[Monarhist]

По мени највећа грешка је направљена онога тренутка када је било јасно да ће Западни савезници са Совјетима правити компромисе на штету Краљевине. Тада је требало са Зервасовим снагама у Грчкој правити снажан национални и антикомунистички фронт од минимум 150.000 људи. Ове снаге би свакако поколебале и бугарске трупе у Македонији.

То је ЈВ било јасно касног новембра 1943. Мада можда ни тада. 

Када је Стаљин у априлу 1943. године отворено напао пољску и југословенску владу (у пакету) - тада су савезници из табора Западне демократије почели да му подилазе. То је резултовало распуштањем Коминтерне (нека врста противуслуге). Тада је требало мењати војну и политичку концепцију из корена.

На који начин?

[Monarhist]

Из моје перспективе, највећа грешка је та што наши нису могли да пронађу или створе респектабилног савезника у земљи. Можда је једина шанса била масовно привући муслимане на нашу страну и од њих створити поуздане јединице. На тај начин би Босна до Саве била очишћена, а и Загреб би био доведен у опасност. Мислим да је Милослав говорио да је Дража тако писао у сличном духу, да до краја 1942. морамо бити надомак Загреба. То можда није било у потпуности реално, али би потискивање НДХ до Саве створило сасвим другачију слику и однос снага на терену, на који би морали да рачунају сви. И много више могућности за будуће операције.

И наравно, то што се неки нису обрачунали са црвенима на својим теренима како треба. Касније су то скупо плаћали.

[Александар Динчић]

Ево и званичног гледишта српске историографије а што је заправо, ако се боље погледа, квислиншко гледиште (љотићевско-недићевско). Наиме, главна грешка Драже  Михаиловића јесте што 1941. године није отишао у Босну и тамо развијао организацију.
На појединим местима му се приговара што није успео да обједини, парафразирам – разнолике националне и дивље одреде. Другим речима, српска историографија јединице које су деловале у западним крајевима не сматра саставним делом југословенских герилских снага. Без обзира што је генерал Симовић, као председник владе, у новембру 1941. године, преко радија, именовао Дражу заповедником свих оружаних снага у земљи. С друге стране, итекако се научно вреднује радијски позив краља Петра у септембру 1944. године.

[Chicot]

Динча, одговорићу ти сутра, сад сам преуморан.

Само да кажем да сам виђења да се рат у Југославији, гледајући његов ток добијао западно од Дрине, тојест у Босни, приморју и Хрватској. Не само зато што је тамо била већина окупаторских трупа, него зато што су на тој страни били савезници.
Причам о раздобљу крај 1942 па практично до краја рата. Тежиште активности ЈВ је требало да буде тамо. Много је разлога.
А у Србији само добро организована језгра , добре али мање јединице које би се укрупниле за одржавање политичке и војне доминације на крају рата.

[Милослав Самарџић]

Највећа грешка Југословенске војске за време Другог светског рата направила је војна обавештајна служба која није сазнала у каквој и колико тесној вези су били комунисти са Немцима. Да су имали та обавештења, Дража Михаиловић сигурно не би дозволио да Немци практично предају Ужице у руке комунистима, са све фабриком оружја.
Али, то се, на жалост, десило и било је потребно много снаге у следећем периоду да се они разбију.

Недић је послао једног свог генерала, са нешто људи, да преузме комнанду над Ужицем. Али тај генерал није успео то.
То је дакле било пре уласка комуниста у Ужице.
Војвода Ђекић је стрељан и због предаје Ужица комунистима. Ово је занимљиво, јер је тада био Пећанчев. То би требало да значи да му је, иако је био Пећанчев, Дражина Команда наредила да чува Ужице. Уосталом одмах после повлачења ступио је у Дражин ланац командовања. Али је ускоро почео да бежи на запад, све до Ђујића. Због оваквог развоја догађаја скоро 100% јесте добио наредбу да чува Ужице.
Према томе, нису успели ни један генерал, ни један војвода, ни Вучко. Број партизана није био пресудан, било их је мало, мање од 300, већ, дакле, расположење народа.
Тако да је тешко рећи ''Дража не би дозволио''. Није дозволио, али није успео.

[Милослав Самарџић]

Грешака је било, слабости такође.

Хронолошки , прва, епска, грешка са трагичним последицама је 27.март.

Стратешки - дефанзивно опредељење, што према окупаторима, што према комунистима, што према савезницима. Дефанзивну стратегију је определио геноцид и масовни злочини над цивилима, иако праведна и заштитника, водила је у пораз.

Губљење иницијативе у односу на све непријатеље од краја 1942, непознавање шире слике рата од стране вођства, кратковидост, нетактичност у ангажманима са непријатељем са једне и нетактичност у односима са представницима савезника са друге стране.

Допуштање себи умешаност у контра злочине, реваншизам, освету, па и елиминацију појединих  људи под сумњивим образложењима (комунистички јатак, на пример).

Иначе, не слажем се са Шумадинцем, ЈВ није могла урадити ништа боље контра комуниста у 1941. Нису били довољно јаки и муниције без.

Како мислиш дефанзивна стратегија? У документима се јасно види офанзивна стратегија.
Како губљење иницијативе од краја 1942? У јесен 1943. иницијатива четника највишем долази до изражаја, а она је плод претходне стратегије.

[Милослав Самарџић]

По мени највећа грешка је направљена онога тренутка када је било јасно да ће Западни савезници са Совјетима правити компромисе на штету Краљевине. Тада је требало са Зервасовим снагама у Грчкој правити снажан национални и антикомунистички фронт од минимум 150.000 људи. Ове снаге би свакако поколебале и бугарске трупе у Македонији.

Звучи као утопија, нисмо ни ми н Грци имали снаге за то. Нарочито Зервас, он је имао много мање људи од Драже.

[Милослав Самарџић]

Грешака је било, слабости такође.

Хронолошки , прва, епска, грешка са трагичним последицама је 27.март.

Стратешки - дефанзивно опредељење, што према окупаторима, што према комунистима, што према савезницима. Дефанзивну стратегију је определио геноцид и масовни злочини над цивилима, иако праведна и заштитника, водила је у пораз.

Губљење иницијативе у односу на све непријатеље од краја 1942, непознавање шире слике рата од стране вођства, кратковидост, нетактичност у ангажманима са непријатељем са једне и нетактичност у односима са представницима савезника са друге стране.

Допуштање себи умешаност у контра злочине, реваншизам, освету, па и елиминацију појединих  људи под сумњивим образложењима (комунистички јатак, на пример).

Иначе, не слажем се са Шумадинцем, ЈВ није могла урадити ништа боље контра комуниста у 1941. Нису били довољно јаки и муниције без.

Све су ово, осим једне ставке, слабости које постоје у свакој војсци - било да делује као фронтална или герилска снага. "Непознавање шире слике рата" је главно и кључно. У ствари, стрпљиво чекање сопствене пропасти. Британци су до самог краја рата играли на мамац-карту (блеф искрцавање на Јадрану) да би држали што више немачких снага у Југославији и уз обалу. То је утицало да војно и политичко руководство створи представу да савезници само што нису стигли, док лондонске владе само падају (непознавање шире слике рата).

Које стрпљиво чекање, када се организација стално шири и јача? При томе изводећи велике операције, нпр. покрет до Бикаћа 1942.

[Ђорђе Ивковић]

Моје мишљење је да суштинских грешака није било. Грешака свакако јесте, али ништа то није утицало на коначни исход.
Ако погледате комунисте/партизане, они су срљали из једног фијаска у другу фаталну грешку. Од сарадње са Немцима, преко војних пораза у серијама, катастрофалног војног руковођење, напуштања рањеника, капитулација у ЦГ пред Италијанима, капитулација на Неретви, сарадња са усташама, лева скретања, пасја гробља, сталне провале у обавештајне структуре, Сремски фронт... и гле на крају... шетају по Београду у тазе генералским униформама и нагланцаним чизмама...
Тако се велик играчи џорали - Југославија за Грчку.
Једина ствар у WW2 коју Срби нису смели себи дозволити јесте што су једним својим значајним делом пристали уз комунисте. И да су мање пристали, много је за опстанак. Да нису пристали, комунисти се не би одржали и сад би Срби имали своју државу и било би нас једно 3-4 милиона више на лицу места.
Нису смели ни по коју цену, али јесу.
Све остале невоље и несреће су се догађале под утицајем историјских силница и то се много није могло променити.

[Милослав Самарџић]

Моје мишљење је да суштинских грешака није било. Грешака свакако јесте, али ништа то није утицало на коначни исход.

Тако је, Ђоле!

[Chicot]

Грешака је било, слабости такође.

Хронолошки , прва, епска, грешка са трагичним последицама је 27.март.

Стратешки - дефанзивно опредељење, што према окупаторима, што према комунистима, што према савезницима. Дефанзивну стратегију је определио геноцид и масовни злочини над цивилима, иако праведна и заштитника, водила је у пораз.

Губљење иницијативе у односу на све непријатеље од краја 1942, непознавање шире слике рата од стране вођства, кратковидост, нетактичност у ангажманима са непријатељем са једне и нетактичност у односима са представницима савезника са друге стране.

Допуштање себи умешаност у контра злочине, реваншизам, освету, па и елиминацију појединих  људи под сумњивим образложењима (комунистички јатак, на пример).

Иначе, не слажем се са Шумадинцем, ЈВ није могла урадити ништа боље контра комуниста у 1941. Нису били довољно јаки и муниције без.

Све су ово, осим једне ставке, слабости које постоје у свакој војсци - било да делује као фронтална или герилска снага. "Непознавање шире слике рата" је главно и кључно. У ствари, стрпљиво чекање сопствене пропасти. Британци су до самог краја рата играли на мамац-карту (блеф искрцавање на Јадрану) да би држали што више немачких снага у Југославији и уз обалу. То је утицало да војно и политичко руководство створи представу да савезници само што нису стигли, док лондонске владе само падају (непознавање шире слике рата).

Напротив, антихитлеровска коалиција је добила рат иницијативом, гледањем потеза више и уопштено офанзивном стратегијом. Уз материјалну и надмоћ у људству. Да није било тако, Енглези би направили аранжман који је Хитлер нудио и отишло би све у материну. Или касније Совјети.
На домаћем плану, комунисти су имали оно што четници нису -што наводим у трећем пасусу.

[Chicot]

По мени највећа грешка је направљена онога тренутка када је било јасно да ће Западни савезници са Совјетима правити компромисе на штету Краљевине. Тада је требало са Зервасовим снагама у Грчкој правити снажан национални и антикомунистички фронт од минимум 150.000 људи. Ове снаге би свакако поколебале и бугарске трупе у Македонији.

То је ЈВ било јасно касног новембра 1943. Мада можда ни тада. 

Када је Стаљин у априлу 1943. године отворено напао пољску и југословенску владу (у пакету) - тада су савезници из табора Западне демократије почели да му подилазе. То је резултовало распуштањем Коминтерне (нека врста противуслуге). Тада је требало мењати војну и политичку концепцију из корена.

У септембру је подигао представништво на ранг амбасаде уз похвале пољском и српском отпору. Све су то игре великих играча. 
Исто тако, не слажем се да је Запад тада подилазио Стаљину, нарочито не због југословенског и пољског фронта какав је био тада.
Напротив, нису имали разлога за то. Знали су да Немци спремају Цитаделу и веровали да ће Совјети опет устукнути. Зато су тада и кренули драстичније да им помажу, да би источни фронт опстао.

[Бенито]

Мислим да је време да појасним:
Наша историографија није ни пипнула, а камоли открила везе окупаторске немачке војске и Комунистичке партије Југославије, пре свега 1941. године. Долазак Јосипа Броза у Београд, његов боравак у истом више месеци, и то у близини команде Вермахта за Југоисток, а затим хронолошко поклапање његовог доласка у Ужице у тренутку када је четнички устанак био у пуном замаху.
На та питања није одговорила српска историографија.
Ужице није био обична варошица. У њој се налазио трезор НБ Краљевине Југославије и фабрика оружја.
Понављам, успели смо да схватимо да је Дража Михаиловић још пре рата планиран за једног од вођа герилске војске у случају окупације и да је унапред био предвиђена планина Рудник као дестинација његовог првог штаба, што је он променио на предлог Аце Мишића. Понављам, да је војно-обавештајна служба ВКЈ знала за контакте Броза и Абвера или Вермахта, сигуран сам да би у складу са тим Дража Михаиловић био спреман на такав развој догађаја.
Та тема је апсолутно неистражена и тражи великог српског историчара или више њих да то утврде. Ни данас ми таквог немамо.
Остаје да објасним зашто је било важно уништити било каква комунистички оружани покрет у случају окупације.
Као што сте већина вас до сада схватили, за разлику од тумачења званичне историографије, југословенски комунисти се нису борили за слободу, него су користили рат за револуцију. Управо онако како су учинили њихови учитељи и претече у Совјетском савезу. 
Оно што је решило питање Другог светског рата у Југославији је договор Великих сила о подели интересних сфера. Конкретно - улазак совјетске војске на територију Краљевине Југославије омогућио је успостављање револуционарне власти. Да није било домаћих и наоружаних комуниста, Совјети би довели своје партијске другове на власт управо онако како су учинили у Мађарској, Бугарској, Румунији, Чехословачкој, Пољској и источном делу Немачке.
Овако, на власт су дошли домаћи комунисти који нису прихваћени од српског народа као ослободиоци, али су чврстом руком и прањем мозга новим генерацијама кроз просвету , културу и војску утувили Србима у главу да су их ослободили партизани на челу са другом Титом.
Да закључим, Дража Михаиловић није направио ниједну већу или стратешку грешку током Другог светског рата. Чинио је шта је могао у односу на ратну ситуацију. Већина његових потеза била је одлична, а неки и бриљантни. Није могао да утиче на то да му 430000 совјетских војника уђе у државу и наметне револуцију.
Али, могао је да пресече на време свако војно организовање комунистичке војске. Ако не стварање појединих група, онда свакако долазак до оружја и новца најопаснијих и најкрволочнијих бољшевика на чело такве војне организације. Није то спречио, јер није знао за њих и њихово деловање. Није знао јер их је војно-обавештајна служба превидела или потценила приликом предратних припрема за формирање герилске војске у случају окупације.
Ето, то је разлог зашто сам оно горе написао.

[Митић]

Ево и званичног гледишта српске историографије а што је заправо, ако се боље погледа, квислиншко гледиште (љотићевско-недићевско). Наиме, главна грешка Драже  Михаиловића јесте што 1941. године није отишао у Босну и тамо развијао организацију.
На појединим местима му се приговара што није успео да обједини, парафразирам – разнолике националне и дивље одреде. Другим речима, српска историографија јединице које су деловале у западним крајевима не сматра саставним делом југословенских герилских снага. Без обзира што је генерал Симовић, као председник владе, у новембру 1941. године, преко радија, именовао Дражу заповедником свих оружаних снага у земљи. С друге стране, итекако се научно вреднује радијски позив краља Петра у септембру 1944. године.

Да, да. Тај проглас генерала Симовића из 14. новембра 1941. се слабо помиње. Тај проглас се може наћи и у Службеним новинама.

Позване су све снаге да се ставе под Дражину команду за заједничку борбу против окупатора. И ко чини супротно, чини злочин против свог народа.

Замера се Дражи што није послушао краља Петра септембра 1944. године, а то што се Броз опире позиву генерала Симовића, то ником ништа.

Да цитирам део о прогласу:

"Четрнаестог новембра генерал Симовић говори преко Радио-Лондона, позивајући све снаге да се уједине у заједничкој борби против окупатора под командом пуковника Михаиловића. Говор је завршио речима: "Ко данас из личних или идеолошких разлога ради противно, чини злочин према свом народу". Сл. Новине бр. 3

Извор: Драган Сотировић - Бранко Јовановић, "Србија и Равна Гора", Институт за савремену историју, Београд 2004, стр. 212