"Однос нових власти у Хрватској према комунистима био је неуоби-
чајено толерантан. Независно од енигме да ли је постојао договор између
појединих вођа КП Хрватске и нове власти, у Хрватској је и иначе
третман комуниста био знатно другачију у односу на Србију, у којој су
они доживљавани и третирани као „разорни елементи“ и државни не-
пријатељи.
У Хрватској су они у добром делу јавности, независно од
идеологије, имали статус „националних револуционара“ и бораца за сло-
боду хрватског народа. Прва група комуниста ослобођена је већ 13. ап-
рила, а Божидар Церовски, загребачки повереник за јавни ред и сигур-
ност, пустио је 10. маја 1941. на слободу око 30 комуниста интернираних
у затвору на Савској цести. Назвао их је „хрватским свеучилиштарцима“
и позваo их да не ометају изградњу хрватске државе. У овом периоду
хапшене су само особе под оптужбом или сумњом да су „четници“. Било
је изолованих случајева хапшења и комуниста, али само због потраге за
оружјем које су комунисти набавили током Априлског рата, па су одби-
ли да га врате после капитулације Југословенске војске. 37
Левичарски истраживачи говоре о „специфичностима“ илегалног
рада у Загребу, који је био обележен личним познанствима комуниста
са усташама. Та „познанства“ омогућила су партијској организацији у
хрватском главном граду да, на пример, користи аутомобил Младена
Лорковића, првог усташког министра унутрашњих послова, иначе најбли-
жег сарадника Анте Павелића.38 Тај аутомобил два пута је користио Вла-
димир Поповић, који је касније говорио како су комунисти искористили
то што је Лорковић још од проглашења НДХ „покушавао сједити
на двије столице“. 39
Почетком маја 1941. у дворцу Керестинец било је интернирано око
300 комуниста и Јевреја. Комунисти су били смештени у собама које
стражари нису надгледали, они нису морали да раде, добијали су врло
квалитетну храну, сасвим слободно су одржавали политичку наставу,
студирали су марксизам-лењинизам, историју бољшевизма, руски и немачки језик.
Имали су право на две дуге шетње сваки дан, неограниче-
но примање пакета, поште, новина и књига. Посете су одобраване без
посебних пропусница, а недељом су биле неограничене, како по трајању
тако и по броју посетилаца. Управа је удовољила захтеву комуниста да
се из њихових соба удаље некомунисти. Осим тога, читав низ истакнутих
комуниста није испунио Титову директиву да оду у илегалност. Слобод-
но кретање Загребом и другим хрватским градовима такође је било вео-
ма упадљиво.40
37 Tomislav Jonjić, Hrvatska vanjska politika 1939–1942, Zagreb, 2000, 599–600.
38 Marko Špadijer, Vladimir Popović Španac 1914–1972, Cetinje–Zagreb, 2012, 82.
39 Наведено према: N. Kisić Kolanović, Hebrang, 56.
40 T. Jonjić, Hrvatska vanjska politika, 599–600.
Izvor: Коста Николић, "Мит о партизанском југословенству", ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2015, стр. 269-270
