Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Дража у ‘’Последњем чину и у ‘’Ђенералу’’

14/09/2026

Калабић, Рачић и Дража у серији ‘’Последњи чин’’. Чутурица са ракијом у првом плану

Дража са двојицом официра Врховне команде (Балетић и Марковић) у филму ‘’Ђенерал’’

Однос према Васкрсу, какав је приказан у ‘’Последњем чину’’, није био могућ. Комунисти су имали своје празнике и своје празнично расположење. Али, оно се сводило или на опијање (1. мај), или на свињокољ (29. новембар), или просто на провод. Духовну снагу празника попут Васкрса нису имали, нити су могли да је разумеју

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Неки важни филмски критичари рекли су ми лично, или су написали у својим критикама, да је Дражин лик боље приказан у ТВ серији ‘’Последњи чин’’ (1981), него у филму ‘’Ђенерал’’ (2026). Кажу да је Дража у ‘’Последњем чину’’ психолошки дубљи (као и Калабић), живљи и драматуршки више разрађен. Има лако памтљиве, антологијске реченице, попут следеће ‘’Ово није наш рат. Наш је следећи’’. Без обзира што Дража такве реченице није изговарао, кажу даље, аутори ‘’Последњег чина’’ су, користећи их, употпунили његов лик, и уопште представу о Другом светском рату.

‘’Последњи чин’’ нисам гледао од првог приказивања, па сам га потражио на Јутјуб каналу РТС-а. Издржао сам првих 20-так минута прве епизоде, али, верујем, довољно да видим шта је и како је.

Серија почиње натписом: ‘’Зеленгора, мај 1945’’. Марко Бабац, утемељивач теорије филма у Срба, не би био задовољан решењима односа простор/време у првој сцени. Рачић упада у неку колибу и онда се све дешава у њој, као један догађај, тј. одједном: Радио јавља да се Хитлер убио (30. април), док неколико минута касније друга радио станица објављује да је рат завршен, уз реченицу: ‘’Свануо је први дан слободе’’ (10. мај).

Међутим, у сцени се изричито каже: ‘’Данас је Васкрс’’. Дража пише васкршњу поруку, коју један официр, при томе вичући, додаје радиотелеграфисти да је емитује.

Васкрс, као и Ђурђевдан, 1945. године били су 6. маја. Али, 6. маја, Дража, Врховна команда и главнина војске, налазили су се на планини Битовњи, подаље од Зеленгоре.

Просто речено, одмах се види да аутори нису владали материјом. Утисак појачава фотомонтажа, објављена у оквиру шпице, на којој су Дража, краљ Петар Други и Калабић – који у ствари није Калабић. Тако су аутори серије градили Калабићев лик, а да нису знали како он заиста изгледа.

Део шпице је и следећи натпис: ‘’У изради сценарија коришћена је књига ’Велика игра са Дражом Михаиловићем’ аутора Милована Пејановића.’’

Реч је о удбашу који је 1971. године у овој књизи објавио другу верзију о заробљавању ђенерала Драже уз помоћ Калабића, пошто је прва, објављена 1962. у ‘’Политици’’, садржала исувише очигледних нетачности. На несрећу комуниста, друга верзија била је још гора, јер је допуњена фалсификованим документима.

Све то је у међувремену раскринкано, па је и Виши суд у Ваљеву утврдио да је Калабић погинуо два месеца пре него што је Дража заробљен.

Ипак, историчари Института за савремену историју не признају ни раније објављене налазе, ни судско решење, већ у својим радовима и даље Пејановића и друге удбаше цитирају као главни извор за тврдњу да је Калабић издао.

У Мађарској, рецимо, цитирање књиге неког припадника тајне полиције из комунистичког периода у научном раду, било би компромитујуће и без судског решења. У Србији, ситуације ја таква каква је и поменути филмски критичари се или ослањају на званичну верзију (Институт), или кажу да сами догађаји нису од значаја, колико уметничка решења ‘’Последњег чина’’ (мада та решења стварају слику о догађајима).

Ево неких детаља.

Сви у Дражином штабу, сем једног официра, носе браде и дуге косе, упадљиво неуредне. Нема војничког ословљавања и поздрављања, нити уопште понашања. Влада атмосфера свађе и много се пије. Рачић носи подофицирску кокарду. Он упада без поздрава, ставља руке у џепове и виче на Дражу: ‘’Хоћу да знам куда ја идем одавде? Преко Хрватске? У Италију, Аустрију, Црну Гору, Божју матер… Куда?’’

Пошто нема одговора, Рачић наставља, и даље стојећи Дражи изнад главе:

‘’Не чујеш, или ме не слушаш уопште?’’

Затим следи дијалог:
Дража: ‘’Ситуација на фронту још није јасна’’.

Рачић: ‘’Ако ти није јасна, ја ћу ти објасним! Изгубио сам, бре, ‘иљаду људи за једно пре подне. А ово што ми је остало – то све повлачим с овог проклетог фронта и идем право преко Дрине за Србију’’.

Док Дража ексира још једну љуту, Калабић добацује: ‘’Фронта више нема’’. Рачић седа наспрам Драже и дијалог се наставља.

Рачић: ‘’Јел су нама свраке мозак чувале да прихватимо борбу у овим баксузним брдима? На Зеленгори?’’

Дража: ‘’Свако, Рачићу, има своју Сутјеску’’.

Рачић: ‘’Само што су комунисти своју преживели. А ми с ове наше нема кости да извучемо’’.

Калабић: ‘’Командант Србије, ђенерал Трифуновић, погинуо је’’.

Рачић устаје, крсти се невешто, и каже: ‘’Нека му Бог душу прости’’. Сипа себи љуту, ексира, и виче на Дражу, нервозно ходајући тамо-амо:

‘’Командант Србије, по мени, треба да погине у Србији. Да си мене наименовао, као што сам те саветовао, сад би лепо имао команданта у Србији и имао би Србију без партизана’’.

Калабић додаје Рачићу још једну чашицу љуте ракије, а Рачић наставља да виче на Дражу:

Рачић: ‘’Шта то пишеш?’’

Дража: ‘’Ускршњу поруку’’.

Рачић: ‘’Какав те Ускрс спопао…’’

Дража: ‘’Какав-такав, Рачићу! Уаскрс је’’.

Рачић: ‘’Није ти Павелић послао поруку, па сада пишеш честитке овом поквареном народу. Нико ником у очи више не гледа, мораш да отимаш сам’’.

Дража узима још једну чашицу ракије – и њему сипа Калабић – па одговара Рачићу: ‘’Од Павелића сам добио коректан одговор. Али, неку одређену гаранцију за пролаз војске, није дао.’’

Рачић нервозно додаје да су и Немци преварили четнике: отишли су а нису им дали муницију. Дража одговара Рачићу да је то због његовог изгледа, добацујући му: ‘’Немци су уредан народ, не воле запуштене и вашљиве’’.

Рачић поново тражи да иде у Србију. Дража устаје и каже му: ‘’Иди, Рачићу, иди с Богом’’.

Рачић одговара, куцкајући прстом у Дражине груди: ‘’Ја ћу некако да се снађем, ал’ Бог нек остане уз тебе’’.

Изљубе се два пута, Рачић одлази, а Калабић, ексирајући још једну љуту, каже:
’’Да Бог да да се донде отрезни’’.

Ово с љутом ракијом подсетило ме је на још једног нашег знаменитог сценаристу и драматурга, испод чијег имена је, на Википедији, побројан импресиван број награда. На сугестију глумца, заједничког сарадника, он је добио сценарио пре снимања, да видимо да ли може да помогне.

Сцену растанка Драже и његовог пријатеља са Солунског фронта, Живојина, написао сам овако:

…Дража: ‘’Шта је, нећеш ваљда да плачеш на растанку?

Живојин: ‘’Ти си увек најлакше подносио растанке.’’

Дража: ‘’Могуће. Али, ко може да измери нечију тугу?’’

Живојин: ‘’Онда је ти најбоље кријеш…’’

Дража: ‘’Знаш ли од колико браће смо се растали у протеклих пет ратова? Да су нам се срца ломила на сваком растанку, до сада бисмо били или мртви, или луди. Али, мозак нађе начин да се одбрани…

Живојин: ‘’Код тебе га је боље нашао. Зато си ти ђенерал.’’

И тако даље.

Сценариста и драматург је, чим је Дража на вратима угледао тужног Живојина, дописао следећи дијалог:

Дража: ‘’Наредниче, дај Живојину једну љуту!’’

Живојин: ‘’Не пијем алкохол…’’

Дража: ‘’Љута није алкохол! Љута је лек!’’

Натерао је Живојина да попије љуту, али, он је остао тужан. Онда га је натерао да попије још две љуте. Тада је био задовољан његовим изгледом и почели су да причају о растанку.

Таква решења нисам могао да прихватим и није дошло до сарадње.

Елем, на столу су два елемента: историјски догађаји и личности и уметнички приказ тих догађаја и личности.

Када је реч о првоме, данас се зна да ништа од онога у серији ‘’Последњи чин’’ није тачно:

– Официри Врховне команде били су уредни; свега неколицина је носила браде, и то кратке, а ни један није имао дугу косу.

– Опхођење је било војничко: став мирно, салутирање, итд.

– Дража је био на ‘’Ви’’ са свима осим са неколицином исписника, ратних другова.

– Према свим сачуваним документима и познатим сведочењима, Рачић, Калабић и остали официри имали су велико поштовање према Дражи.

– Није било Дражине преписке са Павелићем.

– Дража никада није планирао одлазак из земље.

– Рачић не би тражио одлазак у Србију, јер је циљ целог покрета пролећа 1945. био одлазак у Србију. Изузетак су биле Група северних босанских корпуса, која је по проласку испод Сарајева послата ка Добоју да би се развукле комунистичке линије, и јединица Команде Западне Босне, које су из истог разлога остављене на својим теренима.

– Рачић не би могао да крене за Србију 6. маја, јер се Битка на Зеленоди одиграла 13. маја. Иначе, из Босне је отишао августа 1945.

– Рачић се никада није састајао са Немцима. Била је чак једна ситуација када су га позивали на састанак, али он је одбио да оде. (Септембра 1942. године Немци су запретили да ће Мајевица доживети судбину Козаре, ако четници одмах не предају оружје. ‘’Ми ћемо радије изгинути сви до једног с оружјем у руци’’, отписао је војвода Керовић генералу Фортнеру. Наступили су преговори, на којима су Немце хтели да виде и главног команданта, то јест Рачића. Жеља им се није остварила, а фотографије Керовића са Немцима, током преговора, и данас се на интернету потписују као ‘’сарадња четника са Немцима’’).

– Већински део Босне и Херцеговине имао је српску већину, налазио се у српским бановинама и сматран је Србијом. Мајор Боривоје Радуловић, после протеривања партизана преко Неретве, на којој се налазила граница Зетске бановине, писао је Врховној команди: ‘’Србија очишћена од гамади’’. Стихови из тадашње народне песме ‘’Краљу Перо, ми би хтели знати’’, гласе:

‘’Краљу Перо, ми би хтели знати / Како ће се ова земља звати? До Мостара, све Србија стара / од Мостара и нова и стара’’.

Другачије речено, нашој јавности није познато да су комунисти, оснивањем република, упола смањили српске територије из Краљевине, али, у оно доба, сви су знали где су границе Србије, па би онакав дијалог био немогућ. Посебно не са Рачићем, јер је он, са својим јединицама, ратовао у Босни осам месеци током 1941, 1942. и 1943. године.

– Божић, Васкрс и крсна слава обележавали су се у редовима четника, и у нашем народу уопште, без обзира на околности. Однос према Васкрсу, какав је приказан у серији, није био могућ. Комунисти су имали своје празнике и своје празнично расположење. Али, оно се сводило или на опијање (1. мај), или на свињокољ (29. новембар), или просто на провод. Духовну снагу празника попут Васкрса нису имали, нити су могли да је разумеју. (Уосталом, они и губе због слабијег морала.)

За Дражину васкршњу поруку из 1945. аутори ‘’Последњег чина’’ вероватно нису знали, а и да су знали, не би могли да уоче њену узвишеност. Дража је тада, инспирисан подвигом Светог кнеза Лазара, први пут проговорио о васкрсавању и небеској победи – победи за ‘’потоње’’ нараштаје, која очекује страдалнике на Христовом путу. Порука гласи:

‘’Продужићемо и данас ка постављеном циљу.

Тачно у 11 часова, све колоне ће се зауставити на местима где се буду нашле. У сећању на дан васкрса Богочовека, помолићемо се Богу.

Свештеници ће одржати кратку службу Божју. А онда, покрет даље.

Наша борба и наше патње су за права човека Богом дана. То је пут Господа Исуса Христа на коме је и он страдао, али и воскресао.

Векови то нису променили ни оборили, неће ни појаве данашњице.

Ми можемо у тој борби и изгинути; али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње.

Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам упућујем, драги моји саборци, мој поздрав:

Христос воскресе!

Ђенерал Драг. М. Михаиловић.’’

‘’Ваистину воскресе!’’ – одјекнуло је планином, и колоне су наставиле покрет ка Србији.

Комунисти разних фракција у последње време за њихове претке, партизане, све чешће користе термин ‘’победници’’. Изгледа да је то почело баш кад су увидели да они заправо ниси победници, то јест да њихова идеологија неумитно опада и губи, као што то предвидео Дража у васкршњој поруци 1945. године.

На основу свега овога произилази да је други елемент – уметнички приказ историјских догађаја и личности – нераскидиво везан са првим.

У поговору романа ‘’Рат и мир’’, Толстој је написао да, ако су предмет уметничког дела стварни догађаји и стварне личности, онда циљ уметника мора бити истинитост.

Пре него што је написао роман ‘’На Дрини ћуприја’’, Иво Андрић је докторирао у области историографије, на теми Босна у средњем веку.

Милош Црњански, иако је већ био професор историје, пре писања ‘’Сеоба’’ одвојио је време за проучавање аустријских архива о теми романа.

Истинитост, дакле, одређује садржај уметничког дела, од костимографије и мизанкадра до драматургије. Да је у серији ‘’Последњи чин’’ прочитана Дражина васкршња порука, онда би све морало да се промени. Јер, такве поруке не пишу пијанци и оне се не упућују бедницима.

Другачије речено, кад се пође од документа, он је основ за писање дијалога, стварање ликова, драматургију, итд.

Кад се одбаци документ, онда је то, у конкретном случају, рад на задатку да се што више оцрне највећи непријатељи комунизма, а то су били Дража и његови четници.

Уз најбољу вољу, не видим како овај други поступак може боље да прикаже неки историјски лик и неке историјске догађаје, него онај први. Далеко од тога да је први поступак савршено примењен у филму ‘’Ђенерал’’, али онај други не би требало више да буде ствар расправе.

Иначе, приближно у исто време када је РТС поставио ТВ серије ‘’Последњи чин’’ и ‘’Равна Гора’’, ми смо на нашем Јутјуб каналу, ‘’Погледи Крагујевац’’, објавили филм ‘’Опкољени’’. Гледаност ‘’Опкољених’’ је два до четири пута већа од епизода ових серија.

(‘’Слобода’’, гласило СНО у Чикагу, 10. септембар 2026)