Досије Панић (3)
У поређењу са предстојећом ером бестидне корупције под председничком палицом Милана Панића, моралисти ће чежњиво уздисати за вулгарним екцесима епохе Јосипа Броза, која ће им се чинити као право викторијанско доба у јавном животу земље (прим. ур: процена дописника ”Погледа” из 1992. године)
Пише: Др Петар Павловић
После педесет година тоталитарног мрака, појам политике у нас свео се, у свом најгрубљем облику, на голо насиље, а у нешто блажем на успешно примењивање циничних трикова да би се обмануле масе. Такво одређење политике, што би у овом случају одговарало метафори криве линије, постало је најшире прихваћено мерило. У односу на то „мерило,“ свако ко се залаже за политику дефинисану као коришћење моралних средстава да би се обезбедило опште добро неодољиво подсећа на сањалицу или будалу.
Али, наравно, о општем добру могу да се старају једино добри, морални људи. Не анђели; на њих, очигледно, у оваквој ситуацији не можемо да рачунамо, а од људи било би нереално очекивати савршенство. Свако, без изузетка, има мане и свако има прошлост. Али чак и ако бисмо посли од песимистичне претпоставке да је човек више рђав него добар, очито је да постоје степени покварености. Ако имамо могућност да бирамо људе којима ћемо поверити старање о општем добру, није ли разумно да се определимо за оне који су релативно најбољи, најумнији и најспособнији – или бар најмање рђави – уместо оних чији се карактер скоро искључиво састоји из неваљалстава и порока, и који се тиме чак безобразно диче? А ако не можемо да их бирамо, такве можемо бар да бојкотујемо и да им се не дивимо.
У основи појаве Милана Панића, према томе, налази се дводимензионалност. Једна, очигледнија, од те две димензије тиче се Панићеве морално (а можда и психички) растројене личности, његове проблематичне прошлости и злослутне улоге коју игра у текућим догађајима. Али друга, подједнако важна страна те исте медаље је реакција српске средине у односу на њега. Сваки здрав организам настоји да одбаци тела која су му страна, уколико покушају да продру у њега. Чињеница да се то овде није догодило и да није дошло до непосредне масовне спознаје непомирљивог несклада између популарних представа, с једне стране, и реалне вредности модела људског понашања који представља Панић, с друге, до крајности је забрињавајућа. То сугерише да је Панић, мада постављен на формално крајње нередован начин, ипак у основи дошао „међу своје,“ и да се у многима крије потенцијални мали Панић.
Зашто је то забрињавајуће? Зато што су и Панић и они који су га поставили антитеза сваком појму општег добра или општих моралних начела. Његови господари су политички мародери; он је у основи аполитичан економски мародер. Али у оба случаја ради се о мафијашком приступу људским пословима; свака помисао на заједницу, ван себе и сопствене клике, искључена је. Да се такав опаки режим одржава само силом, то би било једна ствар. Али заједници где он опстаје не само силом већ где знатан део, ако не већина поданика осећа афинитет према таквом оперативном начелу, не пише се добро. Она је изгубила сваку сличност са људским друштвом и постала је џунгла где се живот одвија по принципу bellum omniae contra omnes. Таква против себе саме поцепана заједница може још извесно време да се тетура, али уколико себе радикално не измени неминовно јој предстоји пропаст.
ICN: на издисају
У извештају деоничарима председника управног одбора предузећа ICN Biomedicals, а то је Милан Панић, за 1991. годину налази се једна реченица која говори томове о стварном стању Панићевог фармацеутског царства:
„У основи, сва имовина предузећа налази се у хипотеци као јемство за текуће дугове“. (У оригиналу: „Substantially, all of the company’s assets are pledged as collateral for existing debt.“)
Да ли је овоме потребан коментар? То значи да ни писаћи сто г. Панића стварно не припада њему.
То је магнат из Америке, и то је његов економски гигант којег је довео да укаже хитну помоћ српској привреди.
Супротно од утиска, који је комунистичка пропаганда брижљиво сервирала српској јавности, да се богати магнат српског порекла и болећива срца присетио старог краја и да је затим из далеке Америке дошао да од пропасти спасе једно велико српско предузеће, господин Панић и његова компанија су се у периоду куповине Галенике налазили пред неславним крахом. У исто време, сама Галеника била је у сасвим солидном стању (циници би додали да у противном не би ни привукла Панићеву пажњу), или бар онолико солидном колико је то могуће за једно социјалистичко и самоуправно предузеће. Током две године које су претходиле Панићевом преузимању Галенике 1991, ICN је претрпео големе финансијске губитке од $22,4 (1990.) и $81,9 (1989.) милиона долара[1]. Када су катастрофални губици за четврто тромесечје 1989. били објављени, деонице ICN су се стропоштале за 24 одсто.[2]
Заправо, овај губиташки тренд се протезао уназад најмање пет-шест година. На пример, ако идемо унатраг до 1985, налазимо да је те године ICN изгубио $18,3 милиона; тек предходне, 1984, наилазимо на скроман повољан биланс, али у износу од само $871,000, што је било од прилике једнако Панићевој годишњој плати.[3] Накратко, изузетак овом општем правилу, за време шпекулативне маније коју је Панић изазвао у вези са лажно представљеним леком Рибаварином, 1987. године, није уопште одраз правог стања компаније већ обмањивачки створеног расположења на тржисту.
Ситуација је била толико критична да се конзервативни аналитичари Dun & Bradstreet, водеће фирме са Вол Стрита, овако изражавају о тадашњем стању ICN:
„Чисти губици, претрпљени током 1989. и 1990, жестоко су се одразили на радни капитал и солвентност предузећа, посебно у вези са знатним дефицитом који је 30. новембра 1990. године износио $90,235,000 милиона долара.“[4]
Пазимо на датум: то је било само шест месеци уочи освајања Галенике! Ако се пажљиво проанализирају Панићеви недавни проблеми са законом у вези са мотелима у Калифорнији, који су избили на видело управо док је он прелазио на своје најновије политичке дужности у Југославији, јасно је да ту налазимо још један независан доказ Панићеве беспарице у периоду о којем је реч. Јер он је у тим тужбама окривљен за неплаћање хипотекарног дуга од око $8 милиона и за утају порезе 1990. и 1991. године, управо у време када се спремао да „купи“ Галенику.[5]
Да ли је логично, и могуће, да неко ко се налази до гуше у тако страшним новчаним неприликама размишља о куповини новог погона у иностранству? Под претпоставком, наравно, да се ради и поштеном послу.
И још нешто. Ако се укупан обрт Панићевог ICN ($61,4 милиона) и његовог сателитског предузећа SPI ($140 милиона) за 1989 годину саберу, то је мање од укупног обрта Галенике од $220 милиона за исти период.[6]
Ту је реч о бруто обрту. Ако је реч о чистој добити, поређење је за Панића још поразније. ICN је 1989. имао чисту добит (коју су губици, наравно, поништили) од само $6,1 милиона.[7] SPI је, мимо добити коју је црпео из Галенике, 1991 приказао профит од само $2,1 милиона; исте године, Галеника је SPI (свом формалном „ортаку“) донела чисту добит у износу од $50,8 милиона.[8] Нажалост не располажемо цифрама ICN за 1991. да би поређење било сасвим беспрекорно, али и ово је довољно да би се стекла упоредна слика о односу снага између „пропале“ српске Галенике, с једне стране, и Панићевих америчких предузећа, која су наводно дошла да је спасу, с друге.
Да би се слика заокружила, неколико мишљења америчких финансијских стручњака о Панићевим предузећима и њиховим пословним изгледима у том периоду.
У осврту 1990 године, аналитичар једне берзанске фирме из Даласа, Јуџин Мелниченко, изјавио је да су „посматрачи и даље сумњичави. Отписивање дуга у вези са Рибаварином негативно се одразило на солвентност ICN тако што је попело однос дуговања према резервама капитала на потенцијално опасан ступањ. Само ове године, компанија се суочава са исплатом камате на своје бонове у висини од $19 милиона.“[9]
У истом тексту, Кенет Боринџер, стручњак из угледне фирме Prudential-Bache, је изјавио да очекује да ће ICN у текућој години опет забележити губитак, али да ће можда показати добит 1991. Мада сматра да је отписивање поменутог великог дуга у извесном смислу пречистило ствари за ICN, он ипак „није одушевљен изгледима“ и није сигуран „да ли ће они икада успети да зараде неку знатнију суму новца.“
Боринџер није могао ни да сања какав трик се управо у том тренутку господин Панић спремао да извади из свог шешира.
Општа перцепција Панића и ICN била је да су они једно неозбиљно предузеће. По Џиму МакКаманту, уреднику Medical Technology Stock Letter из Беркли, Калифорније, „ICN се оглашавао са многим грандиозним плановима, а да се од свега тога ништа није остварило.“
Утисак о ICN је отежавала чињеница да је, по мишљењу стручњака, „изузетно тешко проценити финансијско стање ICN услед сложеног односа између његових саставних делова.“ Ако је за америчке стручњаке, који могу да се похвале богатим искуством из области тржишне привреде, то било прави изазов, могуће је замислити колико је тек самоуправљачима Галенике било лако да се у Панићевом врзином колу снађу.
Исти Кенет Боринџер закључује нимало ласкавом оценом:
„Политика управе ICN води у банкротство.“
Он „сумња да би више на било кога евентуално побољшање резултата могло оставити утисак.” И он, као МакКамант, скреће пажњу на мегаломанску црту Панићевих операција, наиме „превише надуване али неостварене планове од пре две године, да се купи џиновска швајцарска компанија за пружање здравствених услуга, F. Hoffman La Roche.“[10]
Од свега тога, наравно, није било ништа из простог разлога што у том, и низу других сличних случајева, велики предузетник господин Панић није могао да рачуна на оне багателне услове и остале погодности што су му, од свих држава на земљином шару, једино у самоуправној, социјалистичкој Југославији били понуђени.
Коментатор угледног пословног недељника „Баронс“,[11] Алан Абелсон, није се ни мало ласкавије изразио о г. Панићу и његовим подухватима:
„У средишту корпоративног сазвежђа над којим г. Панић царује налази се ICN Pharmaceuticals која фабрикује, да се тако изразимо, лекове и друге ‘здравствене’ производе. Оно што не производи у знатним количинама је – новац. Требало би да се исправимо: она не прави новац на старовремски начин, али с времена на време она успева да новац заради на берзи.“
Абелсон затим износи појединости Панићеве сумњиве везе са бившим гувернером државе Калифорнија, Џери Брауном, и позадину Панићеве чувене конференције за штампу одржане 9. јануара 1987, када је, пласирањем у јавност лажних података о свом леку Виразол, на берзи изазвао краткотрајно шпекулативно врење. У том врењу, многи мали улагачи су изгубили огромне суме новца; г. Панић је, продавши сопствене деонице на време, пре него што је балон пукао, направио пристојан профит од $13 милиона. То је један од примера како ICN, с времена на време, ипак успешно зарађује новац.
Абелсон изводи закључак:
„У интересу отворености, морамо признати да већ две деценије ICN Pharmaceuticals гледамо попреко. Имали смо разлога да ту фирму критикујемо још док се звала International Chemical & Nuclear. Ништа се у међувремену није догодило да наше гледиште ублажи.“
Да резимирамо ствар. Стављајући на страну свесно сервиране пропагандне фикције и плодове произвољне српске популарне маште, сви расположиви подаци воде истом општем закључку: 1990. и 1991. године, уочи операције Галеника, Милан Панић и његова предузећа били су неликвидни и налазили су се у очајном финансијском шкрипцу. Популарна слика о вили доброчинитељки, која се из Америке у прави час појављује да би избавила српско предузеће на издисају, слика коју је комунистичка пропаганда перфидно сервирала, у потпуној је супротности са стварношћу.
Пре свега, Галеника се налазила у здравом економском стању, што ју је и учинило привлачном метом за Панићеве пљачкашке инстинкте, и она је то већ прве године доказала стављајући огроман профит од око $50 милиона свом новом газди у џеп. Затим, Милан Панић свакако да има преча посла него да се бави нерентабилним предузецима (он има довољно трзавица са својим фирмама у Америци, да би крстарио светом тражеци нове главобоље сличне врсте). Најзад, чак све и да је био склон да попусти својим алтруистичким (да не говоримо о патриотским) осећањима, њему су недостајала новчана средства да би својим племенитим побудама могао да удовољи. Повериоци су га јурили на све стране, био је опседнут безбројним тужбама, вишемилионски губици (последица његовог генијалног пословања) низали су се, а његове финансијске резерве биле су, такорећи, исцрпљене.
У овој скандалозној причи постоји, заиста, једна добра вила, али то је била привреда ојађене и очерупане Србије. Српска привреда, у лицу једног од својих солиднијих предузећа, била је немилосрдно упрегнута да од бродолома избави Панићево банкротско шпекулантско царство.
Милан Панић српском народу дугује подробно објашњење.
Велика превара
Шта значи купити деонице у једном предузећу? То значи стећи процентуално учешће у његовој добити, процентуално сувласништво у његовом капиталу (муштерије, уновчљива имовина, некретнине и постројења) и право на одговарајући проценат од пораста у вредности предузећа, у случају да се стави на продају.
У типичном деоничарском предузећу у земљама слободног предузетништва, сматра се да је акционар који има само 5 одсто од деоница врло утицајан. Јасно је, према томе, да је са својих 75 одсто акција Милан Панић постао неприкосновени господар Галенике. Бар формално. У сваком случају, ако господар није баш он, господари су они чије интересе он представља и који се налазе иза њега.
Шта је Милан Панић уложио да би стекао тако пресудан утицај, у ствари апсолутну премоћ, у једном релативно солидном и профитаблином српском предузећу? Колико би неко требало да уложи у неко деоничарско предузеће да би стекао право да већ за првих осам месеци из њега изнесе чист профит од $50,8 милиона долара?
На ово кључно питање нема поузданих и недвосмислених одговора. Сама та чињеница већ указује на то да се нешто „мућка“ и да није у реду.
Тако, док се крајем 1990. ствар још кувала, „Вол Стрит Журнал“ јавља[12] да ће укупна инвестиција у заједнички пројекат (joint venture) Галеника износити $360 милиона, од чега ће SPI, Панићева компанија која фигурира као непосредни купац, уложити $50 милиона у готовом, а поред тога и „некретнине и опрему.“ „Журнал“ се позива на неименованог представника SPI као извор за овај податак. Истина, вредност некретнина и опреме се не наводи, али да износи више од инвестиције у готовом вероватно да би се поменула нека сума. Рецимо да и то вреди додатних $50 милиона. То би било свега $100 милиона, 27 одсто од наведене укупне вредности заједничког пројекта SPI/Галеника који је био процењен на $360 милиона. Како неко са улагањем од 27 одсто може да стекне скоро троструко већи удео од 75 одсто?
Али како даље сазнајемо, чак се ни то није догодило. Исти „Вол Стрит Журнал,“ од 1. маја 1991, најављује закључење уговора и каже да ће Галеника од SPI добити $50 милиона за научна истраживања (дакле не обавезно све у готовом него можда делимично и у неком другом облику) и да ће кроз три године намештеници Галенике добити акције SPI у вредности од $12 милиона. О некретнинама и опреми више нема ни речи, нити стоји која ће врста деоница (има их неколико, и то игра улогу) бити расподељена радницима. Али истиче се да ће се у новом управном одбору налазити три представника SPI, а један Галенике.
Значи, ствар се већ разводњава.
Најзад, из годишњег извештаја Панићевог предузећа SPI за 1991, страна 28, сазнајемо да ни од свега тога ништа није било. Тамо стоји да је од готовог новца Панићева филијала SPI уложила свега $14,4 милиона, да је издала меницу (дакле, у крајњој линији, парче папира) на $13,5 милиона, и да је 31. децембра 1991. приложила 1,468,000 акција, не више наместеницима Галенике, него Галеници.
Шта се, заправо, догодило са тим фамозним акцијама? Ако су оне биле приложене Галеници, уместо да буду раздељене у власништво радницима Галенике, као што је првобитно било најављено, то је онда исто, практично говорећи, као да су се оне вратиле Панићу, пошто је он постао господар од 75 одсто од Галенике.
Међутим, чак ни тако, штедљиви господин Панић није успео да састави оних обећаних $12 милиона у деоницама. Последњег пословног дана 1991, 27. децембра, деонице ICN (које су биле приложене на име SPI) вределе су по $6.12. Када то помнозимо са 1,468,000 деоница, добијамо $8,9 а не $12 милиона.
Према томе, уколико је реч о улагању у готовом, Милан Панић и његово америчко предузеће су стекли трочетвртински улог у једном заједничком подухвату процењеном на $360 милиона за свега – $14,4 милиона! За улагање од четири одсто, они су стекли контролу над 75 одсто. За $14,4 милиона, они су „купили“ нешто чија је сразмерна вредност износила $270 милиона.
Али само један тренутак. Зар није логично поставити питање: у од прилике исто време када је у Србији преузимао Галенику, господин Панић у Калифорнији није био у стању да исплати хипотекарни дуг од $8 милиона, за шта га повериоци тренутно јуре. Према томе, одакле њему $14,4 милиона, ако није имао $8 милиона? Преко које банке је та транзакција била извршена? Може ли господин Панић да је српској јавности документује и да покаже поништени чек, написан на Галенику, у износу од $14,4 милиона?
Ма колико све то револтирајуће и шокантно деловало, чак ни то не одражава у пуној мери сву дрскост пљачкашког препада Panic & Co. на српску привреду. Јер, пре свега, ми узимамо здраво за готово њихову цифру од $360 милиона, као процену стварне вредности Галенике. Никаква независна комисија, колико нам је познато, Галенику није процењивала пре закључења ове операције. Може се претпоставити да су главни актери учинили све у својој моћи да процену вредности Галенике до крајности срозају да се јавност не би исувише алармирала. Али и то је, у основи, ирелевантно. Јер, поставши апсолутним господарем предузећа, Панић је у ствари стекао потпуну контролу и над свим његовим капиталом. Могао је да „уложи“ у Галенику, из необузданог обешењаштва, чак и трилион долара, то би било чиста фикција. Он зна да се онога тренутка кад се уговор закључи тај трилион, пошто улази у капиталну резерву предузећа које је уграбио, њему опет враћа.
Али, наравно, циљ Панића и оних снага, којима он служи као финансијска а сада као и политичка фасада, није било тек да запоседну Галенику, него да је користе, да је музу и да је израбљују као money making machine, као машину за прављење новца. Како су то постигли? Врло једноставно, структурирајући свој подухват тако да се он свео на троструку мафијашку пљачку.
(1) Панић у Србији продаје своје фармацеутске производе по сопстево формираним, монополским ценама, без учешћа конкуренције, која је искључена.
(2) Како сазнајемо из Business Week-а,[13] Галеника две трећине свога репроматеријала увози из САД, највероватније га купујући преко Панићевог америчког предузећа. Уколико је то тачно, Панић поштеној цени може да дода још и какву год хоће провизију. Али битно је следеће: да би Панић платио сопствене производе из Америке, Народна Банка му за динаре, зарађене на слободном тржисту, уступа девизе по званичном курсу.
(3) Чист профит на разлици курсева и цена слободног тржиста преноси се затим у Америку у доларима, које Народна Банка Панићу исплаћује, опет по званичном курсу.
Да ли су Ал Капоне и Дилинџер у време Прохибиције могли да се похвале овако ефикасним системом?
Али као што су Капоне и Дилинџер морали да деле добит са другима, може се претпоставити да то исто чини и господин Панић. Остављамо машти читалаца да одгонетну ко би то могао да буде.
Тренутно, по Србији ничу апотеке. То значи да ће свако, ко се буде разболео, уколико жели да набави лек да би оздравио, морати да плаћа данак своме премијеру Панићу. Од $460 милиона бруто прихода, што је Панићев ICN пријавио за 1991. годину, равно $224 милиона, или око пола, отпада на Југославију. То је само нешто мање од његовог укупног бруто прихода од $271 милиона за целу претходну 1990. годину (Годишњи извештај ICN-а, 1991, с. 19). Само по томе, може се судити о значају Галенике у оквиру Панићеве укупне финансијске слике.
Али не само то. То исто тако значи да се Панићеве политичке одговорности налазе у непомирљивом сукобу са његовим непосредним, личним финансијским интересом. Као премијер, он има формалну дужност да учини све у својој моћи да у овој тешкој ситуацији обезбеди дугорочне животне интересе српског народа, без обзира како и колико дуго то трајало. Као пословном човеку са економским интересима у Србији, њему иде у прилог најбрже решење, под било каквим условима, само да би точкови трговине поново почели да се окрећу и да му приносе профит. Њему је ембарго већ нанео финансијску штету, утолико што је прекинуо увоз репроматеријала из САД, у вези са чиме Панићев ICN води очајну борбу у Вашингтону да као фармацеутско предузеће буде изузет из санкција.[14]
Да ли је српска јавност себи поставила очигледно питање: какав би утицај сопствени економски интерес могао да врши на политику премијера Панића? И даљње питање: какве би уступке америчкој спољној политици, на штету Србије и Срба БиХ и Крајине, премијер Панић могао да направи за узврат за то да му се одобре неопходне повластице да његов бизнис у Србији настави да се несметано одвија?
Само још једна напомена. Премијер Панић је у недавном интервјуу „Лос Анџелос Тајмсу“[15] изјавио да је његов циљ да „и у Југославији примени америчка уставна ресења“.
Да ли је у то потпуно сигуран? Баш ових дана, бивши амерички министар одбране и бизнисмен, Кларк Клифорд, одговара пред судом за злоупотребу политичког утицаја ради стицања сопствене добити, у вези са банкарским скандалом BCCI. По америчким нормама, Клифорд ће највероватније завршити у затвору. За истоветни деликт, за исту врсту злоупотребе и издаје поверења јавности, у Југославији се постаје председник владе.
Зато сматрамо да југословенски модел господину Панићу ипак неупоредиво више одговара.
Корени зла
Прва и основна констатација, која из наших разматрања следи, је следеће: у поређењу са предстојећом ером бестидне корупције под председничком палицом Милана Панића, моралисти ће чежњиво уздисати за вулгарним екцесима епохе Јосипа Броза, која ће им се чинити као право викторијанско доба у јавном животу земље.
Други основни закључак односи се на политичке и безбедносне импликације Панићевог постављења, са становишта виталних интереса српског народа.
Пристанак председника Буша да Панићу дозволи да се без губљења америчког држављанства прими понуде из Београда представља не само крајње ниподаштавање Србије (у смислу, ако вам је баш до тог типа стало, ево вам га) него још и љубазност једног, глобалног, центра моћи према другом, локалном. Коначно, Панић је интересантан и једнима и другима уколико ни једнима не одговарају добри и поштени људи, већ понајвише рђави и покварени, зато што је ове последње лакше контролисати. (Боже сачувај, каква би то катастрофа била, када би, у Сједињеним Државама или у Југославији, неким пропустом, на чело државе дошли поштени и родољубиви људи!) За антисрпске снаге и на глобалном и на локалном плану, Панић је зато идеална марионета и компромисно решење какво се само пожелети може. Једини пиони у тој прљавој игри који из таквог аранжмана апсолутно ништа не добијају и сигурно све губе, то је обезглављени српски народ.
Треће, општа реакција на Панићево постављење, тумачења, гласине и фантастичне дезинформације које колају, како у земљи тако и у расејању, одражава поразан степен необавештености, сугестибилности и политичке наивности. Могло би се, наравно, приметити да би Панићу ипак требало дати прилику да се докаже и да покаже колико је способан и независан. Али од свих аргумената, који се у вези са Панићем користе, овај је најфантастичнији и најбесмисленији. По томе испада овако. Пре месец или више дана, Панић је био негде у Калифорнији, без власти или ауторитета. У то време, комунисти су били у Србији, где су држали сву власт. Комунисти су тада довели Панића у Београд, устоличили га, и предали му власт, зашто? Да би он њих скинуо са власти! Писац ових редова обожава бубреге, поготово како их Шпањолци приправљају, al jerez, али он није ни мало равнодушан када наместо бубрега покушају да му подметну – нешто друго.
У чему је, дакле, ствар?
Једна уравнотежена и поштена особа незгодно би штрчала на челу растројеног и хохштаплерског друштва. Међутим, Милан Панић се у њега изванредно уклапа. То је зато што морални лик Милана Панића на одређени начин одсликава колективни портрет његових конституената и уколико се тај суптилни афинитет не схвати немогуће је разумети дивљење које му се испољава, нити наде које се у њега лаковерно улажу. Трагично је, али је стопостотна истина: успешни варалица Милан Панић је оно што би многи, у потаји, сами желели да буду. И ту је суштина ствари. То је духовна стварност која се крије иза ових жалосних политичких збивања. Комунизам је продро у све области српског друштва, он прожима и позицију и „опозицију,“ његов демонски утицај убризгао се у све поре српског духа. Ту више није у питању идеолошка наклоност комунизму зато што у његове доктриналне будалаштине, са изузетком малобројних упорних фанатика, више не верује нико. По среди је нешто друго: предаја знатног дела српског друштва искушењима покварености и зла, што их је комунизам донео, и којима демонски комунистички систем даје неограниченог маха. Комунизам је подсвесно усвојен као накарадни образац живота и као најшире упражњаван систем контравредности.
Српска стварност више се не одвија у знаку Крста, знамења које је српском народу јемчило опстанак и коначни тријумф чак и под најтежим околностима, него је сада у знаку гадаренског крда, демонски опседнутог чопора који незадрживо срља у пропаст.
Усхићење, којим је српски народ поздравио најновији и најподлији потез архитеката свога уништења, служи као још једна драматична потврда древне Есхилове опаске: онима, које намеравају да упропасте, богови прво одузимају памет.
[1] Лос Анџелос Тајмс, 26 фебруар 1991.
[2] Вол Стрит Журнал, 2. март 1990.
[3] Лос Анџелос Тајмс, 22. август 1986.
[4] Dun & Bradstreet Business Information Report, 6. јули 1992, с. 8.
[5] Чикаго Трибјун, 12. јули 1992.
[6] Њујорк тајмс, 5. јуни и 24. новембар, 1990.
[7] Њујорк тајмс, 5. јуни 1990.
[8] Business Week, 6. јули 1992.
[9] Њујорк тајмс, 5. јуни 1990.
[10] Вол Стрит Журнал, 2. март 1990.
[11] Barrons, 6. април 1992.
[12] Wall Street Journal, 26. новембар 1990.
[13] Business Week, 6. јули 1992.
[14] Business Week, 6. јули 1992.
[15] Los Angeles Times, 3. јули 1992.
(Објављено у часопису ”Погледи” 1992. године.)
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-170x95.jpg","width":170,"filesize":577201},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-270x152.jpg","width":270,"filesize":584768},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-475x267.jpg","width":475,"filesize":602023}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/323232-170x95.jpg","width":170,"filesize":8808},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/323232-270x152.jpg","width":270,"filesize":15225},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/323232-475x267.jpg","width":475,"filesize":34215}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/222-170x95.jpg","width":170,"filesize":12480},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/222-270x152.jpg","width":270,"filesize":16824},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/02\/222-475x267.jpg","width":475,"filesize":28199}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/01\/\u041a\u0430\u0440\u043b-\u0444\u043e\u043d-\u0425\u0430\u0431\u0441\u0431\u0443\u0440\u0433-170x95.jpg","width":170,"filesize":3619},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/01\/\u041a\u0430\u0440\u043b-\u0444\u043e\u043d-\u0425\u0430\u0431\u0441\u0431\u0443\u0440\u0433-270x152.jpg","width":270,"filesize":7496},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/01\/\u041a\u0430\u0440\u043b-\u0444\u043e\u043d-\u0425\u0430\u0431\u0441\u0431\u0443\u0440\u0433-475x267.jpg","width":475,"filesize":19361}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-170x95.jpg","width":170,"filesize":577201},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-270x152.jpg","width":270,"filesize":584768},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-475x267.jpg","width":475,"filesize":602023},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2023\/03\/sloboda_2232web-1-878x494.jpg","width":878,"filesize":643900}})