![]({"full":{"0":"2015\/08\/Panic-i-Cosic.jpg","1":732,"2":600,"3":false,"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2015\/08\/Panic-i-Cosic.jpg"}})
Досије Панић (1)
Да ли се сећате Милана Панића? Још од када се далеке 1992. године чуло да је овај ”контроверзни” амерички бизнисмен кандидат за југословенског премијера, дописник ”Погледа” из Њујорка започео је серију чланака, која ће постати класичан пример истраживачког новинарства. Каквог је данас све мање. Ни после толико времена, ништа из ове серије није демантовано – напротив, и даље се потврђује, пошто најновија вест гласи да се Панић уортачио са бившим руским министром спољних послова Козирјевом, кога такође памтимо по злу.
Следи први чланак из серије
ПИШЕ: др Петар Павловић
Наименовање господина Милана Панића на положај председника савезне владе Југославије наишло је на низ сасвим различитих одјека. Неки су се у чуду запитали: “Ко је он?” Други су се, не питајући ништа, обрадовали да богати и успешни бизнисмен из Калифорније долази да српски народ спасава у критичном тренутку. Трећи, они најмалобројнији, који о господину Панићу нешто поузданије знају, најежили су се.
Постављење особе као што је он за премијера могуће је једино у држави где (а) начело јавне одговорности уопште не влада, и где (б) морални критеријуми уопште не постоје. Да ли је господин Панић само још један из серије проблематичних типова помоћу којих други владају Србијом?
Ако би се за одушевљење, везано за избор г. Панића, ишта могло рећи, то је да оно још једанпут одражава српску способност бескрајног самозаваравања. Уколико г. Панић одговара комунистима, који су га поставили, он им одговара зато што је постављен не да их руши него да их спасава. А уколико он одговара нашим „западним савезницима,“ који су га одобрили и благословили, он њима одговара зато што је спреман да прихвати све што они желе. Незаборавимо да је онима, који су српски народ 1945. године немилосрдно гурнули у понор, сасвим свеједно колико ће он још дуго у том понору остати. Њима је важно једино то да по сваку цену остане авнојска Србија да би се духовно прибирање и политичко снажење српског народа на Балкану онемогућило.
То је једини угао посматрања на појаву господина Панића који има политичку логику и смисао.
Ко је Милан Панић?
Ако допустимо самом г. Панићу да на ово питање одговори кроз штура обавештења о себи која је дао за публикацију Business Information Report од 6. јула 1992. коју издаје угледна фирма Dun & Bradstreet доћићемо, већ на самом почетку, на извесне врло интересантне закључке о њему. Тамо стоји да је господин Панић дипломирао на Београдском универзитету. Међутим, по најпоузданијим расположивим обавештењима (сем ако му београдски универзитет није касније, за накнадне услуге, издао ретроактивну диплому honoris causa) он је у Београду само студирао хемију, и то непуне две године, а да уопште дипломирао није. У продужетку, у извештају (извор података је, незаборавимо, сам г. Панић) стоји да је он био на постдипломским студијама на универзитету у Хајделбергу, Западна Немачка. Додуше, датума нема, али г. Панић је много познатији по својој бициклистичкој него академској каријери, а када је и могао да се специјализира у Хајделбергу када се 1957. године, као двадесетосмогодишњак, без пребијене паре, обрео у Чикагу? (Потпитање: ко је тада, педесетих година, без званичног благослова, уопште могао да размишља о студијама у иностранству?)
Даље, за њега стоји да је од 1957. до 1959. године био research assistant, одн. асистент за истраживања, на универзитету Јужне Калифорније. Ако је ово тачно, онда је г. Панић заиста изузетно динамична и даровита особа. Јер у истом периоду, док се на универзитету бавио научним истраживањима, према другим верзијама његове фасцинантне биографије, он је на својим бродовима крстарио Тихим океаном, где је за рачун америчке владе (тада брига о окружењу још није била у моди, па му се ово може опростити) бацао у море нуклеарни отпад. Шта је од свега овога истина?
Када смо поменули нуклеарни отпад, што је био први већи пословни пројекат г. Панића, занимљиво је да га је отпочео само годину и по дана пошто је без пребијене паре стигао у САД и да је свој први брод купио за $300,000 у готовом новцу. Тешко да би, уз највећу штедњу, плата универзитетског асистента била довољна да се створи оволики капитал. Зато је накнадно била лансирана прича да се, ускоро по пристизању у земљу неограницених могућности, господин Панић оженио богатом Јеврејком и да новац потиче из тог извора. Међутим, ова прича садржи само две велике рупе. Пре свега, нико никада није видео нити упознао ту мистериозну богаташицу нити се даље зна шта се збило са њом. Затим, под мало вероватном претпоставком да је таква особа постојала, чињеница је да је г. Панић напустио Југославију као ожењен човек и да је неколико година затим своју жену, децу, ташту и таста довео у САД. Према томе, испада да је био бигамиста.
Али ово су још најбезазленија питања која би се у вези са њиме могла поставити.
Случај госпође Панић
Трагична смрт госпође Јелице Панић под нормалним околностима не би требало да буде тема за расправљање у овом листу. Саучешће према њеној мајци и деци захтева да се њен случај помене само у најкраћим цртама.
Постоје две верзије како се то догодило.
Према верзији „А“, господин Панић јој је поклонио нови Ролс Ројс увезен из Енглеске. Како није била навикла да вози ауто где се волан налазио на десној страни, госпођа Панић се у једном тренутку сударила, после чега је остала неколико месеци у коми, да би најзад преминула.
Постоји, међутим, и верзија „Б“. Према њој, господин Панић је почео аферу са најбољом пријатељицом своје супруге, Американком. Пошто је у резиденцији у граду Пасадени (недалеко од Лос Анџелоса), коју је господин Панић користио за званичне (и, ако је ово тачно, незваничне) пријеме открила трагове присуства друге жене, госпођа Панић је одлучила да мужа суочи са својим компромитујућим налазима. Интервал између избијања ове конфронтације и смрти госпође Панић није потпуно јасан. По једном тумачењу догађаја, током хрвања пиштољ је испалио и метак је погодио супругу. После званичне истраге, која је трајала извесно време, ствар је „легла,“ с тим што круже два различита објашњења у односу на суштину догађаја: (а) господин Панић је случајно у оправданој самоодбрани усмртио супругу, или (б) она је у тренутку очајања пуцала у себе.
Али прича има још трагичнији епилог. Син Панићевих, који је био веома везан за мајку, није могао да преболи њену смрт. Неколико месеци затим, отишао је у Шпанију и тамо извршио самоубиство. Званично објашњење из табора господина Панића ове нове трагедије гласило је да је био на дрогама.
Није прошло дуго времена, а господин Панић је поново ступио у брак. Његова нова супруга била је бивша најбоља пријатељица његове покојне жене.
„Куповина“ Галенике
Да би читаоци схватили зашто се реч „куповина“ налази под наводницама, било би потребно да прочитају годишњи извештај предузећа ICN, коме на čелу стоји г. Милан Панић. Ту се управа ICN својим деоничарима хвали да је „најзначајнији догађај за 1991 годину несумњиво био куповина већинског интереса“ у Галеници, што „се истиче као највећа пословна трансакција и приватизација једног фармацеутског предузећа у Југославији.“
Како изгледа приватизација a la Панић, сада ћемо видети.
Управа ICN, на челу са пословним чаробњаком, г. Панићем, имала је разлога да ликује. У продужетку извештаја стоји да је приход за 1991. (година када је била преузета Галеника) скочио на $364 милиона са $141 милиона из предходне године, што представља огроман пораст од 159%. Специфично се наводи да та позамашна свота обухвата и осам месеци профита који је направила Галеника.
Како би рекли Американци: not a bad deal!
Појединости тог фантастичног „deal“-а, одличног, без сумње, за деоничаре Панићевог предузећа, наводе се на с. 28 истог извештаја. Тамо стоји да је „према одредбама уговора са Галеником, SPI (филијала која је са Галеником непосредно ушла у посао) требало да, између осталог, уложи $50 милиона. Међутим, уговор је током децембра 1991. био преиначен, тако да је SPI на крају „уложио $14,453,000 у готовом, меницу на $13,550,000, а 31 децембра 1991. ICN је, у име SPI, приложио 1,468,000 акција Галеници.“
За узврат за то, Панићево предузеће SPI Pharmaceuticals је стекло 75% интереса у Галеници.
У извештају не стоји који део годишњег профита од $30,1 милиона отпада на Панићеве америчке компаније, а који на Галенику. Међутим, на почетку стоји да је куповином Галенике укупан годишњи профит порастао за 159%. Простом рачуницом долазимо до закључка да од тога око $10 милиона вероватно отпада на Галенику.
Овде већ на први поглед у очи падају две ствари. Прво, ако је Панићево америчко предузеће у Галенику уложило око $14 милиона у готовом, то значи да је већ за наредних осам месеци, од како је отпочео „ортаклук“, повратило око половину своје инвестиције. Што се тиче менице и акција, то је, како се у Америци са извесном дозом снисхођења каже, „папир.“ (Вредносни папири г. Панића држаоцима вреде колико були гаће.) Међутим, уколико је реч о улагању зеленог новца, онда се заиста може рећи да је куповином Галенике за $14 милиона г. Панић извео посао какав ни у холивудским филмовима не постоји.
У пословима је познато да, уколико је неки споразум претерано повољан по једну страну, он је вероватно претерано неповољан по ону другу. Ко је овластио распродају Галенике под овако неповољним условима? Тај посао је стварно значио, под претпоставком да сви показатељи остану константни током само 16 месеци, да једна страна фирма стиче 75% власништва у врло профитабилном српском предузећу и, незаборавимо, још и право на 75% од његове добити, во вјеки вјеков, пошто је сав свој уложени новац повратила за око годину и по дана!
Друга ствар, која из југословенске перспективе можда није толико јасна, али која је из овдашње очигледна, односи се на несразмеру између стварне вредности Галенике, мерене објективним критеријумима тржишне привреде, и цене коју је г. Панић платио. Наравно, вредновање једног предузећа је врло сложена ствар у оквир чега улази низ објективних и субјективних чиниоца. Али, у земљама где социјалистички односи нису уништили тржишну свест, узима се као опште правило да једно предузеће вреди, мање више, седам пута онолико колико годишње доноси чистих пара. Опет, да би били сасвим фер, caveat: конкретне околности могу да услове нешто већу или нижу цену.
Али, уколико би се горњи критеријум узео као руководно начело, онда испада да ако је профит Галенике 1991. био око $13 милиона (узевши оних $10 милиона које је задржао г. Панић као својих 75%) онда би њена вредност требало да се креће у пределу од око $90 милиона. Да би се стекао интерес од 75%, према томе, било би потребно улагање од најмање око $68 милиона.
Међутим, окретни господин Панић „сврсио је ствар“ са укупним улагањем од само око $14,5 милиона! Није потребно бити професионални рачуновођа да би се уочила огромна разлика. Ако би господин Панић, као савезни премијер, у пословању са председником Бушом и Европском заједницом показао само мали део умешности коју је тако бриљантно испољио, за рачун својих предузећа ICN и SPI, када је самоуправљаче Галенике тако феноменално обрлатио, његово постављење би за Србију још и могло да буде изванредан и спасоносан потез.
Али да ли је ико толико наиван, да у то поверује?
У светлу изнетих чињеница, које се односе на „најбриљантнији“ пословни потез господина Панића – куповину Галенике – није ли умесно поставити још и следеће питање. Каква је сврха хорде од око пет стотина „бизнисмена“ и „стручњака“ које је Панић са собом довео у Србију? Да ли су они са њиме дошли као анђели спаситељи, да је привредно васкрсну, или су стигли као чопор гладних хијена, да је још висе опљачкају и коначно докрајче?
Скандали се ређају
Али вратимо се пословном билтену Dun & Bradstreet, да би употпунили слику о делатности господина Панића у области бизниса пре него што се сасвим неочекивано посветио области политике.
Тамо, на странама 6 и 7, налазимо кратке извештаје о неким судским процесима у којима је у задње време и наш јунак умешан.
Пре свега, истиче се да је Панићево предузеће било тужена страна у неколико колективних парница (class action) које су против њега водиле разне оштећене странке у вези са леком Рибаварин, „као и пословима компаније и њених огранака.“ У продужетку стоји, што је стандардна изјава у оваквим случајевима, да управа компаније, која сасвим разумљиво не жели да непотребно узбуђује улагаче, сматра да се те тужбе неће неповољно одразити на финансијску слику предузећа.
Даље се помиње случај пред Великом поротом у вези са лажним представљањем антивирусног лека Виразол и стоји да се компанија 31. маја 1991 споразумела са савезним министарством правде да се у будуће придржава одговарајућих законских прописа и да ће платити позамашне казне, о чему је већ било речи у броју 111 „Погледа.“
Такође, наводи се да истрагу у вези са компанијом ICN води и државна комисија која врши надзор над купопродајом деоница и вредносних папира (Securities and Exchange Commission). Ту стоји да је предузеће господина Панића потписало обавезу одговарајућим државним органима да више неће чинити прекршаје овакве врсте.
У продужетку, помиње се решење арбитражног суда од 16. октобра 1991. у корист тужиоца Делагранза, а против фирме ICN и њене филијале Viratec Inc., у висини од око $6,4 милиона. Профит од Галенике ће, очигледно, добродоћи да покрије овај губитак.
Ово је само извод за једну годину (1991.) парница где се Панићеве фирме скоро редовно појављују као окривљене стране. Да ли је потребно ићи још уназад?
И најзад, једна интересантна појединост која сама по себи можда ниста не би казивала, али која у светлу свега напред изложеног добија одређени морални значај: према формалном признању Панићевог предузећа учињеном 31. августа 1991, његова фирма и извесне њене филијале немају осигуравајућу полису за своје производе. Простим језиком, то значи да особе оштећене употребом Панићевих лекова немогу да рачунају на сигурност обештећења која би им се пружала да су ти лекови осигурани. У крајњем случају, каса ICN је једино јемство да би њихова потраживања могла бити задовољена. Ако се у часу када пресуда постане извршна у каси понешто нађе, имали су срећу; али ако је у датом тренутку празна, појео вук магарца!
Зар овакав пословни стил не подсећа, и то неодољиво, на modus operandi једног другог човека великих афера, додуше више државника наводно светских размера него бизнисмена у оквирима фармацеутике, који је ипак, својом харизматичном личношћу и надахњујућим примером, утиснуо свој печат на свест и моралну скалу не само поколења којем припада господин Панић, већ и на физиономију читавог друштва, коме се наш јунак, заједно са другим истакнутим јавним делатницима истога кова, данас налази на челу?
Једна мала ограда
Пре него што изведемо неколико закључака, потребно је да се јасно истакне следеће. Подразумева се да питања нису исто што и констатације. Истрага поводом појединости из личног и пословног живота г. Панића налази се у домену судских органа државе Калифорније, а не редакције листа „Погледи.“ Да је г. Панић остао приватна личност, било би крајње неукусно да овај лист таква питања уопште покреће. Али он више није приватна, него је врло јавна личност. Самим тим, и сви детаљи његовог до недавно приватног живота подлежу јавном увиду и расправи уколико се односе на питање његове, да се тако изразимо, моралне подобности да служи као председник владе једне цивилизоване, европске земље.
Не заборавимо, они који су г. Панића поставили деценијама су инсистирали на критеријуму не само моралне него и политичке подобности. Право је и поштено да сада и њихов експонент буде подвргнут дејству тог истог принципа.
Као што је г. Панићу несумњиво познато, у САД, земљи где се он води као држављанин, уобичајено је, пре него што неко бива постављен на важан положај, да посебан одбор Конгреса, након исцрпног разматрања квалификација и прошлости те особе, из свих могућих углова, подноси препоруку на основу које Конгрес у свом пуном саставу затим гласа, за или против. У међувремену, и штампа каже своје. Па чак и тако, на водећа места често долазе недостојне личности сумњиве прошлости и упитних способности. Шта ћемо тек рећи за процедуру, типичну за једну балканску банана републику, као у случају г. Панића, где је решење било унапред донето у конспиративном кругу разбојничке дружине која влада Србијом, и које је Скупштина прихватила, по директиви и без сувишних питања или велике дискусије, док су медији ропски поздрављали генијалну одлуку а јавност је у свему томе остала као пуки посматрач, сасвим игнорисана?
То је разлог зашто овај осврт сматрамо неопходним, макар се он некоме учинио и претерано оштрим.
Питања
Прво и основно питање, које би се у вези са господином Панићем у сваком нормалном друштву морало поставити, а у овим ратним приликама посебно, гласи: чије интересе он брани, за кога он ради, ко га има у џепу? У најмању руку, на шта се он обавезао председнику Бушу, за узврат за дозволу да задржи америчко држављанство, када је пристао да позајми своје услуге једној страној земљи? Шта је за њега Југославија, и на шта она личи, ако једног страног држављанина мора да моли да се прихвати да јој буде председник владе? Колики углед и перспективу Југославија ужива у очима самога господина Панића кад он свој пристанак на тако важан положај условљава нелишавањем једног другог, очигледно за њега неупоредиво важнијег, држављанства? И ако је, површном истрагом, овај лист открио толико сумњивих појединости из прошлости г. Панића, да ли је тешко замислити колико ли се тек занимљивог материјала о њему налази у архивама америчких и југословенских тајних служби, које се тим стварима професионално баве? Да ли једна особа тако шарене прошлости, чији су досијеи вероватно по метар дебели, стварно може да буде самостални чинилац, или мора да игра пипиревку онако како му његови господари нареде?
И ко су ти господари? Да ли г. Панић може да заступа и брани интересе српског народа, који би једини имао право да му буде господар, уколико извршава наређења која прима са неких других места?
Питања у вези са политичким смерницама г. Панића могла би се поставити већ од самога почетка, полазећи од његових првих изјава од како је приспео у Београд.
Пре свега, његове „претње“ Слободану Милошевићу, да се њему или његовој влади случајно не замери, толико су очигледно изрежиране и намештене да је то, свакоме ко трезвено мисли, довољно да открије праву позадину и суштину Панићевог волшебног постављења, да послужи као фасада опседнутом комунистичком режиму. Јер, у противном, испада да је Слободан Милошевић поставио Милана Панића не да га спасава него да га политички ликвидира, и тешко онима који су Панића поставили уколико би се усудили да се супротставе њему и његовој фантомској „савезној“ влади! Може ли ико озбиљно да поверује у овакав апсурд? Онај, ко је толико лаковеран да то прогута, заслужује свако сажаљење. Међутим, комунисти и господин Панић заслужују свако гнушање и осуду што се у овим очајним тренуцима тако безобразно и цинично са обезглављеним српским народом шегаче, у његовим најтежим часовима.
Његова изјава, одмах по доласку, да ће му прва тачка на програму бити обустављање рата у Босни, подједнако је цинична. Премијер, очигледно, није au courrant са званичним ставом своје владе. Није ли званични став српске (или, како се већ хоће, југословенске) владе управо то да она нема никакве везе са збивањима у Босни? Како Панићева влада може да заустави догађаје са којима нема никакве везе и по каквој логици тако нешто може да буде приоритетна тачка у њеном програму?
Али што је далеко важније, обуставити рат звучи веома лепо и хумано, само што постоје два начина да се то постигне: предајом или победом. Који је од ова два начина предвиђен у програму г. Панића и његове владе? Цар Лазар је могао врло лако и једноставно да обезбеди мир са Турцима покоравањем свим њиховим захтевима. Да ли је то план г. Панића?
Као што ће се ускоро, и на безгранично разочарсње српске јавности, непобитно испоставити, политички препарати г. Панића подједнако су штетни по живот и здравље као и његови лекови. Поред тога, појављује се и стварна могућност да ће његови стари господари доћи до разбешњујућег закључка да је, током дугогодишњег боравка у иностранству, г. Панић иза њихових леђа можда стекао и још неке нове, са његовог опортунистичког становишта, перспективније господаре. Али у односу на суштину постављења Милана Панића, неопходно је, за сада, подвући само следеће. Његова улога је да каже ствари које се Слободан Милошевић више не усуђује да изговори, и његов задатак је да јавно потпише чин националне велеиздаје коју су Слободан Милошевић и комунисти, из дубоке позадине и у потаји, већ припремили.
Завршна разматрања
Пре скоро шездесет година, Португалија се налазила у политичком, моралном и привредном расулу по обиму и острини веома сличном стању у каквом је Србија данас. Португалски народ је тада имао изузетну срећу да је у правом часу могао да рачуна на таленте и услуге једног великог родољуба, доктора Антониа де Оливеире Салазара, који је, споразумом свих политичких фракција, 1928. године преузео положај председника владе. Речи др Салазара, о хаосу који је предходио његовом наименовању, вреди навести као изузетно прикладне и у српском контексту данас:
„У поретку где се начин управљања своди понајвише на недостатак отворености и искрености, прва неопходност је политика истине. У друштву где су разна права међусобно супротстављена, без да их уопште прате одговарајуће обавезе, врховна потреба је политика добровољне жртве. А у народу који је подељен на групе и сукобљене интересе, чиме је угрожено његово јединство, насушна потреба је општенационална политика.”
Ван сваке сумње, у Милану Панићу Србија није себи пронашла преко потребног др. Салазара.
Постављење, на положај где су се некада налазили људи светског формата као Никола Пашић и многи други истакнути српски државници, једног Карнеада као Милан Панић представља најгрубљу и најциничнију увреду која је у овим тешким тренуцима могла бити нанета српском народу. Јер, ако је Милан Панић заиста оличење врхунског домета српске памети, способности и морала, онда српски народ и српска држава стварно заслужују да нетрагом пропадну, а непријатељи, који Србију опседају са свих страна, уопште нису љути душмани или рушиоци него само часно извршавају своју историјску дужност.
(Објављено у ‘’Погледима’’, 1992. године.)
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-170x95.jpg","width":170,"filesize":577201},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-270x152.jpg","width":270,"filesize":584768},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-475x267.jpg","width":475,"filesize":602023}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/323232-170x95.jpg","width":170,"filesize":8808},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/323232-270x152.jpg","width":270,"filesize":15225},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/323232-475x267.jpg","width":475,"filesize":34215}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/222-170x95.jpg","width":170,"filesize":12480},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/222-270x152.jpg","width":270,"filesize":16824},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/222-475x267.jpg","width":475,"filesize":28199}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/01\/\u041a\u0430\u0440\u043b-\u0444\u043e\u043d-\u0425\u0430\u0431\u0441\u0431\u0443\u0440\u0433-170x95.jpg","width":170,"filesize":3619},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/01\/\u041a\u0430\u0440\u043b-\u0444\u043e\u043d-\u0425\u0430\u0431\u0441\u0431\u0443\u0440\u0433-270x152.jpg","width":270,"filesize":7496},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/01\/\u041a\u0430\u0440\u043b-\u0444\u043e\u043d-\u0425\u0430\u0431\u0441\u0431\u0443\u0440\u0433-475x267.jpg","width":475,"filesize":19361}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-170x95.jpg","width":170,"filesize":577201},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-270x152.jpg","width":270,"filesize":584768},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-475x267.jpg","width":475,"filesize":602023},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-878x494.jpg","width":878,"filesize":643900}})