Далибор на Равној Гори

21/03/2013

Нова ТВ серија

Далибор на Равној Гори
”Намеравамо да направимо серију после које Србија неће бити иста!” – саопштавају Радош Бајић и Александар Тијанић. Да ли је баш тако?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Радош Бајић као Далибор (десно)

Прошло је скоро годину и по дана откако је, у ”Новостима” од 8. априла 2011, Радош Бајић најавио снимање ТВ серије под радним насловом ”Равна Гора”. Од тада, а нарочито од пролећа ове године, када је пала прва клапа, о овом пројекту се много говори и пише, тако да се већ могу донети и неки закључци.
Како је Бајић рекао за поменути број ”Новости”, њему је директор РТС-а Александар Тијанић годину дана раније, док се још снимала серија ”Село гори а баба се чешља”, предложио да следећи заједнички пројекат ”буде велика серија која ће третирати најдраматичнији период у српском народу – 1941-1946”. Дакле, реч је о новој копродукцији РТС-а и Бајићеве породичне фирме ”Контраст студио”. Он је о понуди размишљао четири месеца, а онда је дао потврдан одговор, лета 2010. године. ”Радош је написао прву верзију рукописа, о њој још расправљамо”, рекао је Тијанић за ”Прес” од 30. децембра 2011. године.
И један и други протагониста изјавили су да се написани сценарио разликује од партизанских филмова, у којима је некада и Бајић глумио, а које РТС и данас репризира. То се није свидело партизанским ветеранима, окупљеним у Субнору, па су се одмах огласили. Бајић је узвратио да има подршку свих политичких и друштвених структура, укључујући и Српску православну цркву и Српску академију наука и уметности, али ситуација се битно променила после мајских избора ове, 2012. године. Наиме, Радош Бајић се појављивао у кампањи Бориса Тадића, који је, супротно свим прогнозама, те изборе изгубио. Још горе, премијер је постао Ивица Дачић, председник Социјалистичке партије, који је уочи избора тражио враћање споменика Ј. Б. Титу у Ужицу, и чије најверније бирачко тело чини управо Субнор.
Оваквим исходом избора Бајић је аутоматски изгубио финансијску подршку надлежних државних установа, коју је имао за своју претходну серију. На то се он жалио у ауторском чланку у ”Политици” од 22. јуна, али узалуд. Потом је, за ”Прес” од 22. августа, рекао: ”Ради се о пројекту од прворазредног националног значаја, но упркос томе рекао бих да је држава на известан начин резервисана и да се посебно не интересује за нас”.
Ситуација се до данас није променила.
Према уговору потписаном 2. фебруара 2012, нешто новца – није речено колико – ”Контраст студију” је уплатио Град Крагујевац, који је помогао и снимање ”Села”. У Крагујевцу је на власти Коалиција ”Заједно за Шумадију”, коју је Бајић такође подржао уочи избора, али која је, за разлику од Тадића, победила.
Војска и полиција помажу Бајићу логистички. Пракса РТС-а је да за серије којима је копродуцент не даје новац, већ партнери добијају зараду – или део зараде – од реклама које се емитују током те серије. О детаљима се ништа не може рећи, као ни у другим случајевима, јер се финансије за све филмове и ТВ серије у Србији сматрају пословном тајном. Углавном, серија ће бити нискобуџетна, што значи да се не могу очекивати масовне сцене и реконструкције битака као што је то био случај у партизанским филмовима и серијама. Бајићу је, тако, остало да закључи: ”Ипак, скромни буџет не значи и скромне резултате, јер на срећу, новац никада није био пресудан за елан, рад и напор који моја породица, сарадници и ја улажемо и за квалитет који остварујемо. Као и све што је ‘Контраст студио’ до сада радио и ову серију ћемо реализовати на најбољи и најквалитетнији могући начин.”
Међутим, више од овога публику занима садржај. ”Јасно је да сам као основ за писање сценарија морао да употребим релевантне историјске изворе, оригиналну документацију, књиге, списе, све што је било доступно. Мој рад на сценарију су подржавали и помагали ми експерти Института за савремену историју, пружајући ми стручне савете и консултације”, изјавио је Радош Бајић.
Ова његова изјава садржи једну лошу и једну добру вест. Лоша је помињање Института за савремену историју, јер његови екпсерти заступају неокомунистичку верзију догађаја. Наиме, они су задржали све битне елементе историје настале у доба социјалистичке Југославије, само су донекле променили терминологију. Донекле, а не потпуно, јер је оно најважније и ту остало: комунистичке партизане називају Народноослободилачким покретом, односно војском, а регуларну Југословенску војску (четнике) Равногорским покретом. Овај трик је наоко безначајан, али гађа у срце проблема, пошто у свакој држави може постојати само једна регуларна војска и само та једна војска може бити народна и ослободилачка, док је све друго бандитизам. Наравно, комунисти широм света користе термине ”народ” и ”слобода” у својој пропаганди, али, у изјавама са РТС-а и из ”Контраст студија”, говори се о посвећености истини, тј. о ”серији без икаквих идеолошких предрасуда”, како је то саопштио Тијанић.
Сем овог, основног питања – ко је у том рату био легалан, а ко пета колона – прокламованој истини у старту измиче још једна чињеница. Термин ”Равногорски покрет” користиће се од самог почетка рата – како то иначе стоји и у уџбеницима историје, које су потписали историчари поменутог Института – иако је он основан тек децембра 1943. И када је основан, Равногорски покрет је служио само за ”националну пропаганду”. Није имао ништа од овлашћења која је узео тзв. Народноослободилачки покрет, јер би иначе и он био незаконит. Та овлашћења задржали су ратна скупштина и ратна влада, али ће гледаоцима ове серије све то остати непознато.
Поменута добра вест је што су, како произилази из контекста, ”савети и консултације” Института за савремену историју само неформални, усмени, као и подршка цркве, САНУ и других. Стручне консултације су, поред осталог, скупа ствар, и захтевају много времена, нарочито када су теме овако осетљиве. Ангажовање стручних консултаната на Западу је уобичајено, али то је чињено и приликом снимања партизанских филмова и серија, не само ради очувања партијске линије, већ и због остављања општег утиска. На пример, за смишљање атрактивних дијалога у филму ”Валтер брани Сарајево” био је ангажован популарни млади писац Момо Капор. А историчар пуковник др Бранко Латас спречио је, као стручни историјски консултант, да филм ”Ужичка република” доживи невиђену бруку. Јер, у оригиналном сценарију постојала је сцена у којој Дража сваког јутра ритуално закоље по једног комунисту, онда му посилни принесе бокал са водом да опере руке, па се он прекрсти и испије прву чашицу шљивовице…
Општа најава Бајићевог сценарија, саопштена приликом закључења уговора са Градом Крагујевцом, изгледала је овако: “Равна гора ће бити први пројекат те врсте који ће објективно, без осуда и етикетирања, национално одговорно одати почаст најбољим слободарским традицијама српског народа, ма како он био организован, да ли као Народноослободилачки покрет предвођен комунистима, или у оквиру равногорског покрета Драже Михаиловића”.
Наредних дана, Бајић је говорио: ”Намеравамо да направимо серију после које Србија неће бити иста! Идеја је да се 60 година после, Срби, као једини народ у Европи који то није урадио, погледају и – опросте једни другима – да се ужасни грађански рат, братоубилаштво, кад су Срби клали Србе, никад не понови и да круна свега буде – српско помирење!”
Следи још једна Бајићева изјава: ”Наш задатак није да било коме пресуђујемо, стварамо нове идеолошке поделе и изнова пишемо историју. Ово неће бити идеолошки памфлет, већ прича о Србима као страдалничком народу и језивом братоубилачком рату”.
Серија ”није документарна”, рекао је Бајић другом приликом, и није јој циљ ”да се бави историјским чињеницама, да их сензационалистички открива и саопштава нове истине”. Али, у њој ће ипак бити нешто ново, што је доскора било ”незамисливо”, пошто ће се сем о партизанском, проговорити ”и о равногорском покрету”, а поред Јосипа Броза, ”и о великомученику пуковнику Михаиловићу”.
На који начин ће се проговорити, Бајић је објаснио на почетку снимања:
”После три и по године рада на сценарију и темељног истраживања, први пут ће из историјски тачног и објективног угла бити испричана прича о трагици српског народа 1941. године, али и о протагонистима велике трагедије, пуковнику Михаиловићу, Титу, Недићу и осталима. Без идеолошких предрасуда, без амбиције и намере да стварамо нове поделе, да равногорце претварамо у анђеле, а партизане да демонизујемо и каљамо им ордење и славу, први пут ће бити приказана истина, беспуће и национални суноврат српског народа. Уверен сам да Србија више неће бити иста после серије ‘Равна гора’. Проговорићемо о ужасном времену на један потпуно другачији начин. Ово није идеолошки памфлет нити нам је претензија да пресуђујемо. Биће то прича о Србима као страдалничком народу и језивом братоубилачком рату чије последице и данас осећамо. Ужасне поделе и дубоке идеолошке разлике трају до данашњих дана и разарају нам друштво…
Братоубилачки рат између Срба једном заувек мора да престане. Четници и партизани коначно морају да положе оружје. Уз све поштовање нашим дедовима и очевима, ма на којој страни они били – ми то дугујемо нашој деци. Морамо да изађемо из ровова и вишедеценијских заблуда. Са великим поштовањем ћу упутити званичан позив делегацији Субнора да присуствује снимању појединих сцена. Мој посао није да скрнавим револуционарне тековине НОБ-а и крв коју су комунисти пролили против фашиста. Истовремено сам веома узбуђен што ми је припала част да кроз играну серију у медију филма и телевизије први проговорим о највећој националној неправди која је учињена патриотском покрету српског народа на чијем челу је био ђенерал Михаиловић. Нека ми буде дозвољено да цитирам Библију – и да кажем: мир браћо!
Годинама себи не могу да објасним зашто је брат на брата потегао пиштољ и нож и зашто је Жикица Јовановић Шпанац опалио два куршума у једног Богдана 7. јула у Белој Цркви. Али могу да схватим занос комунистичког сна и њиховог тадашњег искреног веровања да је негде на истоку рођено друштво социјалне правде и једнакости коме треба да тежи човечанство. Па и да се за то да живот. Прославио сам се као Далибор из ‘Партизанске ескадриле’, носилац сам златне значке РВО ПВО, руковао сам се са другом Титом у Пули 1975. године, али ми је истина најважнија.”
Према томе, Радош Бајић не жели да мења историју ”Народноослободилачке борбе”, њене ”тековине” и тврдње о наводном доприносу партизана у борби за ослобођење. По том питању ће мање-више све остати као и у партизанским филмовима. Ново у овој серији биће укључивање ”Равногорског покрета” у борбу за ослобођење – барем 1941. године. Наиме, то учешће, до почетка грађанског рата, 31. октобра 1941, признавала је и историја социјалистичке Југославије, само што оно није пренето на филмско платно. Сада ћемо, дакле, први пут видети четнике у борби против Немаца, све док Немци не почну са одмаздама стотину за једнога.
Прилично је извесно да ће се тада у радњу укључити један нови позитивни лик – Милан Недић, затим да ће Ј. Б. Тито бити приказан као одлучан, а Дража као смушен. Још је извесније да нема изгледа да се прикаже оно што се заиста дешавало: партизани ни 1941, ни касније, нису нападали Немце, већ четнике, док су се против Немаца борили у самоодбрани; нападали су четнике чак и када су ови нападали Немце, па су тако зауставили и највећу антиосовинску акцију на нашем тлу до доласка Црвене армије – напад четника на Немце и усташе у правцу Сарајева ујесен 1943. године.
Крај у следећем броју.
(”Слобода”, Чикаго, 25. септембар 2012.)

Далибор на Равној Гори (2)
Промоција нове идеологије
Идеологија о ”националном помирењу” мимо закона, морала и логике зачета је још у доба Брозове диктатуре, да би нагло еволуирала и добила јасну дефиницију после пада Берлинског зида 1989. године

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Мада се Тијанић и Бајић одричу свих идеологија, постављање националног помирења као главног циља серије није ништа друго до (још) једна идеологија. У принципу, ту нема ничег спорног, само кад би та идеологија поштовала основне духовне и правне принципе помирења.
А они кажу да нема помирења и праштања без покајања, односно без испаштања за почињене грехе. Правнички речено, неопходно је прво санкционисати злочин (осудити злочинце, одузети им имовину коју су опљачкали, вратити ту имовину потомцима жртава, итд), па онда евентуално питати странке да ли желе да се измире. Утолико пре јер ратни злочин не застарева. Само државна комисија ”за откривање масовних гробница насталих после 12. септембра 1944. године” сада има списак од више десетина хиљада жртава комуниста, а то ни издалека није коначна цифра. Тај списак је неупоредиво краћи од оног који је остао иза четника, и без улажења у причу о легитимности, која је раније поменута приликом указивања на погрешну терминологију. Наиме, четници су према постојећим законима имали право и обавезу да ликвидирају комунисте, као непријатеље државе и народа, па се њима као ратни злочини рачунају ликвидације мимо тих закона.
И наравно, национално помирење би требало да подразумева отклон од пропаганде једне тоталитарне странке, што је већ годинама и међународна обавеза Србије, па тако и српске државне телевизије.
Све то у серији нећемо видети, већ ће партизани и четници бити приказани по принципу ”пола-пола”. Тако ће Мирко Бабић глумити Обрада, коме је један син отишао у четнике, а други у партизане. Тиме ће се догађаји са нивоа статистичке грешке представити као доминирајући. О томе како су маја 1941. Коминтерна и Гестапо заједно послали у Србију ”црвену легију” разних националности, раније поражену у Шпанији, којој су се најпре придружили криминалци одбегли из робијашница распуштених у Априлском рату, и која је само пре слома тзв. Ужичке републике ликвидирала преко 1.000 недужних цивила, углавном на свиреп начин – о свему томе у серији неће бити говора.
Штавише, серија ће већ од првог наставка, смештеног у април 1941, почети да улепшава улогу комуниста. У сцени из тог месеца, у једном селу недалеко од Крагујевца, учитељ Живадин, комуниста, говори против Немаца, што се у стварности није могло десити, пошто су нацисти и комунисти били у савезу до 22. јуна. Према документима, комунисти су тада заправо говорили против ”британских империјалиста” и њихових ”плаћеника”, извесних ”официра и четника”, који се ”већ окупљају у Западној Србији”.
После 22. јуна, када је ту оформљен Крагујевачки партизански одред, њему се као Трећа чета прикључила цела ”Тандина банда”, којој се уместо пароле: ”Ово је пљачка!”, много више допала парола: ”Ово је револуција!” Одреду се прикључио и одбегли криминалац Александар Живаљевић, звани ”Цоја првоборац”, који ће ујесен 1944. постати управник затвора у Капислани – делу данашње Фабрике аутомобила, у коме се приликом радова редовно наилази на масовне гробнице из тог периода.
Прокламовани принцип ”пола-пола” нарушен је и поделом улога, јер Тита глуми Драган Бјелогрлић, познат по игрању супериорних јунака, а Дражу Небојша Глоговац, познат по улогама инфериорних ликова. Да позове Глоговца Бајића је вероватно испирисала једна од његових последњих улога, остварена у серији ”Мој рођак са села”. Ту је он добро одиграо једног смушеног свештеника, разапетог између две жене, своје законите супруге и једне оперске диве. Тај свештеник је наоко добар, а сав је јадан, не зна шта ће ни са собом ни са женама. Носио је браду, као и Дража у серији лета 1941. У стварности, Дража је пустио браду тек у децембру те године и Бајићу је овај детаљ вероватно познат, јер је то једна такорећи опште позната ствар. Али, брада је стигла прерано ради истицања Дражиног тужног лица, какво у ствари виђамо на фотографијама из каснијег периода, а нарочито са процеса из 1946. године. Изгледа да је Глоговац лик Драже и правио на основу догађаја из 1946, када је он, после неописиве тортуре у подрумима Озне, постао друга особа у односу на ”Горског цара” из 1941. године. Ево шта каже Глоговац:
”На основу тонског записа са суђења и фотографија покушаћу да проникнем у његов карактер и одгонетнем која је врста човека био, што је мени, као глумцу, најзанимљивији део овог посла. На основу изјава неких његових савременика сазнао сам, на пример, да је био благ, готово сетан човек, да се свакоме обраћао са ‘ви’ и да је носио неку тугу која води порекло од породичних трагедија које су обележиле његово детињство као и касније зреле године.”
Међутим, већи број саговорника описује Дражу као особу ведрог духа, спремну на шалу, а такође и као вредног и дисциплинованог човека хитрих покрета. Да је био благ, о томе нема говора. И теоретски је немогуће да неко на том положају буде благ. Примера ради, Дража је овако наређивао:
”У појединим крајевима почеле су се појављивати комунистичке банде јачине 20-30 људи. Најенергичније, свим силама, посредно и непосредно, без икакве милости настати да се униште чим се појаве. У овим крајевима њихова зверства била су неописива. Ово наређење пренети свим суседима.”
То је било наређење свим командантима од 15. јула 1942, послато из Црне Горе, где су управо откопаване жртве комуниста из ”пасјих гробаља” и крашких јама. А ово је Дражина наредба мајору Драгутину Кесеровићу од 12. августа 1942:
”Комунисте уништите по сваку цену. У Вашем реону можете бити само Ви. Они не заслужују никакву милост и човечност. У Црној Гори су побили на хиљаде националног елемента. Морамо имати чисту ситуацију да би могли окренути против окупатора.”
Следи још један распис свима, од 18. августа 1942:
”У Југославији мора бити јединствен фронт. Комунисте и љотићевце уништавати без милости свуда где се појаве, не бирати средства.”
Мајору Радославу Ђурићу Дража је 10. новембра 1942. наредио:
”Предузмите са свима мерама да очистите комунисте са Косова. Плаћајте Арнауте, користите више тројке. Све што знате и умете.”
Следи још једна наредба мајору Кесеровићу, од 1. децембра 1942:
”Комунисте гонити до истребљења и ако изјављују да су уз нас. Покушавају превару као и увек, а циљ им је да се дочепају власти па да убијају.”
Нешто касније, 10. децембра, Дража је наредио поручнику Предрагу Раковићу:
”Јављају ми да у срезу Трнавском има комуниста. Предузмите најенергичније уништавање без милости.”
Наравно, овакве наредбе нису важиле само за комунисте. За сараднике окупатора Дража је смислио слово ”З”, а с времена на време је и директно наређивао њихове ликвидације. ”Чуди ме да Машан још живи”, писао је, примера ради, Дража мајору Брани Петровићу, команданту Јаворског корпуса, 3. септембра 1942, у вези Пећанчевог вовјоде Машана Ђуровића.
Ово је Дражин распис свима од 29. маја 1943:
”Од стране Гестапоа упућен је агент по имену Стефан Јетровић … (следи опис). Умлатити га чим наиђе”.
А ово је Дражина наредба потпуковнику Младену Младеновићу, команданту Нишавске групе корпуса, од 29. фебруара 1944:
”Љубомир Марковић родом из Новог Пазара нанео је огромне штете Драгачеву као љотићевац. Сада је у Нишу у Богословији. На превару га извући и умлатити.”
Према томе, Небојша Глоговац би одлично одиграо Дражу на процесу 1946, али он чак нема ни задатак да погоди лик команданта најбројније гериле у Европи, која се бескомпромисно обрачунавала са свим непријатељима. Тај задатак добио је Драган Бјелогрлић.
Све у свему, какву идеологију ће пропагирати ТВ серија ”Равна Гора”?
Та идеологија зачета је још у доба Брозове диктатуре, да би нагло еволуирала и добила јасну дефиницију после пада Берлинског зида 1989. године. Она је ”доброг четника” најпре бранила речима ”није знао”. Шта није знао, то је било растегљиво, али обично је подразумевало како није знао да је требало да се прикључи комунистима чим су раскинули савез са Немцима, с тим што, наравно, тај савез није смео да се помиње. Говорило се и да је ”силом мобилисан”, а нарочито да ”није слушао” старешине, које су тражиле да ”коље народ”. Под термином ”народ” подразумевали су се комунисти, а не и сарадници окупатора, који су, заједно са Гестапоом, и смислили паролу ”кољачи народа”, као одговор на слово ”З”. Даље, што је мање слушао своје старешине, што је било лошији војник, подофицир или официр, тај ”добри четник” био је још бољи. А када се указала потреба да се и Дража прогласи добрим, прича је окренута: њега нико није слушао, јер је био исувише благ, толико благ да је у ствари требало да буде патријарх, а не генерал. На крају се све то сјединило у пароли: ”Био је против братоубилачког рата”.
За коришћење те пароле Дража је, иначе, стрељао своје људе. Њу су измислили комунисти управо у моменту када су први пут напали четнике и започели грађански рат. Упућивали су је према четницима и њиховом окружењу, а не према својим људима. Њен циљ је да паралише оног на другој страни, тако што ће га спречити да пуца, јер је у брата тешко пуцати. А кад се онај на другој страни паралише, лакше га је ликвидирати.
Занимљиво би било питати данашње заговорнике ове пароле: шта њоме желе да постигну?
Идеологија о ”добрим четницима” има и део о ”добрим партизанима”. Тај део уграђен је после пада Берлинског зида и освајања слободе говора, јер су раније, када слободе није било, сви партизани били ”добри”. Тада су, дакле, почела да излазе на видело њихова недела, па је на крају основана и комисија за попис масовних гробница које су оставили. У оном моменту када је сазнање о томе да партизани нису били добри, већ да је борба против њих, као и против нациста, представљала прототипски сукоб добра и зла – прешло критичну границу и више се није могло демантовати, почело се говорити да су они заправо ”веровали у добро”. Јесу чинили зло, али притом су имали искрене и племените намере, па им је самим тим све опроштено! На крају је испало да ни један комуниста није знао ни главну ставку програма своје партије: да се ликвидирају богати грађани и да им се отме имовина.
Тако ће серија ”Равна Гора” – ако се тако уопште буде звала – представљати реалан одраз данашње политичке сцене, баш као што нам партизански филмови и серије показују каква је била политичка ситуација у то доба. (”Слобода”, Чикаго, 10. октобар 2012.)