Давид Албала – српски ратник, ционистички херој

14/11/2015

Давид Абала

Србија је била прва држава која је признала Израел, још 1917, а српски дипломата Веснић је први употребио назив ”Израел” за будућу државу

Пише: Мајкл Фројнд
Овај месец обележиће деведесет осму годишњицу кључног догађаја у израелској историји, који означава не само поновно рођење јеврејске државе, већ наглашава и блиску, братску везу између Израела и Србије. Тим поводом, специјално за “Блиц”, Мајкл Фројнд, председник Удружења јеврејско-српског пријатељства из Јерусалима и некадашњи саветник израелског премијера Бењамина Нетанијахуа, осврнуо се на вишевековно пријатељство Срба и Јевреја и једног српског Јеврејина који је имао посебну улогу у оснивању Израела.

Другог новембра 1917. године, Влада Британије је издала Балфурску декларацију која је реафирмисала право јеврејског народа да обнове своју древну, библијску домовину у земљи Израела.

У овој декларацији, британски секретар за иностране послове, Артур Џејмс Балфур, навео је јасно и недвосмислено да челници Британије “са наклоношћу подржавају успостављање националне домовине јеврејског народа у Палестини, и да ће учинити све што је у њиховој моћи да обезбеде остварење овог циља“.

Тада када је донета, након што је Британија ослободила Свету земљу од окупатора, Турака Османлија, ова декларација је представљала прекретницу која ће касније бити виђена као весник поновног оснивања Израела, три деценије потом. И док су се Јевреји свуда радовали, Арапи су били бесни, а владе широм света су ћутале.

Како би Балфурска декларација имала трајни утицај, неопходо је било сакупити широку међународну подршку. И управо то је тренутак када Давид Албала, млади српско-јеврејски патриота, ступа на сцену, одигравши важну улогу у остварењу овог задатка. Албала је био побожни сефардски Јеврејин, рођен у Београду, 1886. године.

Његов отац је био успешан трговац и посвећени Јеврејин, и већ као ученик средње школе, млади Давид је био изабран за председника локалног студентског ционистичког удружења. Након што је у Бечу завршио студије за доктора, Албала се вратио у Србију, прикључио се војсци Краљевине Србије и наставио да се бори у Првом и Другом балканском рату, као и у Првом светском рату, који су се одиграли у периоду од пет година.

Уздигао се до чина капетана, истакнувши се на бојном пољу, и преживео је напад тифуса. Док се четири месеца опорављао од болести у британској болници у Каиру, научио је да течно говори енглески језик, комуницирајући са медицинским сестрама и другим пацијентима.

Као резултат тога, млади српско-јеврејски ратни херој је био послат као изасланик од стране Владе Србије у Сједињене Америчке Државе, где је посетио јеврејске заједнице широм земље, како би побудио подршку за српске циљеве.

Након што је издата Балфурска декларација, Албала је сугерисао српској власти да формално изрази своју подршку тој декларацији и њеним циљевима. Убрзо потом, двадесет седмог децембра 1917. године, Србија је управо то и учинила, и тиме постала прва држава на свету која је отворено одобрила Балфурску декларацију.

Америчка ционистичка организација је 1919. године објавила фасцинантан том под називом “Амерички ратни конгрес и Ционизам”, који представља колекцију одговора на Балфурску декларацију више од стотине америчких сенатора и конгресмена.

Поред тога, садржала је и изјаве подршке које су издате од стране разних влада широм света , укључујући и српску. Писмо, упућено капетану Албали и потписано од стране представника Србије у Вашингтону, Миленка Веснића, је веома емотиван документ, вредан дужег цитирања: “Желео бих да поручите својој јеврејској браћи“, написао је Миленко, “симпатије наше Владе и нашег народа према праведном настојању да оживе своју вољену земљу у Палестини, које ц́е им омогуц́ити да заузму своје место у будуц́ем Друштву народа, у складу са својим бројним капацитетима и неоспоривим правом”, писало је.

“Сигурни смо“, стајало је у наставку, “да то неће бити само у њиховом интересу, већ истовремено у интересу читавог човечанства”. “Ви знате, драги капетане Албала,“ додао је, “ да на свету нема нације која има веће симпатије према овом плану од Србије”.

Након што је истакао да су и Срби такође пролили “горке сузе на рекама вавилонским” када им је земља била нападнута и окупирана, Веснић даље каже, “Како можемо да не саучествујемо у вашим вапајима и туги, које трају вековима и кроз генерације, посебно сада када су се наши сународници вашег порекла и религије, борили за своју српску отаџбину исто онако као што су се борили и наши најбољи војници”?

У закључку, Веснић је написао да “ће бити тужно за нас да видимо било ког од наших јеврејских сународника како нас напуштају да би се вратили у своју обећану земљу, али ћемо се тешити надом да ће нам сви они остати браћа и оставити нама део својих срца и да ће бити најјача веза између слободног Израела и Србије”.

Ово писмо из Србије представља први случај да је једна Влада поменула јеврејску државу која је тек требало да се роди, називајући је “Израелом”, наговестивши име које ће бити усвојено 1948. године од стране тек рођене републике.

Оно што је још важније је то да је на тај начин пробијен лед на међународном плану, чиме је утрт пут да два месеца касније Француска и Италија такође подрже Балфурску декларацију, а убрзо затим и Грчка и Холандија и остали.

Пријатаљество Срба и Јевреја
Ово ће се показати као изузетно важно, јер када је Друштво народа, које је било претеча Уједињених нација, одобрило мандат за Палестину у јулу 1922. године, тиме је и формално примењена Балфурска декларација, која је суштински положила концептуални темељ за успостављање модерне државе Израел.

Ова мало позната прича говори много о блиским везама које спајају Србију и Израел. То је пријатељство које постоји вековима, у којем су две стране стајале једна уз другу у тешким временима.

Израелци воле и цене Србију како због лепоте њених пејзажа тако и због величине њеног народа. И док се овог месеца присећамо доношења декларације, такође се присећамо и кључне улоге коју је Србија имала у освајању међународног признања права јеврејског народа на земљу Израела.

А у свему овоме, велики удео су имали напори Давида Албале, српско-јеврејског војника, чија ће трајна достигнућа на бојном пољу и изван њега, надамо се, једног дана добити заслужено признање. Нека сећање на њега буде извор благослова за односе између наша два народа.

Блиц