[Митић]

Да не постављам питање ко је последњи на листи од шест република. 
Друго питање нека буде:
Који проценат грађана Хрватске би волео да се врати Југославија?

Око 20 процената, барем сам тако запамтио.

[Бенито]

Да не постављам питање ко је последњи на листи од шест република. 
Друго питање нека буде:
Који проценат грађана Хрватске би волео да се врати Југославија?

Око 20 процената, барем сам тако запамтио.

Тако је. Тачније мало више, око 23%.
Треба ли коментар колика је разлика између 23 и 81.

[Митић]

Тако је. Тачније мало више, око 23%.
Треба ли коментар колика је разлика између 23 и 81.

Разлика је баш велика.

[Бенито]

Треће:
Који резултат је, ипак, најмање изненађење?

[Monarhist]

Треће:
Који резултат је, ипак, најмање изненађење?

Словенија?

[Бенито]

Треће:
Који резултат је, ипак, најмање изненађење?

Словенија?

Тако је. Проценат Словенаца који би да се врати Југославија на тај простор, само сведочи колико је код Словенаца, као и код Чеха, усађен страх од германизације. Да није било великог погрома словеначке промонархистичке југо-елите, коју су словеначки комунисти побили за време и после Другог светског рата, сигурно је да би проценат Словенаца који су за Југославију био и знатно већи него што је данас.
Наравно, проеурепизовано српско јавно мњење очекивало је да проценат Словенаца који су за Југославију буде убедљиво најмањи, да се мери промилима. То је само још један од доказа да нема прогерманскије нације на подручју Балкана уопште него што су то Хрвати и Срби. Хрвати, јер су ту нацију и створили и патронишу Немци већ век и по, а Срби зато што овде владају комунисти који су више пута кроз историју спас за свој опстанак међу Србима пронашли под шињелом Немаца, па су временом Немци успели преко њих да код Срба створе не само прогерманску политику, него и сам идентитет.

[Monarhist]

Ајде убацићу и ја једно питање, можда не зато што је за историјску науку веома вредно, али је занимљиво и са собом носи неке поуке. Једна српска женска одбојкашка екипа, из једног српског села, остварила је успех какав вероватно није забележен у историји женског спорта на читавом Старом континенту.

Које је село у питању, и какав успех?

[Бенито]

Мора да је нека женска одбојкашка екипа из неког мањег места у Југославији била првак Европе у време док овај спорт још није био довољно развијен у Европи.

[Monarhist]

Мора да је нека женска одбојкашка екипа из неког мањег места у Југославији била првак Европе у време док овај спорт још није био довољно развијен у Европи.

Није толико спектакуларно, али је Бенито погодио да је у доба Југославије. Ево о чему је реч:

У питању је село Пелагићево (до 1970. Горњи Жабар), данас општина у Републици Српској. Женска одбојкашка екипа из обог села се 4. јула 1973. године пласирала у Савезну одбојкашку лигу Југославије,  највиши ранг у читавој земљи. Тада Пелагићево није било општина (тек 1993. у току рата се формира), него је село припадало општини Градачац. Оно што јесте импозантно јесте чињеница да су све одбјокашице сем две ишле у седми разред основне школе у овом селу (од оне две једна је ишла у осми а друга у шести). Њих је предводио учитељ Богдан Стојановић, човек који је био ентузијаста, активиста и који је дао огроман допринос развоју спорта у овом селу. Пошто су биле премладе да се такмиче у Савезној лиги, преко неких људи у Савезу успело је да се фалсификују њихова документа као да су годину-две дана старије. Такође, Пелагићево тада није имало фискултурну салу, па су домаће мечеве играле у Градачцу против великих тимова као што су Звезда и Партизан.
Једна од најсјајнијих спортиста из ове преталентоване генерације је била моја комшиница Цвијета Стакић, потоњи капитен Југославије и члан "тима Европе".
Ове девојчице су биле сељанке, и на тренинге су одлазиле након што би по читав дан радиле у њиви (дувана или кукуруза) са својим родитељима јер тада није било пуно механизације па се све радило мотиком-ручно. Нажалост, клуб је био сиромашан а потоње школске обавезе одбојкашица које су ишле у гимназију у друге вароши и нису имале времена за спорт, тако да овај успех није био посебно дугог века. Али ову златну генерацију Жабарци и даље памте и сјајан је пример како се са пуно воље и рада, чак и у одсуству финансијских средстава, могу постићи сјајни успеси.   

Колико је мени познато, ниједна екипа у Европи, овако млада и са овако незавидним предиспозицијама, није остварила сличан успех.

[Бенито]

Прво:
Наведите најтешњу, најупечатљивију везу између српске и руске културе у 19 веку, у конкретном односу?

[Митић]

Прво:
Наведите најтешњу, најупечатљивију везу између српске и руске културе у 19 веку, у конкретном односу?

Можда један лист Мирослављевог јеванђеља који је поклоњен руском архимандриту.

[Monarhist]

Прво:
Наведите најтешњу, најупечатљивију везу између српске и руске културе у 19 веку, у конкретном односу?

Можда духовно-црквена веза, пошто је Његош за владику хиротонисан у Русији.

Али чини ми се да је Митке погодио.

[Милослав Самарџић]

Архитекта Андрејевић из КГ, дипломирао је у Петрограду, научивши при томе и о стиловима црквене градње..
Од када су порушене, наше цркве су обнављане у бароку и класицизму, што су католички стилови. И Саборна у Београду је таква. Просто није се знало како су изгледале пре рушења, а малобројне очуване биле су далеко.
Када се вратио у Крагујевцу, пројектовао је Нову цркву, 1870-тих, и од тада се све цркве поново зидају у српско византијским стилу.

[Бенито]

Прво:
Наведите најтешњу, најупечатљивију везу између српске и руске културе у 19 веку, у конкретном односу?

Можда духовно-црквена веза, пошто је Његош за владику хиротонисан у Русији.

Али чини ми се да је Митке погодио.

Ти си погодио.
Његошево хиротонисање у владику је најјача културна веза Руса и Срба у 19 веку.