Борачки крш

25/03/2013

Милослав Самарџић

БОРАЧКИ КРШ

У роману ”Борачки крш” сви описани догађаји заиста су се одиграли. Све именоване особе, изузев Петровића и Торбића, заиста су постојале. Судбина две српске породице од средине 19. века до наших дана. Њихови чланови срећу се са историјским личностима: Дражом, Рачићем, Смиљанићем, Палошевићем, односно Ј. Б. Титом, Кардељом, Ђиласом, Дедијером… ”Неке сцене у роману су у тој мери аутентичне, да се читају као антологијске… Парафразирајући земљака Скерлића рећи ћу да би се и без воље аутора, ова књига сама написала. Отуда је потпуно умесна Емпедоклова примедба: ”Свет ће спознати онај који га мења”, а Милослав Самарџић овим романом то показује и чини”. (Из рецензије Зорана Милисављевића.)

Милослав Самарџић
«Борачки крш», роман
(одломци)
(…)

23.

Када је ослобођен Чачак, Мика Торбић и Миљко Петровић добише задатак да оду тамо и помогну у изградњи «народне власти». Четници су одмах кренули за Немцима, према Краљеву, остављајући у Чачку незнатне снаге, а комунисти урадише обратно: почеше да гомилају јединице. Мало по мало, и они узеше преко договорених педесет одсто управе у вароши. Најпре ставише под своју команду оно што им је највише требало: затвор. Ускоро затвор постаде претесан, па почеше да тамниче и по погодним подрумима.
Првих дана боравка у Чачку Миљко беше усхићен. На све стране комунистичке пароле, а нашла се и по нека слика вође свих комуниста света, генија над генијима – Јосифа Висарионовича Стаљина. Патроле партизана, налик онима из совјетске штампе, шетају градом и певају комунистичке песме. Чинило му се да је и народ срећан, да дели његово одушевљење. Како и не би био срећан, мислио је, кад је најзад добио своју, народну, власт.
Шта ће бити са четницима, са његовим братом од стрица поручником Драгославом Петровићем, са Лазаром и Марком, о томе није имао јасну представу. А није ни желео да је има. Незгодна питања гурао је у страну, у нади да ће се, некако, решити сама по себи.
Али једне ноћи, у соби на спрату зграде среског начелства, коју је делио са Миком, пробуди га нечији крик. Видевши да Мика лежи непомичан, помисли да сања. Окрете се на другу страну, кад, крик се понови. Седе на кревет. Сада му беше јасно да се Мика само прави да спава.
– Шта је ово? – упита га.
Устаде и Мика Торбић. Упали сијалицу, седе на кревет, понуди Миљка цигаретом. Са светлошћу сијалице, Миљко виде да Мика није ни спавао, већ да је само прилегао.
– Реакција, – рече.
Крици су се понављали, уз потмули одјек нечије вике.
– Како то мислиш?
– Класна борба, друже Миљко. Класна борба. Знаш како се у Церју каже: нема свадбе без меса. Е, тако, нема револуције без крви.
Миљко је то знао у теорији. Али, ни једно мучење, и ни једно убиство, он још није видео. За она силна убиства почињена те јесени, њему није имао ко да каже: народ није смео, другови нису хтели.
– Видиш, ти си нам један од најбољих теоретичара, – настави Мика. – Одличан си за рад са масама. Међутим, партија сматра да нећеш постати прави комуниста док се и лично не обрачунаш са народним непријатељима и издајницима.
Миљко је седео и пушио. Збуњен, а још бунован, није разумео Микине речи.
– Партија сматра да то мора бити ноћас, – рече Мика.
Миљко се расани тек на ове речи. Разрогачи очи, отвори уста.
– Немој ништа да ме гледаш. Ти знаш да сам ти ја увек чувао леђа. И ово сад покушао сам да објасним друговима. Али, директива је директива.
Миљко је и даље седео без речи. Мика устаде и даде му знак да пође за њим. Сиђоше у подрум. Миљко најпре угледа окрвављено лице неког старијег човека, право наспрам врата. Руке му везане за куке, испод таванице. Ноге савијене у коленима. Стропоштао би се кад би га одвезали. До њега, исто тако везан, и крвав, један крупан сељак. Подсети га на Марка и Лазара, по стамености, погледу и брковима. Закључи: он не би пао кад би га одвезали.
Тек онда Миљко угледа Милана Бату Јанковића. Познавао је, из Београда, и њега, и његову сестру Милку, и њиховог брата Душана. Само Душан није био комуниста и с њим су се често свађали. Душан је читао левичарску литературу коју су му давали, али и часопис «Идеје» Милоша Црњанског. Већ на сам помен Црњанског комунисти би скакали као опарени. Говорили су да је грађански, буржоаски, десничарски и националистички писац и новинар. У детаљну расправу са Душаном нису улазили, јер, заправо, они «Идеје» нису ни читали. Миљко је најпре веровао да је то због тога што су «Идеје» безвредне. Однекле, сумња поче да га обузима и по овом питању, и он помисли да је прави разлог у ствари тај што се сви боје да буду виђени са таквим новинама у рукама.
Бата Јанковић је био сав зајапурен, кошуља му раздрљена. У руци држи неку мотку.
– Добродошао, друже, у прве редове борбе против реакције, – рече, превише гласно, Миљку.
Миљко се већ био навикао на Јанковићев прегласан говор. Сваког дана, и кад би био сам, он би из чиста мира почео да извикује своју омиљену паролу: «За кога? За Стаљина! За кога? За партију!»
– Гледај свог старог друга! Гледај и уживај! – викао је, и даље, Јанковић.
Са стола он узе рукавицу црвене боје, са исеченим прстима. Навуче је лагано на леву руку. Онда узе повећи чекић, одмери га у левици.
– Српа немам, али три симбола су довољна: црвена рукавица, лева рука и чекић. Зар не?
После наглог буђења, Миљко сада паде у неку врсту полусна, изазвану неверицом, изненађењем, страхом. Гледао је како Јанковић одмерава ударац до главе човека наспрам улазних врата. Замахну, удари. Крв и мозак прснуше по зиду. Тело задрхта, па се умири. Миљко угледа црвену рукавицу испред носа, испружену Јанковићеву руку, исколачене очи. Мисли му разбистри поглед оног сељака. Стајао је пред њим, са црвеном рукавицом и чекићем у левој руци. Јасно је чуо да му сељак говори:
– Удри, синко, слободно. Ја сам свој живот одавно искупио. Убио сам три Турчина, пет Аустроугара, шест Немаца, осам Бугара и пет Шиптара. То што знам. А оно, кад убацим бомбу у ров, ко зна шта ту бива. Ал` да је пао само по један на сваку бомбу, онда, то ти је барем још десет.
Миљку се учини да речи ове старине ударају теже од Јанковићевог чекића. Он њега, Миљка Петровића, сматра непријатељем, исто као и Турке, Аустроугаре, Бугаре, Немце и Шиптаре! Проста, сељачка, логика: сви они, као и сада комунисти, хтели су да га убију. Сељак рече још нешто, али Миљко чу само далеко, и све даље, мумлање, као из бунара. Сруши се на под. Јанковић хитро узе чекић и уби сељака, без рукавице.
– Ово стављам на партијски састанак! – рече Мики Торбићу.
Мика Торбић упрти Миљка на леђа и однесе га у собу.

(…)
34.

Шеснаести новембар 1941. године. Још није свануло. На Равној Гори, крај ватре, доручкују официри Церског и Гружанског четничког одреда. Поручник Драгослав Петровић испод ока загледа имењака, капетана Драгослава Рачића, команданта Церског четничког одреда. Изашао је на добар глас, по јунаштву и вештини. И он је из Груже, рођен је у Годачици, али служба га је одвела на другу страну. Крупан човек. Оштар поглед, моћан глас. Војска га слуша беспоговорно. Делују уиграно. У рату су непрекидно четири месеца. У августу против усташа и Немаца у Босни, у септембру и октобру против Немаца у Мачви и Подрињу, а сада против комуниста. Драгослав је млађи, и по годинама и по чину, и не усуђује се да пита оно што га копка. Али, упита Смиљанић:
– Добро, Рачићу, шта ти би тог четвртог новембра? Зашто нисте сатрли комунисте? Знао си, сигурно, ко су и шта су.
Рачић одговори рутински. То су га многи већ питали. И на рапорту је био, код Драже.
– Знао сам, јакако. Али сам се у неким стварима преварио. Шта има, рекох, војска да се бије са бандитима. Рачунао сам да ћемо их похватати без борбе. Па да раздвојимо жито од кукоља. Ко је за уза зид, да се стреља. Ко није, да не страда улудо. Гледали смо их два месеца, и они заиста ништа војничко не показаше. Од Немаца беже као зечеви, наш свет убијају мучки.
– Тачно тако. У чему си се, онда, преварио?
– Потценио сам њихову мржњу.
– Зар ниси видео како убијају? Касапе људе, мрцваре.
– Видео сам. Али, то сам видео и код усташа, па смо их лако тукли.
– А зашто и комунисте нисте лако потукли?
– Зато што су усташе Хрвати и Турци, а комунисти Срби. То јест, има међу њима доста Срба.
– Испада, Рачићу, да српска жандармерија не треба да постоји, пошто су скоро сви разбојници у Србији – Срби.
– Прва ствар, ја нисам жандарм. Друга ствар, рачунао сам, нису ни они сви разбојници. Има међу њима заведене омладине. Због те заведене омладине врзмале су ми се по глави речи «братоубилачки рат». То су подмукле речи. Кад непријатеља називаш братом, не можеш против њега ратовати. Јер, брат ти није непријатељ, што значи да ти ни непријатељ није непријатељ. Зато ми и изгубисмо кад они нас нападоше, изнад Ужица. Сами себе смо поразили, с том конфузијом у главама. Кад видесмо како они урличу, како кидишу, ни то нам не беше довољно. Отрезнисмо се тек кад паде крв. Погибоше ми војници, мени поверени, моја деца. Тад сам схватио: чим је рат, то није братоубилачки рат, већ само рат, као и сваки други. Кад сам све ово испричао Чичи, на рапорту, он ми рече: «То су комунистички трикови. Нападају нас, а организују митинге и пуштају пароле против братоубилачког рата, да би нас на тај начин паралисали. Забрањујем термин братоубилачки рат, изузев у пропаганди против комуниста».
– Да. Уосталом, број наших војника који заиста имају браћу у комунистичким редовима, мизеран је. У нашем одреду имамо само један такав случај. Код њих је брат од стрица поручника Петровића.
– На жалост, – рече Драгослав.
– Из домаћинске куће је, али изметнуо се. Иначе, подела је добра: код њих олош, код нас домаћинска Србија, – настави Смиљанић.
– Ако имаш проблема с тим, можемо те пребацити у позадину, – рече Рачић Драгославу.
– Хвала, господине капетане, али не брините. Биће све у реду. Као што сте и сами рекли, ако тако размишљамо, унапред се осуђујемо на пораз. Онда ће тај олош, коме се мој несрећни рођак прикључио, уништити и народ и државу. Заклели смо се краљу и отаxбини и бранићемо краља и отаxбину, – одговори Драгослав.
Наду, да ће Миљка ухватити живог, остави за себе.

35.

Батаљони постројени по влажној ливади. Официри иду од војника до војника и загледају оружје, опрему и униформе. Требало би што-шта заменити, али нема се откуд. Ипак, пушке блистају.
Кад прођоше кроз стројеве, команданти батаљона и командири чета стадоше са стране. Поручник Војислав Туфегџић, Рачићев помоћник, издвоји се напред, по средини, заузе став мирно и викну:
– Мирно! На десно рав-најс! Мирно!
Окрете се војнички, налево, и стројевим кораком приђе Рачићу:
– Господине капетане! Церски четнички одред и Гружански четнички одред спремни за смотру! Стање: ратно!
Рачић отпоздрави и рече гласно:
– Врло добро!
А онда додаде, тише:
– Командујте на месту вољно.
Рачић, Туфегџић, Смиљанић и Драгослав кренуше дуж стројева. Загледају војнике. Понеког питају нешто. Кад обиђоше и последњи ред, стадоше испред. Туфегџић поново командова мирно, на десно равнајс и мирно. Тишину проломи Рачићев баритон:
– Помоз Бог, јунаци!
– Бог ти помого! – две хиљаде гласова слише се у један.
Кад се одјек изгуби, Туфегџић командова на месту вољно. Онда Рачић поче:
– Јунаци! Трећа је недеља како се боримо против новог непријатеља, подмуклијег од свих других наших непријатеља. Против комуниста. Други непријатељи, док кидишу на нас, не довикују из ровова да су нам браћа. Комунисти, напротив, вичу да су нам браћа, а кољу без милости. Последње у низу њихових зверстава је ликвидација рањеника Јеличког и Љубићког четничког одреда. Затекоше, несрећнике, у Горијевици, и поклаше без милости.
Јунаци! Не зову они нас браћом, зато што нас браћом уистину сматрају. У комунизму браће и нема, има само другова. Него нас зову браћом да би нас преварили, да би нас успавали и као јагњад поклали.
Јунаци! Може бити да неко међу вама уистину има свог брата Каина у редовима комуниста. Ако има, спашћемо га од судбине Авељове. Нека иступи, нека не иде у ову борбу. Показаће се у борбама против других наших крвника.
Рачић застаде, поче да загледа стројеве. Нико не иступи. Онда продужи:
– Јунаци! Браћо! Док смо се ми носили са Немцима, комунисти су у позадини оснивали своју такозвану народноослободилачку војску и своје такозване народноослободилачке одборе. Хтели су прикривено да освоје власт и спроведу своја терористичка начела. Хтели су совјетију у сред Србије. Да свргну краља, да оскрнаве цркве, да поубијају домаћине. Али, преварили су се у једноме. Мислили су да ће нас Немци уништити, па да они добију све на готово. Кад су видели да смо ми јаки, да нам Немци не могу ништа, зарише нам нож у леђа. Е, сада, браћо, сада им окрећемо груди јуначке. Сада ће видети црвени бандити чија мајка црну вуну преде.
Јунаци! Напред у победу!
Живели Четнички одреди Југословенске војске!
– Живели! – загрмеше четници.
– Живео краљ!
– Живео! – одјекну, поново, низ планину.
Стројеви се претворише у колоне и кренуше низбрдицом. Онда се предње колоне развише у стрелце. Зачуше се усамљени пуцњи и рафали. Претходнице размењују ватру. Хук борбе јача. Безброј експлозија сједињује се у једну, као да ври у неком великом лонцу. Чете се пребацују напред, једна под заштитом друге. Опет се зачуше усамљени пуцњи и рафали, док с друге стране не одјекну:
– Напред, другови!
Из мноштва грла зачу се: Ћура!» и партизани изјурише из шуме.
– За мном, браћо! – надјача све Рачићев глас.
Потрчаше и четници. Њихови правилни стрељачки стројеви налетоше на згомилане партизане. Чело у чело, кост у кост. Севају кундаци, боду бајонети. Хватање за гуше. Ужасни крици и роптаји.
Најзад се све смири. Остатак партизана замиче у шуму. Мртви прекрили поље, сваки лежи другачије. Болничари обилазе рањене. Заробљеници, у једној јарузи, дрхте. Драгослав најпре обилази њих. Тражи Миљка. Али, не нађе га.
Сутрадан, Церски и Гружански четнички одред напредују даље, према Чачку. И тако још два дана. Партизани пружају све слабији отпор.
Рачић сваког дана разговара са Дражом, пољским телефонима. Четвртог дана доби наређење да се заустави и утврди положаје, јер су комунисти затражили примирје.
– Господине пуковниче, да ли је то опет иста прича, – протестовао је Рачић.
– Не, нипошто. Овога пута у питању су Немци. Поново крећу, до сада највећим снагама. Имају намеру да обухвате и нас и комунисте. Ваш задатак је следећи. Остаћете пред комунистима до последњег часа, да не уоче нешто сумњиво. На наш знак нагло ћете се повући у планине, тако да се комунисти нађу директно према Немцима. Нека једном већ виде како то изгледа. После ћете са својим одредом отићи преко Дрине, а Гружански одред нека се врати на свој терен.

36.

Новембарска дуга ноћ. На положајима, северно од Чачка, Церски и Гружански четнички одред чекају знак када ће се извући из маказа, чије једно сечиво граде комунисти, а друго Немци.
Официри прекраћују време свакојаким причама.
Поручници Драгослав Петровић и Војислав Туфегџић углавном слушају. Најмлађи су.
Резервни поручник Јанко Туфегџић, Војислављев брат од стрица, исти је по чину, али старији по годинама. Немирне црне очи, пуне ватре, и као угаљ црна коса. Приче су његово поље. Он је новинар и песник.
У поезији се окушао још један резервни поручник, јеромонах Георгије Бојић, доратни игуман Манастира Троноша. Али, он је ћутљивији и скромнији од Јанка. Монах и под реденицима. Рачића је најпре освојио топовима, које је склонио и сачувао априла месеца. Немци су убијали и за нађену пушку, а камо ли за батерију брдских топова. Георгије се, међутим, судњега дана није бојао.
Смиљанић се једва уздржава да покрене своју омиљену тему: спиритуализам. Не зна како ће Георгије реаговати. Веровао је да ће решити његове двоумице, али, питао се, по коју цену. О спиритуализму је почео да размишља уз дела Виктора Игоа. Велики писац и пријатељ Срба уведе га, неприметно, на опасан терен. Онда страшна 1941. година учини своје. Уосталом, и Виктор Иго се окренуо призивању духова после тешких искушења, када му је преминула ћерка Леополдина и када је прогнан из отаxбине. Спиритуализам је називао Библијом будућности и није га се одрекао ни када је у Паризу дочекан на ловорикама, 1870. године, после свргавања Наполеона Трећег и пада Другог царства.
Смиљанић би дао све на свету да му Георгије, ове вечери, одговори на питање: колико су стварни, а колико плод уметникове маште, Игоови описи призивања мртвих и разговори са њима?
Реши да заметне разговор о «Богородичиној цркви у Паризу», у нади да ће се, некако, доћи и до «Призивања духова у Џерзију». Али, Јанко одмах окрете причу на Игоов чланак «За Србију»:
– Поур ла Сербие! Поур ла Сербие! Када бих се ја питао, сваки Србин би научио овај чланак напамет. Чујте, господо, и почујте, речи писца над писцима: «Постаје неопходно да се пажња европских влада скрене на један наоко тако сићушан догађај да га те владе, изгледа, ни не запажају. Ево тог догађаја: убијају један народ. Где? У Европи. Постоје ли за то сведоци? Постоји један, а то је читав свет. Виде ли то и владе? Не.» Зар није, господо, и после толико времена, све исто?
– На жалост, јесте. Али, бојим се да ћемо, господине поручниче, на тај начин опет покренути причу о политици.
– У реду. У реду. Изволите о књижевности.
– Има ли блиставијег описа човекове колебљивости, него што га је дао Иго у «Јадницима»? – настави Смиљанић.
– Бога ми, тешко. Жан је савршен лик, – одговори Јанко и замисли се.
– А шта мислите о «Призивању духова у Џерзију»? – упита Смиљанић изненада.
– Тешко питање, господине капетане. Али, ту је отац Георгије.
Сви погледаше у Георгија. Он обори поглед и поче да провлачи руку низ браду.
– Да ли је могућ разговор са мртвима? – упита нестрпљиви Јанко, на Смиљанићево, једва прикривено, одушевљење.
– Јесте, – поче отац Георгије, али га Јанко прекиде:
– Јесте?
– Јесте. Човеку умире тело, док душа човекова, његов дух, живи вечно.
Наста тишина. Ћути и Јанко.
– Да ли бисте нам, оче, рекли нешто више о томе? – упита Смиљанић.
Георгије поче лагано:
– Дохватили смо се велике теме. Спиритуализам, односно спиритизам, занима људе од давнина. Реч је, дакле, о веровању да се душе умрлих могу појавити у нашем свету, овоземаљском, и да, у тој прилици, ми са њима можемо разговарати, било непосредно, било преко посредника, такозваних медијума.
Георгије направи паузу. Прекиде је Смиљанић:
– Какав је став наше вере о томе?
– Свете књиге дају низ примера разговора овоземаљских људи са светом духова. Нови завет казује да су се анђели јавили Аврааму и Јакову и другим праведницима. Јосифу и пастирима анђели су најавили рођење Христа. Свете књиге, такође, сведоче и о јављању демона.
– Колико сам разумео, оче, то је кључно питање: како се може знати да ли ће бити призвани анђели, или демони?
– Да. А то питање у себи садржи и одговор, који гласи: док траје човеков овоземаљски живот, док је душа у телу, покушаји ступања у свет духова су штетни. Због тога свети оци такве покушаје забрањују.
Георгије поново заћута, замишљен. Смиљанић упита:
– Можете ли, оче, објаснити то мало подробније?
– Кад човек покушава да уђе у свет духова, он у ствари жели да управља њиме. Односно, жели да узурпира Божанску благонаклоност. Та гордост је грех, а грех условљава улазак у свет злих духова, демона, а не у свет анђела и душа покојника. С друге стране, замислимо могућност да се неком добром човеку уместо демона јави анђео. Реците, постоји ли тако савршени човек, који би достојно прихватио јављање анђела? Свети оци кажу: не постоји. Тај добри човек постао би горд. Више не би био добар, већ охол, и уопште, грешан.
Нову паузу прекиде Јанко:
– Ех, кад би нам се јавио Карађорђе!
– Драги мој Јанко, нема потребе за тим. Наши преци живе у нама.
– Који ли преци живе у оним црвеним изродима!
– Борба између добра и зла вечита је.
– Него, оче, који су твоји омиљени писци?
– Поред светоотачке литературе, најомиљенија су ми Николајева и Јустинова дела.
– Коју Јустинову књигу бисте ми препоручили? – упаде Смиљанић.
Није био задовољан што је Јанко променио тему, али, бојао се да ће изазвати позорност ако јој се врати. Чинило му се, сем тога, да му је корисније да размисли о Георгијевим речима, него да поставља нова питања.
– На жалост, није објављена ни једна књига оца Јустина.
– Како је, молим вас, могуће да један такав теолог нема објављене књиге?
– Ех, како. Знате да је забрањиван и Јустинов часопис «Хришћански живот»?
– Чуо сам. Али, како је црква на то реаговала?
– На жалост, и неки људи из цркве нашли су се на погрешној страни. Да нису, часопис не би ни био забрањиван.
– Да ли је могуће!
– На жалост, да. Али, много је часописа са његовим чланцима. Кад узмогнете, потражите у библиотекама часописе «Вера и живот, «Духовна стража», «Светосавље», «Богословље», «Жички благовесник». Има их још, али биће довољно ових неколико.
– Господине капетане, који је Ваш најомиљенији писац? – обрати се Драгослав свом имењаку, Рачићу.
Рачић се усправи:
– Мени су најдражи руски класици, господине поручниче.
Направи паузу, али не издржа дуго љубопитљиве погледе. Настави:
– Знате, ја сам доживео велику личну трагедију, после које сам уточиште потражио, и нашао, у књигама. А нема бољих, за то, од руских класика. Толстоја и Достојевског, пре свега. Њихове књиге потпуно вас обузму.
– Претпостављам да Вам је на првом месту «Рат и мир», као и многим нашим официрима, – прекиде Драгослав нову паузу.
– Није, већ «Ана Карењина». Наравно, сви смо читали «Рат и мир». Али… – Рачић не доврши мисао.
Драгослав се претворио у уво, док је Смиљанић престао да мисли на спиритуализам. Ипак, не усуђују се да поставе питање. Јанко то виде, па им се обрати:
– Ако да Бог живота и здравља, после рата латићу се пера и написаћу роман према животној причи нашег капетана Рачића. Љубавна прича, драма, заправо. Надам се да ће ми тада, у име уметности, капетан испричати и неке детаље. За сада, господо, могу вам рећи само укратко. “ерка помоћника бана Дринске бановине, касније и бана, знаменитог господина Михаила Кречковића, најлепша Сарајка, лепа и прелепа Верица, заљуби се у стаменог официра, тада потпоручника, Драгослава Рачића. Али, не дају банови своје ћерке тако лако официрима. Не дају ни по коју цену, јер су заборавили да љубав цену и нема. Верица узе пиштољ свог драгана, стаде пред родитеље, упери оружје у слепоочницу, и вели: «Или он, или збогом животе». Одговор, господо, знате. Венчање из снова, живот као у бајци. Задржао бих се на посетама гробу Николаја Николајевича Рајевског и цркви Свете тројице у Горњем Адровцу. Честим, док су Верица и Драгослав живели у Алексинцу. Верица је себе безброј пута видела у улози Ане Карењине и Драгослава као грофа Вронског, алијас пуковника Рајевског. Захваљивала се Господу што њена забрањена љубав није доживела тако трагичан крај. Али, изненада, Верица се разболе. Безазлено, додуше. Безопасна болест. Оде на рутинску операцију. Нико није слутио зло. Међутим, она се није пробудила. Бол и непребол. Драгослав се више није женио.
На почетку приче, сви су загледали час Јанка, час Рачића. Онда, као по команди, стадоше обарати погледе. Тишину прекиде Рачић, у страху да ће чути питање које је сам себи безброј пута постављао: мора ли крај, ипак, бити трагичан? Рече:
– А како ви, господо, доживљавате Достојевског?
– Захваљујући Достојевском, ја сам први пут чуо за нашег драгог песника Јанка Туфегџића, – прихвати Смиљанић.
– Охо-хо! Како то? – изненади се Јанко.
– Ето, наиђем пре једно пет-шест година на неке смешне комунистичке новине. НИП, НИК, тако некако.
– НИН. Недељне информативне новине.
– Да, да! Тамо, видим, пљују комунисти Достојевског, Прокофјева, Драгишу Васића, Милоша Црњанског, Јустина Поповића и – Јанка Туфегџића. Помислим, ко ли је овај човек? Чиме ли је заслужио место у овако високом друштву.
– Хвала, господине капетане. Само, нису том приликом пљували по Достојевском, већ по Толстоју.
– Да, да. Толстојево реакционарство! Толстојево малограђанско схватање морала! У праву сте, господине поручниче.
– Да ли вам је познато, господо, да је отац Јустин Поповић написао докторску тезу о Достојевском? На жалост, тај докторат није прихваћен, – рече Георгије.
– А ко се усудио да га не прихвати? – упита Смиљанић.
– Оксфорд. Знате, Јустин је због бољшевика морао да напусти Духовну академију у Петрограду. Пријатељ и негдашњи професор са београдске богословије «Свети Сава», јеромонах Николај Велимировић, позвао је Јустина да настави студије у Лондону. Јустин је предано радио, али, оксфордски професори одбацише његову докторску тезу «Филозофија и религија Ф. М. Достојевског». Нису прихватили критике западног схватања хуманизма. Јустин, пак, није пристао да ту критику ублажи. Докторат је стекао две године касније, у Атини.
– Забринули сте ме, оче, – каза Смиљанић.
– Чиме, молим Вас?
– Видите, 1876. године највећи француски писац објављује чланак «За Србију», а руски пуковник Николај Николајевич Рајевски гине за Србију. Док сада, 1941. године, нема на мапи ни француске, ни руске државе. Остала нам је нада у Британце, који су један сасвим, сасвим други свет.
Опет мук. Нико не нађе реч ни за, ни против. Најзад се Рачић обрати Јанку:
– Хајде, Јанко, да моји Гружани чују песму «На Церу».
Он га погледа захвално. Рече:
– Господо, ову песму спевао сам прошлог месеца, на Церу, као што јој и име каже, док смо се, као и наши стари некада, тукли са Немцима.
Онда устаде, намести лице као да држи песничко вече на Коларцу, и поче:
Ноћ звездана врх бездана,
међу тамно Церје слази,
Бескућниче с Рајне пази,
овуда се не пролази.
Ту ми с вуком другујемо,
На планинској уској стази,
И са песмом умиремо,
Овуда се не пролази.
Ту се блузе твоје плаве,
Лобања се сунцу плази,
Из костура ничу траве,
Овуда се не пролази.
Ниси пит`о старе своје,
Па ти нога дрско гази,
Овде наше чете стоје,
Овуда се не пролази!
– Браво, браво! – огласише се Смиљанић и Драгослав, уз аплауз, осврћући се према поносним лицима официра из Церског одреда.
Онда Смиљанић додаде:
– Свакако сте чули нову народну песму: «Над Краљевом жива ватра сева»?
– Како да не! Врхунски десетерац. Остаће навек међу Србима, – одговори Јанко.
– Песма позива на освету Симе, који је пао од Немаца, а не и Дерока, кога мучки уби банда партизана. Народни певач је, како изгледа, био расположен као капетан Рачић оног фамозног четвртог новембра.
– У праву сте. Песма је и настала у то доба. После смо преломили. Остаде, ето, сведочанство да смо и ми, војници, преживљавали исто што и народ, – рече Рачић.
– Мора тако бити, господо, – прихвати Јанко. – Ми смо народна војска. Следимо глас народа. А народ се већ поново огласио, већ је пресудио комунистима. Јесте ли чули, Смиљанићу, најновију народну песму: «На планини, на Јелици»?
– Нисам.
– Е, онда чујте и почујте. (…)

(…)

38.

Планина Златар, половином децембра 1941. године. Миљка Петровића не држи место. Мало-мало па изађе из колибе и хода нервозно по пртини. Блед, очи упале. Безвољан.
Али, Миљко се више не разликује од својих другова. Сада су сви као он. И сви мисле о једном: шта би?
Ужичка република, како су је звали, чинила им се као сан. Нестварна, далека, као и Совјетски Савез. У магновењу, Миљко се пита: да ли је уопште постојала?
Он није веровао, попут других, да ће падобранци Црвене армије стићи за пар седмица. Али да ће доћи ускоро, у то није сумњао. Уосталом, и Кутузов је сломио Наполеона прве зиме. Један тако велики војсковођа као што је друг Стаљин, и једна тако велика армија, прва народна армија у историји света, свакако ће се одбранити брже од Кутузовљеве ненародне војске, произишле, не чак ни из капиталистичког, већ из феудалног режима. Не, не, другачији исход није могућ, сем брзе и велике победе.
Изненада, уместо Црвене армије наиђе немачка војска. Чувши да су Немци близу, Миљко се није уплашио. Чинило му се, те вечери, да се и Мика Торбић добро држи.
– Разбићемо нос фашистичким хордама. Већ смо им нанели тешке губитке, – рекао је Мика, пред починак, оживљавајући код Миљка негдашњи ауторитет.
Сутрадан, док је одлазио на партијски састанак, Миљку су још одзвањале у ушима Микине речи. Али, у холу не чу уобичајени жамор. У очима другова потражи одушевљење, које је видео када су кретали у рат против четника. Не нађе га. Онда поче да тражи јунака над јунацима – друга Црног. Он је седео у првом реду, с болном гримасом. Још се није опоравио од ране задобијене у јуришу на четнике, код Пожеге. Кад виде друга Тита, Миљко се коначно сломи. Упутио се право код друга Црног, пита га нешто. Миљко и не разумеде шта. Глас друга Тита није био разговетан ни када се добро чуо. Сада, то је више било шаптање. Блед, изгубљен.
Тек кад је састанак окончан, Миљко схвати да плана одбране и нема. Заправо, да нема одбране. Повлачење уз Златибор без реда. Немачка авијација туче немилосрдно. Немачка пешадија, коју је Миљко први пут видео, никако да стане. Тамно зелени шлемови и униформе израњају са свих страна. Миљку душа у носу. Последњим атомима снаге истрчи на брег. Падне у снег, погледа доле, кад, Немци су опет ту. Као да су тек пошли. Онда уз још један брег. И опет исто. Тада Миљко виде како Немци убијају заостале другове. Рутински испале по један метак у свакога. Као да то нису људска бића. Дум-дум-дум. И иду даље. Машина.
Предвече, после ко зна колико брегова, Миљко лежи у снегу и чека судбину. Ноге издале. Нема даха. Глава празна. Не мисли чак ни на Лепу. Готово. Тачка. Крај.
Учини му се да сања Мику и сети се Лепе. Би му криво: зар он да му се јави у последњем сну.
Али, Мика га шутну јаче и он се прену. Не сања.
– Ајде, ајде, дижи се!
Одгега се до шуме. Мика распоређује групу партизана иза борова.
– Другови! Овде се бије одлучна битка за спас Ужичке републике. Нема одступања!
Онда настави:
– Нас двојица организоваћемо одбрану на оној коси десно. Ти, преузми команду! – рече једном партизану.
Пођоше десно. Иза једног шумарка Мика повуче Миљка узбрдо. Он иде за њим. Пада и устаје. Најзад рече:
– Не могу више.
– Добро је, доста смо одмакли, – каза Мика и опружи се крај њега.
Миљку се тек тад разбистри глава.
– Нисмо отишли десно?
– Десно, лево, свеједно је.
Разговор прекиде пуцњава. Погледаше доле. Немци су полако заокруживали групу партизана коју је Миљко оставио.
– Намерно си то урадио!
– Шта? – упита Мика смирено, палећи цигарету.
– Наместио си их да изгину!
– А како бисмо се ти и ја извукли? – узврати Мика пошто изби дим.
– Не могу да верујем!
– Шта не можеш да верујеш, шта! Хоћеш да те Немци убију? Изволи! Ко ти брани.
Миљко ућута. «Каква животиња», помислио је, али није смео да изговори. Од тада, Мику Торбића је често, у себи, називао животињом. «Ево је она животиња». «Шта ли смишља ова животиња?» «Животиња над животињама!»
Кад се смрачи Немци застадоше. Мика и Миљко продужише до Краљевих вода. Напунише чутурице на чесми краља Александра Обреновића. Мика пљуну на гроб Мијајла Јевремовића. Миљку се вратише ружне успомене из времена агитације по златиборским селима.
У вилама изнад чесме јаучу рањеници. Нема довољно лекара, нема лекова, нема ни завоја. Мика и Миљко заноћише на неком тавану. Мика хрче, Миљку се чинило да није ни тренуо. Не би могао да спава ни да се нису чули јауци рањеника. Осињак у глави.
Ујутру, Миљко се придружи болничарима. Заборавио да му је то други дан без хране. Помаже. Теши.
Наједном, поново пуцњи. Бат корака. Улази један партизан:
– Друже, покрет!
Рањеници зајечаше још више.
– А ми?
– Женевска конвенција забрањује стрељање рањеника, – рече онај партизан.
Миљку се окреће соба. Видео је да Немци убијају све редом. Зна: за пола сата овде неће бити живих. Неко га вуче за опасач и гура испред себе. Он носи последњи поглед престрављених рањеника. Не зна да ли бунца, сања, или размишља. Каква смо ми војска? Ко смо ми? Шта смо ми? Ужасну га мисао: није видео ни једног мртвог Немца! Безброј мртвих партизана, а ни један Немац! Како је могуће? Јесу јаки, пред њима се повлачила и Црвена армија. Али, да не падне ни један! Шта се дешава?
Овог дана, на Златару, Миљкове немирне мисли прекиде Мика Торбић.
– Ствар је поверљива. Из Централног комитета, – рече партизанима у колиби и они изађоше.
Миљко се мршти, као и сваки пут кад чује ове речи. Први пут кад их је чуо, уозбиљио се, осетио се важним. Партизани једва изнели неке сандуке до колибе, а Мика оставља само њега. Значи, ипак је у Централном комитету на добром гласу. Стоји поносан поред Мике, док он отвара један сандук. Мика одложи неке папире, стави крпу на сто и поче да вади пршуту, сланину, сир, кајмак, проју, лук. Миљко не обраћа пажњу, чека да види шта је на дну сандука. Али, Мика седе за сто и поче да једе.
– Ајде, бре, шта гледаш. Наићи ће неко!
Миљко не може да верује. «Животиња, животиња», понавља у себи, али ћути.
– Добро, бре, мали, `оћеш ли да једеш или нећеш? За пет минута затварам сандук, па ти види.
Миљко је био гладан као вук, али није могао да једе. Чекао је да батаљонска кухиња свима подели скромно следовање. Ипак, од следеће прилике није одбијао Микине понуде.
Пошто се наједоше, Мика Торбић извади из торбе хрпу папира и рече Миљку да направи сажет извештај. Запали цигарету и изађе.
Миљко погледа у папире. Извештаји партизанских одреда о стању после катастрофе. Чита без даха.
Космајски партизански одред. Од 400 бораца, на Златар стигао 121. Избачено из строја и побегло кућама 272 борца. Дисциплина марша, морал, чврстина командног кадра – слаби.
Посавски партизански одред. Од пет батаљона, јачине 1.000 бораца, укупно стигло 187 бораца. Остали избачени из строја и побегли кућама. На путу морал слаб, још 11 дезертера. Вера да испита случај деморализаторске улоге две девојке.
Чачански партизански одред. Од 1.100, стигло 227 бораца. Избачено из строја, побегло кућама и изгубило се 873 борца.
Ужички партизански одред. Од четири батаљона, јачине 600 бораца, стигло је њих 380. Избачено из строја, побегло кућама и изгубило се 200 бораца.
Копаонички партизански одред. Од три чете, јачине 240 бораца, стигла су 32 борца. Остатак изгинуо у борби са четницима.
Поморавски партизански одред. Од четири чете, јачине 120 бораца, стигло са Крагујевачким партизанским одредом свега 18 бораца; избачено из строја и побегло кућама 102 борца.
Миљко задрхта кад наиђе на извештај о Крагујевачком партизанском одреду. Свега, на лицу места, стигло је 118 бораца; 332 борца погинуло, побегло кућама и погубило се.
Скупи снагу да погледа извештаје о још два одреда из ближе и даље околине Крагујевца.
Први шумадијски партизански одред. Од три батаљона, јачине 450 бораца, у село Радојину стигло 100. Дисциплина на целом путу лоша.
Други шумадијски партизански одред. Од три батаљона, јачине 450 бораца, укупно стигло 170. Избачено из строја и побегло кућама 280. Морал доста слаб.
Опружи се на сламарици. Покри лице рукама. Схвати да су гласине о страшним губицима скојеваца тачне. Зајеца.
Пред рат, Комунистичка партија је у Крагујевцу имала 101 члана и још око 160 скојеваца. Миљко је знао да је у великим партијама и нестраначким организацијама чланство знатно бројније. То је сматрао разумљивим, јер су се комунисти налазили ван закона. Да није терора ненародног режима, мислио је, комунисти би сигурно освојили власт у Крагујевцу, као на општинским изборима 1920. године. Оно што није могао да разуме, то је да чланова Комунистичке партије и Савеза комунистичке омладине готово да нема у радничкој класи. У граду се налазила највећа фабрика на Балкану. У њој, од комуниста и скојеваца ни трага, ни гласа. Било их је у фабричкој школи, али, то нису радници, већ ђаци. Партија је на све начине покушавала да продре у радничку класу. У Крагујевац су доведени одабрани пропагатори са свих страна, од Хрватске до Македоније. Док нису дошли, у граду је било свега пет-шест чланова Комунистичке партије. Ипак, агитација је успевала само у нерадничкој омладини.
Највише скојеваца дала је мушка Гимназија. У једном одељењу 22 од 27 ученика. То је Миљко безброј пута поновио старијим друговима у Београду. Неуспех у радничкој, занатској и сеоској омладини није могао да им објасни. А ни они њему. Нису се много задржавали око тог питања. Прелазили су на лепшу тему. На скојевце из крагујевачке мушке Гимназије.
Миљко је све ове скојевце лично познавао. Били су из добрих кућа, као и он. Синови професора, учитеља, инжењера, лекара. Васпитани. Даровити. Вредни. Спадали су међу најбоље ђаке. Миљко је, чак, сматрао да претерују, јер или су учили, или читали левичарску литературу. Одличним оценама хтели су да покажу надмоћ својих идеја, које су упијали из силних књига, брошура и новина. Времена за младалачка задовољства није им остајало. Углавном журке затвореног типа, које би, опет, претварали у расправе о нечему.
Обимни роман «Како се калио челик» свак од њих прочитао је више пута. «Как закаљалас стаљ», изговарали су оригинални наслов пред Миљком, поносно, наглашавајући последњу реч. Веровали су да је Николаја Островског инспирисало огромно дело друга Стаљина. Да је Павле Корчагин Стаљин лично. Само он је могао остварити толико надљудских подвига, током и после Октобарске револуције.
Миљко је знао да се сви скојевци потајно поистовећују са Павлом Корчагином, односно, кроз његов лик, са Стаљином. Уосталом, и сам је био такав.
Али, док су Миљка тргле бедне расправе о новцу на партијским састанцима у Београду, разговори са комунистима попут Мике Торбића, и нарочито унутарпартијска убиства, скојевци су настављали да живе у свом, замишљеном, свету. Они нису знали за трошење огромних сума новца и свађе тим поводом, нити за убиства, чак ни за идеју слободне љубави.
Они нису знали ништа, а чинило им се да знају све.
Миљко се кисело насмеја сам себи. Вековима, и миленијумима, највећи умови света покушавали су да открију тајне развоја људског друштва и да на тај начин предвиде будућност. Нису успели. Нико са сигурношћу не може рећи ни шта ће се десити сутрадан, а камо ли тамо неке далеке 1990, 2000, или ко зна које године. Зар и сам Маркс не пише да друштвене односе условљавају и одређују средства за производњу. Нико не зна каква ће средства за производњу научници измислити у будућности. Није знао, наравно, ни Маркс, али се ипак правио да зна какве ће друштвене односе створити та непозната средства за производњу, те машине будућности. Сам себи је скакао у уста. Сам себе је негирао.
Скојевци, међутим, бејаху сигурни да су све мистерије света, укључујући и прошлост, и садашњост, и будућност, решили, са својих седамнаест-осамнаест лета!
Како је то могуће, питао се Миљко, лежећи на сламарици у колиби на Златару, нерава напетих до пуцања.
Како?
Како?
Како?
Глупи су?
Не, не!
Миљко се сети разговора са једним вршњаком у Церју. Остао је на селу после основне школе. Политика га није занимала. Ни једну књигу није прочитао. Миљко га убеђује у предности комунизма, а он само врти главом.
– Видиш, у комунизму нећеш морати толико да се мучиш док купиш шљиве. У комунизму ће и код нас, као у Совјетском Савезу, шљиве бити крупне као крушке. И онда, очас их покупиш.
Сељаче га погледа.
– Као крушке? Нека, боље је овако.
– Како то?
– Па лепо. Ако буду као крушке, поломиће све гране, као оно кад прероде шљиве.
– Аха! Не брини, совјетски агрономи мислили су на то. Ојачали су и гране шљива.
– Добро. Ал` те крупне шљиве много су тешке. Кад падну, разбиће се. И онда, xаба ти све.
– Ма, не! Совјетске сорте шљива су тврде и не разбијају се кад падну.
– Их, ако су тврде, неће моћи да провре.
И тако, штогод Миљко каже, сељаче оспорава. Не прихвата ништа здраво за готово. Док су скојевци, гимназијалци, те исте приче гутали нетремице.
Миљко помисли: да ли би онај његов Церјанин поверовао да неко попут Павла Корчагина уистину постоји? Тако идеална, савршена, особа. Надчовек.
Закључи: не, не! Не би сигурно! Зато што нико у Церју не верује да је Марко Краљевић заиста чинио сва она чуда. Радо уче, и радо слушају, песме и приче о Марку Краљевићу. Али, кад би неко озбиљно рекао да Марко на Шарцу лети небу под облаке, сматрали би да је сишао с ума. Бајка је бајка. То и мало већа деца знају. А ето, одлични ђаци Гимназије, не знају.
У чему је та тако велика, као провалија, разлика, између неких школараца из богатих породица и највећег дела радничке, занатске и сеоске омладине?
Поново се насмеја сам себи. Зар је могуће да до овог часа није уочио нешто тако очигледно. У раду је разлика! Они раде! Они зарађују! Они су обема ногама на земљи и тачно знају како ствари стоје. Колико радиш – толико зарадиш. Колико зарадиш – толико имаш. Колико имаш – толико потрошиш. Просто! Челични ланац, јачи од Стаљина. Веже их и непогрешиво води кроз живот. Тад завршиш школу. Тад се запослиш. Тад се жениш. Тад направиш кућу. Толико и толико треба ти за децу. А толико ти остаје за провод.
Скојевце који живе од свог рада – није познавао. Не схватају они шта је то. Њих тај животни ланац није везао. Да процене вредност новца који им дају богати очеви – не могу. Немају на основу чега. Мисле: живот је мед и млеко. Само тече, тек тако. За њих, живот је већ бајка. И лако им је да направе тај корак од једне до друге бајке.
Да, да! Не знају буржујски синови да у бајкама има и вештица. То јест, вештаца. Јосип Броз, Едвард Кардељ, Мика Торбић. Чекају Ивице и Марице да их поједу. Да би после, ноншалантно, рекли: револуција једе своју децу.
Миљко се нагло придиже.
Значи, тачно је и оно што су му Лазар и Марко причали о општинским изборима у Крагујевцу 1920. године! А он им није веровао!
Поново паде у сламарицу. И у још већи очај.
Лазар и Марко рекли су му да комунисти у ствари нису освојили власт у Крагујевцу 1920. године. Победили на изборима јесу, али власт освојили нису.
– Како то? – питао је Миљко.
– Лепо, – одговорио му је Лазар. – У ту Комунистичку партију залетели се најугледнији професори Гимназије. Ево, знам тачно и који професори. Драгољуб Зекавица, Стеван Јаковљевић, Милоје Павловић, Душан Трпковић и Илија Павловић. Они су били главни. Угледни људи, поштени. Вратили се из рата окићени ордењем. Чули неке лепе приче о том твом комунизму, ал` шта је тачно то, нису знали. Били су мало и под утиском оног расположења из тих година. Углавном, пођу ти они од куће до куће, одраде све шта треба и како треба. И победе на изборима. Онда им дођоше из Београда прави комунисти. Пре им се нису мешали. Нису се, ваљда, надали ничему. Ови наши професори тек тад видеше у какво су се коло ухватили. Видеше каква је то гамад и шта стварно хоће. Договорише се, и одрекоше се победе. Тако, синко мој, комунисти су победили на тим изборима, али власт нису освојили. Власт су између себе поделиле остале странке.
Миљко је чврсто веровао да је власт Комунистичке партије у Крагујевцу трајала до наредне, 1921. године. Тада је партија забрањена, пошто је комуниста Алија Алијагић у Делницама убио министра унутрашњих послова, Милорада Драшковића.
С времена на време, Миљко би у партијским новинама прочитао да су комунисти 1920. године освојили власт у Крагујевцу. После, сећајући се шта му је Лазар испричао, обраћао је пажњу на те речи: освојили власт. Још касније, уочио је да се у чланцима никада не наводи ко су биле особе које су извојевале ту велику победу. Али, мислио је, имена се крију илегале ради. Ипак га је заголицало, па је скојевцима из крагујевачке Гимназије рекао да некако, неупадљиво, испитају ту ствар. Ко су тајанствени победници општинских избора из 1920. године?
На следећем састанку, скојевци му побројаше све оне професоре које је и Лазар навео. Збунио се на тренутак, али је успео да наметне нову тему. Неки су били и његови професори. Волео их је и поштовао. Није знао шта да мисли.
По повратку у Београд, изокола покрете тему пред једним старијим другом.
– Уплашили се кад су им припретили жандарми. Били су меки. Није револуција за свакога, – рече му он.
Миљко је још неко време размишљао о професорима. Онда свакодневица учини своје.
Сада, док му је срце лупало као лудо, а мисли летеле брже од ластавице, би му јасно као дан. Професори нису били меки. Напротив! Прекаљени ратници, Солунци. О претњама нема говора. Да их је било, уследила би реакција. Улични нереди. Демонстрације. Макар један протестни митинг. Било шта. После би о томе комунистичка штампа разглабала нашироко и надугачко, како већ зна и уме. А она ћути! Ћути, зато што нема ни најмањег повода.
Стаде да пребире по биографијама професора.
Зекавица, математичар. Први на комунистичкој листи 1920. године. После истакнути радикал, близак Милану Стојадиновићу.
Стеван Јаковљевић. Познат по књизи «Српска трилогија». Великосрбин.
Трпковић, директор Гимназије у време краља Александра. Састајао се са краљем. Монархиста.
А тек Милоје Павловић! Директор Гимназије и у Ваљеву и у Крагујевцу, плус директор Женске учитељске школе. Старешина сокола за Крагујевац и Шумадију. Председник Удружења резервних официра. Председник Народног универзитета. Председник Француског клуба. Храбро је погинуо 21. октобра у Шумарицама. Није хтео да напусти ђаке и спасе свој живот. «Пуцајте, ја и сада држим час!» То је јунак, то је потпуковник са Солунског фронта, помисли Миљко. Уплаши се своје јеретичке мисли, па се насмеја.
И Милоја Павловића, и његовог презимењака Илију, и Јаковљевића, и све друге, Миљко је виђао са низом ордена на грудима. Не само ратних. Знао је да су сви имали Орден Светог Саве. И Орден југословенске круне. И још неко ордење, које није препознавао.
Јасно је: ови људи били су стубови Краљевине. Краљевина у њих није сумњала. А нису, очигледно, ни они у Краљевину. Сумњали су у комунизам. То јест, кад су из Београда у Крагујевац нагрнули прави комунисти, брозни торбићи, нису више сумњали ни у комунизам. Схватили су у трену. Нису дозволили да их вештаци поједу за доручак.
Како је велика разлика између професора и ђака!
Колико је и сам човек другачији кроз неко време.
Миљко поче да се пореди са самим собом од пре пет година. Друга особа! Да су и ови јадни гимназијалци имали пет година!
Али, нису. Из салонског комунизма ступише тако нагло у револуцију, у ратни комунизам. И већина изгибе. Животиње, као овај Мика Торбић, осташе, а најбољи изгибоше. Животиње их жртвују немилосрдно. Ритуално. Без гриже савести. После их хвале и славе, да би привукли нове жртве. Они, што преживеше торбиће, оставише кости у Шумарицама. И очеви многих скојеваца. Очеви, који су их штитили од жандармерије, чувајући пажљиво њихово стаклено звоно. Који су говорили: «Младост – лудост». «Проћи ће их». Е, није прошло. Није имало времена да прође. И браћу им стрељаше. Ону браћу, која су им се исчуђавала, као што се Драгослав чудио њему, Миљку.
Кад би се могли вратити само на трен, да сазнају, колико нису знали.
Миљка ухвати немиран сан.