Гордана Михаиловић (2)

11/03/2014

Са Бањице – међу четнике

”За Гордану најбоља храна”, наређивао је Дража лета 1942, али уз напомену да је ”новац ограничен” до висине његове плате

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Гордана је Русију разликовала од Совјетског Савеза, али не и у раној младости, јер је, уз руске класике, до ње дошла и књига ”Како се калио челик” Николаја Островског. Роман Островског, који је величао наводна достигнућа Совјетског Савеза, као полузабрањена литература постао је популаран код једног дела младежи из високог друштва. Погодило се да сам управо тај феномен описао у свом роману ”Борачки крш”, 2007. године, кроз лик Миљка Петровића. Миљко је пре рата, као студент, поверовао у подвиге главног јунака романа ”Како се калио челик”, Павла Корчагина, али у те подвиге није успео да убеди једног младића из свог родног села. Тај младић није знао за Корчагина, али је знао за Марка Краљевића и јасно је разликовао машту од реалности. Миљко Петровић одлази у партизане и практично одмах, чим их види на делу, почиње процес његовог отрежњења.

Гордана је, за разлику од Миљка, тада још била девојчица, и ако ни због чег другог онда због тог факта није била толико подложна левој пропаганди. Толико није био подложан ни њен најстарији брат Бранко, док се другог брата, Војислава, она није дотицала. Зато они сви, заједно са мајком, у лето 1941. године не одлазе у партизане, већ код оца, на Равну Гору, тј. у вилу војводе Живојина Мишића у Струганику, у којој је живео један од Дражиних најбољих пријатеља, војводин син мајор Александар Мишић.

Ово је данас ноторна чињеница, међутим, у време оног првог, неспретног, разговора са Горданом, постојао је практично стопостотни консензус да су она и Бранко 1941. године отишли у партизане, а Војислав у четнике. То сам чак и написао у једном пригодном чланку поводом педесетогодишњице устанка, 1991, илуструјући тим примером трагику ”братоубилачког рата” – тада, разуме се, без знака навода – јер сам још био далеко од спознаје да је ”братоубилачки рат” само парола намењена супротној страни, како би се спутала и тако спутана лакше ликвидирала.

Ратне теме покретала је она, изненада у току разговора, или, ређе, директно, испровоцирана нечим.

Једном ми је причала о сусрету са генералом Миланом Недићем: пркосна девојчица отишла је право у његову канцеларију, да га моли да јој ослободи мајку са Бањице. Изгледао јој је као добродушни џин, са благим крупним очима и још блажим, дубоким, гласом. Запамтила је његове речи: ”Дража жртвује живот, а ја жртвујем и живот и част”.

Мајку јој није ослободио, али је она ипак отишла са позитивним утиском. Када сам јој рекао да је Недић заправо био одличан глумац и да су баш недићевци тражили од Немаца да се хапсе жене и деца четника, одговорила је: ”Немојте, молим Вас, да ме разочаравате…” Тада је већ била у деветој деценији живота и више није имала негдашњу глад за новим информацијама.

Горданино страдање током рата реконструисао сам знатно више на основу докумената и сведочења учесника, него према подацима добијеним од ње.

Због почетка школске године, Јелица, Бранко и Гордана се крајем августа 1941. враћају у Београд, док Војислав остаје на Равној Гори, где је већ ступио у четнике. Међутим, децембра месеца Гестапо хапси Јелицу и Бранка. Ускоро их пушта, али јануара 1942. хапси сво троје и до марта их држи у логору на Бањици. После неког времена, Дража уз помоћ илегалаца и четника на терену склања своју породицу, под лажним именима. Нарочито је бринуо за Гордану, јер је са Бањице понела упалу бубрега. ”За Гордану најбоља храна”, наређивао је, али уз напомену да је ”новац ограничен” до висине његове плате.

Када сам пре десетак година у Војном архиву пронашао ову серију докумената, и прочитао их Гордани, испричала ми је о мукотрпном лечењу упале бубрега без антибиотика.

Почетком септембра 1942. недићевци проналазе Дражину породицу у Кадиној Луци код Љига. Јелицу хапсе и одводе у ваљевски затвор, па на Бањицу, а Бранка и Гордану остављају. Они одлазе у Београд и затичу потпуно опљачкану кућу – од стране Немаца – па су наредних месеци живели у кући апотекара Трајковића на Бежанији.

Почетком 1943, један немачки официр је приликом обиласка логораша наредио да се на Бањицу доведу и Дражина деца. Официр није знао да Јелица разуме немачки, јер је у младости неколико година живела у Немачкој, код сестре. Преко илегалних веза, она је поручила деци да беже. Бранко је у међувремену постао члан СКОЈ-а – Савеза комунистичке омладине Југославије – па је тражио од својих другова да њега и сестру пребаце у шуму. Ти његови другови скојевци, такође деца из високе грађанске класе, били су више теоретичари, занесењаци, као и он, и нису ништа учинили. Онда се Бранко обратио четничким илегалцима, који су му увек стајали надохват руку, јер су се у ствари старали о њима. Они их одмах пребацују у Косјерић. Гордана је највише времена проводила у Субјелу, где је стекла најбољу доживотну пријатељицу, Љубицу Протић (њен рођени брат, Љубивоје, погинуо је као четник у Босни, 1945. године). Бранко је отишао у Врховну команду, у Горње Липово изнад Колашина, где се налазио и Војислав.

У Црној Гори сви остају до почетка немачке Операције ”Шварц”, маја 1943, када се Врховна команда у последњи час извлачи из обруча. Једна од јединица позваних као појачање у долину Лима биле је Косјерићка бригада Пожешког корпуса. Војислав тада прелази у ту бригаду, а са њим одлази и Бранко, као цивил, и придружује се Гордани. ”Састао сам се са Бранком и Горданом. Врло добро изгледају. Гордана се вежба у гађању пушком и врло добре резултате даје”, известио је Дражу 24. маја 1943. из области Косјерића капетан Никола Калабић.

Током јуна, један у низу народних зборова Дража је одржао у Косјерићком срезу и том приликом је обишао своју децу.

Септембра 1943. Бранко и Гордана су били сведоци, а Војислав учесник, једне од највећих борби између четника са једне и Немаца и љотићеваца са друге стране, код Сече Реке.

Јануара 1944. Бранко одбија позив Милорада Драшковића да учествује на конгресу равногорске омладине у Прањанима, али у априлу ступа у Школу за резервне официре, у Брајићима испод Равне Горе. Током јуна је положио војничку заклетву и постао четник Косјерићке бригаде, као резервни потпоручник. Бригада потом улази у састав највеће четничке јединице – 4. групе јуришних корпуса, и одлази у Јужну Србију. Међутим, Бранко се слабо држао, па је враћен током јула месеца, приликом прве замене људства. Од тада није носио оружје.

Јелица Михаиловић је јануара 1944. пуштена са Бањице, у покушају др Хермана Нојбахера и Милана Недића да се, после промене британске политике, Дража придобије за сарадњу са Трећим рајхом. Четници је одмах склањају у брда изнад Чачка, да би се у селу Рошци први и једини пут током рата срела са Дражом. Ту су били и Бранко и Гордана.

Почетком марта 1944. Дража са Врховном командом одлази у Драгачево, а Јелица, Бранко, и Гордана у област Косјерића. О Јеличином кретању у наредном периоду нема података и не може се рећи када се тачно вратила у Београд. За чување Гордане и Бранка одређена је једна тројка Косјерићке бригаде, коју су чинили Мијалко Перишић, Остоја Савић и Лука Јевтић. Сачувана је једна њихова слика са Горданом. Она је на коњу и носи бомбу о појасу. Перишић сведочи:

”Једне вечери, нашли смо се опкољени партизанима. Било их је много, на свим странама. Нас тројица побацамо оружје и кокарде и сво петоро се склонимо у неку јаругу. Наиђу партизани, виде нас и поведу као заробљенике. Тада су нас Гордана и Бранко спасили. Прво су њих испитивали и у једном тренутку су их питали: `Ко су ова тројица?` Они рекоше: `То су неки чобани. Случајно смо наишли на њих`. Ми смо потврдили ову причу. После, по ноћи, искористили смо прилику и побегли. Гордану и Бранка више нисам видео.”

То је било 18. или 19. септембра 1944, а партизани су припадали 6. хрватској (личкој) дивизији 1. пролетерског корпуса. Вест о заробљавању Дражине деце – прецизније речено, поменут је само Бранко – радио станице су први пут објавиле 20. септембра. Позивајући се на Радио Лондон, Недићево ”Ново време” 21. септембра пише: ”Син Драже Михаиловића пао у руке банди. Енглеска обавештајна служба јавља из Титовог главног стана, да су комунистички бандити заробили сина генерала Михаиловића”. Разуме се, Енглези нису користили ову терминологију, али изгледа да тих првих дана код комуниста није постојала идеја о злоупотреби Дражине деце, већ су они пожурили да се похвале како су их заробили.

Међутим, у штабу 1. пролетерског корпуса, после вишенедељних припрема, од Бранка и Гордане је затражено да се изјасне против оца. ”Добили смо писмени задатак да напишемо изјаве”, сведочио је Бранко. ”Свога оца се никада нисам одрицао”, рекао је, сугеришући шта је од њега и његове сестре захтевано. У ”Политици” од 31. октобра 1944. године објављено је управо то: ”Деца Драже Михаиловића одричу се свога недостојног оца”, гласио је наслов. У чланку је објављен низ невероватних изјава приписаних Дражиној деци, у складу са тада већ устаљеном комунистичком пропагандом: о сарадњи четника са Немцима, чак и са београдским Гестапоом, о томе како им је ”једини интерес ракија, коцка, све оно што кафана пружа”, како су ”издали српски народ”, и сл. Ипак, у цитираним изјавама нема потврде констатације изречене у наслову: да се деца одричу оца.

Чланак у ”Политици” илустрован је фотографијом Бранка и Гордане док седе и пишу своје изјаве. Свакако, агитпроп је желео да на тај начин поткрепи аутентичност датих изјава. Али, испало је управо обратно. ”Политика” је у то доба објављивала две врсте фотографија. На једнима су насмејани комунисти, ”радни народ” и ”поштена интелигенција”, док су на другима објективи хватали грч на лицима ”народних издајника” и припадника ”реакције” изведених пред ”народни суд”. Први гледају право у камеру, други крију погледе.

Само је фотографија Бранка и Гордане одударала од стереотипа: тврдило се да они припадају првој, а изгледали су попут оних из друге групе. Комунисти нису имали њихове фотографије гордог држања, насмејаних лица и ведрих очију, уперених равно напред. Такви снимци Бранка и Гордане остали су међу четницима и доспели су у јавност тек после пола века.

Гордана није помињала овај случај, сем у контексту жалбе на оне новине с почетка 1990-тих. Тада је једини пут пустила новинара у стан, само да би уљудно објаснила да не даје интервјуе. Онда је, шокирана, прочитала ”свој” интервју и то ни мање ни више него да су се крајем 1944. она и Бранко одрекли оца. Није могла да верује како неко може толико да измишља, а тај новинар, кога сам иначе познавао, није знао да ју је тиме довео на ивицу самоубиства.

Тек 18. септембра 2005. ”Политика” је објавила неку врсту демантија на чланак од 31. октобра 1944. Наводећи случај Бранка и Гордане, као и још неке случајеве присилних моблизација деце четничких команданата, ”Политика” је тада писала: ”Ово је типичан пример манипулације, јер су победници злоупотребили децу, присиливши их да наводно приђу партизанима, како би осталом народу показали да и деца четничког генерала подржавају нове комунистичке власти”.

Чланак је пропраћен објављивањем документа који раније није могао да угледа светло дана. Реч је о Горданином писму оцу из те исте 1944. године.

Наставак у следећем броју

(Слобода, Чикаго, 10. март 2014)