[Брада]

Петиција:

музеј Геноцида

[Романија]

Зашто Срби а и Јевреји и Цигани бојкотују помен у Јасеновцу ове године?

[Брада]

Зашто Срби а и Јевреји и Цигани бојкотују помен у Јасеновцу ове године?

Цигани не бојкотују, Срби иначе не долазе кад је званична церемонија, а Јевреји ове године нису задовољни промјенама у поставци музеја у Јасеновцу гдје се ишло на релативизацију Усташтва и саме сврхе Јасеновца као логора Смрти уз наравно смањивање броја страдалих.

[luka.luke]

Ustaše su najveća sramota Hrvata
August 1, 2015 ·
Početkom kolovoza 1941 osnovan je logor Kruščica pokraj Viteza.
Prvo je u logoru zatočeno nekoliko desetina Srba koji su ubrzo (5. kolovoz 1941) pobijeni. Potom je u logoru zatočeno oko 3.000 Jevreja, pretežno iz Sarajeva
Jedna pd mjera čišćenja »nehrvatskog elementa« bila je protjerivanje srpskog stanovništva iz Bosne i Hercegovine i šire. S ciljem što efikasnijeg iseljavanja, između njemačkih i ustaških predstavnika je sklopljen sporazum u Zagrebu 24. juna 1941. Tim sporazumom su bili precizirani pravci, broj i način protjerivanja Srba. U to vrijeme, prema službeno dostavljenim podacima, sa područja NDH u Srbiju je protjerano do 10. avgusta 1941. godine 137 000 Srba. Ako se ovome doda i broj Srba protjeranih van utvrđenih pravaca, kao i onih koji su sami pobjegli, onda je navedeni broj mnogo veći.
Pošto se i iseljavanje i prevođenje na katoličku vjeru nisu pokazale
dovoljno efikasnim, ustaše postepeno prelaze i na fizičku likvidaciju
srpskog stanovništva. Ovoj akciji prethodile su opsežne psihološke
pripreme. Propaganda je bila svakodnevna, preko novina, casopisa, brošura, radija, govora i na druge načine. Mile Budak, ministar Vlade za nastavu i bogoštovlje, u jednom govoru je otvoreno rekao: »Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale prevesti u katoličku vjeru i tako ih pretvoriti u Hrvate...« Ali okupator i njegove sluge - ustaše nisu vršili nasilje samo nad Srbima i Jevrejima. Oni su proganjali i ubijali i Hrvate i Muslimane, pa i sve one koji su pripadali revolucionarnim organizacijama i koji se nisu slagali sa ustaškim poretkom i okupacijom.
U svim opštinama u okolini Sarajeva, još u početku okupacije i ustaške vladavine, vršena su pojedinačna hapšenja Srba, od kojih su neki odmah poubijani, a drugi poslani u logore gdje ih je čekala ista sudbina. Kuće su pretresane radi, tobože, pronalaženja oružja i vojničkih odijela, kojom prilikom su pljačkali raznu imovinu i odvodili stoku.
Koncem maja 1941, iz Rogatice je upućen prvi transport od 34 zatvorenika u Jasenovac, odakle se nijedan nije vratio. 7. avgusta 1941. qodine, takode iz Rogatice, otpremljena je u Jasenovac grupa uglednih Srba sa ovog područja, medu kojima su bili: Dragomir Limić, kandidat za člana KPJ, Lazar Dokić, Mirko Karišik i drugi. Prvih mjeseci u opštini Pale uhapšeni su i potom likvidirani: Bogdan i Novo Lučić, koji su strijeljani na Vracama 1. avgusta 1941, Slobodan Begović, Petar Prodanović, Stevo Subotić, Marko Vukadin, Milja Dukić i drugi. U opštini llidža, još od početka maja 1941, medu prvima su poubijani ili opremljeni u logor iz kojeg se nisu vratili: Miloš Andrić, član KPJ, Dordo Tambura, Đuro škrba, Spasoje Vasković, Milan Golubović, Vukašin Tošić i drugi. Značajno je napomenuti da je Ibro Tabaković, komandir Oružničke postaje u Kasindolu, učinio mnogo da ne dođe do hapšenja velikog broja ljudi, a potom njihovog fizičkog uništenja. Kad bi dobio naloge koga treba hapsiti, blagovremeno bi tim licima javljao da bježe od kuće. Tako je obavijestio i Tomu Među, Dušana Dašića, Aleksu Bojevića i druge, koji su tako izbjegli sigurnu smrt. Sa područja
Rajlovca u logor su odvedeni Lazo Lontoš, Vlado Mijatović, Tošo Aleksić i mnogi drugi, a sa područja Pazarića, Tarčina i okolnih sela u junu i julu odvedeno je 20 domaćina iz porodica Glavaša, Krstića i još nekih.
Od napada Njemačke na Sovjetski Savez, pojačan je pritisak na srpsko i jevrejsko stanovništvo, komuniste i sve progresivne ljude, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Sva ranija uzdržavanja, taktiziranja, blaži oblici terora, bili su zamijenjeni brutalnim fizičkim nasiljem i masovnim zločinima. Samo uoči Vidovdana, 27. juna 1941, u okolini Sarajeva je zatvoreno mnogo Srba u taoce: u Pazariću 47, Semizovcu 36, Brezi 54, Visokom 18, Varešu 25, Palama 11, Kalinoviku 9, itd. Kotarsko poglavarstvo Sarajevo je prethodno zatražilo da se »... energičnim akcijama osujete namjere Srba da zajedno sa Židovima organizuju demonstracije na Vidovdan«
Taj dan bio je povod da se pohapse ljudi i zadrže kao taoci, a mnogi od njih se nikada više nisu vratili svojim kućama. Pored drugih logora smrti, formiran je i logor u Kruščici kod Viteza. Ovaj logor, prema saslušanju Drage Jileka, pomoćnika ustaškog povjerenika za BiH Jure Francetića, uspostavljen je krajem jula 1941, na inicijativu tadašnjeg šefa tzv. III ureda i komadanta svih koncentracionih logora u NDH Vjekoslava Luburića Maksa. On se još sredinom jula 1941. obratio ustaškom povjereniku za BiH Juri Francetiću, tražeći da se obnovi logor u Kruščici. Trebalo je uhapsiti grupu Srba i uputiti ih u Kruščicu da podignu žice oko logora i sagrade barake. Kad je o ovom zahtjevu telefonom upoznat Drago Jilek, u njegovoj kancelariji se zadesio ustaški tabornik iz Pala Boško Cvenćek. Tom prilikom, Cvenćek je predložio Jileku da obezbijedi potreban broj Srba sa Pala, uz objašnjenje da su i oni sposobni za takve poslove. Dogovorili su se da se uhapsi 200 do 250 ljudi i odmah uputi u Kruščicu. Po povratku na Pale, ustaški tabornik je odmah, preko opštine,
veoma podmuklo organizovao ovu zločinačku akciju. Za kratko vrijeme, na području opštine sprovedena je propaganda da treba ići na koševinu pšenice u žitorodne krajeve, gdje se može dobro zaraditi i obezbijediti zimnica, da će se svi koji odu vratiti za kratko vrijeme, da će ostali po smjenama ići na druge radove, te da se nikome neće ništa desiti i da će porodice biti bezbjedne.
Ljudi su bili u teškim dilemama - šta da se radi? Vijećalo se nekoliko dana i noći u krugu porodica, sa komšijama i poznanicima. Na kraju se moralo odlučiti: ići ili ne. Mnogi neobaviješteni, naivni ili pod pritiskom sredine u kojoj su živjeli, da bi zaštitili svoju porodicu, otišli su na poziv Opštine Pale, posljednje srijede jula 1941. Neki su se idući prema Palama, kolebali i konačno odlučili da se vrate kućama. Od samih Pala vratila se i veća grupa ljudi sa područja Mokrog. Grupa od sedamdeset i četiri Paljana, istog dana, u vagonima za stoku, umjesto na požutjela žitna polja, upućena je u logor Kruščicu. Tu ih je dočekao upravnik logora, ustaški emigrant Jozo Gesler Njega je, prije toga, Luburić imenovao za upravnika logora, pa je on s grupom od 16 ustaša stigao u Kruščicu. Paljani su zaduženi da postave žicu oko logora i grade barake.
Prvih dana avgusta stigla je grupa od 23 zatvorenika iz Zenice. Većinom su to bili seljaci Srbi i radnici iz Željezare. Medu njima su bila i dva Hrvata i jedan Musliman. Kada se u Travniku saznalo za ovu zeničku grupu, neko je od ustaških glavešina smatrao da to nije u skladu sa naređenjima iz Zagreba, pa je naređeno da se ispita i utvrdi zbog čega su i ova trojica dovedena sa Srbima u logor. Telefonom je naređeno komandiru Oružničke postaje u Vitezu Marijanu Čiliću da ode u Kruščicu, pismeno sasluša ovu trojicu i izvijesti zbog čega su uhapšeni i dovedeni u logor. Ali ustaški stražari mu nisu dopustili da uđe unutra. Rekli su da za tako nešto nemaju nikakvo odobrenje od svog upravnika Geslera. Čilić se, vraćajući, sreo sa Geslerom, koji se pijan vraćao iz Viteza u logor. Izvijestio ga je šta mu je naređeno, te tražio da ga pusti da sasluša uhapšene iz Zenice. Gesler je to odlučno odbio, rekavši da oružnici nemaju ništa sa logorašima i da će on saslušati tu trojicu, onako kako on zna i umije. Kada se vratio u postaju, Čilić je obavijestio pretpostavljenog da mu Gesler nije dopustio
da sasluša uhapšene. »Nakon jedan sat, a to je bilo oko 11 časova uveče, ponovo je zazvonio telefon, ali ovoga puta iz Kruščice«, izjavio je Mitar Marunić koji je to veče bio dežurni u oružničkoj postaji Viteza. »Uzbuđenim glasom, jedan od ustaša iz Kruščice javljao je da je došlo do pobune u logoru i da je upravnik Gesler teško ranjen. Tražio je da se odmah o tome izvijesti ustaški logor u Travniku i traži hitna pomoć za Geslera
.
Moj komandir Marijan, koji je još tu bio, odmah s trojicom oružnika uputio se u Kruščicu, a s njim su pošli i komandant ustaške milicije iz Viteza Ante Mišković i njegovih nekoliko ustaša. Ja sam ostao u postaji i javio u Travnik šta mi je rečeno. Već oko 23 sata i 30 minuta pred stanicom se zaustavilo nekoliko automobila i pun kamion ustaša... upitali su me za komandira. Rekao sam da je on već otišao u Kruščicu. Odmah su nastavili put prema logoru.
Ujutro, kada su se vratili komandir Marijan i Ante Mišković, ispričali su šta se dogodilo. Kad se Gesler vratio u logor onako pijan, otišao je pravo u baraku u kojoj su bili smješteni logoraši iz Zenice. Otvorio je vrata i upitao koja su to dvojica Hrvata i jedan Musliman među njima. Oni su se javili, a on je tada izvadio pištolj i ubio jednog. Kad je nanišanio na drugog, metak mu se zaglavio u cijevi, a logoraši su počeli da bježe i iskaču kroz prozore. Međutim, tu su ih dočekale Geslerove ustaše i ubijale. Kroz prozore su pucali u sobu i unutra pobili 17. Tom prilikom je neko od ustaša nehotično ranio Geslera u prsa. On nije ni dočekao hitnu pomoć, umro je prije nego što je stigla. Kad su Vajs, Buzančić i Beljan stigli u Kruščicu, cijela Zenička grupa bila je poubijana... To veče pobili su i onih 74 seljaka iz Pala
.
Prvo su ih iz drvene barake prebacili u zidanu zgradu, a onda ih u grupama izvodili napolje i nad jednom jamom, koja je ranije bila napravljena za krečanu, ubijali. Tako je to veče za svega 4- 5 sati, bilo ubijeno 98 ljudi i svi su u toj i još jednoj rupi zakopani«.
Te stravične noći, 5. avgusta 1941, na zvjerski način su ubijena 74 Paljana, među kojima: jedanaest Gluhovića, sedam Šaraca, četiri Ninkovića, četiri Rabote, četiri Radovića, četiri Jakovljevića, tri Gazivode, tri Kovačevića, tri Petroviča, tri Radojkovića, dva Ćetkovića, dva Savića, dva Kusmuka, dva Furtula i dr. Među njima je ubijen i Vaso Savić, zemljoradnik iz Pala, poznat kao napredan i progresivan čovjek.
Nakon tog prvog zločina, u logor Kruščica su dovedeni Jevreji, gdje ih je čekala ista sudbina. Ravnateljstvo ustaškog redarstva NDH u Zagrebu uputilo je 23. jula 1941. dopis svim župama, ustaškom povjereniku za BiH Francetiću i drugim, u kome se naređuje »Da odmah izda shodnu odredbu područno-redarstvenom ravnateljstvu da se najžurnije izvrši pritvaranje svih Židova i pravoslavaca - Srba, koji su već bili poznati kao komunisti, bilo pak da su i malo sumnjivi, da su skloni tom pokretu. Iste mjere valja preduzeti i protiv komunista katoličke i muslimanske vjeroispovijesti, kao i drugih, time, da se pridrže do daljnjeg u pritvoru, dok Srbe i Židove ima se smjesta otpremiti u zbiralište (Koncentracioni logor Gospić...«')
Jedan broj Jevreja je živio do rata i u nekoliko opštinskih centara u okolini Sarajeva. Njihova stradanja, u suštini, identična su onima koja su doživjeli sarajevski Jevreji, mada su ponekad, prilikom uništavanja Jevreja u ovim mjestima, zvjerstva bila otvorenija i svirepija. Prema podacima, u visočkom srezu živjelo je do rata 199 Jevreja. Već 1. avgusta 1941. ustaše su odveli u koncentracioni logor Gospić prvu grupu Jevreja. Do kraja septembra odvedeni su uglavnom svi visočki Jevreji u logor Jasenovac. Prilikom dvođenja, ustaše su silovali mlađe žene, neke isprebijali, pljuvali, svima oduzeli sve vrednije stvari koje su imali kod sebe. Od visočkih Jevreja rat je preživjelo svega njih 18, a od 24 Jevreja koji su živjeli u fojničkom srezu ni jedan nije dočekao oslobođenje. Od 31 Jevreja, koliko ih je prije rata živjelo u rogatičkom srezu, samo 13 je preživjelo rat.
Ustaški ološ pljačkao je, zlostavljao i ubijao na sve strane. U
izvještaju Kotarske oblasti Rogatica od 4. avgusta 1941, upućenog Velikoj župi Vrhbosna Sarajevo, između ostalog, kaže se: »Ustaše prilikom ovih uredovanja koja sva od reda vrše bez znanja ove vlasti tuku i zlostavljaju pučanstvo i ne samo srpsko već i čak hrvatsko i muslimansko. Zatvaraju u zatvor građane za koje ne postoje dokazi krivice pa ove zatvorenike drže u zatvoru po mjesec i više dana bez zakonske odluke o pritvoru, napuštene, bez hrane koju je i onako teško pribaviti i slobodnim građanima«.
Ćamil Beraković, komandir policije u Rogatici, suprotstavljao
se samovolji ustaša, zbog čega su ga u julu 1941. ustaše ubili u jednoj kafani.
Transporti Židova
Nakon smrti Geslera, ustaška komanda postavlja Matu Mandušića za zapovjednika logora, te pojačava stražu na 60 ustaša iz 13. ustaške bojnice. Krajem augusta i početkom septembra u logor su dovođeni Židovi iz Sarajeva, te Srbi i Židovi iz drugih gradova Bosne i Hercegovine. Sredinom septembra u logoru je već bilo oko 1.500 logoraša. Zarobljene Srbe su odvodili noću i strijeljali na Smrikama, mjestu u okolini Travnika. Zbog porasta broja logoraša i nemogućnosti ishrane, Nikola Tusun, ustaški zapovjednik iz Travnika podnosi izvještaj Eugenu Kvaterniku o problemima u logoru u kojem kaže:
... U Kruščici vodi koncentracioni logor Mate Mandušić, ustaški zastavnik od 13. ustaške bojnice sa 60 ustaša. U logoru ima nešto Srba, a većinom Židova i djece - ukupno 1.539 osoba. Isti su došli iz Jasike u dva transporta ukupno 759 osoba i iz Sarajeva u dva transporta ukupno 780 osoba...
te dalje,
...da se za Židove iz cijele države nađe određena teritorija gdje bi se smjestili i bili izolirani od našeg življa, na kojoj bi teritoriji bili nadzirani u svome radu...[2]
Na osnovu ovog zahtjeva od 19. septembra 1941. godine, stiglo je naređenje da se svi Židovi iz Kruščice transportuju u koncentracioni logor Jasenovac. Tada je logor u Kruščici služio kao prihvatni logor u kome su Židovi iz Sarajeva smještani jedno vrijeme, nakon čega bi bili transportirani za Jasenovac. To dolazi na protivljenje stožernika Petra Paradžika, koji se ponovo žali Kvaterniku i zahtijeva logor Kruščicu za Židove iz župe Lašva-Glaž odnosno gradova Travnika, Visokog, Zenice i Zavidovića. Nakon te intervencije ustaška vlast zatvara logor krajem 1941. godine, a Židove sa ovog područja direkto šalju u Jasenovac.
Ustaše su najveća sramota Hrvata's photo.

---

https://bs.wikipedia.org/wiki/Koncentrac...r_Kruščica

ovako to vide bs wiki, bs komunisti


a ovako, hr wiki, hrvati

---

https://hr.wikipedia.org/wiki/Koncentrac..._u_Kruščic

[Брада]

Википедија је чудо, међутим она осликава реалност. Тзв. bosnjaci имају јединствен став и правац, тако и хрвати, док су Срби подијељени на двије Струје.
Балиџани се углавном држе Југословенских извора и теза, али кад је у питању Османски период и рат у Бих ту су изузетно пристрасни и лажу чак више од самих хрвата.

Хрвати то чини ми се раде потпуно организовано и са посвећеношћу која је само њима својствена, наравно кад смо ми у питању. Држе се оне старе идеје о хрватском државном праву, по коме је свако ко живи на "повјесном хрватском простору" јесте и треба бити хрват прво у политичком а посље и у народном смислу(отуд Хр.муслимани и Хр.Правосл.црква).Тамо гдје се Срби кроз Историју спомињу они их игноришу а гдје то није могуће покушавају нас представити као неког другог. Они чак јавно о Србима у данашњој хрв. пишу да су то власи (сточари без народне свијести који говоре романске језике) које је Српска црква за вријеме Турака и Војне Крајине убиједила и превела у Србе. За други св. рат уочљиво је одсуство тема о злочинима над Србима а о Блајбургу наводе да је могући број жртава чак 500.000 .

А код Срба још траје рат међу собом, прије свега Четничко Партизански и за сад су партизани јачи, у осталим чланцима и темама доминира мало родољубивија варијанта.

[luka.luke]

А код Срба још траје рат међу собом, прије свега Четничко Партизански и за сад су партизани јачи, у осталим чланцима и темама доминира мало родољубивија варијанта.

Зато ја молим и богом кумим све оне који се четнички, значи српски осјећају, да се активирају и побједимо партизанштињу. Крајњи је вакат. Инче смо као народ готови.

[luka.luke]

http://www.palelive.com/reportaze/da-se-...-45-godine

[Брада]

Саслушање ухваћеног усташе

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду, налази се и записник са саслушања усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо куцаних страница. У заглављу документа пише: “Рађено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, дана 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Саслушање ухваћеног усташе Гојчета Милин Анте“.

Гојчета, који је ухваћен док је ишао на одсуство, је рођен 1923. године у Читлуку. Пре рата је био рудар, а у ово доба налазио се на служби у усташком Главном стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5.

На почетку испитивања окривљени је изјавио да је у усташе ступио по наговору поручника Мате Видовића, гостионичара из Дрниша, који је обећао “да нећемо ништа радити, само гонити Србе у логоре и клати их“. Видовић је такође обећао “добру плату, добру храну и спавање“. Тада је мобилисао још петорицу Хрвата из Читлука, који се у записнику наводе поименице.

Окривљени је потом тврдио да о “усташкој акцији, терору и покољу Срба“ на Тромеђи “не зна пуно“, јер се “није налазио ту“, пошто га је Видовић наводно одмах повео у Загреб. Тада је изричито нагласио: “Нисам никада и нигде никога убио, нити злостављао“. Као злочинце оптужени је навео Петра Дуванчића из Промине, “који се нарочито истакао у покољу Срба“, затим Марка Тралића, Илију Кулића, Марка Клепа и Бранка Брунића, који су се у ово доба налазили на служби у концентрационом логору Јасеновац. У покољу Срба у Промини “нарочито се истакао“ Иван Бјеланxић, који је сада био полицијски агент у Загребу. Камионима из Книна у село Промину је сваке ноћи одвожено 80 до 100 Срба, а “сви горе наведени клали су их и бацали у јаму“, која се налази “пониже куће Радасове“. Оптужени је касније прецизирао да су жртве најпре бацане у рудник код ове куће, а да су потом, када је рудник прорадио, лешеви пренети “у велику јаму у Промини изнад куће Радасове“.

Убице су се хвалиле да су у ту јаму бациле “најмање око 500, а можда и више Срба“. Оптужени затим наводи поименице још неколико усташа, учесника у злочину, као и католичких свештеника који су им помагали.

После овога, уследило је прво признање оптуженог, које гласи: “За време службе у Загребу виђао сам често када долазе пуни транспорти Срба упућивани у усташки логор, и признајем да када смо пролазили кроз вагоне, тукао сам Србе и злостављао, јер су ми тако наређивали Никола Икица и Мате Видовић“. Оптужени је тада рекао како је два пута гледао бацање Срба у реку Саву. Ко је одбио да скочи – заклан је, а ко је скочио – испраћан је плотунима. Притом су сви псовали Србе, а “то је гледало мноштво народа“, јер се догађај одигравао на железничком мосту у близини Загреба. На обема обалама, усташе су чекале да дотуку мученике који би неким чудом остали живи.

“О поновном покољу Срба у Загребу знам то, да су пре месец дана заклали око 100 Срба у затвору у Петрињској улици“, причао је даље оптужени. И у згради гимназије у Звонимировој улици усташе су у исто време заклале око стотину Срба. Оптужени је овај покољ гледао “на своје очи“, потанко описујући детаље.

Међу усташким официрима који су захтевали клање Срба оптужени помиње и Јуцу Рукавину, команданта Црне легије у Карловцу. “Видео сам када су Јуцо Рукавина и Никола Икица у Промини са пиштољем у руци натерали Бјеланxића Ивана да коље камионом довежене Србе, и када је првога заклао, њему се смучило и пао је, али је ипак по доласку свести морао да настави клање“, рекао је оптужени, откривајући нехотице да се током покоља ипак налазио на Тромеђи, а не у Загребу. Иследнику ово није промакло, па је на поновљено питање о догађајима из 1941. оптужени одговорио:

Признајем да нисам баш на почетку преврата отишао одмах са Видовићем у Загреб, него сам се задржао неко време у Промини и околини и ту радио као усташа. Присуствовао сам више пута клању дотераних Срба, из Книна и околине. Признајем да сам лагао тврдећи да нисам ни једнога Србина заклао, јер сам се бојао казне за моја злодела која сам починио према српском народу, који ми никада није ништа нажао учинио.

Рекавши да сада ипак намерава да каже истину, оптужени је наставио:
Првога Србина заклао сам у Промини над јамом, не знам му име, али знам да је био из Врлике, а на то ме натерао Дуванчић Петар, који се сада налази у Загребу.

Наше вође стално су нам говориле да ни један онај није прави усташа, који не закоље бар стотину Срба.

После тога, такође у Промини над јамом, заклао сам још тројицу родом из Полача. Имена их нисам питао, нити су они сами говорили.

Неки од Срба, старци и деца, плакали су и молили да нису криви ништа и заклињали нас да их не убијемо, али није било милости.
Оптужени је потом описао убиство постолара Мартића из Книна, од стране стожерника Марка Роша, као и клање 37 Срба заточених у негдашњем штабу дивизије у Книну. Ово се десило “када су четници дигли устанак“.

На почетку другог дана испитивања, оптужени је навео још низ имена учесника у покољу у Промини. Није признао да је убио Илију Амановића, за што су га теретили сведоци и оптужба, рекавши да је ово убиство починио Бранко Брунић, што је лично видео. Такође је видео како је над јамом у Промини усташа Марко Тралић лизао крв са ножа. Оптужени затим није признао да је у општинској згради у Промини силовао две шездесетогодишње Српкиње, чија имена се наводе, већ је рекао да је то учинио Миле Личанин из Оточца.

“Истина је да сам тукао и злостављао Рајића Јована из Трбевуња, затим Бибића Јову, Бибића Стевана из истог места“, изјавио је потом оптужени. Ова тројица била су ухапшена под сумњом да односе храну српским избеглицама у збеговима. Оптужени је рекао ко их је пријавио, а открио је имена још неколицине издајица.

У наставку испитивања, оптужени је поред осталог саопштио:

Лагао сам када сам тврдио да сам заклао само четворо Срба над јамом у Промини. Сем те четворице заклао сам равно још десеторицу, дакле свега 14, али су ме на то силили моје старешине. Исто тако лагао сам да и у Загребу нисам убио никога, јер сам, и сада признајем да бих олакшао савест, убио из пушке 20 Срба који су покушали да се дочепају обале Саве, након што су били бачени са моста у реку.

Признајем још и то да сам у Петрињској улици у затвору усташког редарства заклао три Србина, а једнога убио из пушке.
У покољима у Загребу учествовале су и усташе из поглавникове Телесне бојне. Оптужени наводи имена 17 усташа из Павелићеве пратеће јединице, који су мучили и убијали Србе.

У наставку, заробљени усташа је описивао како су у Загребу, на железничкој станици, хапшени Срби који су путовали према Београду са дозволом “Независне Државе Хрватске“. Он лично одвео је из воза четири породице, од којих су две имале по четворо, једна двоје, а једна деветоро деце. Сви су спроведени у затвор у Петрињској улици, “где су у подруму и родитељи и деца били заклати“.

На крају другог дана испитивања, оптужени је изјавио:

Свега признајем да сам убио 47 Срба својом руком и то:
У Промини над јамом заклао сам четири, а шест убио из пушке, док сам четири ранио и полуживе бацио у јаму.
У Врбнику суделовао сам у убиству четворице Срба.
У Загребу у затвору Петрињске улице заклао четири а убио пет осталих.
На Савском мосту убио сам из пушке 20 Срба, али не признајем да сам их ножем клао.
Признајем да сам свагде у затвору тукао и злостављао Србе, мучио их на све могуће начине и злостављао, а браним се да су ми старешине тако наређивале…
Ову изјаву дајем самовољно на постављена питања иследника и током целога саслушања нико ме није тукао, злостављао или силом присилио да дадем ово признање.

У додатку саслушања, 5. септембра 1942. године, оптужени је испитиван о сарадњи усташа и домобрана са комунистима, као и о непријатељском ставу према Италијанима.

По првом питању изјавио је:
За време борби у Кордуну видео сам први пут сарадњу хрватских власти са комунистима. Тако на пример код Војнића, водили смо цео дан борбу са комунистима, и другога дана, када смо били опкољени, дошла нам је у помоћ једна сатнија домобрана а ми смо умакли. Мало затим цела сатнија била је опкољена и разоружана. Ми смо сви знали да се намерно предала да би доставили оружје партизанима.

Знам још један случај где су наши сарађивали са партизанима, тако на пример Јосип Родић из 3. усташке сатније однео је партизанима један тешки митраљез и 700 метака и задржао се код њих осам дана. Када се повратио није био кажњен, а затим стално је крао од нас муницију и некуда односио. Ми смо се жалили нашем поручнику Коницију Ивану, но он се само смијао и одговарао да нема доказа, а дао нам је до знања да и та муниција иде за дом, и да немамо што да се жалимо. (80)

Поред овога, оптужени је навео имена осам “партизанских присталица“ из Промине, уз коментар: “Сви су они усташе“. Ова осморица односила су партизанима дуван и храну, а доносила и потом делила комунистичке летке. Оптужени је затим набројао десетак особа из села Љуботићи и Богатићи, које су уједно биле “усташе и партизански агенти“.

У вези другог питања, оптужени је изјавио да су усташе добијале наградна одсуства за рад против Италијана, “који држе наше хрватске крајеве анектиране“, додајући:

Истина је да нам наше старешине стално говоре да су Италијани наши непријатељи, да су нашу државу изиграли, и да ће доћи час, када ће напустити све наше крајеве, и да је тај час врло близо.

Саслушање су, поред оптуженог, потписала два сведока и “иследни официр, судија“. Читко је презиме првог сведока – Ранђеловић, док се имена другог сведока и судије не могу прочитати. Нема података о пресуди, али као поуздано се може узети да је усташа осуђен на смрт и ликвидиран.

[Милослав Самарџић]

Где си нашао чланак?

ИЗВОРИ:
79 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 36\5.
80 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 47\5.
(Из књиге Милослава Самарџића “Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“)

[Брада]

Где си нашао чланак?

ИЗВОРИ:
79 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 36\5.
80 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 47\5.
(Из књиге Милослава Самарџића “Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“)

http://www.carsa.rs/saslusanje-uhvacenog-ustase/

[Брада]

ПОЗИВ МОСТАРСКИМ СРБИМА НА ИСЕЉЕЊЕ 1941.

Предстојништво Градског Жандармерије у Мостару, Број прес: 1119/41
Позивају се сви СРБИ са члановима својих породица чија презимена по редарственом попису почимљу са словима Ц, Ч, Ћ, Д, Ђ, Е и Ф да се данас 15. ом у 10 сати увече сакупе на железничкој станици ради исељења у СРБИЈУ. Воз исељеника кренути ће тачно у 11 сати увече.
Исељеници имаду право собом понети 50. кг. пртљага по особи те сав свој новац и све своје драгоцености.
Сви горе наведени, који су дужни отпутовати данашњим исељеничким возом, морају пре одласка на станица своје станове закључати и кључеве уз назнаку презимена, улице и кућног броја предати предстојништву овога жандармерије соба бр. 5
Сви који се овоме позиву не одазову те покушају одбјећи или сакрити се, по проналаску бити ће ухапшени и најстрожије кажњени.
Забрањује се свима и свакоме под најстрожијом казном примати било шато од Срба на поклон, складиштење, или обрачун у нарави као и за исте који се морају иселити, било интервенисати или их прикривати.
Нарочито строгом казном бити ће кажњени они СРБИ који покушају своју покретну или непокретну имовину на било који начин оштетити.
Исељење се имате обавити у највећем миру и реду.
За дом спремни!
Дано у Мостару 15. августа 1941.
Шеф жандармерије
Крталић вр

[Николај]

Где си нашао чланак?

ИЗВОРИ:
79 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 36\5.
80 АВИИ, ЧА, К-151, рег. бр. 47\5.
(Из књиге Милослава Самарџића “Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“)

Постављен је код нас још 2013. године:

http://www.pogledi.rs/saslusanje-uhvacenog-ustase/

[Димитрије]

А ђе Брада (Брат) да не нађе



За све ране српске платиће Хрвати!!! клик на линк...

[Брада]

Ко год има податке о страхотама НДХ нека их запише.
"Праштати морамо али не смемо заборавити" ( патријарх српски Герман )

ЈЕЗИВИ ЗАПИСИ О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА: Из рупе извађено 65 лешева жена и дјеце, сви су поклани, у тијела им дрва забадана, женама сисе резане, очи вађене

Из књиге “Против заборава и табуа” Владимира Дедијера и Антуна Милетића, издавачи: И. П. Прегрес, Сарајево, и Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина, Београд, Сарајево, 1991

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА
КОТАРСКА ОБЛАСТ ПРИЕДОР
Број: Тај – 878/42
25. листопада 1942. г.

Предмет: Убијања-клање-невиних особа православних, од стране усташа у обчини Паланчиште, котар Приедор.

КАБИНЕТУ ГОСПОДИНА МИНИСТРА ДР. ТУРИНЕ БАЊА ЛУКА
ВЕЛИКОЈ ЖУПИ САНА И ЛУКА БАЊА ЛУКА
НОЈ ОБЛАСТИ БАЊА ЛУКА

Оружничка постаја у Приедору под тај. бр. 505 од данас доставља:

„Дана 23. листопада т. г. (октобра текуће године – нап. И. Б.) по јавном поговарању дознало се је да је у Паланчишту великом, обчина иста, котар Приедор поубијано много грађана без разлике пола и старости. О овоме била је обавјештена и Њемачка Команда Војске и оружништва у Приедору, па је дана 24. листопада т. г. пошао ради провјере на лице мјеста један њемачки частник, а као пратња са њиме био је и потписани са 6 оружника.

При нашем доласку на мјесто зв. ‘Брдо’ дознали смо од једне жене, да је у ноћи 22-23 о. мј. од стране Усташа поубијано сво становништво из свих кућа до којих је допрла војска – односно Усташе, па је дотични њемачки частник пошао на само мјесто и тамо испод поменутог брда на једној њиви – пријавио му је један њемачки војник, да је ту прошле ноћи убијено и закопано око 65 жена и дјеце, а много већи број мушких да је убијено на другом мјесту у једној долини. Вођеним испитивањем установило се је, да су сва лица која су затечена код својих кућа, те су покупљена са напоменом, да ће бити одведена у сабирни логор, па када су их све прикупили, онда су били поубијани, наводно из стројнице и то одвојено жене и дјеца а одвојено мушкарци.

Њемачки частник установио је, која је Усташка јединица ова недјела радила јер се иста и сада налази у Паланчишту на положају.

У колико сам сазнао Њемачки частник, био је мишљења, да се љешине поубијаних лица откопавају и установи на какав начин односно каквим средством су поједини убијани. Није ми точно познато, да ли ће се ово откопавање заиста извршити и када, али је речено да ће то бити 25. о. мј.

Има неколико жена које су са бодовима избодене и измрцварене остављене живе, од таквих се једна налази у селу Орловцу код Славка Бутоње а једна у селу Вел. Паланчишту, код Муњизе, прва се зове Дара Бановић а друга Марија Милосављевић. Поменуте жене нађене су од стране сељана и одвезене горе наведеним кућама код њихове родбине.

Предње поднашам наслову с молбом на знање.

Заповједник, Оружнички часн. намјесник Јанез Михаљић

Потписати је испитивао шта се је све догодило, те сам установио, да је Њемачка Команда – преко својих војника – једну рупу откопала и из исте извадила 65 љешева жена и дјеце, који су сви поклани, разним мукама мучени, у тијело им дрва забадана, женскињу сисе резане, очи вађене и другим мукама их патили. Ни једно у тој рупи није убијено из пушке него на овакав начин. Друге рупе Нијемци нису откопавали, али се рачуна, да су их побили 300 особа. Остало се је све разбјежало, нико ни за кога не зна, села остала потпуно пуста и на све стране се пљачка. Стока као и остало остало је без икаквих чувара, те иста тумара – Јуче су усташе натоварили 6 вагона стоке и отјерали за Бања Луку – свиња, оваца и говеда.

У селу Јутрогошћу, обћине Брезичани – попаљено је жита – зоби, пшенице и кукуруза, као и остале ствари.

Предње се достављало Наслову ради знања.

За Дом Спр. Котарски предстојник