26-02-2015, 11:45 PM
Пошто сам обећао Ватри, а човек сам од речи, проверио сам у КЗ КЈ, и оно јесте био цео члан. Значи чл. 105 гласи:
Држављанин Краљевине Југославије који се у време рата што се против Краљевине или њених савезника води, прими службе у непријатељској војсци или у њој и даље остане и ако на то није присиљен, казниће се робијом до петнаест година.
Ако је такав држављанин учествовао и у самом рату као борац казниће се смрћу или вечитом робијом.
Прво, ово кривично дело се налази у Глави 12 посебног дела КЗ, у групи дела која носи назив „Кривична дела против опстанка државе и њеног уставног уређења“. То је прва група дела (тзв. политичка кривична дела) која се наводи у посебном делу КЗ, јер су то најтежа и најважнија дела која он прописује.
За разлику од данашњег КЗ-а, у ондашњем законику појединачна кривична дела нису имала законске називе, тако да формално није постојало кривично дело „издаје“ већ само „дело из чл. 105, 106“, итд.
Међутим, у теорији и науци су ова дела именована као дела (веле)издаје. Тако проф. др Тома Живановић у књизи "Кривични законик и поступак Краљевине Југославије", Београд 1930, стр. 76 наводи: "Кривична дела из гл. 12. сачињавају групу тзв. кривичних дела против државе. Међу њима су у највећем броју разне врсте велеиздаје (тј. кривична дела против унутарње државне безбедности, особито чл. 91-98) и издаје (тј. кривична дела против спољне државне безбедности, особито чл. 102-112)."
Дакле, (веле)издаја није законски, него колоквијалан, народски термин за већи број кривичних дела из главе 12. Законика, и то термин који углавном служи за политичку (зло)употребу.
Што се тиче стручног објашњења ове групе дела, тачније њиховог објекта напада, консултовао сам рад чувеног проф. др Михаила Чубинског (ред. професора на Правном факултету у Суботици) који у књизи „Научни и практични коментар КЗ Краљевине Југославије“, Београд, 1934, стр. 242-243 каже:
"Други моменат, који је поред мотива нарочито важан за природу и појам главних политичких кривичних дела, је њихов објекат, који одваја групу тих политичких дела од свију других. Као такав објекат код политичких кривичних дела јављају се егзистенција државе и непоколебљивост њене целине, независности и основа њеног уређења. Чување наведених правних добара због њихове нарочите важности јавља се као прва и најглавнија дужност државе, те сваки напад на горња правна добра и сваки покушај, да се на незаконити начин учини ма која измена, јавља се као једно тешко дело против државе. Нарочито је потребно ту споменути незаконити начин, јер у колико се делатност, управљена на измене постојећег државног реда (на пример пропаганда у том правцу) врши начином и у формама, које нису забрањене законом, не може доћи ни кривична одговорност. Те су границе врло различите у појединим државама, а нарочито су широке у Енглеској и доста узане код нас.
Горњој дефиницији појма политичких кривичних дела одговарају и прописи нашег новог законика, који је садржај главе 12. определио речима: „Кривична дела против опстанка државе и њеног уставног уређења“. Смештање у засебну главу дела горње врсте чине и страни казнени законици, и то потпуно одговара како природи горњих дела, тако и потреби, да се та тежа дела одвоје од напада, који нису управљени на државу као целину и на њено уређење.
У новије време, како у науци кривичног права, тако и у законодавсту, све више и више опажа се тенденција, да се издвоје из броја политичких дела и на тај начин одстране од сваких могућних привилегија (а нарочито од привилегије неиздавања), кривична дела која нису управљена против уређења једне или друге државе, већ теже да се уништи свако садашње државно уређење и основе свега садашњег социалног поретка. То су анархистичка и комунистичка дела, због којих је у читавом низу земаља донесен низ специалних закона, на име тзв. закона о заштити државе (у том броју и код нас)."
Друго, у коментару за члан који прописује ово дело, Чубински каже:
„а) Субјекат овог дела може бити само наш држављанин; исти ће одговарати пред нашим судом према пропису чл. 6 КЗ и у случају ако буде заробљен, јер то потпуно одговара духу и смислу чл. 6 (односи се на нашег држављанина који ово дело учини у иностранству – моја прим.).
б) По члану 105. казни се само дело, које је учињено у време рата, дакле у периоду од момента објављивања рата до момента његовог завршетка. Дело може бити управљено не само против наше државе, него и против наших савезника.
г) Учинилац се казни по тач. 2 чл. 105 ако је учествовао у рату као борац, тј. улазио у састав наоружаних непријатељских чета или њиховог штаба, а по тач. 1 истог члана ако није учествовао у борби. Овамо спада рад санитетски, канцеларијски, шпиунски (ако не прелази у теже дело) итд. Наравно да се за време рата дело из чл. 105 (као и низ других дела) суди по прописима војних закона, у колико је у тим законима предвиђено.
д) У тач. 1 директно је прописано да се казна не примењује ако је учинилац био присиљен на извршење дотичног дела. Тачка 2 не садржи истоветно наређење, али у колико у њеном тексту није речено „наш држављанин“ или „грађанин наше Краљевине“, већ је речено „такав држављанин“ дакле држављанин о којем говори тач. 1 чл. 105, држимо да и у случају из тач. 2 учинилац не одговара ако је био присиљен ступити у број бораца и даље остати у том броју. Наравно, факат присиљења мора бити утврђен озбиљним доказима.“ Чубински, н. д., стр. 257
С обзиром да се Михаиловић није „примио службе у непријатељској војсци“, нити је као борац „улазио у састав наоружаних непријатељских чета или њиховог штаба“, јасно је да није ни извршио дело из чл. 105 па не може да кривично одговара по истом. Јер радња дела није „наређивање другоме да се прими службе у непријатељској војсци“ или „наређивање другоме да учествује у самом рату као борац“, већ у личном предузимању неке од наведених делатности.
То значи да би по овом члану евентуално могао да одговара само неки Дражин човек који се „примио службе у непријатељској војсци“, или се борио у њој, али и тада под условом да је тај његов акт био усмерен против Краљевине Југославије (или њених савезника), јер само то су објекти напада код ове групе кривичних дела. Дакле, његова делатност мора да буде уперена на угрожавање „егзистенције државе и непоколебљивости њене целине, независности и основа њеног уређења“, односно "против спољне државне безбедности", како наводи Живановић, јер искључиво та добра су заштићена главом 12. Кривичног законика.
Он не може кроз ово дело, и друга дела из исте групе, да „изда народ“ (чак и под претпоставком да је тај „народ“ масовно приступио наоружаним формацијама једне политичке партије, па била она и легална), јер народ није заштитни објекат у овом случају.
Против кога су ове „легализације“ у непријатељским формацијама биле уперене и какав су циљ имале, може да се види из примера неколико Дражиних наредби.
У радио депеши, команданту Млавског корпуса капетану Синиши Оцокољићу Пазарцу, од 29. јуна 1942: „У циљу прикривања одреда и спречавања разоружавања дозвољене све преваре. У крајњем случају узмите Пећанчеву фирму.“ АВИИ, ЧА, К-299, рег.бр. 3/1
Потпуковнику Драгославу Павловићу, делегату Врховне команде у појединим секторима 24. августа 1942. Дража пише: „Легализованим саопштити да буду на опрези јер ће Немци хапсити све. Нека запазе тренутак и на време се баце у шуму. Непријатељ треба да буде преварен, а не они.“ АВИИ, ЧА, К-299, рег.бр. 5/1
Капетану Оцокољићу, Дража на ову тему пише и 8. септембра: „Легални делови по потреби претварају се у илегалне делове. Служе за превару, а не за корист непријатељу.“ АВИИ, ЧА, К-299, рег.бр. 7/1
И треће, Михаиловићу није ни суђено по КЗ Краљевине, него су му комунисти судили по њиховом закону (Закон о кривичним делима против народа и државе), тако да је ова расправа у домену хипотезе, да ли би се Михаиловићу судило за дело из овог члана КЗ-а да је враћено стање од пре рата. Кривични законик Краљевине и многи други су укинути комунистичким Законом о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације (Службени лист ФНРЈ бр. 86/1946 i 105/1947).
Држављанин Краљевине Југославије који се у време рата што се против Краљевине или њених савезника води, прими службе у непријатељској војсци или у њој и даље остане и ако на то није присиљен, казниће се робијом до петнаест година.
Ако је такав држављанин учествовао и у самом рату као борац казниће се смрћу или вечитом робијом.
Прво, ово кривично дело се налази у Глави 12 посебног дела КЗ, у групи дела која носи назив „Кривична дела против опстанка државе и њеног уставног уређења“. То је прва група дела (тзв. политичка кривична дела) која се наводи у посебном делу КЗ, јер су то најтежа и најважнија дела која он прописује.
За разлику од данашњег КЗ-а, у ондашњем законику појединачна кривична дела нису имала законске називе, тако да формално није постојало кривично дело „издаје“ већ само „дело из чл. 105, 106“, итд.
Међутим, у теорији и науци су ова дела именована као дела (веле)издаје. Тако проф. др Тома Живановић у књизи "Кривични законик и поступак Краљевине Југославије", Београд 1930, стр. 76 наводи: "Кривична дела из гл. 12. сачињавају групу тзв. кривичних дела против државе. Међу њима су у највећем броју разне врсте велеиздаје (тј. кривична дела против унутарње државне безбедности, особито чл. 91-98) и издаје (тј. кривична дела против спољне државне безбедности, особито чл. 102-112)."
Дакле, (веле)издаја није законски, него колоквијалан, народски термин за већи број кривичних дела из главе 12. Законика, и то термин који углавном служи за политичку (зло)употребу.
Што се тиче стручног објашњења ове групе дела, тачније њиховог објекта напада, консултовао сам рад чувеног проф. др Михаила Чубинског (ред. професора на Правном факултету у Суботици) који у књизи „Научни и практични коментар КЗ Краљевине Југославије“, Београд, 1934, стр. 242-243 каже:
"Други моменат, који је поред мотива нарочито важан за природу и појам главних политичких кривичних дела, је њихов објекат, који одваја групу тих политичких дела од свију других. Као такав објекат код политичких кривичних дела јављају се егзистенција државе и непоколебљивост њене целине, независности и основа њеног уређења. Чување наведених правних добара због њихове нарочите важности јавља се као прва и најглавнија дужност државе, те сваки напад на горња правна добра и сваки покушај, да се на незаконити начин учини ма која измена, јавља се као једно тешко дело против државе. Нарочито је потребно ту споменути незаконити начин, јер у колико се делатност, управљена на измене постојећег државног реда (на пример пропаганда у том правцу) врши начином и у формама, које нису забрањене законом, не може доћи ни кривична одговорност. Те су границе врло различите у појединим државама, а нарочито су широке у Енглеској и доста узане код нас.
Горњој дефиницији појма политичких кривичних дела одговарају и прописи нашег новог законика, који је садржај главе 12. определио речима: „Кривична дела против опстанка државе и њеног уставног уређења“. Смештање у засебну главу дела горње врсте чине и страни казнени законици, и то потпуно одговара како природи горњих дела, тако и потреби, да се та тежа дела одвоје од напада, који нису управљени на државу као целину и на њено уређење.
У новије време, како у науци кривичног права, тако и у законодавсту, све више и више опажа се тенденција, да се издвоје из броја политичких дела и на тај начин одстране од сваких могућних привилегија (а нарочито од привилегије неиздавања), кривична дела која нису управљена против уређења једне или друге државе, већ теже да се уништи свако садашње државно уређење и основе свега садашњег социалног поретка. То су анархистичка и комунистичка дела, због којих је у читавом низу земаља донесен низ специалних закона, на име тзв. закона о заштити државе (у том броју и код нас)."
Друго, у коментару за члан који прописује ово дело, Чубински каже:
„а) Субјекат овог дела може бити само наш држављанин; исти ће одговарати пред нашим судом према пропису чл. 6 КЗ и у случају ако буде заробљен, јер то потпуно одговара духу и смислу чл. 6 (односи се на нашег држављанина који ово дело учини у иностранству – моја прим.).
б) По члану 105. казни се само дело, које је учињено у време рата, дакле у периоду од момента објављивања рата до момента његовог завршетка. Дело може бити управљено не само против наше државе, него и против наших савезника.
г) Учинилац се казни по тач. 2 чл. 105 ако је учествовао у рату као борац, тј. улазио у састав наоружаних непријатељских чета или њиховог штаба, а по тач. 1 истог члана ако није учествовао у борби. Овамо спада рад санитетски, канцеларијски, шпиунски (ако не прелази у теже дело) итд. Наравно да се за време рата дело из чл. 105 (као и низ других дела) суди по прописима војних закона, у колико је у тим законима предвиђено.
д) У тач. 1 директно је прописано да се казна не примењује ако је учинилац био присиљен на извршење дотичног дела. Тачка 2 не садржи истоветно наређење, али у колико у њеном тексту није речено „наш држављанин“ или „грађанин наше Краљевине“, већ је речено „такав држављанин“ дакле држављанин о којем говори тач. 1 чл. 105, држимо да и у случају из тач. 2 учинилац не одговара ако је био присиљен ступити у број бораца и даље остати у том броју. Наравно, факат присиљења мора бити утврђен озбиљним доказима.“ Чубински, н. д., стр. 257
С обзиром да се Михаиловић није „примио службе у непријатељској војсци“, нити је као борац „улазио у састав наоружаних непријатељских чета или њиховог штаба“, јасно је да није ни извршио дело из чл. 105 па не може да кривично одговара по истом. Јер радња дела није „наређивање другоме да се прими службе у непријатељској војсци“ или „наређивање другоме да учествује у самом рату као борац“, већ у личном предузимању неке од наведених делатности.
То значи да би по овом члану евентуално могао да одговара само неки Дражин човек који се „примио службе у непријатељској војсци“, или се борио у њој, али и тада под условом да је тај његов акт био усмерен против Краљевине Југославије (или њених савезника), јер само то су објекти напада код ове групе кривичних дела. Дакле, његова делатност мора да буде уперена на угрожавање „егзистенције државе и непоколебљивости њене целине, независности и основа њеног уређења“, односно "против спољне државне безбедности", како наводи Живановић, јер искључиво та добра су заштићена главом 12. Кривичног законика.
Он не може кроз ово дело, и друга дела из исте групе, да „изда народ“ (чак и под претпоставком да је тај „народ“ масовно приступио наоружаним формацијама једне политичке партије, па била она и легална), јер народ није заштитни објекат у овом случају.
Против кога су ове „легализације“ у непријатељским формацијама биле уперене и какав су циљ имале, може да се види из примера неколико Дражиних наредби.
У радио депеши, команданту Млавског корпуса капетану Синиши Оцокољићу Пазарцу, од 29. јуна 1942: „У циљу прикривања одреда и спречавања разоружавања дозвољене све преваре. У крајњем случају узмите Пећанчеву фирму.“ АВИИ, ЧА, К-299, рег.бр. 3/1
Потпуковнику Драгославу Павловићу, делегату Врховне команде у појединим секторима 24. августа 1942. Дража пише: „Легализованим саопштити да буду на опрези јер ће Немци хапсити све. Нека запазе тренутак и на време се баце у шуму. Непријатељ треба да буде преварен, а не они.“ АВИИ, ЧА, К-299, рег.бр. 5/1
Капетану Оцокољићу, Дража на ову тему пише и 8. септембра: „Легални делови по потреби претварају се у илегалне делове. Служе за превару, а не за корист непријатељу.“ АВИИ, ЧА, К-299, рег.бр. 7/1
И треће, Михаиловићу није ни суђено по КЗ Краљевине, него су му комунисти судили по њиховом закону (Закон о кривичним делима против народа и државе), тако да је ова расправа у домену хипотезе, да ли би се Михаиловићу судило за дело из овог члана КЗ-а да је враћено стање од пре рата. Кривични законик Краљевине и многи други су укинути комунистичким Законом о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације (Службени лист ФНРЈ бр. 86/1946 i 105/1947).
