Мученичка смрт попа Радуле Божовића
Поп Радуле Ј. Божовић
ИСТОРИЈА
ЗЛОЧИНИ КОМУНИСТА НАД СРБИМА
Мученичка смрт попа Радуле Божовића
Како је стрељан поп-Радуле Ј. Божовић, свештеник из Придворице у Ибарском Колашину|
ПИШЕ: Проф. др Маринко БОЖОВИЋ
Мој отац, кога нисам имао среће да запамтим, свештеник Радуле Ј. Божовић (1909) стрељан је у Косовској Митровици 1945. године, највероватније половином фебруара месеца, по одлуци ОЗНЕ за Косово и Метохију, преког суда и тадашњих комуниста Шиптара и српских издајника.
Како никада покојна мати, а ни ми, његова деца, нисмо добили званични извештај, нити смртовницу, па ни његове посмртне остатке, (он се и данас води у званичним књигама као непостојећи) и како постоје разне приче у вези са стрељањем мога оца, овим путем желим да позовем све оне који знају нешто више, да ме обавесте, па макар и под псеудонимом, како бисмо пронашли његов гроб.
Када се тај чин збио| Плакате на бандерама у Косовској Митровици објавиле су списак стрељаних, на којима је и име мога оца, око Божића 1945. године. Међутим, није тако по књизи ”Земља стење а небеса ћуте” Војина Симића (тј. Милана Бојчевића), стр. 115, 116. итд. Аутор поменуте књиге вели да је ”стрељање извршено средином фебруара. Поп Радуле Божовић је у тој групи стрељан. Неколико пута је ишао на саслушање и сваког пута се враћао страшно крвав и изломљен. Само чудо, све је подносио стоички…”
”ПОНЕСИ СВЕТО ПИСМО…”
Где је ноћу извршена егзекуција, без редовног суђења|
Постоје две верзије. Прва, да је мој отац стрељан везан у оковима, да му је запаљена коса, брада и лице и да је са још једном групом убијених потпуно наг (фебруар месец), закопан у кругу касарне ноћу, на Баиру, данас јужни део Косовске Митровице. Друга верзија, да је тај ”чин” обављен у виноградима изнад Болнице, данас северни део Митровице. Том приликом присуствовао је и иследник са саслушања, који га је и лично ”оверио” пиштољем.
Како је стрељање извршено| Пошто су нам документа била недоступна, цитираћу поменутог аутора Војина Симића (Милана Бојчевића): ”ОЗНИ је било главно да открије поверенике и вођство Краљевског југословенског војног отпора у земљи, а нарочито у овом крају. Поп је увек ћутао као гроб (тада је имао 35 година живота), а ударце примао као награду својој идеолошкој делатности и постојаности. Најзад је дошла и велика ноћ његове смрти. Те сам ноћи био и ја на реду…”, 116. страна. ”Командир који је одређен за стрељање наређује: Скидај све, а ма све до голе коже, кожу ћемо им ми скинути пре стрељања”. ”Радуле од оца Јована Божовић”, проговори командир, ”спреми се”. ”Понеси Свето писмо да се препоручиш твоме Богу. Ко зна! Можда ће ти и помоћи, можда ће те и спасити! Поп Радуле сломљен с ногу, стесан на 45 кгр, сав модар и изубијан, под теретом робијашких ланаца изађе у ходник из ћелије и викну гласно, потресно и снажно, да се не само затвор проломи, већ и цела Митровица: О, Господе, уморна је душа моја, док не почине у Теби”, стр. 117.
”Поп Божовић је једини од окованих. Његов је ход пропраћен звеком тешких синџира… тада поп изговори једно снажно, као очајник, сливено као олово: Збогом”, стр. 117.
”Мало после тога, страшан и очајнички крик запомагања и јаукања допирао је до наших ћелија. То су неким женама упалили косе пре стрељања, како смо касније сазнали.” Али онај ко нас је с тим ОЗНИ-ним специјалитетом упознао, био је попов аманет: ”Пренесите свету нека зна, да су попу Радулу Божовићу запалили косу, браду и бркове после страшних мука у `ослобођеној` Отаџбини”, стр. 117.
”Изломљене и унакажене жртве пренете су на рукама до камиона, одведене на оближњи ћувик источно од касарне 24. пешадијског пука у Косовској Митровици и тамо стрељане. Плотуни спасења и освете стизали су до наших ћелија. Причао ми је после један очевидац партизан узбудљиво да је поп Радуле на стрелишту онако сможден тражио да му дозволе да каже своју последњу жељу. Уместо говора и грдњи, српски свештеник је узвикнуо: Живела слобода, живео Краљ, живео Дража! Кад је последњу реч изговарао, плотун га је пресекао, јер комунисти ни од самртника не желе да чују…”, стр. 118.
ЗАПИСНИК ОЗН-е
На крају, најтеже је питање, зашто је убијен један млад човек од 35 година живота, један српски свештеник, један Србин, лидер у свом крају, у Ибарском Колашину| Зашто је стрељан те исте године његов стриц (мој деда) Григорије Божовић у Јајинцима, крај Београда, велики предратни интелектуалац, књижевник и путописац, новинар и демократа|!|
Иза младог свештеника остало је шесторо деце (данас троје живих), удовица попадија без плате и пензије. (Овде с дужним поштовањем спомињемо Српску православну цркву, која је у оквиру својих могућности симболично помагала породицу). Власти у Ибарском Колашину после Другог светског рата и очевог стрељања конфискују нам породичну кућу и у њу смештају Станицу милиције, која ће ту остати више година без кирије и било какве надокнаде. Ми живимо у кући брата од стрица и носимо своју судбину достојанствено, стоички, мукотрпно и ћутке сви, осим сестре, завршавамо високе школе.
Да нас та уклета судбина и данас прати, после скоро 60 година, говори и чињеница да нико из очеве уже породице, чак ни унуци, није могао добити посао, или раније стипендију, у Ибарском Колашину.
Да не бих био субјективан, јер се ради о мом оцу, цитираћу иследника са преког суда и саслушања у К. Митровици. Записник о саслушању осумњиченог Божовић Радула на дан 19.12.1944. године у 16 часова у канцеларији органа ОЗНЕ К. Митровица (Примедба: поседујем копију са саслушања). Присутни су: осумњичени (Радуле Божовић), записничар (Милан Рашковић) и овлашћени истражни орган (Расим Черкез). Иследник: ”Изнесите од када сте и по чијем налогу прихватили да радите, тј. сарађујете са окупационим властима, као и да подржавате организцију ДМ|” Осумњичени: ”Као прво навео бих да нисам никада у свом животу, ни по коју цену радио противу свога народа и моје земље. Изгледа да сам овде доведен по нечијем хиру и самовољи. Зар је дошло време да се угледни и честити људи позивају и карактеришу као издајници и сарадници окупатора. Смешна је и помисао да је Радуле Божовић сарађивао са окупационим властима. Ако се ја позивам због Григорија Божовића, онда је то нешто друго. То је још један доказ да је све ово припремљено”, стр. 1. ”Поново наводим да нисам организовао никога ни по било ком основу за никакве покрете. Напротив, све оне који су се борили против окупатора и њихових помагача шиптара-балиста настојао сам увек да на било који начин и у свако доба помогнем”, стр. 2. ”Оружје сам имао зарад одбране од шиптара, никога нисам издао, нити шта радио против Срба”, стр. 2. Записника са саслушања. Итд. Материјал је необрађен и недоступан јавности. (Овде помињемо драгоцену књигу професора историје и потпуковника Жељка Зиројевића ”Невино стрељани на Косову и Метохији 1944\45. године”, у којој је обрађена судбина многих невино стрељаних, а међу њима је и име мога оца).
Из свега реченог и разговора са појединцима, живих учесника тог времена, види се да је стрељан један невин човек (не и једини); тада је са мојим оцем стрељан и војвода Тодор Добрић, из Брњака, Ибарски Колашин, као и многи други на Косову и Метохији и у Србији. Изгубио је свој живот бранећи своју земљу и свој српски народ. Оно против чега се он борио и дао на олтар свој живот, десило нам се 1999. године кад смо изгубили Косово и Метохију, а наравно и наш родни крај (Ибарски Колашин се налази у северозападном делу Косова и Метохије), кад смо пали у ропство и изгубили слободу.
Мој отац ни дан данас није рехабилитован (као ни многи други невино стрељани, уморени, осуђивани и хапшени).
Нама, његовој деци, и пријатељима који су га познавали, а знали су га не само Колашинци, већ и људи од Митровице до Новог Пазара и Равне горе, од Придворице до Приштине и Призрена, остаје мала утеха и велики понос да је погинуо часно, храбро и поштено, не укаљавши име своје, својих предака и Колашинаца.
Остајем захвалан ”Погледима” и његовом уреднику што ће, надам се, објавити овај текст у интегралном обиму и без скраћивања, који би био ПРВИ текст за задњих 60 година. (Истине ради напомињем да је ”Политика” објавила пре пола године неке делове из овог текста, променивши и наслов у форми ”Једна нерасветљена трагедија”, што је далеко од правог именовања истине). О Григорију Божовићу писали смо задњих десетак година у ”Јединству” и неким другим листовима; објавили у ”Јединству” избор из његових приповедака: три књиге и на неки начин је извучен после 50 година из ”бункера”. О мом оцу до сада нико нигде није смео, а нити хтео да публикује истину. Поменута књига Војина Симића (Милана Бајчевића) је објављена у Немачкој и Америци.
С поштовањем,
Проф. др Маринко Божовић
(БРОЈ 261, МАРТ 2004)
�� � ��` �� н од партизана.
Објашњење: У Влашком пољу, у брду Пескана, крај данашње бензинске пумпе ”Ера-петрол”, пред крај рата, и после рата, младеновачки удбаши су неподобне интелектуалце, угледне домаћине и друге неистомишљенике, преко ноћи одводили и стрељали. Приликом прављења магистралног пута, који повезује Младеновац са аутопутем у Малом Пожаревцу, из Пескане је коришћен песак за подлогу пута, и том приликом су пронађени бројни костури.
ДУБОНА
1. Петровић Божа, газда млина, одведен крајем 1941. године и убијен између Сенаје и Малог Пожаревца;
2. Вељковић Живко, из Горње Дубоне, сеоски кмет. Партизанска тројка лупала је ноћу на врата. Он није хтео да их отвори. Партизан Живко Башић пуцао је кроз врата и убио Живка на кућном прагу;
3. Марковић Стева, одвраћао људе да не ступају у партизанске редове. Причао о њиховим убиствима. Од партизана одведен за Младеновац и стрељан;
4. Шулић Мика, одведен са Стевом и стрељан у Младеновцу;
5. Хајдуквељковић Данило, сеоски газда, имао 50 хектара земље, потомак чувеног Хајдук Вељка. Данилов син Душан био је деловођа у Великом Орашју и велики антикомуниста. Партизани су тражили Душана, и једног дана, после прскања винограда, док је седео испред куће са комшијом Новаковићем, одвели су га Дража Марковић, Божидарка Дамјановић Кика, Мића Стојковић из Умчара, са сеоским комунистима, међу којима је било и рођака и комшија. Данило је одведен на информативни разговор. Тражили су да прокаже сина Душана. Пошто није хтео, камењем су му размрскали главу и оставили га крај пута на гомили камена. Приликом мучења, комшије су ноћу чуле како је Данило молио сеоске партизане да га не муче, већ да га убију. А мучили су га сеоски партизани и комшије Дика Новаковић и Милета Радовановић, а из пиштоља га је убио на крају мучења партизан са надимком ”Црвени” из Липа крај Смедерева. Данило Хајдуквељковић је сахрањен без главе, које није ни било, јер је смрскана камењем. Приликом сахране, сеоски партизани су били распоређени око гробља, чекајући да ухвате његовог сина Душана, али се он није појавио на очевој сахрани.
РАБРОВАЦ
1. Пантић Миливоје (1903-1941), убијен јула месеца испред своје куће. Убио га партизан са надимком ”Бановац”;
2. Павловић Живојин Дуда, спроведен у Аранђеловац, где га је заклао партизан са надимком ”Кореја”;
3. Вујић Миливоје, четник сеоске страже, убијен од стране партизана на раскрсници код Рабровачког језера.
ЈАГЊИЛО
1. Зека Колар, четнички симпатизер. Ухватили
га партизани, обесили за ноге о дрво и наживо одрали му главу. Касније је одсекли и бацили. Без ње је сахрањен у јагњилском гробљу;
2. Кнежевић Радоје, убијен 1945. године од шефа УДБЕ Максимовић Радована из Велике Иванче, који је после рата био шеф УДБЕ у Сремској Митровици. Радован, тражећи четника Бору Димитријевића у кући Радојевој, убије Радоја, док је Бора успео да побегне. Син Радојев Андреја, због скривања четника Боре, осуђен је на 14 година робије.@
(Број 259, октобар 2003)
ial CY��4.� h> �лић Жарко,
46. Јанковић Раденко,
47. Матић Милисав,
48. Павловић Драган,
49. Марковић Трифун,
50. Ђурић Мирко Мико,
51. Секулић Андрија,
52. Достанић Љубинко,
53. Јовичић Радоје,
54. Јешић Владе,
55. Живковић Илија,
56. Перишић Милисав,
57. Јанковић Милош,
58. Механџић Миладин,
59. Ристовић Ђорђе,
60. Илић Милош,
61. Рацковић Владислав,
62. Савић Константин,
63. Филиповић Константин,
64. Глишић Милутин,
65. Ђорђевић Миодраг,
66. Марковић Станимир,
67. Марјановић Славко,
68. Петровић Мијаило,
69. Миливојевић Миодраг – Мигула,
70. Николић Радојло,
71. Павловић Милорад – Миле,
72. Станојевић Миломир – Пињевац,
73. Илић Веселин,
74. Кабаница Јовиша,
75. Божовић Миладин,
76. Јанковић Милош из Речица,
77. Јелић Бошко,
78. Петровић Перо,
79. Петровић Михаило
80. Миливојевић Миодраг.
(Напомена: аутор чланка је питомац последње предратне класе Војне академије у Београду, потом равногорски официр на служби у Златиборском корпусу. Под комунистима је одробијао 20 година, у Сремској Митровици.)
(Број 259, октобар 2003)
