века уверава како је убиство почињено у име “кокарде” злочин а убиство почињено у име “петокраке” није? И у име којих вредности је вршена ова дискриминација? Докле ће они који су убијали у име “петокраке” да уживају привилегију никад објављене амнестије? Ко је то и када одлучио да постоје озлоглашене и привилеговане убице? Најзад, чему оваква питања? То је трећи разлог којим сам се руководио. У темеље ове државе уграђене су кости хиљада невиних и заборављених жртава. Наш дом почива на злочину а нисмо имали довољно смелости да сиђемо у мемљиве подруме, да отшкринемо врата истини од чије су браве кључеви у рукама оне службе која све “(о)зна”. За почетак, било би занимљиво да знамо: Ко су наше комшије? Ко је онај симпатични дека што годинама шета поред ваше терасе? Немојте рећи да сте равнодушни на могућност да је то неки Ајхман или Јозеф Менгеле?
13. Ево, дакле прилике да покажемо да смо цивилизовано друштво, да смо озбиљна и правна држава и да смо убедљиви када тврдимо да можемо сами да судимо ратним злочинцима.
Бољевац, 11.06.2001. год.
Подносилац пријаве:
Раде Ј. Јанковић, адв. у Бољевцу
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Кад сам пре пар година Окружном јавном тужиоцу у Зајечару поднео кривичну пријаву против двојице комунистичких злочинаца нисам био претерани оптимиста у погледу евентуалног процесуирања овог случаја. Па ипак, нисам био без трунке наде да ће се то упркос свему догодити. То се наравно није догодило и до процеса још увек није дошло. Бирократска индоленција је и овог пута победила разумно очекивање. Мене, међутим, нада још увек не напушта. Судећи по томе изгледа да се налазимо на дну Пандорине кутије.
Но, пођимо редом. О чему се заправо ради у тој пријави?
У најкраћем, реч је о следећем: у ноћи између 17. и 18. новембра 1944. год. у потоку званом Змијанац, надомак Бољевца, по наређењу тадашњег команданта места – осумњиченог Миодрага Цојића, група којој је између осталих припадао и осумњичени Васа Фришковић, ликвидирала је 47 ненаоружаних цивила, без претходног фер и коректног суђења. Убијени су мештани Црноречких села а највише их је из Сумраковца (13), Кривог Вира (12) и Ласова (8). Међу убијенима су: један свештеник (Љуба Н. из Валакоња), један резервни потпуковник Војске Краљевине Југославије (Милутиновић Милорад из Сумраковца), један судија Среског суда у Зајечару и посланик Скупштине Краљевине Југославије (Милутиновић Андра из Сумраковца), један општински деловођа (Ивковић Видоје из Сумраковца), један агроном (Милутиновић Војислав из Сумраковца), неколико ђака (Симић Миодраг из Сумраковца, Савић Жика зв. “Попче” из Илина)…
Остали су били углавном имућнији сељаци и средњеимућни предузетници. Једном речју, била је то за ондашње прилике духовна, интелектуална и економска елита овог краја.
Да ли је то случајно? Не! Комунисти су своју власт засновали на терору, на дословној примени револуционарне доктрине Лењина и Стаљина, по којој је у циљу застрашивања потенцијалних противника нужно да се ликвидирају сви виђенији људи претходног режима. Притом, на обим и масовност ликвидација нису утицали само доктринарни разлози. Умешали су се наши балкански атавизми. То је наша специфичност.
ОПОНЕНТИ
Убрзо након објављивања ове вести јавили су се и опоненти. Сви се они углавном слажу да треба утврдити историјску и моралну одговорност, али… Њихови приговори групишу се углавном око две “идеје”. Прву групу чине они који истичу тзв. “хуманистичке” разлоге, а они се своде на следеће: сви ти комунистички злочинци сада су немоћни и болесни старци; зар није нехумано излагати их малтретирању и психичкој пресији, сада када су и иначе једном ногом у гробу? Мој одговор њима је следећи: а Клаус Барби? Њега је француско правосуђе извело пред лице правде и осудило у време када је већ био дубоко зашао у девету деценију живота и то за злочин који је починио 1943. Дакле, више од пола века касније и у тренутку када је изгледало да је већ све заборављено. Зар хоћете рећи да је француско друштво нехумано? Или мислите да је наш правосудни систем хуманији од француског, немачког или чешког, само зато што “не малтретира” те “јадне” старце? И ко вам каже да су ти старци немоћни? Па зар не видите да их још увек штите разне службе, удружења, “реформисане” институције “новог српског поретка” (судови, тужилаштва, полиција) у којима њихова деца, унуци и идеолошки истомишљеници још увек воде главну реч и најзад некакви одбори за “заштиту истине”. (Када би ти одбори заиста штитили истину они би се први заложили да се све сумње рашчисте на суду. Уместо тога, они се и даље баве просипањем идеолошке магле и тиме заправо служе за заштиту неистине).
Другу групу “критичара” чине они који износе тзв. “релативистички” приговор. Они кажу: знаш, био је рат, убијало се на обе стране, не мислиш ваљда да међу жртвама комунистичког терора нема и оних који су понешто и скривили? Наравно да не мислим тако, али… Ја тврдим: евентуална кривица жртава комунистичког терора никада није била објективно и непристрасно утврђена! Онај ко жели да демантује ову тврдњу може то веома лако да учини, довољно ће бити да стави на јавни увид све пресуде или макар записнике са суђења ма какво да је оно било. Ево, позивам јавно све борце за “истину” о НОБ-у да од надлежних институција захтевају отварање свих тајних архива, чиме би се једном заувек оповргле све “злонамерне инсинуације” оних који тврде да правих суђења уопште није ни било. То је прво. Друго: ја тврдим да међу убијенима има и невиних! За ову тврдњу нудим један теоријски и један егзактни разлог. Теоријски, свако је невин док му се кривица не докаже. Како кривица жртава комунистичког терора никада ваљано није утврђена, то се на бази обориве правне претпоставке има сматрати да су све те жртве још увек невине. Егзактни разлог се темељи на два примера који су ми лично познати. То су: Бошко Богојевић, бив. из Београда и Драга Ивковић зв. “Рогић”, бив. из Сумраковца. Обојица су успели да побегну са стрељања у Змијанцу. Они су, дакле, били “осуђени” на смрт и да нису побегли били би убијени као и оних 47 поменутих жртава. Али упркос томе, обојица су доживели дубоку старост и умрли природном смрћу седамдесетих година прошлог века а да их нико, никад, ни за шта више није позвао на одговорност. То је прилика да свим члановима тзв. Одбора за заштиту истине о НОБ-у поставимо нека питања: ако су дакле Бошко Богојевић и Драга Ивковић били криви и заслужено осуђени на смрт правоснажном и извршном пресудом, зашто онда нису стрељани касније кад су се за то стекли услови? (А стекли су се врло брзо, јер су се обојица почетком 1945. пријавили новим властима). Озбиљна и нормална држава је дужна да извршне одлуке својих судова спроводи без поговора, јел тако? Зашто је у поменутом случају држава одступила од овог начела? Одговор је једноставан: или комунистичка држава није била нормална и озбиљна држава, или су Бошко Богојевић и Драга Ивковић били невини! Да ли само они, другови “борци за истину”?
Све жртве комунистичког терора су убијене као “народни непријатељи”. Годинама је та опасна синтагма лебдела као Дамоклов мач изнад наших глава. Многе је тај мач и докачио а сасвим мало је оних који су се икада запитали: непријатељи ког народа су били ти мученици?
НЕПРИЈАТЕЉ НАЦИСТИМА, НЕПРИЈАТЕЉ КОМУНИСТИМА
Ево примера једног таквог “непријатеља”. Љубомир С. Матић из Кривог Вира је један од оних 47 ненаоружаних цивила који су стрељали у Змијанцу.
(Узгред, али не као мање важно, у матичну књигу умрлих уписано је: “умро 1945.” То говори о уредности и тачности наших јавних књига али и о фалсификовању историје од стране комунистичких фалсификатора. У неку руку, Љубомир С. Матић је имао “срећу”. Многи никада нису ни уписани у књиге умрлих. Један од њих је и Ђуро Вељковић, трговац из Бољевца који је убијен у Зајечару, на “Краљевици”, јануара 1945. Пошто никада није уписан у књиге умрлих испада да је фактички мртав а формалноправно још увек “жив”! И после свега наша правна наука још учи да се матичне књиге заснивају на принципу претпостављене тачности!?)
Љубомир С. Матић је био припадник ЈВуО. Као резервни наредник Војске Краљевине Југославије налазио се на месту командира Прве кривовирске чете Прве бољевачке бригаде. Када су бугарски фашисти у јесен 1943. извели казнену експедицију против припадника покрета ђенерала Драже Михаиловића прво су његову кућу запалили. Том приликом изгорела му је сва покретна и непокретна имовина у укупној вредности од 3.925.000 тадашњих динара а између осталог: кућа од слабог материјала, кош са амбаром, шупа, 600 кг. кукуруза, сав кухињски намештај, спаваћа соба, бачве и посуде, сво сено, алат и сл. Све сам ово утврдио увидом у записник који је сачинила комисија за попис и процену. У рубрици: “Како живе погорелци и где станују”, пише: “Врло бедно и сиромашно – станује у два одељења погореле кухиње”.
Е, тог погорелца комунисти су годину дана касније прогласили сарадником окупатора и стрељали као народног непријатеља. И опет се намећу нека питања. Какав је то сарадник окупатора кад га окупатор прогања и уништава му имовину? Љубомир С. Матић је 1943. био “народни непријатељ” бугарских фашиста. Годину дана касније постао је “народни непријатељ” комунистичких “ослободилаца”. Ако се у једном човеку стекне “непријатељ” и бугарских фашиста и српских комуниста, не говори ли то, понешто, о истоветности циљева његових прогонитеља? Шта је, дакле, био Љубомир С. Матић? Да ли је непријатељ српског народа он који легитимним средствима брани Краљевину Југославију или су непријатељи они који нелегитимним начином хоће да српском народу наметну бољшевички режим?
УБИСТВО ТРГОВЦА ЗБОГ ЛЕПЕ КУЋЕ
Пример “народног непријатеља” Владе Тошића, бив. из Бачевице још је занимљивији од претходног, а ево и зашто? Рат је Владу Тошића затекао на месту председника општине Бачевачке, среза Црноречког. Убијен је 1. септембра 1941. под никад до краја расветљеним околностима. По изјави неких очевидаца убили су га двојица наоружаних људи од којих је један био упадљиво хром на једну ногу. (Овај детаљ би могао да буде занимљив јер је и један истакнути комунистички првоборац овог краја био хром на једну ногу. То наравно, само по себи, не мора ништа да значи, па ипак…?)
Тим поводом Недићево “Ново Време” објавило је 12. септембра 1941. кратку читуљу у којој се каже да је Влада Тошић, председник општине Бачевачке”… погинуо 01. септембра ов. год. у 45. год. свог живота, бранећи српску част и породицу”. У овако немушто сроченој формулацији једва да се може наслутити од кога је Влада Тошић бранио српску част и породицу. Можда би нам општинске деловодне књиге понешто рекле о томе када би их било. Али их нема, јер су комунисти спалили Општину бачевачку и то два пута: први пут 19. фебруара 1943. а други пут 21. јула 1943. Изгледа да је нешто важно, што није смело да дође до нас, било у њеној архиви? Можда записник о увиђају? Можда искази сведока који су препознали убице? Можда…
Да Влада Тошић није био и богат трговац можда би га, као и многе друге, однео заборав. Али он је у Бољевцу, у самом центру вароши, имао две повеће парцеле и лепу, нову кућу од тврдог материјала. То је запело за око “ослободиоцима” па су 6. априла 1946. прогласили Владу Тошића за “народног непријатеља” и решењем конф. бр. 132/45 одузели сву његову имовину. У то време секретар НОО у Бољевцу је био Миодраг Цојић (један од пријављених за злочин у Змијанцу) а председник Окружног НОО у Зајечару, Јанко Симеоновић (рођени брат оног првоборца који је био хром на једну ногу.) Једнолични проток времена и заборава прекинут је неочекиваним обртом који се десио 1990. Те године Тодор Тошић из Београда, син Владе Тошића, код Општинског суда у Бољевцу покреће парницу за враћање конфисковане имовине свога оца тврдећи да његов отац није био “народни непријатељ” и у доказ те тврдње предлаже да се као сведоци саслушају – замислите ко! – Миодраг Цојић и Јанко Симеоновић. Они се љубазно одазивају позиву суда и у предмету П. бр. 337/90 тврде: да Влада Тошић није био народни непријатељ (!), да је био политички поштен (опа!), да га нису убили партизани већ неки разбојници (разбојници! Па наравно да су разбојници!), те да њима није познато да је он икад проглашен за народног непријатеља и да не знају шта је било са његовом имовином.
(Миодраг Цојић: “Није ми познато да је Влада Тошић проглашен за “народног непријатеља.” И “…ништа ми није познато везано ни са његовом имовином јер се не сећам.”)
Све ово није помогло Тодору Тошићу да поврати очеву имовину али је помогло нама да схватимо суштину комунистичке хипокризије. Овде је њихово лицемерје ухваћено на делу. Јер, ако Влада Тошић није био народни непријатељ, као што накнадно тврдите, зашто сте му онда конфисковали имовину? Ако су Владу Тошића убили разбојници, зашто сте га онда прогласили за “народног непријатеља”? Да ли само зато да бисте му отели имовину? Ако сте “погрешили”, зашто не исправите грешку и не вратите отету имовину његовим потомцима? Када сте лагали другови “борци за истину”: 1946. када сте Владу Тошића прогласили за “народног непријатеља” или 1990. када сте тврдили да Влада Тошић није “народни непријатељ”?
ПРАВОСУЂЕ ЈОШ ЋУТИ…
Истекла је и друга година како кривична пријава против Миодрага Цојића, пензионера из Београда и Васе Фришковића, пензионера из Подгорца чами у фијоци “реформисаног” српског правосуђа. Чамила би и да није “реформисано”. Па у чему је онда разлика између овог и оног правосуђа!?
У међувремену, добили смо и Специјалног тужиоца за ратне злочине. Али, он се не бави “ситницама” из октобра и новембра 1944. Он се бави “крупним” темама – убиством 200 Хрвата у Овчари. Да се разумемо: ја нисам против тога да се и овај злочин расветли у целости и без остатка али тврдим, да се у Овчари ништа није десило чега претходно није било у Змијанцу, на Краљевици, у Лисичијем потоку… То су обрасци, све остало су само понављања. Иста рука убијала је и у Змијанцу и у Овчари. Заједничка им је црвена звезда петокрака на капи. Зато сам и поднео пријаву, јер држим да се зло најбоље побеђује ако се захвати у корену, у његовој генези, а генеза је у комунистичкој нетрпељивости према свему што је другачије, што је различито, што се опире, буни и не слаже.
Тужилаштво, дакле, ћути изговарајући се на начин који је својевремено инаугурисао министар полиције: “Полиција све зна али нема валидне доказе за суд”. А ко треба да обезбеди те доказе? У овом случају, међутим, ја сам понудио и доказе. Доказе су заправо пружили сами осумњичени у интервијуу датом новинару “Илустроване политике”, Десимиру Миленковићу. О начину на који је наводно суђено жртвама, осумњичени Миодраг Цојић је том приликом изјавио:
“Ти људи се нису ни појављивали пред члановима Војног преког суда. Није било потребе јер је обавештајно-иследна служба пре тога поуздано утврдила чињенично стање, односно њихову кривицу или невиност.
– Судије дакле нису ни виделе оне које су осуђивале?
– Не! А није било ни потребе! Шта! Да му гледам у лице? На лицу му ништа не пише”.
А о начину на који су “извршаване пресуде”, осумњичени Васа Фришковић је истом приликом рекао: “Пуцали смо сви одједном. Стрељали смо их по групама. По пет-шест или седам-осам највише и то на следећи начин. Поставили бисмо их испред оних рупа. А онда би наш стрељачки строј… подигао машинске пушке на готовс и после команде: “Нишани! “Пали!” ми би пуцали… Ноћ је и тешко је било знати ко од нас у кога пуца. Тачније, ко кога убија.”
И после оваквог признања, шта тужиоцу још недостаје? Шта недостаје српском правосуђу да злочинце изведе пред лице правде? Недостаје му храброст и осећај одговорности!
Ратни злочин против цивилног становништва је кривично дело предвиђено међународним правом. Та врста кривичних дела не застарева. Али, неумитни ток времена прети да “амнестира” злочинце и пре било какве казне. Знајући то они су себи на време обезбедили места у Алеји заслужних грађана.
Заслужних за шта?
(ЈАНУАР 2004)