

Са премијере у Комнбанк дворани у Београду. Фото Perspectivestudio
Југословенски ратни филм један је од најпопуларнијих и најзаступљенијих жанрова кинематографије некадашње нам државе. Приметно је да и данас та остварења на телевизији праве солидне рејтинге.
Гледаније су само комедије, а може се рећи да постоји засебан жанр – партизански филм. Данашњим гледаоцима мање је занимљив рани партизански филм, оријентисан на драму и пун идеолошког набоја, јер је филм свугде снажно пропагандно средство. Овај поджанр је врхунце доживео у каснијој фази, филмовима сниманим у идеолошки опуштенијим условима, под снажним утицајем акционих филмова и вестерна. Уз велике буџете, најзначајније професионалце тог времена, јака глумачка имена и издашну помоћ државе и војске, настајали су филмови који би се данас називали блокбастерима, привлачили су бројну публику у биоскопе. Иако је комунистичка идеологија ту била у другом плану, главни јунаци били су припадници Народноослободилачке војске и много се водило рачуна да њихови противници, између осталих четници, не буду приказани у било каквом позитивном светлу.
Једна од великих српских подела, а имамо их више него прегршт, јесте по линији партизани – четници и она и даље делује као тешко решива, како међу историчарима, тако и у народу. Не улазећи у врзино коло прича о томе ко је био на правој страни, партизани у овој подели имају озбиљну културолошку предност, а то су поменути филмови. Као неизоставни део југословенске и српске кинематографије, оставили су снажан траг у колективној свести о Другом светском и братоубилачком рату међу Србима. Четници дуго нису имали “своје” филмске ауторе, њихова је рехабилитација врло скорашњег датума, те се друга страна на филму досад могла видети само у документарцима и (донекле) играној серији “Равна гора”. Све до сада, када је у продукцији “Погледа” настао играни филм “Опкољени”.
“Опкољени” се рекламира као први српски четнички филм. Познат је податак да је амерички “Четници – борбена герила” настао још 1943. године, али је потоње окретање савезника комунистима и партизанима четнике сместило међу филмске зликовце. “Опкољени” покушавају не да исправе слику и/или неправду, већ да понуде визију рата из перспективе малог четничког одреда под вођством Николе Калабића, пратећи стварне догађаје из 1942. у околини Мионице, када се Калабић нашао у окружењу. Аутори филма избегавају да у причу убаце партизане и она се своди на хапшење Калабићеве породице, сукобе четничке групе с припадницима СС дивизије Принц Еуген, у којој је служило и много Немаца из Баната.
За српски играни филм је релативна реткост да настане у потпуно независној продукцији. Ово остварење је нискобуџетно, улоге тумаче углавном крагујевачки позоришни глумци с нешто искуства на филму и телевизији и за гледаоце је значајно да буду свесни ограничених услова у којима је настало. “Опкољени” се, попут својих партизанских (и много скупљих) пандана може жанровски сврстати: конкретно, у филм опсаде. Паралела има још прегршт, један од подзаплета је деловање симпатизера у окупираном граду, као и злодела специјалне полиције према породици бораца. С друге стране, упадљива је жеља аутора да Немце прикаже као војску која према Србима и српској ратној прошлости гаји поштовање. Акције су им опрезније и сведеније, што доводи до мањка динамичности филма; жеља за аутентичношћу не говори увек најбоље филмским језиком. Четворица ушанчених протагониста проводи време у разговору и оно што пара уши јесте претерана употреба модерног језика. Погрешно би било гледати “Опкољене” искључиво са жељом да се лове филмске грешке; на овим страницама је било речи о америчкој политичкој десници која развија сопствену филмску продукцију и у том кључу требало би посматрати и овај филм, као и другачији поглед на догађаје који су обликовали поделу постојећу до данашњих дана.
Курир.рс, 15. април 2022.