[Бенито]

Шта нисам у праву? Преузели официри ЈНА тековине ВКЈ чим су се ослободили браће Хрвата и Словенаца.
То што си написао сведочи о српским војницима, о српском народу, а не о официрима.
Сваког официра ЈНА требао је да суди војни суд, чим је пао комунизам. Проблем је у томе што комунизам никад није пао.
А да је пао комунизам, данас би Крајина била пуна Срба. Додуше, не би Шешељ био национални јунак.
Па, би бирајте.

[Милослав Самарџић]

Било је много добрих официра. Главни проблем је био у политичарима.

[Ђорђе Ивковић]

ДА ЛИ ИМА ИСТИНЕ У ИЗЈАВИ СЕРГЕЈА ТРИФУНОВИЋА О МАЂАРИМА?

Лупио нешо несретни Сергеј Трифуновић на митингу опозиције, па сада лиже што је за собом оставио. Дакако, Вучићева позиција га ухватила ин флагранти, па се сад разбалавили да жутој опозицији ураде тач-даун.

Елем:

Трифуновић: Извињавам се Мађари, то је био лапсус
"Председник Покрета слободних грађана Сергеј Трифуновић извинио се данас свим Мађарима због изјаве о насељавању Сиријаца и Мађара у Србију, на протесту „Један од пет милиона“ у Београду, и рекао да је то био лапсус."

Ово је било довољно да се "преЦедник" Србије, Александар Вучић баци на колена пред Виктором Орбаном.

Вучић се извинио Орбану за изјаве опозиције
"Председник Србије Александар Вучић састао се вечерас са премијером Мађарске Виктором Орбаном, који је допутовао у Суботицу да би сутра присуствовао заједничкој седници влада двеју земаља, саопштено је из кабинета.

Kако се наводи у саопштењу Вучић је захвалио за подршку Мађарске евроинтеграцијама Србије.

Он се и овом приликом извинио за неодговорне изјаве, које су се чуле на јучерашњем скупу опозиције у Београду, о Мађарима, грађанима Србије, јер, како је рекао „то није став већинске Србије, већ став дела неодговорних и неозбиљних људи“"

Министар војни, Александар Вулин, такође се уплео у причу која се војске не тиче:

ВУЛИН ЗГАЂЕН ИЗЈАВОМ СЕРГЕЈА ТРИФУНОВИЋА: "Ово је претња и увреда за све људе који живе у Србији!"

Нашли се и продани кукавци да нешто кажу:

"Удружења породица киднапованих и убијених на Kосову и Метохији вечерас је најоштрије осудило изјаву лидера ПСГ Сергеја Трифуновића да председник Александар Вучић "у Србију насељује Сиријце и Мађаре" и истакло да је тим говором мржње директно прозвао и увредио породице косметских жртава."

И, наравно, вечито угожени:

"Мађарски покрет: Сергеј Трифуновић тешко увредио Мађаре, тражимо извињење"

Таман мислите да ће се сморити хортијевци и њихове српске слугерање, кад ето ти:

"Весић: Претити Мађарима - чист фашизам Трифуновића
Танјуг | 14. април 2019.

Претити Мађарима са којима Срби живе у хармонији и са чијом матичном државом имамо најбољу сарадњу, представља чист фашизам – поручио функционер СНС
Зато Србија, истиче Весић, мора да се одупре фашизму који представљају Бошко Обрадовић и његов потрчко Сергеј Трифуновић.
"А шта друго да очекујемо од Трифуновића који је био потрчко Легије, убице Зорана Ђинђића", навео је Весић на Фејсбуку."

Ми не видимо каква је претња Мађарима ако се неко не слаже са насељавањем Мађара у Србију, као што не бих схватио као расизам да је Орбан против насељавања Срба у Пешту. Будим је, као што из историје знамо, био српски град, те је насељавање Мађара у Будим уз прогон Срба био чисти расизам. Али, чак ни то данас није централно питање.

Да не бисмо били оптужени за једноумље, преносимо изјаву Иштвана Пастора из релевантног извора:

Пастор „забезекнут” наступом Сергеја Трифуновића
недеља, 14.04.2019

Председник Савеза војвођанских Мађара Иштван Пастор изјавио је да је „забезекнут” наступом председника Покрета слободних грађана Сергеја Трифуновића о досељавању Мађара у Србију на скупу у Београду истичући да Мађари остају на својој земљи, верни својој традицији, својим комшијама желећи да граде једну будућност која је достојна човека. Пастор је за РТС рекао да не зна да ли је реч о шовинизму, ксенофобији, или о глупости.

„Мислим да је (Сергеј Трифуновић) успео да покаже своје право лице, да је крајње време да примени познато правило да се шустерски калфа врати у шустерај! Шире посматрајући, мислим да не може да повреди и понизи, ни да жигоше војвођанску мађарску заједницу. Покушавали су то већи политички 'мацани' у претходном временском периоду, нису, успели, неће успети ни он, као политички 'цверглан' (петлић)”, рекао је председник СВМ и Скупштине Војводине, јавља Бета.

Пастор је нагласио да Сергеју Трифуновићу и другима који толико знају о прошлости као он, треба рећи да су Мађари на овај простор дошли пре 1.100 година.

„Није их Вучић довео, али неће их отерати ни Сергеј Трифуновић. Ми остајемо на својој земљи, остајемо верни својој традицији, својим комшијама и желимо да градимо једну будућност која је достојна човека”, казао је Пастор..."

Може Пастор тако арогантно да прича, пошто слабо ко у нас познаје довољно историју. Ко зна о чему се ради, не сме да јавно да каже и изложи се српској ауто-шикани.

Шта, у осталом нама вреди и да знамо историју, када нисмо свесни шта нам се пред очима догађа?

Оно што Иштван Пастор хоће да натукне је стара великомађарска флоскула о аутохтоним и алохтоним "Војвођанима". Мађари су по тој великомађарској идеји староседеоци а Срби дођоши, без обзира од када живе у Равници.

Срби су у Војводини присутни 7.500 година , мање-више. Ако нам се то не уважи, спочитавајући да смо Деретићеви мрачњаци, у реду, условно ћемо прихватити "бечку историју" по којој смо овде 1.300 година.

Са друге стране, Мађари су конгломерат разних народа од Жутог мора на крај Азије до Северног мора на крај Европе. Језгро ове мешавине је "Онгур" = "Десет стрела", што је епски назив за конфедерацију десет племена - седам татарских и три хазарска, из деветог века н.е. То удружење племенâ не одговара ономе што подразумевамо као "народ" у модернијем смислу.

Али, не трчите пред руду, није ни то проблем. Оно што је тврда чињеница је да су Онгури/Хунгари/Мађари отишли из ових или оних разлога. Једноставно, вековима нису постојали на овим просторима. Према аустријском попису у Бачкој из 1715. године, Срби, Буњевци и Шокци су чинили 97,6% становништва региона. У целом попису нађено је само 40 старешина домова који нису били Јужни Словени. У Суботици је живело два Мађара. Онда је Беч почео са планском колонизацијом, па су насељавани многи народи из далеких предела. Тако је насељено више Немаца него Мађара. У сваком случају, шовинистички безобразлук је да Пастор и њему слични Мађаре проглашавају за староседеоце а Србе за дођоше.

Затим је почела насилна хунгаризација којој нису били изложени само Срби, већ и други народи, Словаци нарочито. Формула тог етничког насиља била је једноставна: "Ко говори мађарским језиком, Мађар је. Ко не говори мађарски, може да се сели." То ће бити "међунационална хармонија" по "мителеуропком" моделу? На овај начин помађарено је на стотине хиљада људи.

Мађарима, дакако, не пада на памет да се извине због вишевековне асимилаторске политике, нити да одустану од таквих настојања.

Ако је и било међунационалних тензија у Војводини, ако су се из рационалних или ирационалних разлога наши Мађари осећали несигурно, њима је 2000-те године пружена рука. Што се општине Темерин тиче, потписник ових редова је био тај који је пружио руку. Мађари су узвратили класичним фашизмом*. Малу децу у основним школама уче о "великој Мађарској". Лично сам 2006 године, као члан комисије за Уставни референдум, у холу основне школе у Темерину видео окачену мапу "64 жупаније" коју нико, па чак ни милиција којој сам случај пријавио, није смео да скине.

Бесмислено је и идиотско "реаговање" на нечију несмотрену или глупу изјаву и извињавање Орбану, док овај према Србији држи разапету "жилет-жицу". Не обичну, већ "жилет-жицу", да се и зец искасапи ако покуша да прође кроз њу. Још само струју да пусти и добро дошли у 1941 годину. И такво стање режимски сатрапи називају "харнонијом и најбољом сарадњом"?!

Међутим, Сергеј Трифуновић је несвесно изрекао суштинску истину. Мађари се не насељавају у Војводину, али Мађарска у склопу своје великомађарске идеје производи политичке Мађаре у Војводини! Ко год има претке који су пре 1918. живели у Војводини, има право на мађарско држављанство! Све једно Срби, Мађари или који други. Морају само да покажу елементарно знање мађарског језика. Шта је то него експанзионистичка политика, чак ни мало "тиха". Како то другачије тумачити него као стављање шапе на територије које су припадале Мађарској пре сто година?

Несрећни наш и јадни народ се као луд залеће на понуђену "шећерлему".

"Држављанство Мађарске примило 180 хиљада Војвођана
25.10.2018

У Војводини и даље влада велико интересовање за добијање мађарског држављанства, а само у Суботици преко 130 хиљада грађана је положило заклетву.

На свечаном полагању заклетве, Андраш Старај Петер, државни секретар Мађарске задужен за безбедност, истакао је значај националног јединства. Он је рекао да Мађари у расејању представљају део мађарске нације, а да садашња влада то признаје и ствара правне везе између Мађара у земљи и расејању.

- За нас је празник сваки пут када се дешава ново полагање заклетве, а и данас су заклетву положили наши бројни земљаци, што је узвишен осећај. То значи да се уједињује прекогранични део нације са мађарством у земљи - истакао је Старај Петер.

У Суботици се и надаље очекује долазак заинтересованих грађана, који желе да добију мађарско држављанство по олакшаном поступку."

Сто осамдесет хиљада српских држављана су произведени у мађарске Мађаре! У Суботици у којој је пре триста година живело два Мађара, сада је за неколико година произведено 130.000 Мађара!

Свака нормална и пристојна држава се брани од овакве "добросуседске сарадње". Ако хоћете и тако што особе са дуплим држављанством не могу да врше државне функције. Ко сме да одговорност за судбину народа ставља у руке тако непоузданим људима опасних намера?

Тако би и Иштван Пастор моментално остао без свих функција, не да би смео да се било коме арогантно изругује.
.....

* О томе сутра илустративан напис из 2011 године.

[Ђорђе Ивковић]

ПОСЛЕДЊА ИГРА ЛУДАКА

19. април 2019.

Гледам аутобусе који бучно јуре ка Београду. Од силине, више ни бела линија се не важи. У аутобусима озарена маса. Да, они су озарени, усхићени. Маните паре и сендвиче, то се ми тешимо да нам народ није баш толико упропашћен, они иду зато што воле тако.

Да се Тито од некуд појави, тек би видели лудницу. Кад нема Тита, добар је и Вучић.

Тупави и одвратни полусвет. Гадим се тог аустроугарског стрва који је Вучићев темељ власти и, који се као смрадна осока, шири Београдом.

Ови су гори од педера, луђи од кореомана (лудака који плешу до смрти). Иду Престоним градом уз трубаче, песму, барјактаре, војводе и "викаре". Деру се, бекеље. Весеље једно изгледа, док, подмукли, сваки у џепу чврсто држи рђав ексер за сандук Србије.

Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигао се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.

Одбијам да сам исти са таквима, једнако као што не припадам међедима, хијенама или губавцима.

Постоје бране, границе, када политичарско лудило не може даље. Бар није могло некад, у строј Србији. Кажу нам новине:

Председник Србије Александар Вучић рекао је у среду да очекује да скуп у оквиру кампање "Будућност Србије" у Београду 19. априла буде највећи у последњих 40 до 50 година, да се не организује долазак, али да ће опет бити четири до шест пута више него што је опозиција икада скупила.

Лудак хоће да превазиђе Милошевића на Газиместану. Даће пара, не пита, само да буде највећи у историји. Да бар једном у животу задовољи свој незасити его.

20. април 2019.

Митинг није био огроман како је планирано, али је послужио сврси. Вучић није прошао као Чаушеску.

Зашто не може да се оствари тај по Србе добар сценарио? Зато што сваки бунт амортизују лажни "патриотски левичари". Нема веће пошасти по Србе од патриотских левичара. Једнако у позицији и опозицији. Турци су били и отишли, и Немци исто. Ове да преживимо нећемо.

"Левичарство" у нас може бити једино оно што је одувек било - притока аустрофашизма.

Левичарење нема веза са толико рекламираном "социјалном правдом" и сличним идеалима за будале. Супротно, одлика србијанског националног монархизма је заштита сиромашних и спречавање лаког богаћења.

Левичарење је природно окренуто Бечу. Оно је Курцолико и фашистичко, као што видимо.

Између "националиста" типа СРС и дестилованих титоидних левичара никада није било искреног сукоба.

Управо данас тај коренски аустрофашизам у пуном капацитету демонстрира партизанско-усташка комбинација лидерски означена у тријумвирату Вучић-Брнабић-Дачић.

Додајмо им битангу Додика, ето четворопрега из бечке коњушнице.

Чему води "патриотско левичарење" видели смо деведесетих у обличју тзв. "црвених четника".

Партизани су се борили раме уз раме са усташама.

Ко је у таквом распореду снага једино могао изгубити, природни је расплет.

Вучићев митинг није само једна ружна и зла представа за пучину. То је судбинска трагедија за српски род. Јесте све било усиљено, извештачено, невешто. Ништа то нема везе.

Ово је последњи митинг у Србији.

Његова стварна функција је да дâ Вучићу карт бланш за коначну велеиздају. Неће требати никакав референдум, Устав постаје артефакт прошлости, за све што ради Вучић и бечки нотари ће се позивати на "величанствену подршку народа".

Следећи историјски митинг када се догоди вама који дотрајете, биће у некој другој историји, можда поводом пријема чланице НАТО, Федеративне републике Србије у Дунавску федерацију са престоницом у Бечу. Из Синода унијатске цркве Србије ће наложити да у тај час звоне звона Велике цркве која ће се можда још неко време звати Храм Светог Саве.

***

Јуче, док је бледи Бора-Чорба, одевен у црно, на јадном митингу бледо певушио плачипичкасте песмуљке, пожелео сам да умрем. Уместо тога утонуо сам у поподневни дремеж. Пробудио сам се двоструко понижен: изем ти Србина кад уместо да умре, само захрче.

[Ђорђе Ивковић]

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3)

ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА

Тема је само привидно неозбиљна. Ако се зађе у механизме Титовог квази-револуционарног покрета, уочиће се снажан утицај "ослобођеног женског фактора" на нашу страдију.

Чланови Партије и скојевци промовисали су сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама. Комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Победила је идеја, да би пробрани људи који премећу свет, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.

Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.

Зато, немојте да се чудите што у модерним ријалити програмима тако често чујете да се они "боре против лажног морала" и цени се као увреда када се каже да неки учесник "моралише". То је нама наша борба дала.

Kада се Александар Ранковић, доцније други човек Партије и верни Титов оперативац, 1935. године вратио са шестогодишње робије, при првом сусрету са Милованом Ђиласом, на питање шта се дешава у редовима Партије на Универзитету у Београду, добио је одговор:

- Ето тако, све на гомили!

Осам година после Брионског пленума, 1974. године, значи још док је Тито био жив, Ранковић је историчару Вјенцеславу Глишићу рекао:

- Приметио сам да је у Партији, посебно на Универзитету, доста маха узела "слободна љубав", и то под утицајем идеја Виљема Рајха. Питао сам Ђиласа како је дошло до тога да се у једној патријархално-грађанској средини прихвате те идеје. Одговорио је да су помоћу слободне љубави увлачили девојке у Партију.

Главни пропагатор ових идеја, студент Младен Патерностер, који је истовремено ишао са две девојке, извршио је самоубиство под неразјашњеним околностима. Међутим, идеје несрећног Младена, у патријархалној средини очито су биле изузетно популарне. Око 2.000 студената, радника, напредних књижевника и уметника, испратило га је до гроба...

Немогуће је да се сексуална револуција унутар револуције против свега сузбије само зато што је избио рат. Моралистичке партијске директиве и рекламни памфлети попут једнога у коме се разметљиво истиче "да је патриотски занос потпуно потиснуо секс" и партизанска пракса били су у очитој колизији, што је производило хаос какав тешко да би могла правити каква убачена група врхунских шпијуна. На једној страни стрељали су неке мученике јер су ухваћени ин флагранти, на другој су руководиоци шетали своје "другарице", на трећој страни владала је "Содома и Гомора"...

Једно од ретких сачуваних сведочанстава о сексу као кочници револуције оставио је Средоје Урошевић, командант 2. пролетерске бригаде, које гласи: „У бригади се појавила љубав као последица одмора и редовније исхране. Незгодно је што у томе предњаче руководиоци чета и батаљона. Због тога се данас (22. август 1943. године) одржава састанак свих другарица.“

Репутацију комунистичког мачо-мена је носио Петар Стамболић који је у револуционарном заносу имао љубавнице у десетак градова и села, у главном правилно оријентисане учитељице.

Посебно место у овом департману револуције добило је Ужице, које је Тито назвао "ужички јебхоз". "То је био", пише Титов биограф Владимир Дедијер, "трагичан доказ ерозије партизанског морала. Овај назив је исковао адаптацијом два израза - колхоз и совхоз или совјетско државно подузеће, који ће се претворити у јебачко подузеће - јебхоз…"

Док су комунисти писали бајке, у стварности су се дешавали тешки порази њихових трупа, практично на свим местима на којима су нападнуте. Нема вести да су током бројних немачких операција крајем 1943. и почетком 1944. године партизани забележили макар једну, симболичну победу.

За нашу тему упечатљив пример је напад на Зеницу 10/11 октобра 1943. Зеницу су браниле слабе усташко-немачке снаге. Међутим, и поред велике надмоћи партизани су доживели понижавајући пораз. У почеку жустар напад је нагло спласнуо. Револуционаре није зауставило оружје већ раширене ноге курви. У немачком извештају пише:

„Постепено се борбена бука стишавала. Можда и због тога што се део бандита задовољавао у куплерајима, како немачке војске тако и у цивилним“.

Наиме, Зеница је била позната по великом броју јавних кућа. Због железаре и околних рудника, у граду је живело и много радника и чиновника из иностранства – Пољака, Румуна и Чеха, као и Хрвата из разних крајева.

Јавне куће биле су начичкане у центру града, који су Немци рано препустили партизанима, јер је био неподобан за одбрану. Међутим, група партизана је једноставно остала у тим јавним кућама, иступивши из борбе. Они се при том нису обазирали не само на задатак који су имали, већ ни на велике губитке својих јединица.

У јединственом сведочењу за магазин „Kруг“ пролећа 1999. године, озлоглашени официр ОЗНА-е Милан Трешњић осврнуо се и на комунистички курварлук. У мноштву невероватних детаља које је изнео о данима када је револуционарна комунистичка војска преузела власт у Београду после 20. октобра 1944. године, појавили су се и наводи о раду јавних кућа у којима су локалне проститутке опслуживале уместо дојучерашњих клијената, немачких војника, нове власти, партизанске и совјетске официре.

На новинарско питање да ли су ухваћене проститутке стрељане као народни непријатељи, што је била судбина хиљада "сарадника окупатора", Трешњић одговара: „Зашто? Оне су наставиле да служе новој власти. На цени су нарочито биле оне које су имале жуту књижицу, то је значило Мин њет, проверено чисте. Па, ваљда смо толико заслужили за четири године у борби“, рекао је овај некадашњи партизански официр.

Ознашки злочинац Ратрко Дражевић је бар по том питању био искрен у оцени:

"...буржујски синови ни изблиза нису живели тако луксузно, безбрижно и обесно као после партизански синови. Због тога смо можда непромишљено и револуцију направили. Рецимо, син трговца је лети обавезно морао да ради код оца у радњи, као што је син кафеџије у очевој кафани као најбеднији шегрт зарађивао свој џепарац. Није било никаквог расипања. Јер, та нова буржоазија је тек била почела да ствара себи капитал, а капитал се никад не ствара расипањем.

Поштено говорећи, наша револуција била је освета и побуна несвршених студената и ђака, који су у одласку у шуму, у партизане, видели згодну пречицу којом би стигли до богатства, власти и високих положаја, место да се даље гњаве школама и постепеним пењањем на бирократској хијерархији...."

Или: "...Слали смо српске домаћине на Голи Оток да би им отели жене и ћерке..."

У социјалистичком друштву, чије норме су одређивали обест, бахатост, грабежљивост без скрупула, без етичких и законских препрека вољом светских моћника инсталирани "победници", дрипци који су на пречац постали "елита", "дворски барони", природно је да су социјална продорност и комфоран живот остваривани пречицама, без стручних и људских квалитета и поштеног рада. У таквом амбијенту "старлете" у свим својим издањима суверено доминирају.

Конкуренција револуционарних старлета је толико широка и бројна да не трпи никаква нумеричка ограничења. Наш циљ је да оставимо траг о једном неморалном добу, недостојном човека, не да покријемо целокупну касту Титових хероина.

1. Милка Петровић

Петар Стамболић, један од челника српских комуниста, седео је укочено у радном председништву конгреса. Припити генерал Ђурић са говорнице је уперио је прст у њега и оптужио га да му јебе жену. Ствар је прекинуо Тито. "Зауставите тог луђака!", повикао је. Пошто је Тито заборавио да искључи микрофон, његову претњу чули су милиони грађана у директном радијском преносу.

Било је то на Шестом конгресу КПЈ почетком новембра 1952., само седам година након победе "пролетреске револуције". Kонгресу је присуствовало 2.022 делегата, који су представљали 779.382 члана KПЈ. Поред изабраних делегата Kонгресу је присуствовало и око 400 гостију - политичких, друштвених и јавних радника из читаве Југославије, као и делегације иностраних комунситичких и социјалистичких партија.

На Западу је подругљиво конгрес назван "Секс конгрес".

Генерал Ђурић ухапшен је истог дана.

Наиме, Удба је за Титовог шефа кабинета, генерала Љубодрага Ђурића удала перспективну активисткињу и незаситу радодајку Милку Петровић, која је поврх свега била несрећно заљубљена у тада главног српског швалера Перу Стамболића. Да би му напакостила, решила је да спава са свим члановима његовог Централног комитета Србије. Љубоморни муж јој је ставио генералски пиштољ под грло, а она му је по сећању саставила провизорни списак од 54 имена. Био је најмање још један, Ратко Дражевић, али је њега изоставила јер се није добро показао.

Афера је, дакако, имала и политичке последице. Тито је у Србији добио још јачу подршку Петра Стамболића, либерала, док је тврђа комунистичка струја доживела пораз.
Истину о “ужичком јебхозу” Ђурић је исписао у мемоарима који су објављени 1988. године. Након тога, узео је пиштољ, Титов дар, и пуцао себи у главу.

2. Јованка Будисављевић

Тито се оженио и четврти пут, са Јованком Будисављевић. Говорило се да ју је са Титом зближио човек од његовог највећег поверења Иван Kрајачић – Стево, иако се као проводаџија касније јавио и удбаш и дипломата, Јово Kапичић који наводи да је претходно он мало шуровао са Јованком када је она као проверен мајор била именована за шефа послуге у Белом двору. По трећој верзији победила је у кастингу између педесет пробраних и проверених партизанки.

Полуписмена Јованка је имала чин мајора. Узалуд накнадни убрзани вечерњи курсеви из протокола. Према подређеном особљу односила се садизмом природне простакуше која се дочепала власти.

Титов лични лекар др. Александар Матуновић у својој књизи “Јованка Броз Титова сувладарка” Титову четврту супругу описао као амбициозну жену која је хтела да наследи Тита. Након његове смрти за маршала је рекао да је то “бравар каквог свет није видео” јер тај бравар је играо билијар, шах, картао се, јахао коње, мачевао се, бавио се гимнастиком, говорио неколико језика...Био је то аристократски бравар.

Тито је целог живота био окружен лепим женама, међутим, његови бракови нису били срећни. Тито је заправо био несрећан и осамљен човек. То му је скратило живот. У каснијим годинама узимао је стероиде за лепши тен, па му се, као резултат тога, мушкост сасушила, што потврђују лекарски извештаји у којима се говори "женскастом телу старијег мушкарца".
Према извештају из 1988. године, писаног за Председништво СФРЈ, између 1974. и 1988. највиши југословенски форуми су на 59 састанака расправљали само о Јованки. Овај процес је започео сам Тито 21. јануара 1974. године када је наредио Савезу комуниста Југославије да оснује специјалну комисију која ће проучавати “случај другарице Јованке”.

Коначно је шутнута у изолацију 1977.

3. Даворјанка Пауновић (Зденка)

Током рата развијена је концепција партизанске "примењене етике", па знањем Партије могла се имати само једна, макар и невенчана жена. Тако се понашао и Тито, јер је рат провео са Даворјанком Пауновић, која му је истовремено била и секретарица.

Ваља напоменути да је Броз за све то време био у званичном браку са Хертом Хас, која је била заточена у јасеновачком логору.

И Голи оток, то јест логор на њему, уско је везан уз љубавне афере у Партији. Заповедник тог логора био је генерал Јован Kапичић, деда познатог глумца, отац још познатијег кошаркаша и - што је мање познато - први дечко Даворјанке Пауновић.

Тито је Kапичићу узео Даворјанку, а заузврат дао - каријеру.

За "Зденку" су колале приче да је било опасније замерити се њој него Титу.

Јово је ипак патио за Даворјанком, а највећа туга га је обузела кад је након Игманског марша на Фочи видео Тита и Даворјанку како јашу на коњима.

- Пожалио се једном свом пријатељу који га је утешио: "Немаш за чим жалити, она је постала страшна особа. Пред њом се нико не усуђује да нешто каже, због ње падају главе".

Kада једном Тито пожалио свом личном пратиоцу Ђури Вујовићу Шпанцу и испричао му зашто се свађа са Даворјанком, овај му је саветовао: "Друже Тито, ја би њу стрељао!"

Из Титовог окружења многи нису трпели Даворјанку, па се због ње чак једном одржао и партијски састанак са само једном тачком дневног реда. На крају састанка, Тито је устао и рекао: "Радите шта хоћете, али ја без ње не могу!".

4. Вера Милетић

Мома Марковић је 1937. године добио ванбрачног сина са истакнутом партијском функционерком из Kрагујевца, а пет година касније и ћерку са Вером Милетић

...Упозорио сам на то Добрицу Ћосића:

“Мени је др Венцеслав Глишић рекао да је Петар Стамболић (један од тројице главних људи у Покрајинском комитету KПЈ за Србију од љета 1943. надаље – оп. аут.) имао нека чудна понашања и чудне поступке у та непуна два мјесеца – у септембру и почетком октобра 1943 – колико је Вера Милетић дјеловала у својој специјалној мисији у Београду, камо ју је поткрај августа 1943. довео политички секретар ПK KПЈ за Србију Благоје Нешковић. Док Вера Милетић очајнички чини све од себе, повезујући покидане конце растурене и практички непостојеће београдске партијске организације, Петар се скрива по Београду, има рањену ногу; а кад је Вера била ухапшена, 5. октобра 1943, Петар умјесто да јави осталима што се догађа, да се склањају, наређује да се склања архива ПK-а, и оружје, а не и људи…”

“То ја не знам”, одговорио је Ћосић. “Те детаље не знам, то није била област мог интересовања нити сам био у могућности да то сазнам.”

“Kажу”, додао сам на то, “да је управо Петар Стамболић био један од тих који су након рата ширили фаму о издајништву Вере Милетић.”

Добрица Ћосић је то прокоментирао ријечима: “Не искључујем ту могућност.”
“То је већ барем морално двојбено”, рекао сам.

Како год, Вера Милетић је виновник у највећој од безброј полицијских провала у КПЈ.

КПЈ је била бушна као швајцарски сир а не монолит како су нам касније приказивали у фалсификованим партизанским филмовима и ТВ серијама.

5. Цана Бабовић, Вида Милосављевић и кћерка Љубинка

Народни херој Милан Мијалковић Чича из Јагодине, инструктор Покрајинског комитета KП Србије, није присуствовао Петој земаљској конференцији KПЈ 1940. у Загребу зато што је био партијски кажњен пошто је истовремено живео са Цаном Бабовић и са удовицом Видом Милосављевић, мајком петоро деце која су сва била у партизанима. Причало се за Чичу, иначе, да је имао обичај да мужа пошаље на партијски задатак, а да остане са његовом женом. Вида је била мајка Љубинке Милосављевић, секретара ПK СKОЈ у Србији.

По мени, ова Вида Милосављевић је убедљиво најодвратнија и може да служи као најгори пример комунистичког "морала". Док су јој деца гинула, она је ширила ноге неком ушљивом партијском "инструктору".

После рата, и Мијалковић и Цана Бабовић проглашени су за народне хероје, по њима су називане улице и школе, Вида је добила орден, два њена погинула сина проглашена су народним херојима, али је и њихова сестра имала трагичну судбину.

Љубинка Милосављевић, рођена 1917. године, рано је пришла комунистичком покрету. Kао двадесетдвогодишњакиња постала је руководилац комунистичке омладине целе Србије, а 1941. је као илегалац учествовала у ослобађању Александра Ранковића из немачког затвора. Борила се на Неретви и Сутјесци. После рата била је секретар Народне скупштине Србије и члан руководства комунистичке партије.

Љубинка је у рату ступила у љубавну везу са четири година млађим Момчилом Чупићем, али се он после ослобођења оженио другом. Његова каријера текла је уобичајеним током: функције у Kомунистичкој партији на општинском нивоу, па „прелазак у Београд“... да би постао саветник у министарству тешке индустрије. Све то време одржавао је везу са Љубинком док га ова 11. априла 1955. године - у наступу љубоморе или због неиспуњеног обећања - није убила хицима из пиштоља.

Југословенска штампа је ово убиство прећутала, али је вест о злочину представљала праву посластицу за западне медије. Амерички магазин Тајм објавио је велики чланак под насловом „Другови и љубавници“, а Шпигл је Љубинку Милосављевић сврстао у личности које су обележиле седмицу - уз албанског краља Зогуа, сликара Дијега Риверу и Мерилин Монро!

У августу 1955. званични лист Борба објавио је кратку вест да је Љубинка Милосављевић осуђена на дванаест година робије...

У званичној историји комунистичког покрета у Србији, овај се злочин уз њено име - ни данас не помиње!

6. Вита Гутман

Одмах по формирању "Ужичке републике", а у духу рушења "лажног морала", скојевка Вита Гутман је у хотелу "Палас" формирала "Клуб слободне љубави" чији сам назив указује на ширину могућности упражњавања свих видова љубави, шта год та реч у Витиној црвеној визији подразумевала. Тако се показала скојевска/тинејџерска креативност и буновништво.

О ситуацији која је створена сведочи потпуковник Манојло Kораћ:

„...Док све ово гледа код партизана и партизанки, дотле заведена шегртарија, разни олош, наивни и заведени ђаци свих школа, сељачићи и друга обманута сиротиња, иде гола и боса и гине, а и сама не зна зашто. Све ово догађало се у мом рођеном Ужицу и пред мојим очима и сваким даном се све више и више партизански неморал шири, у који народ, свесно или несвесно, све више и више тоне. Изгледало је да овај народ, што више гледа и види, све више губи смисао о томе шта ваља а шта не ваља. Све то и као Србин и као официр и као војник и као домаћин и родитељ, не могу више да гледам, те је је за напуштање Ужица и ово био један од главних разлога.“

7. Владимир Назор и Ана Брнабић

Они су као Бетмен и Робин, корифеји титоидног морала.

Обоје припадају ЛГБТ свету, за обоје није јасно да ли су у дубљим својим слојевима више титоиди или усташе, у чему до душе и нема неке јаке разлике, и ни за једно не знамо чиме су заслужили репутацију и друштвене позиције.

Остарели Владимир Назор напустио удобност Загреба и усред рата побегао у партизане јер је био заљубљен у младог Ивана Горана Kовачића. Од Павелћевог евет-ефендије постао је комуњарска дупеувлака.

Загребачка "QUEER" заједница поставила је спомен плочу Кентауру (полу-коњу) Ивану Горану Ковачићу и Сатиру (похотљивом) старцу Владимиру Назору и њиховом "крику драгој омамљујућој слободи".

Kолико је цинизма у постављању оваквог лика за председника ЗАВНОХА и члана АВНОЈ-а? Прелетач је прелетео у Титов табор крајем 1942 или почетком 1943. И из овог се види да су Павелићеви и Титови људи били у тесном контакту - две опције од Хрвата су препознате као "Хрватски план А" и "Хрватски план Б".

Ана Брнабић је изданак исте сорте. У пословној каријери има много масла на глави. Безбедносно не би прошла ни најповршнију проверу, интелектуално скучена, па ипак је оперативни гаулајтер Србије.

8. Мира Марковић

Мома Марковић је 1937. године добио ванбрачног сина са истакнутом партијском функционерком из Kрагујевца, а пет година касније и ћерку са Вером Милетић, коју и дан-данас памти цела Србија. Била је то Мира Марковић, супруга Слободана Милошевића. Званично је признао ћерку тек када је она напунила четрнаест година.

Носила је у себи проклетство своје мајке. Била је зла. Њен ЈУЛ беше прво стециште комунистичких тајкуна.

Градски је мит, никад доказани, да је Мирин љубавник био Зоран Тодоровић - Кундак, који због тога по налогу Слободана Милошевића ликвидиран.

Вероватно је и то био јак разлог, мада је свакако снажнији разлог "кипарска веза". Сви који су били повезани са кипарским парама, односно изношењем милијарди тадашњих марака из земље, убијени су. Прво су ликвидирали Баџу, потом Kундака, и на крају Петровића, директора аеродрома. И ми сада, 20 година касније, не можемо да сазнамо ко је убио те људе.

Њена сахрана, односно полагање урне, показало је колико је све у њеном окружењу уврнуто и грдно. Ништа ту није нормално… Свештеник служи опело над урном и поред „пирамиде“. Деца не присуствују, кажу „никад неће ни моћи да дођу“, а читуљу дају у Побједи, у земљи којом влада ваљда најомраженији лик брачног пара Марковић-Милошевић. Урну доноси бивши муж Марије Милошевић, а Марко преко црвеног војводе (који је о његовој мајци говорио да је ЦРВЕНА ВЕШТИЦА) организује опело…

9. Даријана и Радојка Грбић

Пред крај живота, а нарочито након смрти последње Титове супруге Јованке Будисављевић, у јавности су се појављивале разне теорије о њеној удаљености од маршала у последњим годинама његовог живота. Ни једна од сијасет теорија није дотакла праву истину: Јованку је од себе одстранио сам Тито, због болесне љубоморе и неспремности да прихвати две његове последње љубавнице – сестре Грбић!
Тајну ове последње Титове романсе крије садржај фамозне "Kутије број 36", која се чува у словеначком Државном архиву. Kардиолог професор Александар Матуновић, Титов лични лекар од 1975. до маршалове смрти оставио је сведочанства последње Титове љубави.

Једном приликом на Брионима, где је Тито пороводио доста времена, дошло је до страшне свађе између супружника. Летело је перије. То је било непосредно пред Титов одлазак за Kину 1977. године. Стане Доланц, који је присуствовао свађи, испричао је доктору Матуновићу да је био запрепашћен, јер је то била таква свађа да су јуришали једно на друго. Само што се нису потукли. И то због младе масерке. Јованка је Тита називала "старкељом", "излапјелом будалом", "блудником", а он њу "личком буквом", "бестидницом","параноиком".

Јованка је била категорична. Рекла је Титу да неће ићи у Kину ако иде масерка и „покварени адмиралчић“, како је звала Титовог ађутанта Тихомира Виловића. Није их подносила. Kад је Доланц рекао Јованки да је љубоморна на Тита, а она му је одговорила: Побогу, где ја могу да будем љубоморна на старца од 85 година.“

Титов одговор је био бруталан и простачки. Рекао јој је: 'Личка курво, сада ћемо се обрачунати с тобом. Само још да откријемо твоје везе.'

Као што бива, масеркама брзо расту амбиције. Док су односи Јованке и Тита бивали све хладнији, то су односи Тита и масерки, посебно Тита и млађе Даријане, били све топлији. Доктор Матуновић каже да је Даријана све јасније показивала жељу да у име Тита наступа, предлаже и доноси одлуке. Посебно се то виђело крајем 1977. године, у Игалу, када је изразила жељу да постане члан лекарског конзилијума!

10. Ида Сабо

Рођена је 6. јула 1915. године у Печују. Kао тринаестогодишњакиња, постала је текстилна радница. Рано се прикључила радничком и синдикалном покрету учествујући акцијама и штрајковима Као скојевка прошла сито и решето класне борбе. Због политичке активности морала је да оде из Суботице у Љубљану где је примљена у KПЈ 1939. Обављала је дужности секретара Окружног комитета СKОЈ-а за Љубљану. Љути антифашистички рат у Словенији провела у илегали, организујући позадину.

После ослобођења, обављала је одговорне политичке дужности у партијским, синдикалним и државним органима, прво у Словенији а затим у Војводини, Србији и Југославији. Бирана је за посланицу републичке и савезне скупштине, посланицу Скупштине Аутономне Покрајине Војводине, где је у периоду 1963—1967. обављала дужност потпредседнице. Бирана је за потпредседницу Покрајинског одбора АФЖ-а Војводине (1946). Обављала је и друге одговорне дужности у Савезу удружења бораца Народноослободилачког рата и Социјалистичком савезу радног народа Југославије. Била је чланица Председништва СФРЈ, Председништва Србије и Савета федерације.

И све то са четири разреда основне школе? О зар се и то може? Да! Ми смо пролетерке!

БОНУС

11. Шупљи батаљон

Некада се то звало "шупљи батаљон", данас НВО.

Дарко Трифуновић доктор наука из области безбедности, одбране и заштите каже да је дошао до открића да скоро све особе које воде НВО сектор у Србији вуку порекло од истакнутих вођа комунистичког режима.

1. Наташа Kандић, ћерка мајора Озне Павла Kандића који је наредио стрељање Срба у Тополи 1944, потоњи генерал ЈНА.
2. Соња Лихт, ћерка комунистичког генерала.
3. Јелена Милић, унука партизанског пуковника.
4. Весна Пешић, ћерка партизана и потоњег функционера.
5. Соња Бисерко, ћерка партизана, потоњег пуковника Удбе,
6. Латинка Перовић, историчар коју је створила удба.
7. Борка Павићевић, ћерка комунистичког генерала.
8. Сташа Зајовић-жене у црном, ћерка Јоле Зајовића из Kотора, партизана који је 1944 стрељао Београђане приликом „ослобођења“,
9. Оливера Kовачевић, ћерка комунистичког генерала.
10. Маја Жежељ, ћерка комунистичког генерала…

Зло ји изродило зло.

[Ђорђе Ивковић]

КО ЈЕ У ОВА ВРЕМЕНА СРЕЋАН?

Мало ме оговарао један ФБ пријатељ. Ето среће, није ме оговарао у пуном капацитету. Вели исти тамо негде, да ми се много не анти-противи у епским Интернет-драмама олити свађама, јер види да сам несрећан. Да сам срећан дакле, нахебо би ми се кеве да би ми се живот скроз смрк'о.

Тако ме мој 25% лицемерни пријатељ инспирисао да размислим о дихотомији срећа/не-срећа.

Наравно, кад Интернет мислиоци у које још мало спадам почну о нечему да размишљају, одмах се лате Гугла. Када сам видео шта све има, тргао сам на мах две љуте да разбијем страх. Толико несрећних медиокритета, о драги Боже! Јесте, Интернет је затрпан кичерајским, глупим, бесмисленим, недуховитим "мислима о срећи". Чак и "Вукајлија". Зашто је тако? Зато што мисли о срећи пишу ситни људи погубљени у кучини сопствене несреће. Срећни људи немају потребе, ни жеље ни времена, да думају о срећи и, таман посла, несрећи. "Док се јебе, не мисли се!" - записао је народну пословицу Вук Караџић.

Психијатри да нас уче о срећи? Наравно, некада се и са њима мора сарађивати, као и са адвокатима. Обе сорте су НВО од истог налогодавца, који се понекад огласи као Воланд. Уистину, не верујте еснафу који је педере прогласио за сасвим здраво сређене људе.

Попови? Како који. О томе ћу ипак рећи да мора бити особито зао човек који није срећан зато што смо сви били и јесмо и бићемо чељад Оца Павла.

Но, да се вратимо у наше две димензије. Пошто не може утабаним стазама да се нађе излаз из запетљанције, ваља се окренути андерграунд филозофима. Тако долазимо до искона, односно до "Алана Форда" и свезнајућег Броја 1. Дакле, Број 1 нас учи да је услов апсолутне среће бити здрав и богат. Шта ти вреди што си сиромашан, ако си болестан?, пита нас пакосни старац.

Е, па старче, и над старцем има старац! Никада, али никада неки који је здрав и богат неће бити срећан ако су сви око њега једнако здрави и богати. Мора бити убогих, бедних и губавих да би Онај био срећан.

Тако долазимо до спознаје ко може данас да буде срећан. постоје две групе, хералдички окупљени под један штит.

Постоје две групе срећних људи у Србији:

- Садисти - То су "способни", којима је Воланд дао поковице да поткивају нишче.
- Мазохисти - Који су потковани, али срећни јер им је омогућено да зобљу детелину, још у нади да ће позобати и ону једну са четири листа.

Остали, мањина зацело, не могу бити срећни у овој Долини Јада. Али презиру фетиш и зарђале потковице и суве детелине у хербаријуму.

---

ШТА НАС ЈЕ ЈОШ УЧИО РАША ПОПОВ

Теме о којима правимо белешке нису повезане. Вероватно није ни сасвим прилично да се стављају у блиски контекст. Оно што им је ипак заједничко је да су везане за нашег драгог Рашу Попова и да наводе на размишљање, ако нас не мрзи.

***

Да ли знате шта славимо 1. маја?

Некада је у Срба био обичај "Ђурђевдански уранак". Тога више нема. Заменило га је "првомајско пландовање", за које нас уче да је "раднички празник".

Али, док у свету они који верују да је 1. мај дан када треба скренути пажњу на радничка права, па демонстрирају, не излазе у природу, на простору Екс - Ју и нешто шире, северно, људи се посвећују хедонизму.

Апсурд? Није.

Зато је ту био Раша Попов да укаже на свој специфичан начин о чему се ради.

Раша Попов је потицао из старе, патријархалне лозе. Дух доброг, традиционалног домаћег васпитања је код њега био уочљив, мада је тај дух у нашим друштвеним приликама препоручљииво прикривати колико се може.

Једном згодом, у неком јутарњем програму, није издржао да ћути и објаснио је. Залуд га је врљава и фрфљава водитељка на Б 92 ућуткавала, он је незадрживо рекао шта је имао.

Наиме, код овог празника, Првог маја, се ради о две савим одвојене ствари. Једно је "Празник рада", а друго "Мајуш" - католички празник пролећа који се на исти дан обележавао широм Аустроугарске изласком у природу.

Србима је подваљен "Мајуш", да забораве на свој "Ђурдевдански уранак". Празник рада је пропагандна фасада.

Тачно тако је објаснио Раша Попов.

Срби, размислите о томе.

***

Друштво у коме се деца-убице зову Оливер Твист

Раша Попов је волео децу. Сви који су довољно стари сећају се дечијих ТВ програма у којима је са очитим задовољством и ентузијазмом учествовао. Имао је више од осамдесет година када га је напала ромска дечија банда, претукла га и опљачкала. Раши је посебно тешко пало јер су то учинила управо деца којој је посветио највећи део свог стваралаштва и толико љубави. О догађају је рекао "Мене је срамота!". Од овога није могао да се опорави.

Хронологију догађаја ћемо пратити са неколико новинских исечака:

...Ови малолетни криминалци (нап: који су напали Рашу Попова) имају више од три стотине пријава због разбојништва, насиља и крађа, а један старац којег су напали је умро након што су га претукли.

Систем је пред њима потпуно немоћан, закључује ''Информер'', јер због година ови дечаци не могу да буду кривично одговорни, па не може да им се суди. Они су под ингеренцијом Центра за социјални рад, али очигледно излазе из дома и раде по старом.

Нападачи на Рашу Попова научили да пишу
07. фебруар 2015.

Двојица браће Рома који су напали познатог писца променили понашање у Заводу за васпитање деце "Васа Стајић". Млађи И. Н. пресрећан што ће од понедељка сести у школску клупу, а старији брат Ј. Н. почео да се понаша у складу са својим узрастом... KРАЂЕ, туче, спавање у напуштеним кућама, бег од социјалних радника оставили су иза себе. Један у новембру, а други пре око месец и по дана. Тренутно им је највећа преокупација - полазак у школу. Два дечака која су у новембру пунила новинске ступце због напада на писца Рашу Попова и још неколико Београђана, данас су штићеници посебног интензивног третмана (ПИТ) у Заводу за васпитање деце и омладине "Васа Стајић".

ПОРУKЕ ЉУБАВИ

ШТИЋЕНИЦИ дома "Васа Стајић" ових дана се припремају за празник Свети Трифун. Од црвеног хамер папира исецају срца на којима ће исписати поруке љубави, које ће поклањати својим гостима 14. фебруара.

Млађи од двојице браће, И. Н., поверио нам се да је заљубљен у Сандру, али је она "негде тамо, где је био пре него што је дошао у дом". Док нам је старијији Ј. Н. открио шта је за њега љубав:

- Kада идем у школу, кад знам да читам, да рачунам, да се потпишем...

Да додамо: Ама, идила једна... О збрињавању ове деце лично се побринуо тадашњи министар социјалне скрби Александар Вулин, те се у то име сликао за новине у пригодном амбијенту.

6. 5. 2017.:

- Вест да су два мла­ди­ћа осум­њи­че­на за уби­ство Ива­не В. (37), у на­пу­ште­ном ва­го­ну бе­о­град­ске Же­ле­зни­це ста­ни­це, ро­ђе­на бра­ћа де­ча­ка о ко­ји­ма је у но­вем­бру 2014. бру­ја­ла це­ла Ср­би­ја јер су по­вре­ди­ли по­зна­тог пи­сца Ра­шу По­по­ва у по­ку­ша­ју да га опљач­ка­ју, шо­ки­ра­ла је мно­ге.

Kа­ко је пре­не­ла „По­ли­ти­ка”, Д. Н. (21) и Ђ. Н. (20) ухап­ше­ни су пре два да­на због сум­ње да су мот­ком с ви­ше уда­ра­ца по гла­ви и те­лу усмр­ти­ли не­срећ­ну же­ну ко­ја је при­вре­ме­но уто­чи­ште пр­о­на­шла у на­пу­ште­ном ва­го­ну...

А шта је било са нашим младим "јунацима"?

„У на­шем за­во­ду бо­ра­ви­ли су де­ча­ци ко­ји су на­па­ли Ра­шу По­по­ва, мла­ђи је због го­ди­на остао ду­же и по­чео је да по­ка­зу­је ин­те­ре­со­ва­ње за шко­лу, чак је по­сти­зао и од­лич­не ре­зул­та­те. Али, ка­да су ње­го­ва ста­ри­ја бра­ћа до­шла из кру­ше­вач­ког до­ма по­че­ли су да вр­ше при­ти­сак на ње­га и вр­ло бр­зо је по­пу­стио у све­му. Њи­хов ути­цај, јед­но­став­но, био је пре­ве­ли­ки. Да­нас се оба де­ча­ка на­ла­зе у кру­ше­вач­ком вас­пит­но-по­прав­ном до­му и та­мо су ре­ла­тив­но за­шти­ће­на”, ка­же за „По­ли­ти­ку” Дра­ган Ро­ло­вић, ди­рек­тор За­во­да за вас­пи­та­ње де­це и омла­ди­не Бе­о­град.

Још додају:

"„То је не­ка­да бор­ба с ве­тре­ња­ча­ма и си­стем ја­ко те­шко у та­квим слу­ча­је­ви­ма пр­о­на­ла­зи ре­ше­ње. По пра­ви­лу та­кве по­ро­ди­це од­лич­но зна­ју да ко­ри­сте сво­је при­ви­ле­ги­је, а по за­ко­ну не сме­мо да угро­жа­ва­мо деч­ја пра­ва. Де­ша­ва се да чим иза­ђу из на­ше уста­но­ве ро­ди­те­љи тра­же од њих да се вра­те кри­ми­на­лу ко­ји то­ком њи­хо­вог од­ра­ста­ња по­ста­је све те­жи”.

Ништа међутим не може да заустави људскоправаше за које је увек криво српско друштво, али не зато што нема закона који би заштитио људе од овакве деце и њихових родитеља, већ захтевају још више "слободе" за такве, више привилегија, више законске немоћи у санкцији и превенцији насилничког понашања, више програма "инклузије".

"Сви смо ми Оливер Твист!" - ускликнуће. Њих није срамота као Рашу Попова.

[Ђорђе Ивковић]

ИЗМЕЂУ ПРВОГ МАЈА И ЂУРЂЕВДАНА

БИЉЕГ ЛУДОСТИ

"...И турбине доћераше..."

Хидроцентрала Озринићи

Преумљени српски лунатици којима су карактер појели аустрофашисти, упорно нас уче да је доба титоистичког аустрафашизма било добро. Уз извесне мане, али добро за Србе. Има их на свим нивоима. Примерице, Прва лига је Слободан Антонић, Београдска лига Милан Миленковић, а Међуопштинска сомборска "бетон" лига Драгослав Павков. Ови, само као егземплари, сличних је безброј. Тешко је једним кратким наводом приказати лажи којима затрпавају Србију, зато што своје титизме фино или невешто, како који и како кад, пакују у кутије бриге о Србљима. Речју, подваљују, петљају, лажу, без видљивог разлога зашто им то треба.

Наводим Драгослава Павкова зато што је најкраћи и припросто отворен.

Основно што сви слични тврде може се свести на "комунисти су победили, сви други су изгубили", "социјалистичко самоуправљање и социјална једнакост", те "радило се, стварало се, имало се".

Ко друкчије каже не само да клевеће и лаже, већ је изузетно глуп и затуцан, а, "такви смо ми Срби" (видети најбоље код ММ). Тако је сваки опонент унапред дисквалификован, мада су управо такви ликови они који би требали бити дисквалификовани као аутрофашистички тролови.

Како су то комунисти победили, ако су завршили на Голом Отоку, под условом да су претекли све раније "чистке"?

Који су то "у маси" "комунисти" који су 1944. провалили иза совјетских тенкова у Србију, а чак нису променили ни своје усташке, домобранске, бугарске, СС Ханџар, италијанске, шиптарске униформе, већ само знак на капи? Међу таквима и очеви ових који нас просветљују.

Такви донели "добро Србији"'?!

Па стварно нам вређају интелигенцију.

Како су Хрвати, који су били најзначајном већином нацисти без обзира на знак на капи изгубили, ако су добили чак и Истру која никада није била хрватска? Како је то "изгубила" врло нацистичка Словенија са изузетком "Плаве гарде"?

Комунисти су, тврде поменути и непоменути, "учинили врло добре ствари за Србију"?

Да, учинак је врло конкретан: Док је педесете године централна Србија учествовала са 77% у укупном природном прираштају републике са покрајинама, 1992. г 85% овог износа чини албанска популација.*

То је то добро?

Шта су то још "добро" донели Титови аустрофашисти Србији?

Појам који можда најбоље резимира многобројне процесе и идеје, те друштвено економско
-политичко-културне промене њима изазване, јесте "модернизација".

"Послератна модернизација", то чудо које су спроводили неписмени чобани, је по себи ментални и државни хаос.

Парадоксалност, амбивалентонст, инверзност, конфликтност, хаотичност, као одлике ове ситуације, свој сликовит израз налазе у чињеници да је често криза вредности тумачена као једна од основних кочница модернизације, мада је, она (криза) била прво, средње и последње чедо овог мегаломанског процеса, дакле, оно без чега се модернизација није могла замислити. Породица, морал, озбиљност, вредноћа, буквално су преклани од гелиптера.

Већ је добро познато да је, дефинишући село и сељака као главног непријатеља промена и прогреса, KПЈ спровела низ мера које су, декларативно, биле усмерене на унапређење пољопривредне производње и побољшање животних услова на селу, али су реално довеле до његовог пропадања! Мора се, међутим рећи да су осим економских захвата, типа аграрне реформе, национализације, колективизације, обавезног откупа, система трговине по везаним ценама који су, будући сулуди, насилни и пљачкашки, наилазили на узалудни отпор сеоског становништва.

О мерама економске политике која је у Југославији спровођена после Другог светског рата, као и о њиховим последицама написано је већ довољно црних хроника.

Аграрна реформа, као и порези највише су били усмерени ка имућнијим сељацима. Реформом је дошло до нестајања велепоседа и повећања броја "средњака", а високе пореске стопе биле су уређене тако да је иоле богатији домаћин био дестимулисан за производњу. Промена својинске структуре и кочење пољопривредне производње нису, међутим биле једине последице овакве економске политике.

Имућнији сељаци одувек су представљали својеврсну сеоску елиту која је свој углед и положај унутар локалне друштвене хијерархије стицала не само на основу материјалног богатства, него и на основу чињенице да су они сами и њихове породице били носиоци и изразити представници највиших друштвених вредности и морала. Њиховим уклањањем са "главне сцене" друштвених збивања нестао је и узор на основу кога је формиран пожељан модел понашања, а захтеви етичког система су прилагођени новој стратификацији, по мери гелиптера.

Каква је то "модернизација" ако се сељацима забрањује куповина механизације?

Ко је претрајао, памти. Мада је мало домаћина претрајало.

Осамдесете, а посебно деведесете године двадесетог века Југославија (Србија) је дочекала са уништеном пољопривредом, пропалом индустријом, опустошеним селима, пренасељеним градовима, мањком радне снаге у аграру, недостатком запослења у
метрополама. Ново, "хумано" друштво, грађено за "новог", "ослобођеног" и "разотуђеног" човека завршило је у социјалној и економској беди, сиромаштву, програмирано изгубљеним ратовима, у моралној канализацији. Све у свему, може се рећи да је модернизација у Југославији доживела бурлескни фијаско.

- Социјалистичко самоуправљање? Иначе, то је превод младог фашисте Едуарда Карделлија Мусолинијевог "радничког корпоративизма". Фашиста Долфус је нешто слично гурао у Аустрији. Дакле Тито је, усред радничког владања фабрикама, једним мигом посекао 1500 или тако нешто најспособнијих директора у Србији, зато што су почели да угрожавају економску доминацију Хрватске и Словеније. Радници су могли да самоуправно климну главом, свесни да ће им за директора доћи неки нови недоврш одонуд. То се звало "борба против техно-менаџерства" кога (техноменаџерства) јелте није било у другим срединама, већ само у Србији. Куд ћете јаснији доказ да ми нисмо у Србији никада имали социјализам већ смо били под окупацијом аустрофашиста?

- Социјална правда. Није прошло десет година од окончања Другог светског рата, у Југославији су дефинисани појмови "буџован" и "црвена буржоазија".

Партизани, ко год били, завршили су рат са 800.000 "бораца" од којих је 90% морало још да дослужује војни рок, а добар део се провукао на два сведока. 1971. у Југославији је било 1.200.000 борачких пензионера. Па наравно да ће оних 1.180.000 (нешто партизана помрло, нешто завршило на Голом Отоку), хвалити социјалистичку социјалну скрб. Још ишли два пута годишње у Игало и сличне третмане, да нам трају.

Истовремено, народ се патио. Веле: "Општа здравствена заштита"! То је одвратна лаж. Сељаци су плаћали порез због чега су гладовали, али социјално осигурање у ФНРЈ нису имали!

Право на једнаку здравствену заштиту: Нови Сад. У Каменици супермодеран сектор за кардио-васкуларне болести; Дечија болница у ужасној оронулој згради. Речју - пакао! Зашто? Политичарима и директорима, све комунисти, бивши партизани, је срце у питању, да би нам дуже живели, улажу народне паре! А деца? Ма хајде, бре, кога брига?!

А шта мислите, ко је остваривао "право на лечење у иностранству"?

"Једнако право на школовање"! Како сељак, син борца са цера, који гладује, да пошаље дете на школе, а уз то нема потврду "морално-политичке подобности"? Истовремено, онај други, што му је тата био ћесарев војник ономад, има две борачке пемзије укући, а дете добије државну стипендију и место у студентском дому?

У социјалистичкој Југославији, у којој сте засигурно заглавили у затвор ако сте негирали једнакост на штету Срба, у једној школи, за партизанску децу могао је бити и пливачки базен, у оној за четничку децу клозет чучавац и вода из бокала. А иста држава!

Чија су деца о трошку државе слата на школовање на трули запад - партизанска/усташка или четничка?

- Радило се, па се имало. - ФНРЈ/СФРЈ је била типична фашистичка држава, дакле економија јој је била вампирска. Без упумпавања пара споља, то не може да функционише. Најпре пљачком поглавито српских домаћина и предходне државе, па гребањем од Совјета и Американаца, али пресушило. Тада су "отворене границе" па су стотине хиљада поштеног света отишле у иностранство на "привремени рад" да се више не врате. Тито је истовремено почео да задужује државу која не ради. Ти вредни "спољни" људи нису дословно убијени, али су жртвовани да би комунистичке битанге добро живеле и добро удомиле децу. Тако је учињен биолошки колапс раван једном великом рату. Неколико година девизним дознакама из иностранства је 50% финансиран спољњи дуг СФРЈ. Постепени је удео падао, не толико зато што су дознаке слабиле већ је дуг паразитске партизанске државе рапидно скакао. Дуг се удвостручавао експоненцијално, на сваке три године. На крају, 1982/3 је дошло до банкрота.

Али, питајте све ове сећају ли се тога? Не! То сам измислио. Била социјална правда.

Милан Миленковић ће рећи: "Тито је на политичка места стављао политичаре, али су стручњаци бринули о послу".

Правили хидроелектране где капи воде нема.

Зато се имало!

....
*Александра Б. Павићевић "БРАЧНИ И ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У СЕВЕРНОЈ ШУМАДИЈИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 20. ВЕКА" - Докторска дисертација, Филозофски факултет, Београд, 2005. година

[Милослав Самарџић]

Имућнији сељаци одувек су представљали својеврсну сеоску елиту која је свој углед и положај унутар локалне друштвене хијерархије стицала не само на основу материјалног богатства, него и на основу чињенице да су они сами и њихове породице били носиоци и изразити представници највиших друштвених вредности и морала.

Како бре ово, шта то ти пишеш, па зар не гледаш ''Корене'' на РТС-у?

[Ђорђе Ивковић]

Цитирао сам г-ђу докторанткињу, која 2005. није имала прилике да се опскрби информацијама о стварном стању на српском селу из наших савремених ТВ- франшиза и епохалних историјских блокбастера.

[пек.]

Феликс Каниц помиње Ђорђа Ивковића учитеља у Медвеђи код Деспотовца. Да ти није то неки деда?

[Ђорђе Ивковић]

Феликс Каниц помиње Ђорђа Ивковића учитеља у Медвеђи код Деспотовца. Да ти није то неки деда?

Није. Ја из Друговца код Смедерева. Старином Дејић. Пореклом са Косова, па неко време живели у Топличком крају, одакле у 19. веку стигли у Шумадију. Након 2. Св. рата, расути свуда по свету.

[Ђорђе Ивковић]

ДО ПЕНЗИЈЕ У ДЕВЕТ ЛАКИХ КОРАКА БЕСПУЋЕМ

(КАД АНА БРНАБИЋ УВЕЖЕ СИСТЕМ)

АПСТРАКТ: Како отићи у заслужену пензију без помоћи пријатеља?

КОНТЕКСТ:

1. Ана Брнабић увела државну управу у умрежени аутоматски систем са базом података, који штеди на стотине хиљада докумената. Мала аберација њеног умреженог аутоматског система државних служби са јединственом базом података је кад у њега уђете, не можете за живота да изађете без шерпаса.

2. Другар који је помогао да ја решење добијем у прихватљивом року од два месеца (којом приликом сам установио да ми је систем грешком "прогутао" једну регуларно уплаћену годину радног стажа, те сам поносни прималац пензије од 18.087 дин, уместо 18.387 дин), је у затвору због кршења професионалне етике ПИО, тако да су у конкретној студији случаја варијабле биле редуковане.

3. Несретно назимче са краја студије случаја биће да није угледало света када је процес пензионисања моје супруге отпочео.

Елем, моја супруга је довољно дуго (испоставило се и предуго) и без прекида радила као медицинска сестра у зони зрачења, тако да њен пензиони случај потпада под посебан члан. Право на пензију је зато стекла у почетком августа далеке 2018. године. Међутим, Главни Архиватор Институције, Ђорђе Чварков је био на боловању због неге тешко оболеле од костобоље фрау-Шиловичке, Драган Торбица је био на годишњом у Завичају, а Бошкић се и онако ништа не пита. Тако моја супруга није била обавештена, друга у историји.

Могла је узети годишњи одмор у јулу, па да, као од раније позната служби као срчани болесник, избегне жеге и спарине, а јесен рану дочекамо у пензионерском загрљају.

Не бива. Када су се службеници вратили и стабилизовали у канцеларији, прашина је покрила предмет, моја жена је у незнању ударнички наставила да ради и у духу Алије Сиротановића могла је само да ускликне "Дајте ми још већу лопату!". А и да није ускликнула, техника напредује.

Негде пред Дан рахметли Републике, кад су први сњегови већ покривали шаш, почеше је хронични претенденти на пензију убеђивати да је стекла право. Знају људи Законе напамет. И такооо... Упаради се моја супруга једног прохладног јутра те у ПИО. Добар дан, добар дан, знате ја бих да се распит... Молим вас, лична карта, дааа, ааа, ооо, еее... Гледа експрткиња, гледа у стаклену куглу, не може чудом да се начуди... Вели, сада с мање прирасле јој ароганције: "Знате, Ви сте први случај који се распитује за пензију а да има право". Тада је настала трка с временом, да решење не би прешло у 2019. годину, јер у нашем варијабилном систему, могла је лако пасти у неки нови режим на нашем путу ка ЕУ. Вели јој службеница са значајним осмехом на лицу, дођите 15.-ог, али се и раније распитујте. У преводу "Нађи везу".

Ништа.

Ишла моја жена два пута. Ја јој кажем ес попила Бенседин? Не, шта ће ми? Враћа се, црвена по врату и деколтеу, давај Бенседин, мери притисак. Терапија.

Опет ништа. Кога год, шта год, "Предмет је у процедури".

Објашњавам ја жени да је "процедура" исто што и бирократска нирвана.

Ето их и Микулаши.

Сад је већ високи притисак и код мене, који сам спортски тип па имам 110/90, са пулсом 49 до пете шљивке. Онда се заруменим. Живнем.

Коначно, седне моја жена код службенице крај компјутера и очас утврде шта је са процедуром: Ови тражили неки документ, они тамо чекали писмени захтев за документ. Чекају и једни и други. Е, то је процедура у умреженом систему. Могло је тако, како петнаест дана, тако и петнаест година, шта је то за тако моћан систем.

Онда је кренула трка са временом по канцеларијама. У канцеларијама намештај из доба "Јавор"-Темерин. У журби, службеница наглим повлачењем отвори врата...Цангррр..."Ел опет квака испала?!!" - чује се гласно питање из треће канцеларије... Систем умрежен, али кваке отпадају.

Добро, прошло и то, одрађено, последњи радни дан пред Новогодишње празнике.

Сад чекамо даље. Месецима опет ништа. Коначно, неко је утврдио да је "предмет био у процедури" зато што је Бог зна кад, неко укуцао погрешно једно слово у имену. Због тог замрљаног слова цео умрежени систем са базом података је пао, да се 100 дана не дигне.

Исправили то једно слово, и ево, са расцветалим мушкатлама, пред сам Први мај, и мојој жени стиже решење за пензију. Требало је девет месеци обичних или десет лунарних.

Оно поменуто под "3" прасе сад има 20-22 кг живе ваге, таман како треба...

РЅ.

Замене на месту моје супруге још нема. Све отишло.

---

СТАБИЛИЗОВАНО СРПСТВО ПРОСУТОГ МОЗГА

„Der švarc Georg igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da povjeruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Кlemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi. A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski Cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake. No Alzo sjavus. Gut šaun mraus“. (Miroslav Кrleža)

Постиђени Крлежини Срби похиташе да поврате еуропски еквилибријум, те од Балкана заиста направише апсану за "балканске Цигане, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају" и нису ништа друго до "неписмена багра за вјешала". Крлежини Срби покрадоше све наше барјаке и клечећи предадоше их бечкој господи, не би ли их одобровољили.

Тужно су констатовали да круту господу ипак нису омекшали.

Да се не мора, не бих због народне срамоте више помињао одвратног чипуљичког шверцера из смрдљивих биртија са краја вашаришта Александра Вучића.

Рече ли чипуљички шверцер српских некретнина клонферског интелекта, да из неког разлога неће да преговара са Шиптарима, па погнуто отрча у Берлин пре него што је мисао довршио у камеру? Шта се тамо добро десило, кад је тако журио? Ништа, или горе од ничега.

Товар у Берлин, Herr Esel (господин товар) из Берлина.

Није важно што је погоршао ситуацију, овдашња светина се диви у каквом се друштву Он кретао и колико је већи од свих. Доминира магарећом фигуром.

У сенци громогласне похвале џорања свега за ништа чипуљичке контра-банде, прођоше вести из рубрике "На данашњи дан". Наводимо две кључне такве информације са портала НСПМ, који слови као патриотски.

Прва је: "На данашњи дан: Рођен Дража Михаиловић"

Друга је: "На данашњи дан: Умро Јосип Броз Тито"

Оперативни аутошовинизам није ендемски српски. У конц-логорима најгори чувари су се звали "Капо". Бити Kапо значи бити доушник, малтретирати, пребијати, кажњавати друге логораше, заробљенике, кажњенике, сабраћу и дојучерашње другове... Понашање Kапоа према другим затвореницима је углавном патолошко, а управа логора па били то нацисти, стаљинисти или титоисти, бира управо такве особе. За своје „заслуге“ Kапо има нешто бољи третман у односу на остале логораше. Није отуда чудно понашање "две Цеце", уредница проусташког "Пешчаника". Навуците двема кујама црне униформе и ето Капо-а у "Логору-Србија". Ни у Хрватској нема толико вулгарно-фашистичких памфлета против генерала Драгољуба Михаиловића, команданта ЈВуО, једине антифашистичке силе на Балкану, колико на "кругдвојашком" "Пешчанику". У стопу их прате шуцкори Недим, недоказани Сабахудин и доказани партизанси крџалија Пера Луковић, намучени по дифолту Јевреј Филип Давид, и сила сличних.

Зашто све ове псине помињемо? Треба погледати коментаре и "лајкање" испод коментара два наведена чланка на НСПМ, па да се схвати да између оних које са снажном аргументацијом дефинишемо са "Капо" и ових који себе називају "патриотама", нема разлике. Исти киблашки идеолози. "Дража Михаиловић - срамота Србије" vs. "Било је часно и достојанствено живети са Титом". Да ли је могуће да је толико распукла српска глава, а да утроба и даље ради?

Тито је проглашен за једног од десет најгорих масовних убица ХХ века.

Супротно, Срби су волели свог Чича-Дражу, неупитно патриоту и антифашисту.

У основи, једноставно је: не можеш волети Тита и Крлежу и мрзети генерала Михаиловића, и истовремено бити Србин-патриота, па чак ни само "случајни грађанин Србије" (и то "случајно" поставља неке важне обавезе). Не! Међутим, видимо да такви су већина у Србији након вишеструких покоља и прогона од 1944.-те. У Србији је постало пробитачно бити Капо.

Постоје тачке пуцања, када нема одступања, када се ваља суочити са непријатељима. Вероватно је једно од пресудних таквих чворишта била "уставна промена" из 1974. Проф. Михаило Ђурић, мада и сам није могао да се сасвим ослободи догме "социјализма", кристално јасно је објаснио о чему се ради...

"Уколико нешто још и остаје од ње /Југославије/, то је само зато да би смо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи."

Исти они који су хапсили Михаила Ђурића због "субверзије" и "деструкције Југославије", данас славе Устав из 1974. зато што је омогућио деструкцију српског националног простора.

После Ђурића, дошли су редом по нас.

Ови данас србоборци су нам од тога јуче. То су рецентни (=нови, модерни, оводанашњи) патриоти. Српска национална пост-модерна је укапљичени сустав оних политичких снага које су формално против капитулације, против ударничке политике "капитулације зарад утробе и голе коже", коју картел Вучић тако успешно оделотворава. Њихова (новосрпско-националистичка) неспособност да се ефикасно уједине, млакост њиховог отпора режимској шикани, компромиси са нижим олошем режима, или пак либералиним ешалоном у Србији, њихово недовођење у питање октроисане демократије, њихово одсуство страсти и заноса, дубине и веселости у погледу, јасни су знаци одумирања националог српства.

Титоиди још жагре очима.

Са друге стране, фронтално, налази се огроман број наших номиналних сународника, са врлином потребе за покоравањем и послухом, за сигурношћу и рођачко-земњачким сврставањем, за социјалном осветом и намирењем својих плебејских фрустрација и жеља, дакле за одређеним стилом владавине који је инклузиван према партизанском олошу и простоти, оном "народном" у девијантном смислу. То је онај симулакрум патриотизма који никада не мисли за стварно, дакле ни не доноси конфронтацију с непријатељем, ни несигурност и опасност конфронтације. Обратно: шири капитулацију, али "гануто" и "тешка срца", мешавином огавне патетике, "забринутости" над "нацијом", над "будућношћу и сигурношћу 'наше деце'", њине збринутости у слугањском преживљавању које нам "купује време" за ништа. Те и такве потребе, једног слугањског, рајетинског соја/не-соја огојеног у социјалистичкој Југославији који уверљиво претеже бројношћу, речју гомилетином, задовољава Александар Вучић, на изворни, уверљив начин, будући и сам изданак тог титоликог несоја, те директно, на извору упућен у његову психологију и потребе.

Зато је Вучић 'успешан'. Зато је он много погоднији од 'демократа' за реализацију оног заједничког циља, који је и циљ политичког Запада, а презива се капитулација Србије. Зато он и ужива подршку Запада, коме својом духовном и идеолошком аморфношћу, али и реалним политичким делањем уз нешто контролисаног малтретирања поданика, не да не смета или представља проблем, већ му обратно, савршено паше. У сваком смислу. Вучић јесте Запад. Он је то духовном и идеолошком аморфијом, и још важније - по реалним циљевима. Он је чак gay frendly Запад, који у главној тачки политичког интереса Запада - то је Kосово и косовско питање, извесно неће правити проблеме. Вучић је смлавио, "ујединио Србију", стабилизовао је у масовичкој простоти, у задовољству самообезбеђеним слугањством који одриче самога себе као "врхунац политике и мудрости". Уз то је здробио овдашњи патриотизам, у потпуности, у апсолутном смислу, док је либералне опоненте превеслао - отимајући им и политику и дискурс - све на пуко кукумавчење и жалопојку.

Његово ће извесно још дуго потрајати, Србију све већма претварајући у пустињу, у нарастајући пустињски предео, духовно све већма убог и испразан, све пустији, оскуднији, ништавији.

Нема никаквог српског другачијег простора, у суштинском, духовном смислу, у политичком и светоназорном смислу, у односу на једини пустошни који влада. Ко је тако мислио секиром је располућен.

Вучић се вратио из Берлина. Крлежини Срби могу мирно да наставе да жваћу лук и пљуцкају.

[Ђорђе Ивковић]

СПОРО УБИЈАЊЕ КРАЉА ПЕТРА

Синоћ је после вишемесечног батргања беспућима фалсификата, окончано емитовање ТВ серије "Краљ Петар Први".

Серија је упорно емитована упркос гневним захтевима историчара да њено емитовање буде обустављено због скандалозног и систематског извртања историје. Лаж до лажи, изруга до изруге. Недопустиво!

"...У недељу је емитована прва епизода серије "Kраљ Петар Први", историјске драме у режији Петра Ристовског, а већ је изазвала бурне реакције историчара Александра Узелца и Александра Животића.

"У серији примећујем превише историјских нетачности, а ја се и не бавим том епохом. Филмска страна - онако, подношљиво, чак и гледљиво, ако се историјски промашаји занемаре", написао је историчар Александар Узелац.

"Петар још није био у земљи кад је враћен стари устав, Велика Британија није обновила дипломатске односе са Србијом у време његовог крунисања, Апис је смешно представљен, има ту још свашта... Ристовски је одлучио да се не оптерећује много историјском позадином", констатује Узелац.

Други примећују да је на крунисању краљ Петар сам себи ставио круну, а неки серију пореде с "Kрајем династије Обреновић". Kруну је сам себи на главу ставио само Наполеон.

Историчар Александар Животић је оштар и тражи да због ових пропуста РТС обустави даље емитовање.

"После Мајског преврата формирана је привремена влада и сазвана скупштина која је донела Устав и изабрала краља Петра за владара. Тек онда је посебна делегација отпутовала да га о томе обавести, па је он стигао у земљу свечано дочекан.

Kрунисан је годину дана касније у манастиру Жича. Сукоб старијих и млађих завереника избио је тек три године касније. Старији су пензионисани да би земља изашла из британске блокаде уз озбиљну новчану компензацију. Нико није хапшен, нити деградиран од њих. То су најкрупније грешке. Мањих има сијасет", пише Животић.

За разлику од историчара, гледаоци хвале нову серију и глумце.

"Боље од филма. Осетно. Фотографија изузетна, глума добра. За разлику од "Немањића", све похвале за серију. Модерна историјска серија за све генерације", само је један од коментара на друштвеним мрежама.

Серија "Kраљ Петар" рађена је према мотивима романа "Чарапе краља Петра" Милована Витезовића, који је и један од сценариста, уз Владимира Ћосића и Петра Ристовског. У насловној улози је Лазар Ристовски, који није желео да коментарише ове наводе. Прву епизоду серије гледало је око 1.700.000 људи."
---
Управо то је важно: гледаоци су добро примили серију. То се и хтело, то се и успело - да се неуком гледалаштву подвали аустоугарска и/или титоистичка "верзија" Краља Петра, само прилагођена историјском тренутку.

Да смо у праву у овој процени показује и "громогласна тишина" на другосрбијанским/аутошовинистичким медијима. Ћуте, јер су задовољни зато што титоистичка историја није прекројена, већ је уметнички обогаћена и ојачана толико да следећих двадесет година титоиди не морају бринути да ће се путем уметничких остварења узбуђивати српска национална осећања. После тога ако буде по агенди, Србије неће ни бити. Бар не као "реметилачког фактора". Замислите само салви њиховог забалављеног беса да је приказана стварна историја?

Истина, прибојавали су се. О томе сведочи колумна Павла Симјановића "У славу лажи", с краја прошле године на аутошовинистичком "Данас". Ово штиво је важно јер показује суштинску синергију левих и десних аутшовиниста. Када су у питању кључни моменти српске историје, потпуно истим лажима се служе и једни и други. Нема разлике у "наративу" Симјановића, Шешеља, Драгослава Бокана или Миливоја Бешлина.

Пошто је гледалаштво прогутало ТВ жабу-крастачу, "животно дело са историјском имагинацијом" Лазара Ристовског, сад могу оштећени да се јадају до миле воље, нико им не барни. Ово је демократија.

Да ли сте игде на ТВ могли видети и чути шта о серији мисли Милован Витрзовић, по чијем почетном наративу су филм и серија направљени? Нема. Може старац да гунђа, никога није брига.

Пише очајни Витезовић:

"...Ретко се, скоро никад, и у свету може десити да се један писац сасвим сложи са негативним критикама онога што је, под његовим потписима, стигло у најширу јавност. У томе сам, можда, светски преседан који се, ево, слаже у свему са критикама филма и игране серије "Kраљ Петар I", које у "Вечерњим новостима" објављује драмски писац и сценариста Божидар Зечевић, филмски и телевизијски критичар без премца и аналитичар до бола. Дакле, као други од три потписана писца сценарија, ја се, ево, слажем у свему са њим и мислим да бих могао бар још толико да додам.

Рецимо: већ у шпици, краљ Петар у кочији улази, полутајно, кроз неке полумрачне улице у Београд, тј. долази у Србију, док продавац новина за кочијом виче: "Петар Kарађорђевић, краљ, у недостатку бољег!" Истина је следећа: краљ је у Србију дошао возом у посебно закупљеном вагону, у пратњи Петра Велимировића, председника Народне скупштине. У Руми се пресвукао у свечану униформу српског генерала. Kад је воз прешао половину Саве, ушао на српску територију, огласила се почасна топовска паљба, сачекала га је постројена гарда и силан народ...

...Имао сам олакшавајућу околност, јер је у Београду на власт долазила генерација коју сам већ описао у роману "Шешир професора Kосте Вујића". Kако су се у прве две године краљевања Петра Kарађорђевића промениле четири владе, две је састављао ђак професора Вујића, проф. др Љубомир Стојановић. У неколико тадашњих влада министар народне привреде бивао је проф. др Јаша Продановић. Проф. др Јован Цвијић био је понос и Универзитета и Српске краљевске академије наука. Михаило Петровић (Мика Алас), по жељи самог краља Петра, постао је лични учитељ престолонаследнику Ђорђу и био сведок његових драма. Овде, због свих импровизација, ваља рећи да је у часу краљевог доласка на српски престо принц Ђорђе имао 16 година (за престолонаследника ће бити оглашен тек по пунолетству), а да је принц Александар био две године млађи.

Серија која се емитује доста је тмурна и мргодна у измишљеним заверама, па и сликама увредљивим за сам народ, поготово што се нису догодиле, каква је, рецимо, сцена пребијања официра у порти Саборне цркве у време краљевог крунисања. Изгледа да је општа историјска радост намерно заборављана. Велика је радост била после краљеве престоне беседе, када се поздрављао са часним људима који достојанством оличавају Србију.

Нема обичног, а историјског сусрета са доктором Лазаром Пачуом, човеком који је излечио српске финансије. Нема ни првог сусрета са мајором Павлом Јуришићем Штурмом, кога је, као Лужичког Србина, знао као пруског кадета из војне школе у Сен Сиру, који му постаје ађутант и као такав напредује до генерала. Kраља Петра је непрекидно пратио Штурм, а никако Апис.

...Изостављена је и лична краљева драма када је прочитао у бечкој штампи вест да је на Марковом гробљу оскрнављен гроб његовог оца кнеза Александра Kарађорђевића. Тада је краљ донео одлуку да подигне Опленац. Нема ни првих сцена о подизању Опленца, кад цело село, непозвано, долази да копа темеље.

Нема епизоде са више сцена краљевог величанственог путовања у Париз, кад га у Јелисејског палати одликује француски председник Фалијер највишом медаљом части за одбрану Француске у време Француско-пруског рата. Тада је уговорена куповина топова којима ће српска војска ући у балканске ратове и даље у историју.

Избачена је већина историјских ликова. Они који су остали, сем Аписа и Пашића, коришћени су само да дају шлагворте краљу Петру. Могло би се рећи да се све своди на краља Петра. Само то није краљ Петар. Ово би се могло навођењем претворити у сценарио "Изостављени живот краља Петра".

Бојим се, по досад виђеним епизодама, да је ово, најблаже речено, веома скупи покушај да се незнањем, веома великим незнањем, промени историјска матрица српског почетка двадесетог века и да се наружи најславнији мирнодопски период српске историје.

...Продуценти ми нису омогућили гледање серије унапред, пре емитовања сваке епизоде. Серија се емитује напречац. Видимо да је програмски неприпремљена. Нема најавних синопсиса за емитовање. Хоћу да верујем да се епизоде завршавају наврат-нанос током емитовања. Да ли се то ради на препад због могућих редовних конкурса за руководиоце РТС?

Kњижевник, новинар и уредник свих освајаних слобода Мило Глигоријевић и ја, у башти Видин-капије, у лето 1965. године, питали смо најславнијег хеленисту тога времена, професора Милоша Н. Ђурића: "Професоре, како је изгледала демократска, античка Атина?" Одговорио нам је без двоумљења: "Изгледала је као Београд 1910. године. Kао Београд у демократској Србији краља Петра." Такав Београд оживљавао сам и у роману и у овим сценаријима.

У све четири до сада виђене епизоде, Скупштина је безлична, расправе су општа места, иако сам, у својој верзији реконструкције, радио према сачуваним стенографским белешкама. Не види се и да краљ Петар у двору, први у свету, слуша телефонски пренос из Скупштине у коју, иначе, може само по позиву. Није снимљена ни сцена када се краљ Петар супротставља забрани листа "Правда", због лоше вести о њему, јер је он потписао закон са само једним чланом: "Штампа у Србији је слободна."
---
И још пише очајни Милован Витезовић:

Милован Витезовић: Срби као статисти у српској историји

У приказу седме и осме епизоде серије "Kраљ Петар Први", филмски и телевизијски критичар Божидар Зечевић, у тексту под насловом "Неки други филм", покушава да ме утеши следећом тврдњом: "Тек пред крај серије почиње да функционише драмско језгро Витезовићеве прозе."

Ја, међутим, досад виђеним епизодама остајем неутешан.

После текста "Ово није краљ Петар, ни свој, ни мој" јављају ми се пријатељи, познаници, па и обични гледаоци, тешећи ме и питајући у неверици да ли је могуће, оно што је и мени тешко поверовати, да серију "Kраљ Петар Први" гледам недељно, кад и остали телевизијски гледаоци, иако сам већ у најавној шпици потписан као један од сценариста (онај у средини, да не мрднем). Мислим да то служи на част продуцентима. Али, сумњам да је то и учињено њиховом добром вољом, којом су, имајући у виду моје године, хтели да сачувају моје здравље и спасу ме од историјског шока који бих доживео да сам целу серију видео одједном. Овако, са великим јадом и очајем, већ осам недеља чекам наставак ове разисторијске серије.

И после ових осам недеља могу да поновим: "Ово није краљ Петар Први, ни свој, ни мој, ни српски, ни историјски, ни географски".

Срби су скоро сведени на статисте, који статирају и себе и Аустроугаре. Незнатан је број оних знаменитих Срба који би требало да имају важне драмске улоге, а које су сведене углавном на епизоде.

Историја се именује српском, али је углавном на прескок, који није хронолошки, и веома је истумбана, као да је серија писана са циљем да гледаоци који не знају историју, или је слабије знају, мало или ништа и не сазнају. Они који знају, бива им толико јасно да је с временом гледају из знатижеље или је престају гледати.

Што се тиче географије, она је у пропланцима и лазовима, најчешће безимених топонима, а тамо где их има уносе забуну. Тако је Словац час на Дрини, час код Ваљева, под једним вазда тмурним небом.

Једино целовито место је Београд. Међутим, он је сликан тако да се не препознаје. Оно по чему се Београд у првим деценијама 20. века препознавао, поред Kалемегдана, Чаршије (данас Улица краља Петра), Дорћола, Пристаништа, Kарађорђеве и Железничке станице, то су веома изграђене улице Kнез Михаилова, Теразије (са новоизграђеним хотелом "Москва"), Улица краља Милана (уз дворове и дворски парк), Шеталиште (Улица кнеза Милоша), тога нема у серији.

То је био Београд Србије краља Петра, о којој сведочи Јован Дучић:

"Србија није била никад толико слободна, нити је национални дух био развијенији, нити је икад било мање безбожности у нашим идејама и у нашем животу. У Београду се онда говорило слободније него у парламенту Белгије, најслободнијем парламенту у Европи, и чији смо устав умногоме копирали".

Дучић, кога су историјске прилике учиниле веома блиским краљу Петру, сведочи: "Стари краљ Петар је последњи наш владар који је изгледао као један из реда владара династије Немањића, по ономе што је њему било најбитније, по побожности и по херојству. Био је владар најсрећније звезде. Једне ноћи Скупштина је вотирала неочекивани кредит од 200 милиона златних динара за наоружавање српске војске, која је за непуних шест месеци после тога стављена на снагу како су имале најспремније војске у Европи. И, најзад, Балкански ратови, у којима је стари краљ Петар однео извесне личне успехе, какве до тог времена није однео ниједан српски владар осим цара Душана."

За те кредите једино нису гласале српске социјалдемократе, које је у парламенту заступао Драгиша Лапчевић.

Троцком и осталима у Москви су се крајем 1914. и почетком 1915. прикључили доктор Арчибалд Рајс и Џон Рид.

У сценарију који сам писао за серију "Чарапе краља Петра" постоје сцене са поменутим јунацима и догађајима. Тих сцена у серији "Kраљ Петар Први" нема.

Нема балканских ратова, у којима су победе краља Петра учиниле Kраљем Ослободиоцем.

Ратним догађајима, које је добро оценио критичар Божидар Зечевић, може се ставити и превише примедаба. Задржаћу се на извесним, којих нема.

Нема објашњења зашто је Аустроугарска напала преко Дрине, а тиме ни објашњења да је аустроугарски престолонаследник Фердинанд дошао у Сарајево на војне вежбе напада на Србију.

Нема сцена о објави мобилизације звоњавом свих звона у свим местима Србије.

Тако нема ни сцене како краљ Петар звони на Опленцу и како се у звоњави укочио толико да није могао да пусти уже звона. Уместо ове сцене, у серији постоји сцена обијања касе у кабинету болесног војводе Радомира Путника, у којој су, наводно, регрутни спискови.

Нема сцена да је аустрогарска армија прешла Дрину не само са свом силом, већ ни да је прешла са 1.238 готових вешала.

Нема бројнијих сцена о злочинима у Мачви пре Церске битке, где су сва та вешала употребљена, о чему је сведочио аустроугарски поручник и писац Егон Ирвин Kиш, у књизи "Запиши то, Kиш".

Ове стравичне злочине у Мачви истраживао је др Арчибалд Рајс. Али ни тога у серији нема.

Ни тога како се, у име истине, одлучио да ступи у српски народ.

Нема сцена пресељења Скупштине и Владе у ратну престоницу Ниш. У Ниш ће, после српских победа, стићи преко двадесет хиљада аустроугарских заробљеника, према којима је поступано по Женевској конвенцији.

Церска и Kолубарска битка биле су прве победе савезника и тако су слављене, сем у сценама серије. Нема ни врхунца Kолубарске битке, у коју је краљ Петар ушао као редов, али који је и пре свих ушао у још окупиран Београд.

Нема ни сцена пошасти пегавог тифуса, која је однела преко 40.000 људи. Битку против пошасти добиле су болничарке света из преко двадесет болница, које су добровољно дошле у Србију. Оне су биле предвођене "сивим препелицама" - школским болничаркама.

Оно што обесмишљава и понижава и народ и историју - нема ни сцена о хиљаду и триста каплара, сем репличице једног рањеног, као одговор на питање одакле је.

...Хтели смо да то буде догађај.

...На моју велику жалост, продуцент је то одбацио и добили смо шта смо добили. Шта ћемо још добити у две преостале епизоде, гледаћу са великом надом, а ако је не буде - мој очај ће бити неизмеран.
---
Ето, тако пише човек чије су дело злоупотребили људи на власти у своју корист. Увек се мора имати на уму да Србијом владају људи чији су се прадедови борили са супротне стране. А "Краљ Петар Први" је режимски пројекат.

Животни пројекат Лазара Ристовског је да био да Краља Петра претвори у "мрсомуда", какав је и сам... "Набујао шљам..."

***
Велика је заблуда да се новија српска филмска и ТВ продукција не бави историјом. Најпре, ту је најновија историја која је, да тако кажемо, природно аутошовинистичка. Међутим, изузетно много пројеката је остварено који се тичу раније српске историје или историјског контекста. Неоправдано, ми ту аутошовинистичку агенду заборављамо. Филмска имагинација је уредно и бестидно уперена против Срба.

Сви те филмови и/или серије пате од истих мана: историјски фалсификати, професионална саботажа, мали буџет. Ако већ не може да се фалсификује, онда се је сценски призор негледљив, до мере ђачких представа. Најчешће, ради се о варирању сва три "фактора", према ситуацији, негде више фалсификата, негде више наизглед непристојно аматерске продукције, најчешће све смандрљано. Увек је циљ са се Срби облате а Аустроугари амнестирају. Или, да буде "смешно".

Могуће да сам нешто и пропустио, али држим да је довољно, (што филмови, што серије, најчешће и једно и друго):

- Свети Георгије убива аждаху
- Заспанка за војнике ("антиратни", већ заборављени филм од прошле године)
- Краљ Петар Први
- Сенке над Балканом
- Монтевидео I и II плус још серија између. (Наизглед патриотски и мелодраматично. Међутим, веровали или не, у првом делу Бјелогрлић је буквално све фалсификовао. Ништа није истина. У франшизи, Бјелогрлић је све натегао на другосрбијанску страну).
- Немањићи - Рађање краљевине (Шта мислите о умјетничким прегнућима пројекта?)
- Равна Гора /За краља и отаџбину. Без коментара.
- Пљачка Трећег Рајха
- Црни Груја и Камен мудрости
- Чарстон за Огњенку
- Друг црни у НОБ
- Беса- Срђан Карановић
- Кад сване дан -Филип Давид, Горан паскаљевић
- Бранио сам Младу Босну - Срђан Кољевић
- Корени
- Сневани снегови
- Последња Аудијеција
- Мирис киш/липе над Балканом
- Чизмаши

Треба овом поголемом опису додати такође фалсификат, под насловом "Београд, вечити град".

Једини пројекат који бар мало одудара од матрице је "Шешир професора Косте Вујића".

За државу скромних могућности, количина снимљених сати драмског програма није мала, али је доследно анти-народна.

- Када ћемо видети српске победе?
- Када ћемо јасно видети херојство 1300 каплара у стварним бојевима?
- Када ћемо видети онолике аустријске и немачке злочине које је забележио Арчибалд Рајс?
- Када ћемо видети Тита у Србији 1914?
- Када ћемо рећи истину о црногорској издаји у Великом рату?
- Када ће "савезници" бити приказани у правом светлу?
- Када ћемо видети страдање Срба у аустроугарским, немачким и бугарским конц-логорима?
- Када ће бити реално приказан живот у окупираној Србији?
- Када ћемо видети партизанске злочине и сарадњу комуниста и усташа?

НИКАДА!!!

Нека се припреми Радош Бајић ради спасавања пилота Рајана. Четнике што мање помињати, и још мање у добром светлу, ради филмске имагинације, јер је у питању "опште-српска" прича.

[Милослав Самарџић]

Одличан!
Да додам још овој листи и филм "Како су ме спасили Немци", или тако нешто Мише Радивојевића. Ту су Немци приказани позитивно, а четници негативно. Испод Равне Горе сарађују са Немцима, у правцу према Горњем Милановцу, дакле на терену где је забележен једини случај да су комунисти судили неком свом због сарадње са Немцима. Негде 1947. чини ми се. Испоручио је Немцима око 500 Деажиних присталица. Наравно, није био сам, већ је то била партијска ћелија. И осуђен је симболично. Само зато што се масовно знало.