[смедерево]

КАКО ОДГОВАРАЈУ АРТЕМИЈЕ И АРТЕМИЈЕВЦИ

Из једног писма Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. др Атанасија, од 21. јула текуће године, преносимо део који се односи на најновија „словоизлијанија” монаха Артемија, бившег епископа рашко-призренског, а садашњег вође расколничко-секташке дружине која ровари и ствара анархију у више епархија Српске Православне Цркве, и њеног главног експонента, Дејана Виловског, бившег архимандрита Симеона:

Треба просто видети како ти људи „одговарају” – без икакве везе са темом. (На слици је, крај гроба Оца Јустина, избрисао нас, осталу тројицу ученикâ светога Јустина, да остане он сâм). Мој текст није био нежан, али тематику у њему они сасвим мимоилазе, свесно игноришу, јер на њу немају одговора, осим иронисања, изругивања и клеветâ. Нажалост, такви су били и све време до сада, током низа година, њихови „одговори” Синоду и Сабору (како и рекох у свом тексту). Тојест, они су увек износили само своје ставове (ограничене, скоро ступидне) и постављали своје тезе, тражећи да се Синод и Сабор подреде њиховим схватањима и Цркве, и канонâ, и права, и суђења, и тако даље, и тако даље...

Тражи те зузјулас на другом форуму!

[Шумадинац]

С времена на време, једном недељно, бацим поглед на Психтус, Борбу за Заверу да видим шта секташка братија антиекуменише...

А они, као и све остале секте ...препуцавају се међусобно (са акакањима и другима) где је благодат ... да ли је овде или је онде. Дали се благодат преселила, покупила кофере и прешла код једне расколнике, или није, још увек је ту, а кад ће отићи - не зна се ...

Значи, к'о пијане гуске кад не виде да је ноћ пала...

Најрадоснија ствар што показује да Бог постоји и што поакзује проклетство и трагедију расколућених, је та што су се и међу следбеницима гуруа Артемија (израз +Атанасија) за задивљујуће кратко време направиле такве поделе и групе, да су сви љубоморни једни на друге да друга групација случајно не воли више вољеног им вођу ...

Па тако,на једној страни су стручњак за глупости Влада Димитријевић, прегрешни Милојица и удружење "Законопреварило", на другој су мизантроп Дејан Воловски и загубљена монашка братија, у трћој раскалуђер психо-Драган (психо-Антоније, иначе психолошка карактеристика је од + Буловића) који тотално игнорише њихова парасинагогална собранија, а сад је неку четврту причу почео да фура и монах Наум који је сада у Аустралији и моливено заједничари (ради кинте) са расколницима из "Слободне Православне Цркве у Аустралији" а изгледа да нема благослов од гуруа за то ...


А што је најтрагикомичније јесте то што м. Артемије иза леђа свих, одлази на шесточасовни састанак са патријархом Иринејем у патријаршију !?

Ово је страшно, између осталог, расрдило ревносног бојца против јекуменизма психо-Драгана, па је чак и упутио следеће сочињеније своме вољеном ави (код кога се већ 2 год. није исповедио, нити причестио !?) и јавност (а он је иначе познат као монах који се често обраћа јавности.)

Иначе, сајт му се зове, ни мање ни више него : "Истино-љубље" (нешто много "истина" има код грчких зурлота - 10!!)


Како се вама чини сво ово (за)бунило и замешетељство међ' непросвећеном братијом ?

Ја, како га ценим, све иде по плану ... баш онако како нас и светоотачко богословље учи.
Или знаш где ти је Црква, и поштујеш многовековно искуство Цркве или мислиш да све треба да остане залеђено баш онако како си ти затекао када си 1. пит ушао у Цркву, и сада си тотално збуњен јер ниси научио шта је живот а шта неофитска параноја ,,

[Шумадинац]

ЗИЛОТИЗАМ ''БОРБЕ ЗА ВЕРУ''

У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.
И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација

[Шумадинац]

ДУХОВНА ТРИБИНА У КРАГУЈЕВЦУ ПОВОДОМ НАВОДНИХ ''НОВОТАРИЈА'' У БОГОСЛУЖЕЊУ,
ЕПИГОНИМА, ДОГМАТИЦИ, ИТД


Прво питање које су владици Атанасију поставили учесници духовне трибине односило се на актуелне расправе о наводним новотаријама у богослужењу. Уследио је следећи одговор:
Нема новотарија, то је умишљена, измишљена флоскула, слоган којим застрашују људе. Нема старе и нове Литургије, једна је Литургија. Има извесних детаља. На пример, ја сам пре неколико дана произнео текст Посланице апостола Павла на Литургији на којој је служило десет владика јер се нико други није припремио да чита апостол. И то ће неко назвати новотаријом. То су умишљене флоскуле, нема друге Литургије осим једне која је данас у Православљу. Да ли ће руке бити овако или онако, да ли ће двери бити отворене сада или касније, то не мења битно суштину саме Литургије. Немојте да вас узбуђују такве флоскуле. То су слогани које неко пласира, којима неко хоће да застрашује. Никакве нове Литургије нема. Прочитајте пажљиво Служебник који је радила Синодска комисија на челу са владиком пећким Павлом, садашњим патријархом, прочитајте оца Јустина Литургију и поговор, прочитајте, погледајте оно што је ракао Сабор наше Цркве... Немојте очекивати да Литургија буде протестантска или римокатоличка парада, церемонија у којој је сваки покрет програмиран. Литургија је живи живот, живи покрет. Ја сам служио на Јадовну, у Ржаном долу у Херцеговини, у подземљу Мале Азије, у планинама Трапезунта, у Солуну, Атини, Русији, служио сам у многим помесним црквама. И нико мени није рекао то што ми кажу ови људи који говоре о новотаријама. То су фразе, никакве новине битне нема, али има разлике у извесним детаљима. Поменуо сам ону грешку у Служебнику, да не може Дух нама да саслужује. То је ушло стицајем историјских околности, као што је ушао тропар Трећег часа (да би појачао епиклезу против римокатолика). Зато што квари логику смисла, логику реченице, ја га изостављам. Али, ако га неко изговара, мени не смета, неће ме тај тропар Трећег часа одвојити од Литургије, нити ће он тој Литургији нешто битно допринети. Ова истицања појединости не доприносе истинској ширини хришћанског живота, хришћанског срца, хришћанске вере, хришћанске Цркве.
На питање о смртности, односно бесмртности душе, владика Атанасије је одговорио, да све што је створено, по својој природи смртно је, али није смртно по вољи Божијој, а поента је да душа, по вољи Божијој, није смртна. И није много битно шта о томе говоре професори Богословског факултета. Током одговора на ово питање епископ Атанасије се осврнуо и на актуелна спорења у нашој Цркви:
Немојмо од православља да правимо инквизицију. Никада Црква није прогањала слободу мишљења. Ни Оригена не би осудила да није било следбеника који су створили раскол. Не би судили Оригену да нису дошли епигони, они су најгори, јер наслеђују најлошије особине. Диоскор је као епигон једног великог Кирила створио монофизитски раскол, а мислио је да је он наследник Кирила. Ти епигони си најгори, сутра ће се појавити или се већ појављују такозвани јустиновци, николајевци... У Русији су били Јовановци, по светом Јовану Кронштатском, од којих је он прао руке. Ја говорим и нећу престати да говорим, да нам не би продавали рог за свећу, да нам не би протурали за Православље најобичније „мракобесије“, што кажу Руси, да нам не би продавали панику као што чине старокалендарци. Говорићу против носилаца песеудозилотског менталитета који није православан него је секташки. Слогани се шире, слогани се избацују, никаква нова Литургија не постоји у Православљу. Постоји богат израз, нико не служи једнако. Зашто? Зато што смо живи људи. Литургија је покрет, радња. Нико се не пита о много важнијим питањима, на пример да су нам хорови на балконима и високи барокни иконостаси који су затворили олтар, понизили и пасивизирали народ у цркви. Неки смутљивци шире летке, дошли су у мученичку Чапљину, одакле је свети Вукашин, да контролишу владику Григорија како причешћује. Па причешћује Агнецом. Шта се то тебе тиче? Какве вези шпијунажа има са Црквом? То није православни дух, то је језуитски. Е неће језуити овладати Православљем.
У одговору на једно питање, владика Атанасије је категорички демантовао да је на београдском Православном богословском факултету укинута православна догматика. Рекао је да је то обична клевета.
Епископ Атанасије је још поучио народ о потреби увођења литургијског реда приликом богослужења, да се на пример не могу током служења Литургије свеће палити кад коме падне на памет. Али, не треба се на свим детаљима саплитати. Широко је Цартво небеско и многе су обитељи у Царству Оца мога.
Као коментар на питање о спољашњој и унутрашњој мисији Православља, владика Атанасије најпре је говорио о великој жеђи за Православњем, нарочито у Америци. Поменуо је пример оца Јефрема Филотејског у Аризони, који је за десет година подигао седамнаест манастира. Али православље није једна од религија, није идеологија, није луксуз. И не може се, каже владика, Православље само пропагирати, само ширити... Мисија Православља је продубљивање...
Отац Пајсије са Свете Горе говорио је да је данашњи човек окусио сва могућа уживања, али људи су жедни и гладни свега. Узимају дрогу зато што су жедни. Када дођу из таквог света у Цркву и ми им не дамо ништа друго него натпевавање, љуљање полијелеја, сјај кандила и кадионица, брзо ће побећи и рећи, ово сам већ пробао, искусио. Морамо им дати укус благодати, настојати да Господ дотакне срца наша грешна. Да осетимо тај гром који ће разорити све наше наслеђене темеље, који ће разорити све тврђаве које смо направили. Да би наставили да зидамо на једном једином темељу. Али, није тиме све завршено. Мислимо, дошла благодат и све је завршено. Међутим, Православље је парадокс између већ и још не. То је сва динамика нашег хришћанског живота. Царство небеско је већ дошло у сили, али још није дошло у пуноћи. Ништа још није завршено, али ништа није ни изгубљено. Мисија Цркве је да се вратимо, да се обновимо, да поново заживимо оно од чега је почело јеванђеље: Покајте се! Али, многи данас говоре о раскајању. Мудар књижевник износи и старо и ново, али увек једно исто, вечно ново – Христа. Православна мисија је тражење соли живота, хлеба живота, иначе нам нема спасења. Тешко је бити православан, али је достојанствено.
Говорећи о исповести, епископ Атанасије је поучио оце да не треба правити судску истрагу, не треба изнуђивати, немојмо бити шпијуни, инквизитори. Никада отац Јустин никога ко прилази Чаши није питао - да ли си постио, да ли си се исповедио То је понижавајуће. Немојмо бити инквизитори душа, не приличи то нама православнима. Али немојмо бити ни индиферентни. Не може – није важно. Није православни принцип или или, него и и. И догматика и етика и онтологија...

[aco]

Сад смо пили кафу заједно, па наиђе и рара па ме замолио да те пуно поздравим
и да ти прененесем захвалност и Артемију и Милоју и теби што делите Православну Цркву.

Са Милојем нисам у контакту, до Артемијем треба проћи целу питамиду, тако да је то неизводљиво.
Па их ти пренеси поздраве, само рара је замолио Артемија да му достави извештај шта је урадио са
новцем који је добио пре неку годину, јер треба пред ЕУ да правда средства која му је дао.
Каже да Артемије зна адресу на коју треба да достави извештај.

Теби се иначе посебно за тебе моли и захваљује што си му 867 пута поставио слику на српском форуму и што га великом ревношћу рекламираш са тенденцијом повећања.
Можда се спасеш Фрањовим молитвама, кад си се Цркве одрекао. Ко зна.

[aco]

Морао сам ипак да се улогујем на кратко!

Док Православна Црква признаје Зизијуласа, и ја га признајем као епископа.
Ако је његово учење погрешно, а не желим ја о томе да судим, Црква ће у своје време реаговати.
Бог упућује Цркву, а не људи. Само Бог не жури.
Признаваћу и Артемија кад се врати Цркви, ако Бог да, и радо ћу узети благослов од њега,
а после заједно са `svederevo` на пиво.

Али, никако не подржавам да неко цепа Цркву правдајући се Зизијуласом и слично.

Свако добро од Господа.

[смедерево]

Пост је.

Нека је Благословен пост брате Херцеговац!

[херцеговац]

Слава Господу, брате!

[Шумадинац]

КАКО ОДГОВАРАЈУ АРТЕМИЈЕ И АРТЕМИЈЕВЦИ

Из једног писма Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. др Атанасија, од 21. јула текуће године, преносимо део који се односи на најновија „словоизлијанија” монаха Артемија, бившег епископа рашко-призренског, а садашњег вође расколничко-секташке дружине која ровари и ствара анархију у више епархија Српске Православне Цркве, и њеног главног експонента, Дејана Виловског, бившег архимандрита Симеона:

Треба просто видети како ти људи „одговарају” – без икакве везе са темом. (На слици је, крај гроба Оца Јустина, избрисао нас, осталу тројицу ученикâ светога Јустина, да остане он сâм). Мој текст није био нежан, али тематику у њему они сасвим мимоилазе, свесно игноришу, јер на њу немају одговора, осим иронисања, изругивања и клеветâ. Нажалост, такви су били и све време до сада, током низа година, њихови „одговори” Синоду и Сабору (како и рекох у свом тексту). Тојест, они су увек износили само своје ставове (ограничене, скоро ступидне) и постављали своје тезе, тражећи да се Синод и Сабор подреде њиховим схватањима и Цркве, и канонâ, и права, и суђења, и тако даље, и тако даље...

[aco]

Има лепа књига "ПАД ГОРДИХ", Архим. Рафаило Карелин
Све лепо објашњава. Они и милостињу дају само онима који их подржавају.

[смедерево]

А владике СПЦ,милостињу дају сами себи за нови мерцедес!

[Шумадинац]

ОСВРТ НА КЊИГУ МОНАХА АРТЕМИЈА ПРОТИВ ВЛАДИКЕ ИГЊАТИЈА

Почетком марта 2014 године изашла је нова књига монаха Артемија Радосављевића,
који се у јавности појављује и по самонаденутом називу: епископ рашко-призренски и
косовско-метохијски у егзилу: Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф.
др Игњатија Мидића, епископа браничевског.

Књига је у свом суштинском делу била
састављена још 2008, и достављена четрнаесторици епископа СПЦ, Синоду и Сабору СПЦ,
заједно са пропратним писмом у коме се предлаже да се на Сабору разматра, како тадашњи
епископ Артемије сматра, „неправославно“ учење епископа Игњатија Мидића, професора
догматике на Богословском факултету у Београду. Предлог није прихваћен, и тадашњи
епископ Артемије књигу не публикује, али сада (неко би рекао) када више нема шта да
изгуби, одлучује да је представи широј јавности.
Др Артемије је књигу пропратио и једним ДВД диском на коме су забележена нека
од Мидићевих предавања. Критички метод др Радосављевића је једноставан: Наведе се једна
изјава професора Мидића, а онда се цитирају одломци из „Догматике“ преп. Јустина
Поповића,
у којима су у доброј мери садржани и цитати, односно референце из светих
Отаца. Нема пропратних Радосављевићевих коментара. Цитати треба да буду довољни по
себи, а Јустинова Догматика се претпоставља за врховни ауторитет у питању.
Дакле, већ из методолошког избора се да наслутити на ком нивоу се „расправа“ има
водити. Она није научничко-дијалошког типа. Нигде се не покушава да се разуме противник.
Његове херезе треба уништити ткз. отачким аргументом. Све остало су, како се мени чини
да Радосављевић сматра, западњачки софизми. Игњатије је „избацио“, како се потура теза из
ових фило-артемијевских редова, Јустинову Догматику јер она говори против његових
учења. Наравно да не укључивање неког дела у обавезну литературу, ако је и то тачно, не
значи и избацивање истог или забрана читања. Но, овде смо далеко од сваке
добронамерности.


Сада бих, на основу само два примера илустовао метод који је Радосављевић
применио у побијању Мидићевих ставова. Нећу се расплињати у многобројним
објашњењима, јер ни Радосављевић то није чинио, али ћу настојати да у најкраћем
илуструјем мањкавост оваквог метода, који, да и то напоменем: никада нити од иједног Оца
није био коришћен. Дакле, Артемије пише (поштујем и визуелну презентацију његовог
текста):

Епископ Игњатије:
1. У последњих неколико векова догматика је погрешно посматрана из етичког,
моралног угла. (1-02)
Догматика Православне Цркве:

Свети Григорије Ниски дели целокупно хришћанско учење на два дела: на етички
део и на тачне догмате (eἰj τὸ ἠθικὸν μέρoj καὶ tὴn τῶν δογμάτων ἀκρίβειαν).
Догматика, I, 17: Свети Григорије Ниски, Ерist. 24.3

Кад се прочита овај Артемијев утук, он код неупућеног може да изазове егзалтацију,
али ако се чита са разумевањем, и то елементарним, доводи до забуне. Наиме, и Игњатије и
Нисенац говоре једно те исто. Како се онда може привести Григоријев текст у циљу
побијања Игњатијевог става? Григорије, следећи античке филозофе, разликује и дели
дисциплине на ноетичке (теоријске, догматске) и практичне (етичке, моралне). Та одвојеност
етике и теорије је била закон за Старе. Зато су могли да одбаце Аријеву догму иако је овај
био савршеног моралног живота, прави аскета. Зато су могли да не прогласе за светитеља
неког ко је савршено познавао догмате, а био несветог живота. Пожељно је да обе ствари иду
руку под руку, али је то доста ретко. Пошто се ради о одвојеним дисциплинама, и методи
који се користе у њима су различити, као и циљеви за којима се трага. Дакле, не може се
етичка методологија примењивати на догматику. То тврде и Игњатије и Григорије из Нисе.
Иако је ово довољно да покаже каква је ваљаност овог чудног Радосављевићевог
метода, ипак се морам осврнути и на контекст Нисенчевог писма. Оно је упућено јеретику
Ираклиону, који је, како се може наслутити из писма, био узорног живота. Зато Григорије
иде корак даље и аксиолошки дели ове две области: мање штетна по спасење душе је етика.
Човек може и грешити, па се стога ђаво, како настоји да нас убеди Нисенац, стара да уведе
човека у јерес, јер му је (човеку) онда и врлински живот узалудан. Оставља га на миру да
врши Божије заповести јер га је корумпирао у уму.
Дакле, Игњатије и Григорије ће тврдити да је апсолутно непримерено примењивати
методе које се тичу инфериорније науке (етике) на ову узвишенију (догматику). Игњатије,
као и многи виђенији научници из православног света, примећују колико је протестантски и
католички пијетизам контаминирао догматику и колико јој је штете нанео. Но, то је тема за
себе. Ја се задржавам само на овоме како је Григорије „искритиковао“ Игњатија. Такође се не
задржавам ни на осталим Артемијевим аргументима који се тичу ове теме.

Други пример је следећи:
Епископ Игњатије:

Циљ хришћанства није испуњавање заповести Божјих и чување моралног
закона. (1-03)

Артемије на овом месту не приводи ниједног од Отаца, него се лимитира да наведе
из Догматике како се хришћанин бори са смрћу, гресима и ђаволима. Жели да представи
како Игњатије тврди да не треба држати Божије заповести.
Међутим, ми налазимо Игњатијеве речи код св. Серафима Саровског, коме је
Мотовилов поставио питање: Шта је циљ хришћанског живота? Серафим тамо дословно
вели: „Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по
себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота... Истински циљ нашег
хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и
бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за
задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро
дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће
нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу
овдашњем“.

Дакле, Серафим, као и Игњатије кажу да циљ хришћанског живота није држање
моралних назора него задобијање Духа Светог. Улазак у Цркву коју сабира Дух. Онда и
понашати се у складу са тим. Но, само практично делање није циљ, него средство. То је
порука ових двојице мислилаца. Никада од Игњатија нисам чуо, а још мање прочитао: Живи
како ти падне на памет; кради, убијај, чини прељубу... Заиста треба бити крајње
„добронамеран“ па на овај начин протумачити речи браничевског. Исти проблем је имао и
св. Августин када је полемисао са пелагијанцима који су на прво место стављали морални
живот. Он их је доводио до лудила павловском тврдњом да је Бог онај који спасава човека, а
не добра дела, и да су она добра само ако их као таква Бог види. Зато је Јулијан Еклански
формулисао, Августину у брк, пелагијанску доктрину у једној реченици: „Човек је независан
од Бога“! (A deo emancipatus homo est).
Пелагијанска јерес, упркос осуди (која се може назрети још на основу Новог завета,
Лк. 17, 10, када се вели: И када све (моралне заповести) испуните, реците да сте залудне
слуге Божије) и на Ефеском, васељенском, сабору остаје жилава и пројављује се у
модификованим формама, јер је блиска људској психи. Много је психолошки лакше
ослонити се на извесно (универзални морални закон), него ишчекивати спасење од другог, па
макар то и Бог био. Психа се кроз извесност конституише. Поверавање је крајње
проблематично. Мора човека да подиђе језа када види да није господар свога бића, свога
трајања. Оно је у неком Другом. Августин пак је све инвестирао у Другом. Зато ће се, иако је
био ванредан психолог, питати на једном месту: Како је могуће да неко више верује у оно
слабо (себе), него у оно јако (Бога)? Ово би била, како ја верујем, Отачка порука, коју еп.
Игњатије верно, али и са драмским, уметничким, елементима, преноси.

О. ЗОРАН ЂУРОВИЋ

[aco]

Смедерево чувај Цркву од зла које ти у њу уносиш, то ће бити довољно.
За друге, колико видим, немаш ни знање, ни звање, ни призвање.

Толико си се утрипово у улогу браниоца, да си заборавио ко си и где си. Спусти се на земљу.
Морам да те разочарам: Православље није исто што и антиекуменизам.

Знам да си сконто:
"Они су лоши, а је ћу да се борим против њих. То значи да сам ја добар.
А ако сам добар све ми је дозвољено."
Е па нек су и они стварно лоши, то никако не значи да си ти добар и да не треба да
поправљаш себе.
То што радиш нема везе са православљем, ако мислиш да је довољно да само
поставиш житија није, треба некад и да прочиташ и по нешто примениш..

[aco]

Боље пусти Цркву да истера зло из тебе.