Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Филм “Ђенерал” разоткрио детаље о Дражи Михаиловићу о којима се дуго ћутало: Редитељ открио шта га је посебно шокирало

26/01/2026

Милослав Самарџић и Никола Ракочевић током снимања. ФОТО: Вања ПАНИЋ

Филм “Ђенерал” Милослава Самарџића осветљава једну од најзагонетнијих личности Другог светског рата на Балкану. У разговору са редитељем за МОНДО, откривамо како је приступио лику и делу Михаиловића, разоткривајући многе предрасуде које и дан-данас владају о њему.

Аутор: Марина Цветковић

Филм “Ђенерал” враћа нас у касно лето 1943. године, у један од најдраматичнијих и најконтроверзнијих тренутака Другог светског рата на простору Краљевине Југославије.

У средишту приче је долазак британског генерала Чарлса Армстронга у Врховну команду Југословенске војске, на чијем је челу био Дража Михаиловић – догађај који је пробудио велика очекивања и наду у капитулацију Италије, и искрцавање Западних савезника на Јадран. Вођене тим очекивањима, четничке снаге започињу опсежне војне операције против немачких и усташких јединица, које ће остати упамћене као највећа антиосовинска акција у Европи ван Источног и Западног фронта.

О разлозима због којих се одлучио да ову сложену и историјски осетљиву тему преточи у филм, као и о ауторском приступу “Ђенералу”, говори редитељ Милослав Самарџић за МОНДО.

Коју поруку сте желели да пошаљете филмом “Ђенерал”? Спомињали сте да су вас управо извесне забране у СФРЈ инспирисале да објављујете чланке, књиге и документарне филмове у жељи да, како кажете, “исправите криве Дрине”.

“Тако је. И то је прва порука: У демократским друштвима нема забрањених тема. Видим да неки ‘хејтују’ већ након што су одгледали трејлер. Просто не желе да чују другу страну. Кажу да знају како је било и тачка! А то ‘знају’ је из партизанских филмова. Али, нема тачке, све треба да се прикаже.”

Шта је по Вама најупечатљивија карактеристика генерала Драже са којом шира јавност није упозната?

“Просто речено, да је био генерал. Само у првом, америчком филму из 1943, приказан је као генерал. У свим другим филмовима и ТВ остварењима он нема особине генерала. Дакле, то је та нека основа. И када се приказују генерали непријатељских формација, и тада треба имати меру. Уосталом, у филму ‘Ђенерал’ појављују се и непријатељски официри и нисмо их карикирали.”

Главну улогу тумачи Никола Ракочевић. Шта је за Вас било пресудно у одлуци да баш он понесе лик генерала Михаиловића, и како је текао рад на тој улози? Шта су били највећи изазови?

“Заправо, Игор Ђорђевић је требало да тумачи главну улогу, имали смо пробе, сашили смо костим, али, био је спречен, упркос великој жељи. Тако да је он изабрао Николу Ракочевића, а сложили смо се најпре Милић Јовановић, задужен за кастинг, па онда и ја. Чим сам чуо за замену, сетио сам се како је Никола играо јаке, чврсте, ликове. И о томе смо причали током првог сусрета. Рекао сам му и за ту главну заблуду која се шири о Дражи, да је био рођен за патријарха, а не за генерала. Ко год је видео његова ратна наређења, не може тако нешто да каже. А видео сам их, мислим, сва која су сачувана у Војном архиву, дословце на хиљаде. Рад је текао без проблема, јер је Никола велики глумац. Било је задовољство гледати га како улази у улогу. И на паузама се понашао као Дража.”

Милослав Самарџић и Никола Ракочевић током снимања. ФОТО: Вања ПАНИЋ

Које су по вашем мишљењу највеће предрасуде и заблуде о Дражи Михаиловићу у нашем народу, али и у окружењу, свету?

“Да је сарађивао са Немцима. Многима није ни на крај памети да су код њега све време, од септембра 1941. до марта 1945, заправо били Енглези и Американци. То прво, а друго, многи и даље мисле да су се партизани борили против Немаца и усташа више него четници. За ове четничке операције из 1943, које смо приказали у филму ‘Ђенерал’, изгледа да није чуло 90 посто јавности. А то су биле највеће антиосовинске операције у Европи између Источног и Западног фронта.”

Дража Михаиловић је деценијама био готово искључиво приказиван кроз једну идеолошку призму. Како сте као аутор приступили његовом лику – као војнику, стратегу, али и човеку?

“На жалост, тако је било, и та пропаганда још делује. Нестаје с млађим генерацијама, али, делује. Филм садржи сва та три аспекта. Трећи, лични, видимо кроз Дражин однос са његовим старим ратним другом, Солунцем Живојином. Једино са њим је на ‘ти’.”

Радњу филма сте сместили на Златибор, у лето 1943. године, у тренутку великих савезничких очекивања. Зашто је баш тај период, долазак британског генерала Чарлса Армстронга, кључан за разумевање судбине Драже Михаиловића?

“Зато што је тада дошло до преокрета – тада су се Западни савезници окренули од четника ка партизанима, од Драже ка Титу. Дакле, то је кључан период и зато је он тема филма.”

У филму централно место заузимају сучељавања двојице генерала – представника велике силе попут Енглеске и једне мале земље. Да ли сте желели да кроз њихов однос прикажете ширу слику политичких игара и интереса великих сила?

“Управо тако. Није у реду што наша јавност не зна за сусрете Дража-Армстронг, а зна за сусрете Дража-Тито. Ови први били су много важнији, што је и логично, јер је Армстронг био представник уједно и Лондона и Вашингтона. Дакле, био је шеф Савезничких војних мисија при Врховној команди Југословенске војске, коју ми знамо под именом Дражини четници. Напомињем да се чак и Дражино звање и назив војске и даље не приказују како треба. Дакле, не командант ЈВуО и Равногорског покрета, већ начелник штаба Врховне команде Југословенске војске. Не ЈВуО, не Равногореског покрета, већ Југословенске војске, пошто назив војске није мењан после Априлског рата 1941. Састанци Дража-Армстронг реконструисани су врло прецизно.”

Шта Вас је подстакло на дугогодишње истраживање о четницима, партизанима, усташама и позадини догађаја у тадашњој Краљевини Југославији?

“Када сам био студентски новинар, 1980-тих, то је била најзабрањенија тема. Просто, то је било најизазовније. Наравно, тада нисам ни сањао колики посао ме чека.”

Познато је да су историју до сада “писали победници”, и у том погледу многе генерације су одгајане са историјским “чињеницама”, које би данас врло вероватно могле да се доведу у питање. Шта би било другачије да је у то време постојао Интернет и друштвене мреже за утврђивање истине, и праве или другачије слике Срба у свету?

“Историју пишу победници, али зато је она кратког века. Траје док победници спроводе цензуру. Од 1990-те цензура је укинута, па је њихова кула од карата почела да се руши. За Интернет, не знам шта бих рекао, јер ту заиста наилазим дословеце на све и свашта. Треба бити обазрив и прво видети ко то пише.”

Интервјуисали сте око 50 Дражиних четника, већином официра, у свом истраживачком раду. Које Вас је сазнање о њему највише шокирало/изненадило?

“Тешко питање. Можда да је опсовао само једном, 12. септембра 1944, када је краљ Петар преко радио Лондона позвао четнике да пређу на страну комуниста. Наравно, то је учинио под притиском Черчила и потом је повукао ту наредбу. Уопште, тада се много мање псовало. Па и ти четници, са којима сам разговарао, користили су псовке ретко или ни мало. То је један од разлога што ни у ‘Ђенералу’, као ни у првом играном филму ‘Опкољени’’, нема псовки. Главни разлог је наравно што сматрам да псовање припада тзв. андерграунд уметности, то јест подкултури. Код нас се то шири још од 1980-тих, када су се појавиле књиге Чарлса Буковског. И предалеко је отишло.”

Говорили сте о томе да је “Тито имао план да убије Дражу и његове, а Дража је имао план да убије Тита и његове… Или барем да их изведе на суд”. Шта бисте нам рекли о динамици њиховог односа?

“Дража је имао законску обавезу да уништи пету колону, а партизани су, према законима Краљевине, били управо то. И он је још у лето 1941, када су се партизани појавили на терену, направио план да их уништи, заједно са командантом српске жандармерије, пуковником Јованом Тришићем. Опет, у оваквој историографији, једна непозната личност, а Тришић је заправо тада имао под командом најјачу српску наоружану формацију – српску жандармерију. Јер, по међународном праву, окупатор мора да остави наоружану жандармерију. Дакле, Дражин план је био да жандармерија има главну улогу, јер је ионако успешно сузбијала комунисте пре рата. Али, Недић и Љотић су сазнали да Тришић тајно одлази на Равну Гору, па су га пријавили Немцима, он је ухапшен, а жандармерија је распуштена. Настао је празан простор на терену и комунисти су га заузели. Тада Дража наређује својима да нађу комунистичког вођу и да га доведу. Било је то тактизирање док се не сакупи снага за уништење. Обратно, исте су биле и Титове намере. Дакле, били су заклети непријатељи и ништа више.”

Често истичете да је у филму “све истинито и документовано на проверљив начин”. Како је изгледао процес селекције историјских извора и где сте морали да повучете границу између историјске прецизности и филмске драматургије?

“Повлачење те границе је велика невоља. Пошто књига ‘Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета’, у којој сам све ово нашироко описао, има 3.700 страница, а филмски сценарио има око 100 страница. Бирао сам дословце најупечатљивије моменте, најјаче реченице.”

Филм приказује и велике војне операције против немачких и усташких снага, које називате највећом антиосовинском операцијом у Европи ван главних фронтова. Колико је било захтевно реконструисати такве сцене у продукцијском смислу?

“Било је! Захвални смо Војсци Србије што нам је изнајмила минобацаче и касарне, фирми ‘Степски соко’ из Чајетине која је специјализована за филмско оружје и ефекте, војном консултанту пуковнику мр Драгану Крсмановићу, стотинама статиста, као и фирмама и појединцима који су радили специјалне ефекте. На пример, сцена кад немачки авиони бомбарудју четнике урађена је компјутерски.”

Поред Немаца и усташа, у филму се појављују и партизани, као и муслиманска легија. Колико вам је било важно да прикажете сложеност ратног мозаика, без поједностављивања и црно-белих подела?

“Појављују се и хрватски домобрани. Када урачунамо и четнике и Британце, то је седам војних формација. Не сећам се да сам гледао филм са седам формација. Огроман је посао био за костимографе и сценографе, пре свега. Иначе, у тим догађајима су учествовали и Бугари и Италијани, али њих сам избегао, било би превише. Замку коју помињете избегао сам тако што сам написао шта су све те формације заиста радиле. Све је лакше када се држимо докумената.”

Да ли очекујете да филм “Ђенерал” изазове полемике и оштре реакције јавности, и сматрате ли да је друштву и даље потребна оваква врста суочавања са прошлошћу?

“Полемике на ову тему већ постоје, практично су непрекидне. И да, има наоштрених са сваке стране. За наше друштво највећи проблем су они што се држе периода социјалистичке Југославије. Јер, то је била тоталитарна држава, па ти људи одржавају клицу тоталитаризма. Дакле, једне веома опасне појаве. Ту видим главну опасност и када је реч о овој теми. А историјски филмови се увек снимају. Мени је жао што о српском средњем веку немамо барем 100 филмова. Док имамо 600 партизанских филмова. То су системске аномалије.”

Каква су ваша очекивања – коме је овај филм првенствено намењен: историчарима, публици која тражи истину или генерацијама које о овом периоду знају врло мало?

“Све их позивам у биоскопе. Оно што гарантујем, то је да им неће бити досадно. Такође, и да ће бити изненађени оним што виде. Јер, ‘Ђенерал’ је јединствен филм у српској кинематографији.”

Изво: Мондо