[Милослав Самарџић]

Ђорђе, и Бенито, јел знате за једна случај да је неко из опозиционих редова, од 1990-те наовамо, поменуо капитализам у позитивном контексту? Укључујући наравно и десне странке, којима би капитализам требало да је циљ?

[Ђорђе Ивковић]

Ђорђе, и Бенито, јел знате за једна случај да је неко из опозиционих редова, од 1990-те наовамо, поменуо капитализам у позитивном контексту? Укључујући наравно и десне странке, којима би капитализам требало да је циљ?

Ех, да је само капитализам у питању...
Заобилазили су и питања РЕСТИТУЦИЈЕ, ЛУСТРАЦИЈЕ И ОТВАРАЊА ДОСИЈЕА УДБА, што су кључна питања да би се комунистички систем променио.

[Бенито]

Сва три поменута питања и даље не решавају. Српски закон о реституцији имовине је чиста смејурија.
Што се тиче капитализма, то никако нису могли да воле вођи опозиције, јер су сви они били потомци комуњара ( ако нису и директни потомци комуниста) или су сами били дугогодишњи комунисти. Какав црни капитализам?
Одговорно тврдим да у Европи, осим Белорусије, нема комунистичкије земље од Србије.

[Ђорђе Ивковић]

КУЋНИ ПРИТВОР

У мојој улици не продају се кифле
не тече саобраћај и дим
у мојој улици нема фукаре
јер ја сам гузоњин син
Око мене расту чемпрес и дрот
вечерас имам party, а ујутру трим
лијепе жене долазе код мене
јер ја сам гузоњин син

"Гузоњин син" -"Забрањено пушење"1989.

Коначно, после шест година судског натезања, велики син Вучићевог малог Гебелса је због "саобраћајне незгоде са смртним исходом" кажњен са годину дана кућног притвора. Мали Гебелс је "као рис" бесан на правосуђе које је неправедно осудило његовог великог сина "само зато што је његов".

Мама се не оглашава због заузетости.

Како се из штампе може сазнати, Гебелсово дете је својим џипом BMW несретну жртву са пешачког прелаза одбацио "око 20 метара", а по злим језицима 29 метара. Како год, математика која нема душе даје резултат да је Гебелсов син кажњен са 18 дана кућног притвора за сваки метар одбацивања жртве. Математички, за претпоставити је да би казна износила шест месеци да је жртва одлетела 10 метара.

Још се у пресуди дете криви што није стао и пружио помоћ жртви, већ је утекао. Адвокати одбране се чуде овоме, пошто још нико није преживео ударац са одлетањем 20 метара. Кај се дакле имао освртати за собом и непотребно излагати стресу своју младу душу?

Мало сам прегледао, такав полован џип беше BMW X5 кошта 69.990 евра. Та замислите да су синовљев џип којим је људско биће одбачено 29 метара, дали на аукцију, како се иначе ради у модерном свету? Могли су сина доживотно обезбедити. Али, не! Морал је чудо!

Надамо се да ће син, пошто је током Процеса из дечака израстао у зрелог мушкарца, моћи да се носи са неправдом која му је нанета, и да ће издржати тих десет дугих месеци (у казну урачунат притвор). Издржаће он, јак је на маму. Тата је ходајућа дубока емоција.

Но, да видимо шта подразумева сурова казна за сина:

• Осуђени има право да у току дана напусти стан на највише два сата (у периоду између 13 и 17 сати), а у посебно одобреним случајевима и дуже. Ти случајеви су ради пружања медицинске помоћи, ради одласка на посао, ради одласка на факултет...

• Да бисте издржавали казну код куће, морате да имате стално место пребивалишта, и фиксни телефон, који не сме бити "двојник" (да не дели линију са другим телефоном).

• "Наногицу" можете носити и као подстанар, ако власник стана, тј. станодавац да сагласност. Његово пристајање, да му се опрема инсталира у стан, мора бити судски оверено.

• Иако се поставља на ногу, прави назив уређаја који прати кретање је "електронска наруквица". Она је водоотпорна, и осуђеник је не скида ни током туширања.

Сазнајемо још да "наногице" коштају од 3.000 до 10.000 евра. И оне јевтине могу да послуже, али није то тај квалитет. Сигурни смо да тата за своје дете узима само најбоље.

Не знамо да ли дете има свој стан. Иако је одавно пунолетан, можда живи код родитеља. Подстанар код тате, љуби га мајка. Рачунамо да је ова подстанарска варијанта вероватнија јер већа комоција пружа веће шансе за преживљавање сурове казне. Може да му долази више другова и другарица да га теше. И он њих.

https://static1.squarespace.com/static/5...rmat=1500w

Остављамо као могућност, пошто је "наногица" отпорна на воду, да се као место пребивалишта пријави татина јахта.

Ипак, не верујемо. Ценимо да ће дете прионути на књигу и за десет месеци суровог кућног притвора завршити какав факултет. Због бројних факултетских обавеза мораће напуштати затворске просторије татине куће. "У школу ће га возити само ауто право" јер му је чак и возачка дозвола одузета.

Постоји још једна атрактивна могућност: Да, као место становања свога сина, тата пријави свој "имагинаријум" у Шишмановцима, место изоловано од спољашњег света, негде у недоступним забитима Срема. Ту би син у окружењу себи сличних учесника ријалитија, могао да исприча најширој публици тужну причу свог живота и докаже да је невин. Затим би проблем невиности, у лимитираном схватању пробраних учесника ријалитија, могла решити Станија "у лајфу", што би екстремно дигло гледаност и онако најгледаније Вучићеве телевизије са националном фрекфенцијом.

БДВ, један хронични и навучени учесник ријалитија у "имагинаријуму" је у моментима очитог кризирања шакетао неко женскиње. Исто је добио годину дана "наногице" као и дете, још је благодарио суду на увиђавности.

Још би дете учествовало у пратећим ток-шоу емисијама, где водитељка започиње разговор фразом "ја просто морам да вас питам". Оно "просто" не значи ништа, а "морам да вас питам" је поштапалица лоших новинара. Не мора да пита, зато што је "изморано питање" редовно везано за секс. Не постоје, међутим, друга питања која се смеју поставити. Доведу дете од 9 година у емисију и прво питају да ли има девојку/дечка. Ако каже "да" - вауу баш је сладак/слатка, ако каже "не", еее баш штета, јаададан/на...Никада није постављано морајуће питање, иако "гледаоци просто имају право да знају", зашто се тата, мали Гебелс, дрогиран бацао и копрцао на гробљу у Сиригу преко ковчега своје љубанице и држао "говор" жваћући жваку. Истоме су присуствовале многе ВИП личности, Ненад господин Чанак и други потомци. Уз њих гробари, тако да се зна. Али за време укопа овердозиране под чудним околностима конкубине, прилаз гробљу је био забрањен сељани, макар у питању био и обилазак гробова најрођенијих.

Тако би и сина питали о сексу, не о убиству. То се просто не пита.

Они, којима је забрањен прилаз гробовима својих рођених док је мали Вучићев Гебелс изводио перформанс над ковчегом своје конкубине, најверније је Вучићево гласачко тело.

Дете ће издржати казну. Затим ће, вероватно и како је прилично, отићи у иностранство, далеко од ове земље где правде нема. Питајте сина Марка који је носио гајбице.

[Ђорђе Ивковић]

ШТА СМО МОГЛИ А НИСМО НАУЧИЛИ ОД СИРИЗЕ?

Пре десетак дана штампа је објавила вест која можда није преживела ни онај један загаранотвани дан: "Ципрас пукао на изборима у Грчкој: Опозициона Нова демократија прогласила историјску победу, Сириза признала пораз".

Па шта - рећиће се - ако је вест прошла незапажено? Имамо ми својих проблема, шта нас брига што је у Грчкој Нова демократија заменила Сиризу на власти?

Није тако. Пре четири и по године, када је Сириза фуриозно освојила власт у Грчкој, то је била главна тема српске политичке аналитике, без обзира на све наше мигрене. Памет се разливала на све стране, а егзалтација је повремено добијала оргазмичне манифестације. Чак ни "Пешчаник" није могао одолети зову грчке сирене. У низу наслова издвајамо један симпатичан: "Kако су Ципрас и Сириза надиграли Меркел и Еврократе". Да, баш тако! Ни мање ни више него Ципрас изшевио ЕУ.

Ципрас и Сириза беху златни пресек српског политичког генија. Када ће "Србиза", питаху се политикуси? Почело је лицитирање за српског Ципраса, ко би то могао бити?

Дакако, одмах је иступио оштроумни Војислав Шешељ, чије геополитичке анализе ваља читати са особитом позорношћу:

" Победа Сириза најозбиљнији ударац Европској Унији

Kад погледате и Српску радикалну странку, могао би човек рећи да у програму имамо доста левичарских елемената, јер се боримо за социјалну правду, а пошто смо национална и националистичка политичка партија, називају нас десничарском, али ми, заправо, не подлежемо таквим поделама. Ми смо странка националистичка, странка која се бори за социјалну правду и која се бори против глобализма и ту смо на подударној линији са Сиризом, са странком, пре свега, грчких патриота, који желе добро свом народу и који се супротстављају глобализму, хегемонији и доминацији водећих сила Европске уније у својој земљи.

Ми знамо каква је ситуација и у Румунији и да ће тамо народно незадовољство да буде све јаче изражено и желимо да се тај процес убрза, како би се Грчка, Србија, Бугарска и Румунија одрекле чланства у Европској унији, садашњег или будућег, и како би се оријентисале на интеграцију са Русијом.

Сириза је већ отворено ставила до знања да жели максималну сарадњу са Русијом. Убеђен сам да је Сириза странка српских пријатеља. Она се и до сада тако понашала у европским институцијама, поготово у Савету Европе и у парламенту Европске уније."

Не мора нам Шешељ објашњавати да је његова идеологија национал-социјалистичка. По дефиницији, оваква идеолошка позиција даје му право на неограничено лупетање. Шешељево лупетање би се могло поднети као природно стање сарајевског оратора, да се није нашло на истој фреквецији са медоречивим Ђорђем Вукадиновићем:

"Вучић, криза и Сириза

...Зато је победа Сиризе у Грчкој изазвала праву пометњу у српским владајућим круговима јер је угрозила мантру о „безалтернативности“ из Брисела зацртаног економског и политичког пута. А аналогије са грчком ситуацијом, укључујући и лицитирање са кандидатима за „српску Сиризу“ и „српског Ципраса“, напросто се нису могле избећи... Ма колико то понекад могло бити болно, избор се мора направити. Или безалтернативни пут у ЕУ, или борба за какав-такав суверенитет на Kосову. Или Самарас, ММФ и приватизације, или Сириза ренационализација и ресуверенизација. Или Ципрас или Ангела Меркел. Избор је наш. Или можда није?"

Или /цитат са једног 'панела'/: "...На питање да ли, у случају да Сириза доведе до напретка Грчке, постоји бојазан да се промене правила игре која у ЕУ важе последњих шест-седам година, Ђорђе Вукадиновић је рекао да је то за некога бојазан, а за некога нада. По његовом мишљењу, симболички значај победе Сиризе далеко превазилази конкретан политички значај који та победа има за Грчку...."

Пословично опрезни Ђоле-Вуна се изгледа жестоко гризао за језик да нам отворено не поручи "Избор мене за српског Ципраса је ваш!"

Ако је Ђорђе Вукадиновић био уљудно уздржан, Богдана Кољевић, "српски политички филозоф" и, бар номинално, члан уредништва НСПМ, како и приличи њеној титули успела да у тексту "СИРИЗА И ПОЧЕТАK „НОВЕ ЕВРОПЕ" сажме сву српску левичарску брљивост у густу сплачину. Цитираћемо само једну њену китицу:

"...Kада је у ноћи изузетне изборне победе – чији су резултати превазишли сва истраживања јавног мњења – лидер Сиризе Алексис Ципрас саопштио да су Грци одлучили да напишу историју и узму судбину у сопствене руке било је то далеко више од „обичног“ тријумфалног поклича.

Јер, управо супротно од анализа тзв. „експерата“ – који већ данима инсистирају да су представници нове грчке владе „политички аматери“ – Ципрас врло добро зна и шта је политика и колики је улог борбе у коју се упустио. Ово важи у троструком смислу.

Прво, промена је суштинска јер је на власт дошао дословно човек из народа, тј. после дуго времена на челу једне европске државе налази се неко ко није припадник политичке класе, политичке олигархије коју чине носиоци неолиберализма и неоколонијализма...."

Јесте Богдана баш докторски упрскала, али Бошко Обрадовић је истом приликом показао да политичари од заната увек могу за класу боље. Елем, наречени лидер Старешинства Двери се најпре обрушио са крајњим презрењем на "жуте", а нарочито Бојана Пајтића, и СНС "који су врхунац досовске политике", затим је објаснио да Двери као права српска десничарска партија размишља исто као и Сириза, да би поентирао:

"...Разумљиво је зашто се Вучић јежи од овог програма – зато што добро зна (а по сопственом признању то му показују и истраживања јавног мњења у које само он има увид) да Србиза, као својеврсна Српска Сириза, несумњиво долази на власт у Србији након следећих републичких избора. Због једног простог разлога: неолиберални економски модел је мртав и води нас у комплетан банкрот, и на његово место мора доћи економски патриотизам. Још више се од овога плаше странци, који ће сада „дизати из мртвихˮ и Пајтића, и Тадића, и Живковића, и Чеду Јовановића, и измишљати бројне друге нове преваре на српској политичкој сцени – само да засене долазак патриотске алтернативе. Али то је немогућа мисија – Србиза незаустављиво долази...."

Бошко Обрадовић се уз помоћ неолибералних амбасада и проклетих "жутих" само годину дана касније батргао за проклетих 0,10% гласова да би прешао цензус. Овог пролећа је био ударна песница Бојана Пајтића.

Међутим, први пик за српског Ципраса је био, веровали или не, Борко Стефановић. О тој појави писале су и заупокојене "е-новине":

"... Једна од најсмешнијих тужних појава на домаћој политичкој сцени где даске не значе ништа, свакако је Борислав Стефановић, код лепшег пола познатији као Борко, некад Тадићев мали од кужине који је помислио да је право време да се вине у политичке висине и ратосиља се општеприхваћеног утиска обичне политичке “стрине”. У остварењу тог заумног наума Стефановић се определио да, на све муке, још зеза кризу, најављући оно чега не може бити – некакву српску “Сиризу”

"Зато је у току велико престројавање, опипавање пулса и програмско и идеолошко профилисање нове политичке групације или коалиције која ће покушати да буде нека врста српске 'Сиризе', али проевропски профилисана”, пише новинчина погана.

А докле сеже новинарство у изведби дотираног листа, говори и ова реченица из мозга који као да притиска циста: “Јер, истраживања неколико западних агенција за испитивање јавног мњења, показала су, наводно, да Стефановић има најмање негативних поена међу виђенијим опозиционим играчима, па је то један од његових адута”.

Подразувема се да је ову новинарску фрљоку, на маљаве груди уштоповао Вукадиновић Ђоку, играч у тупом шпицу који се од левичарског узбуђења зацрвенео и у лицу: “У Србији постоји потреба за снагом која би била пандан Сиризи. Свакако да Србија жуди за алтернативом неолибералној мантри. Идеја Сиризе може бити примамљива и за опозициона окупљања али сама власт за то прави простор. И разне спољне силе вуку политичке конце, али Запад никад овде не би правио аутентичну Сиризу, која се не би појавила ни у Грчкој да су се они питали”, подлегао је семантичком шоку модро-црвени Ђоку.

Борко је, наиме, наговестио да би у неком политичком фронту, налик Сиризи, волео да у блатњавом рову види Србијанку Турајлић, Весну Пешић, Сашу Јанковића, Слободана БИРН Георгијева, Јову Бакића..."

Сириза се као мехур од сапунице распукла пре 100 дана своје владавине. Јавно су показали да су политички аматери типа Бели Прелетачевић, који су народу понудили типичну левичарску популистичку мачку у џаку*. Од грлатог европског десперадоса, Ципрас се претворио у послушно бриселско ђаче.

"...Треба ли се онда чудити српским демократама што би и они да скину кајмак? Хајде да признамо: Сириза је јасно показала пут којим се долази до парламентарне већине, ко би томе одолео!

И сад, да се тамо цела ствар није урушила за сто дана, па да се не чудимо. Али овако, после тоталног фијаска грчке преговарачке стратегије, најава потпредседника ДС-а да прави исти такав програм (повећаћемо плате и пензије, удружићемо се са земљама западног Балкана ради мораторијума на исплату спољног дуга) стварно звучи – надреално.

...Варуфакис /који за себе каже да је "либертијански марксиста", бори се за социјализам и саветник је једне капиталистичке компаније/, додуше, признаје да Грчка тиме не решава ниједан од многобројних проблема, па их онда редом наводи. То су, дакле: „срамна спрега тајкуна и политичара, скандалозне процедуре јавних набавки, клијентелизам, трајно урушени медији, прекомерно дарежљиве банке, слаба пореска администрација и деградирано и плашљиво судство”. Варуфакис даље каже да ће све то излечити „јака светлост демократске транспарентности”, што у преводу значи – нико..."

Дакле, срамни фијаско левичарске Сиризе је кључан за нас, јер би нас требао привести памети. Све оно што се у нас провлачи од Шешеља до Борка па до владајуће СНС је тако типично левичарско. Сладуњаво за масе али тим поквареније и похлепније.

Међутим, како имамо задовољство видети, сви наши "србизаисти" си и данас у савршеном поретку, спремни да нас воде у ону праву, једино истинску, светлу левичарску будућност. Шешељ, Вукадиновић, Кољевићка, Обрадовић, Стефановић... све до револуционарног Јова Бакића. Сви су ту, само Сириза, којом су покривали своје колективно јеномисленије, пропала. Немају они зато рачуна да помињу њезин фијаско, будућу да би признали да је спао и тај јадни смоквин лист који је прикривао левичарску јаловост.
....

* Програм Сиризе у 40 тачака говори да желе повисити порезе, избацити приватни сектор из здравства, вратити минималну цијену рада која је постојала прије кризе, те повући грчку војску из свих НАТО мисија. Дословно, ништа, ни једну тачку свог програма нису реализовали. Односно, само су дозволили истополне бракове.

1. Ревизија јавног дуга и поновни преговори о каматама и суспензија исплате док привреда не оживи и док се не врати запосленост.

2. Захтевати од Европске уније да промени улогу Европске централне банке, тако да она финансира државе и програме јавних улагања.

3. Повисити порез на приход на 75% за све приходе изнад 500.000 евра.

4. Промена изборног закона и увођење пропорционалног система.

5. Повишење пореза на велике компаније до нивоа који је европски просек.

6. Усвајање пореза на финансијске трансакције и посебног пореза на луксузна добра.

7. Забрана спекулативних финансијских дериватива.

8. Укидање финансијских привилегија (Грчке православне, прим. прев.) Цркве и бродоградилишне индустрије.

9. Борба против тајних мера банака и бега капитала у иностранство.

10. Драстични резови војних трошкова.

11. Повисивање минималне плате до нивоа од пре резова, 750 евра месечно.

12. Kоришћење зграда владе, банака и Цркве за бескућнике.

13. Отварање мензи у јавним школама за давање бесплатног доручка и ручка деци.

14. Бесплатно здравство за незапослене, бескућнике и оне са ниским платама.

15. Субвенисање до 30% отплата хипотека за сиромашне породице које не могу да испрате рате.

16. Повећање издатака за незапослене. Повећање социјалне заштите за породице са једним родитељем, старије особе, особе са инвалидитетом и породице без прихода.

17. Фискалне редукције за добра од примарне неопходности.

18. Национализација банака.

19. Национализација бивших јавних (услужних и комуналних) предузећа у стратешким секторима за раст земље (железнице, аеро-транспорт, пошта, водовод). 20. Преферирање обновљивих извора енергије и заштита животне средине.

21. Једнаке плате за мушкарце и за жене.

22. Ограничавање прекаријата и подршка уговорима на неодређено.

23. Проширење заштите рада и плата радника који раде пола радног времена.

24. Обнова колективних уговора.

25. Повећање инспекција рада и захтева за предузећа која дају понуде за јавне уговоре.

26. Уставне реформе које гарантују раздвајање цркве и државе и заштиту права на образовање, здравство и животну средину.

27. Референдуми о уговорима и другим споразумима са Европом.

28. Укидање привилегија парламентарним представницима. Уклањање посебне судске заштите за министре и дозвола судовима да процесуирају чланове владе.

29. Демилитаризација Обалске страже и против-побуњеничких специјалних јединица. Забрана полицији да носи маске и ватрено оружје током демонстрација. Промена у обуци полиције тако да се подвуче социјална тематика попут имиграције, дрога и друштвених чинилаца.

30. Гарантовање људских права у центрима за задржавање имиграната.

31. Олакшавање поновног сједињавање имигрантских породица.

32. Укидање казни за конзумирање дрога, у корист борбе против шверца дроге. Повећање финансирања центара за одвикавање.

33. Регулисање права на приговор савести у законима о регрутацији.

34. Повећање финансирања јавног здравства до просечног европског нивоа. (Европско покривање је 6% БДП-а, у Грчкој је 3%)

35. Укидање плаћања здравствених услуга од стране грађана.

36. Национализација приватних болница. Укидање приватног учешћа у националном здравственом систему.

37. Повлачење грчких војника из Авганистана и са Балкана. Да нема грчких војника ван наших сопствених граница.

38. Укидање војне сарадње са Израелом. Подршка стварању палестинске државе унутар граница из 1967. године.

39. Преговори о стабилном споразуму са Турском.

40. Затварање свих страних база у Грчкој и иступање из НАТО.


Ко вам било шта слично овоме понуди, бежите од њега, такав је комунистички демагог.

[Милослав Самарџић]

Шта мислиш Ђоле, има ли у Србији десне политичке опције у правом смислу, не рачунајући само странке, него уопште?

[Ђорђе Ивковић]

Шта мислиш Ђоле, има ли у Србији десне политичке опције у правом смислу, не рачунајући само странке, него уопште?

Ма где да има?
Код нас су и попови левичари.
Ко је спреман да се одрекне лево-популистичких мантри попут "социјална правда" и сличних речи без икакве садржине?
Ко је спреман да пензионерима каже да су сами појели своје фондове и да млади не смеју да трпе због њиховог лумпен-социјализма?
Ко се залаже за обнову средње класе? Па то не сме ни да се помене.
Ко је спреман да јавно каже да је постојао само један антифашистички покрет - ЈВуО, и да комунисте и њихову "револуцију" смести где им је место - на ђубриште историје.
Ми смо коначно пропустили да спроведемо три процеса неопходна за деконтаминацију друштва од титоизма - материјалну рестиуцију, лустрацију и рашћишћавање са УДБИНОМ хоботницом (отварање досијеа ДБ и сл.).
Пошто ништа суштински није урађено да се вратимо здравим националним, дакле десничарским темељима, сада имамо потпуну превласт титових унука. Заправо, "перевласт" није довољно потпуна реч за нашу ситуацију.
Некако ми се чини да је за време Тита било националне опозиције, ако не у земљи, оно у расејању. Но, све је то помрло, а деца се окренула својим пословима.
Добар пример је Београд. У Београду данас живи можда 5% правих "старих Београђана", оних од пре рата. Ако не рачунамо Јатаган-малу, онда још мање. Међу њима и Србијанка Турајлић. "Старим Београђанима" себе зове безоблична маса која се населила "пре три генерације", значи они који су дошли влаковима без возног реда. И они требају данас да формирају грађански слој и националну елиту. Никад! Ако се и појави неки освешћени међу њима, остали ће га удавити.

[Милослав Самарџић]

И само у Србији осташе неотворени удбашки досијеи. Је ли тако? Има ли још негде да нису?

[Шумадинац]

.
Нимбус пише:

"Ко је спреман да јавно каже да је постојао само један антифашистички покрет - ЈВуО,"

Ваљда смо Нимбусе досад научили и схватили да ЈВ или ЈВуО није "покрет" и да је термин "антифашистички" комунистичког кова.

[Ђорђе Ивковић]

.
Нимбус пише:

"Ко је спреман да јавно каже да је постојао само један антифашистички покрет - ЈВуО,"

Ваљда смо Нимбусе досад научили и схватили да ЈВ или ЈВуО није "покрет" и да је термин "антифашистички" комунистичког кова.

ОК, мада је ЈВуО имао и невојничке форме и делатности па може да се назове и покретом.
Што се тиче "антифашизма", то је израз распрострањен у читавом свету, није само комунистички. ЈВуО је имао прилика да се бори против фашизма у више облика (по томе можда нема премца), па не видим зашто би се одрицали од тога.

---

И само у Србији осташе неотворени удбашки досијеи. Је ли тако? Има ли још негде да нису?

Таман да је и тако како алудираш, није то наша брига.
Не свиђа ми се што ме доводиш у ситуацију да треба да објашњавам оно што вероватно знаш боље од мене.
Штази је Немачкој након уједињења Западне и Источне Немачке темељно почишћен. Лустрација је дискретно, али темељно извршена.
У Мађарској ништа што потсећа на комунизам не постоји. У Мађарској су на власти тврди националисти а у опозицији ултра-националисти.
Слично је у Пољској и на Балтику...
Русија, пак, видимо како се мучи. Мало се дигла али далеко је то од велике силе.
Што би у Хрватској прогонили ДБ? Они су им направили државу. Исто као у Словенији.
УДБА, како видимо, ради свој посао у Црној Гори.
Србију просто разбија, јер она (УДБА) је по својој суштини 100% антисрпска. Била, јест, и будет.

Па да и ја тебе питам: Шта мислиш, да ли је нормално да у Србији постоје два међусобно супротна Закона о реституцији - један за Јевреје, други за Србе?

[Милослав Самарџић]

Није нормално, свакако.
Не знам заиста ово што сам питао, нисам то баш прагио. У основи мислио сам на отварање досијеа, да се види ко је радио за тајну полицију. Мислим да само код нас нису отворени.

[Ђорђе Ивковић]

НОВАК СРЂАНОВ ЂОКОВИЋ И ТЕНИСКА ГОСПОДА

Новак Ђоковић је освојио Вимблдонски турнир невероватном срчаношћу. Оно што је ипак дало белег турниру је незапамћено понашање публике. У анализама случаја које су уследиле прве кључне речи за препознавање проблема су "господин" и господство".

Нама је први шлагворт за анализу свакако вишедимензионалног проблема дао другосрбијански аутошовиниста Љубодраг Стојадиновић са памфлетом "Новакова лекција домаћој фукари". Није јасно из ког разлога Стојадиновић себе издваја из корпуса "домаће фукаре" а страну фукару изоставља, али ћемо се ипак фокусирати шта тамо пише. Цитирамо:

"Чини нам се као да смо сви ми помогли Новаку Ђоковићу да постане легендарни јунак спорта, упркос Федереру и 15.000 пакосних противника."

Најпре, тенис је добио описни назив "бели спорт" управо по Винблдону. У психологији и цосоциологији спорта та "белина" је јасно објашњена: симболика беле боје указује на чистоту, беспрекорност, издигнутост изнад других, аристократију, госпдство, џентлменско понашење свих судионика. Отуда, турнирска правила су ригурозна. Ђоковић није могао носити ни качкет чија доња површина обода није бела. Иста, мада неписана правила гајена сто педесет година важе и за публику. То није фудбалска публика, то није "Коп", то је аристократија, чији је први знак препознавања уздржаност, уз обавезни џентлменски гест.

Замислите да се Ђоковић појавио на Турниру обучен као папагај; или сав у црном? Та не би га пустили ни на прва врата. Публика је себи дозволила управо то - да погази господски "дух Вимблдона" који је сама изграђивала толико дуго и понашала се на мечевима Новака Ђоковића као јато гаврана.

Публика је Ђоковићев успех доживела као своје понижење. Не чак ни као спортски пораз, мада Швајцарац није њихово дете, већ као понижење?!

За разлику од анти-фукарног Стојадиновић, Хрвати су били знатно тачнији и поштенији:

"Иако су на трибинама најславнијег тениског терена сједили и бројни припадници племства, чак ни прекаљени телевизијски коментатори нису могли прешутјети понашање публике у Лондону. Додуше, користили су еуфемизме, говорили да се публика понашала 'непристојно' иако би било прикладније рећи 'примитивно'. Пљескали су чак и на Ђоковићеве погрешке, што се у тенису никад не ради."

И понеки Немац имао је више части од анти-фукарног Стојадиновића:

"Омражени Новаче Ђоковићу, има ли усамљенијег срца од Вашег, након побједе над Роџером Федерером? Даме и господа у краљевској ложи посматрали су намргођено и безобразно – милиони испред малих екрана незадовољни су Вашом побједом. Осјетили сте то.

Kлицали су на сваки Федереров поен, на сваки Ваш промашај још више. Вимблдонско финале играли сте презрени. Зашто Вас гледаоци не воле? Јер изгарате у својим стремљењима. Федерер је оличење модерног спортисте: лаган, елегантан.

Федерер је као кита цвијећа. Ви, Новаче, сте као бодљикави кактус, трновити грм. Ја знам ту нит Вашег бића. Имали сте 12 година.

Ноћима сте боравили у склоништу, док су Нато бомбе падале над Балканом. Са 12 нисте знали да ли ћете дочекати 13-у. Ви сте онај који опстаје. Ваша игра је борба.

Честитам Вам побједу на Вимблдону.

Од свег срца."

Пакост је по себи нешто ситно, малограђанско, ефемерно у гесту. Удружене ситне пакости петнаест хиљада пробраних енглеских аристократа које су прерасле у незадрживу и вулгарну пизму, не може бити нешто што се гази као плитак поток, како је учинио анти-фукарни Стојадиновић. Такво курвинско багателисање отвореног и безочног расизма и ксенофобије из врха Енглеске је недопустиво, скандалозно и типично само за квислиншке идиоте.

Међутим, није то од јуче. Поново ћемо се ослонити на хрватски коментар:

"...Заправо у посљедњих десетак година само су три имена која се смјењују на побједничким постољима највећих турнира. То су Роџер Федерер, Рафаел Надал и Новак Ђоковић. Али за западне медије Новак као да не постоји иако, па иако је управо Новак тренутачно први играч на свијету, он за западне медије као да не постоји. Kао да ни његових 12.415 бодова на АТП љествици, у односу на Надалових 7.945 и Федерерових 7.460, не значе баш ништа.

Умјесто да га зову 'дечком из сусједства', медији су створили слику пријетворног, частохлепног, антипатичног и лажно скромног типа. Још 2015. на УС Опену морао се први пут суочити с гомилом која као да је стигла из римских арена и борби гладијатора. Умјесто насмијаног доброћудног Нолета, моћни су медији почели објављивати фотографије његових гримаса у побједничком заносу и полако али устрајно радили на његовом лошем имиџу..."

Напоменућемо, мржња према Ђоковићу траје дуже, већ од момента када је запретио владајућој елити. Може се рећи да је ескалирала 2015. Друго, не би "моћни медији" успели, да тло није било плодно. Треће, нема јасног одговора на питање зашто ту расистичку кампању против Ђоковића у опште тако упорно спроводе? Чиме их један вансистемски индивидуалац толико иритира, да би им најдраже било да од њихове опачине јавно полуди на зеленој енглеској трави? А јесу радили и раде гадне ствари. Понекад то изгледа као пропагандна припрема за рат:

Или, више инпресионистички:

"Он је НАЈДОСАДНИЈА ТЕНИСKА ЗВЕЗДА свих времена!

- Осећам како је Новак болесно опседнут да се свима допада. Жели да буде Роџер Федерер. Цела његова прослава (гестикулирање рукама у облику срца ка свим странама трибина) је срамна, рекао је раније Kирјос, а са тим се сагласио новинар познатог листа.

У тексту стоји потврда речи Аустралијанца, уз тврдњу - "Те речи боле зато што су истините".

Ту се није зауставио Kанађанин који је у стилу Ника Kирјоса покушао да опише Ђоковића :

- Новак је попут дечака који скочи и седне за клавир чим гости уђу у кућу, почне да свира Бетовенову Симфонију бр. 9."

Прво питање је како неко ко није живео дуже од сто педесет година зна да је Ђоковић најдосаднији тенисер свих времена? Друго, чини ми се да врцави Канађанин и да је живео све време овога света није могао упознати све сморише међу тенисерима. Раније би умро од снобовске досаде. Но, средишње питање је коме Ђоковић може бити досаднији од конзерви усољених месних прерађевина попут Федерера и Надала? Мени исти личе на дечаке из скупих школа који се на сред Централног терена играју "камене фаце" са гледаоцима.

Да саберемо:

Прва премиса: Ђоковић је први православац* (*о томе који редак касније) који осваја Вимблдон. И то се не дешава као подношљива спортска ескапада, већ као судбина. Ђоковић је већ један од свевременских краљева "белог спорта", а не види се крај.

Друга премиса: Ђоковић долази из земље на коју је НАТО извршио агресију. Енглези знају да су извршили агресију. "Избомбардовали смо их до мизерије" - рећи ће велика светска политичка фигура Тони Блер. И сад ти долази тај дечак избомбадован до мизерије и туче вас по вашој трави, још пробајући јој укус.

Трећа премиса: Енглеска аристократија, џентлмени, колективно, не појединачно или делом, већ постројено, испољавају нарав примитивну, ниску, полу-дивљачку. Тим енглеским џентлменима само је кост у носу недостајала, па да им скочи мушкост.

Закључак: На Вимблдонском турниру имали смо прилике да се суочимо са атавизмом дивљачког западног расизма.

Може бити да би неко оспоравао мој начин закључивања објашњавајући надугачко нешто нечим. Но, ту је "Окамова логичка оштрица" која све то коси.

Наравно, Љубодраг Стојадиновић своју србомрзачку причу развија даље:

"...Човек је све то учинио сам. И то није национални подвиг. Осим навијања, поистовећивања и вишекратног упада у прединфарктно стање, са тим подвигом заиста немамо ништа. Ни трунчицу заслуге. Немају је ни власт, ни држава, ни народ. Ни министар спорта, ни карикатура на челу државе. Ни таблоиди, са својим лицитирањем о томе ко је и колико навијао за Ђоковића, зашто га не воли онај неприлагођени Аустралијанац. Зашто је публика таква каква јесте, и зашто, до ђавола, толико воли Федерера...."

То је зато, учи нас Љ.С., "што других победа немамо".

Исто би могло важити и за Надала и Федерера, али се они не одричу својих народа, нити народи њих. Како је објаснио Франц Јозеф Вагнер, Ђоковић, и да је хтео није могао да се одвоји од судбине свог народа. Он је изданак српски, његова "оштра нарав" очеличена је нашим историјским пострадањем и он, и да хоће (право говорећи почесто нешто тако покушава), не може побећи од свог српског бивства.

Љ. Стојадиновић у аутошовинистичком маниру само чини јадан покушај да огради Ђоковића од српства, зато што је учинио нешто силно, витешко и господско. Да је какав злочинац у питању, сва заслуга би пала на Србе.

Чим је по свом виђењу одвојио Новака од српства, Љ.С. истиче господство победника, и одмах затим се стрмоглављује у дневнополитичку жабокречину:

"...Замислите обрачун господина Новака Ђоковића, да има, на пример, нарав и неваспитање председника државе из које долази. Зар не би, можда казао: „Федерер је само један јадни, пропали тенисер на издисају. И ја се њега не бојим, него га презирем. Срам га и стид било. Он је имао подршку читаве тениске мафије, западних сила и оног хулигана Kиргиоса. Али ја ћу владати тенисом док то желим!“ Или за публику: „Та шачица плебса, која се окупила овде, потплаћена новцем запада, мислила је да ћу се уплашити њиховог урлања и претњи. Али, ја се ничега не бојим, и рећи ћу тим бедницима да ме сваки њихов звиждук чини јачим, и да ћу победити. Гледао сам са свог прозора те јаднике и беднике, и знао сам да ми не могу ништа!...Јасно ли је онда зашто Новак Ђоковић није један од нас? Он је рекао да му је Федерер инспирација, да ће и он желети да игра бар до 37. године.“

Ђоковић није један од нас зато што је рекао да му је Федерер инспирација?!

Аутор прескаче питање да ли је "пакосна публика" дебело заслужила бар једну врућу васпитну преко њушке, већ насилно увлачи господина Ђоковића у причу за домаћу употребу.

Наш председник Вучић је у типичном компрадорском "положају бициклисте" - што бруталније гази народ под собом, то више сагиње главу пред силницима који га држе на власти. Не би се тај ни борио као Ђоковић из бојазни да не изазове оправдани гнев публике, којој толико дугујемо. Федереру би предложио разграничење, да свако пика лоптицу на својој страни. Послао би Вулина и Ђурића да скупљају лоптице које Федерер пребаци код нас и да му додају убрус. Коначно, Вућић је хвалио и Мурата, где не би Федерера?

Главна поента Љ.С. се дакако тиче српског национал шовинизма:

"Ђоковић је успео да одоли агресивном националшовинистичком фронту, показујући колико му је тај оквир одвратан и тесан, и да његов космополитизам није усклађен са комичним али опаким србујућим шепурењем. Због тога је био на мети наци деснице, која му је замерала дружење са хрватским спортистима. Посебно их је коснуло навијање за њихову фудбалску репрезентацију на светском првенству."

У питању је тешко лупетање Љ. Стојадиновића. Постији и тачније одређење за ово што ради Љ. С., о чему је Хари Франфурт написао студију. Ако је се нешто догодило у Вимблдону, сем чисто спортског резултата, онда је то фијаско Ђоковићевог космополитизма.

Било је неких знакова "несигурног патриозизма" и раније код Ђоковића, али нису били ни тако чести ни значајни, поготово што је у питању био неискусан спортиста у успону.

Хрватски новинар Миљенко Јерговић у општем лицитирању тениског господства, опомиње нас на један давни случај:

"...након финала Мастерса у Монтреалу из 2007. године када је званични спикер Новака назвао Хрватом, после Новаковог тријумфа над Федерером.

- Ја, наиме, нисам из Хрватске, него из Србије. Нема везе, не љутим се. То је ионако исто - рекао је тада двадесетогодишњи Ђоковић, а Јерговић је тај начин размишљања подржао.

- Покушајмо замислити - наставља Јерговић - шта би се догодило да су неког нашег спортисту прогласили за представника Србије. Тај би несретник за почетак морао да да седам шовинистичких изјава за наше и за стране новине, споменути Вуковар и Шкабрњу, па закључити како би био срећнији да није ни освојио турнир, него да му се овако нешто догоди.

... Неко је пре седам-осам година, у време Горана Иванишевића, рекао да је управо тенис, а не рецимо фудбал, спорт по ком се Хрвати разликују од Срба. Хтео је рећи како Срби никада не могу бити велики тенисери јер нису господа."

Ако је до Иванишевића, једног од актуелних тренера Новакових, нема код њега трунке господства. Он је усташа у души, кафанског речника... Горан на себи својствен начин анализирао велико финале: "Ово ти је савршен примјер да је**ш љепоту и је*** онога ко је бољи, ако на крају не добије меч."

Чим је господство у питању, ту су Црногорци које не можемо заобићи, мада нису од неке потребе:

"...Држећи пехар, он се џентлменски поклања публици, захваљује се свима као да су га ватрено бодрили. И тим потезом прави нови поен. Поен господствен и великодушан. Својствен само лафовима, али не и лордовима и надменом племству у чијим ормарима још висе реквизити за робове, остали од блиских предака, чије титуле надобудно шетају. То је особина великих личности.

Његошеву мисао данас отелотворава Новак Срђанов Ђоковић!"

Промена код Новака Ђоковића у односу на национални идентитет на жалост се догодила. Не знамо шта је био узрок, мада личи да је процена његова и његовог најинтимнијег окружења да без "космополитизма" неће моћи даље да напредује и да је "српство" узрок његових релативно слабих спонзорских уговора. Велике компаније тешко да ће много улагати у аса који због омраженог порекла на Западу неће доприносити профиту. Како год, тај заокрет се догодио с пролећа 2014., у свега пар месеци.

Коначно, он и сам каже да више није исти човек...

"е-новине", које беху најусташкије гласио у нас, овако су тровале против Ђоковића у јануару 2014.:

Дан мрмота у Вишеграду

30 јан 2014

... ВИШЕГРАД ... ОД СРЕЋЕ: Данас је у Вишеграду боравио прослављени српски и свјетски тенисер Новак Ђоковић ...

СВИ У ГОВНИМА, А ПРОФЕСОР ЂОKОВИЋ У БИЈЕЛИМ ХЛАЧИЦАМА: Kустурица је, уручујући Ђоковићу златник Андрићграда и кључеве града од камена, наговијестио да би се у њему, осим историје, филма, позоришта и књижевности, могао изучавати и тенис, јер се бољи професор од Нолета не може пожељети... Итд, итд...

У мају, "е -новине" су признале промену:

Из поплаве изронила Југославија

20 мај 2014

... Сазревање Новака Ђоковића не огледа се, међутим, само у фамозном и импозантном износу личне донације од 450.000 евра, већ и у жељи да зближи и повеже оно што су одговорнији од њега деценијама разарали, како речима, тако и поступцима.

На крају, Ђоковић је на свом Твитер-налогу “окачио” и фотографију са потписом: “Из поплаве изронила Југославија”, после чега му упућујемо искрену е-жељу да освоји Ролан Гарос."

Следеће године, 2015., Новак је оставио репрезентацију Србије на цедилу против Аргентине и радије се препустио одмору на хрватском Приморју. Одмор је много више личио на промоцију хрватског туризма. И то се догађало управо на двадесетогодишњицу "Олује". У то време такво његово понашање је изазивало неверицу и велико узбуђење код нас. Мој коментар тада је био да "пристојан човек /ако хоћете господин/ такве ствари не ради". После свега, не бих мењао ту констатацију.

Затим је навијао за хрватску фудбалску "репку", увео усташу Иванишевића у свој стручни штаб, у српским школама деци почео да потура будизам...

И, где смо сад?

На Вимблдону је презрен, "ХРВАТСKИ KОМЕНТАТОРИ НАВИЈАЛИ ПРОТИВ НОВАKА KАО ДА ИМ ПИШТОЉЕМ ПРЕТЕ", како вели Јерговић. Колико је добио симпатизера у Хрватској, више је људи разочарао Србији.

Постао је најомрзнутији господин шампион.

Колико ће тако моћи да издржи? Тешко је рећи. Чемерни су његово господство и његово бивствовање на крову тениског света. И сам зна, кад дође дан да мора да се повуче, енглески џентлмени ће учинити све да што пре утоне у заборав, у ништавило.

[Милослав Самарџић]

Мислим да није баш толико црно. Федерер је ту постао идол пре Ђоковића и нормално је што навијају за њега. Није толики важно што га побеђује Србин. Замисли да је био Нишикори, или рецимо омражени Аргентинац Де Потро... Или неки Немац. Био сам једном у Виндзору, река туриста, млади Енглези седе около и добацују Фриц и сл. кад наиђу Немци, коју се препознају на километар. А ти Енглези клинци нису тип насилних фудбалских навијача, напротив.
Друго, не питају се само Енглези, Ђоковић је планетарни феномен.
Треће, најважније су бројке а он ће имати све битне, тако да нема шансе да га баце у заборав.
Четврто, западни свет заснива се на томе што се цени успех. Американцу чак имају пословицу у смислу - најбоље успева успех.

[Милослав Самарџић]

А тај Стојадиновић је међу првима пљувао Погледе, чим смо се појавили. Часопис коме се брада вуче по улици, такве ствари је писао.
Оно што такви не могу да виде, то ја да бисмо се ми боље понашали од Енглеза, у истој ситуацији, на нашем терену.