Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Гордана Михаиловић (3)

24/03/2014

Радна соба – у капели

Као студент медицине, Гордана није имала где да учи, па је одлазила на Ново гробље, у једну капелу која је била откључана

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Субјел 1944: Бранко Михаиловић, Љубица Протић, Воја Михаиловић, Гордана Михаиловић и Љубивоје Протић

Вероватно из Субјела, Гордана је 27. марта 1944. писала Дражи:

”Драги тата, жао ми је што те не видех кад си био у У. Онда си био близу и да је дошао по мене неко ја бих врло радо дошла да те видим. Тим пре што смо све празнике провели одвојено. На Божић, на Бадње вече, нарочито ми је много тешко што сам сама. Тада сам била са Чика Ацом (сенатор Александар Аксентијевић, члан Централног националног комитета – прим. аут). Они његови су врло добри, али мени није било моје браће и родитеља. Сећала сам се оних Бадњих вечери проведених раније у Београду и нисам могла да не жалим што нисмо заједно. Посао те је, тата, потпуно отргнуо од нас, зар ниси пожелео да ме видиш када смо били на сат одстојања. Знам да је сада рат, свесна сам прилика у којима се налазимо, знам да не трпим сама, да је угрожен цео српски народ, али не могу да схватим да те је то могло отуђити баш ове прилике које се обликују. Разговарала сам са братом и њему је жао што смо празнике провели одвојено, кад смо већ били у шуми. Па ипак, тата, ја сам срећна да те је дужност према отаџбини отргла од нас деце, а да се није десило обрнуто. Надам се да је и крај рата близу, као што си ми у последњем писму наговестио. Воли те, Гордана.”

”Видите како сам лепо писала за тај узраст”, прокоментарисала је, видно обрадована, када сам јој прочитао ово писмо.

Гордана је подразумевала да су мени познати битни детаљи, па и ти из јесени 1944, тако да смо причали о некој врсти надградње догађаја. У тим тренуцима осећао сам извесну дозу кривице у њеном гласу, али не због наводног одрицања од оца. Она га никад није ни наговештавала, као ни одрицање од свог српства и своје личности, јер се то у овом случају своди на исто. Верујем да се та доза кривице односила на само припадништво партизанима, упркос чињеници да је као и стотине хиљада других насилно мобилисана, и то као малолетница. Верујем, такође, да су је показивали и да су је терали да говори о ”народном фронту”, али не и да је у тим приликама уопште помињала оца.

С друге стране, често је говорила о патњама због њега. Одговарао бих: ако би се прихватио такав начин размишљања, то би значило да не треба да постоји војска, а сем тога да у време када је Дража постао официр није било одмазди према деци официра. Прихватала је то образложење, а кад би је прошла љутња на оца, заметала би причу о принцези Јелисавети Карађорђевић и роману ”Византијско плаво” њене ћерке Катарине. Ту је ћерка страшно наружила мајку због своје несрећне судбине. Код Гордане није било толике љутње према оцу због сопственог страдања, али била јој је важна поента: ”Пустите то, то су породичне ствари. Увек се неко посвађа са неким својим, падну тешке речи, али породица остаје породица”, гласио је њен закључак о роману ”Византијско плаво”. Иначе, увек је са пуно симпатија говорила о принцези Јелисавети. ”Ако је могуће да она буде краљица – ја сам за монархију”, понављала је.

У вези њене патње битно је имати у виду да је неупоредиво горе било оно после, него пре октобра 1944. године, јер су је, за разлику од гестаповаца, комунисти физички злостављали, нарочито у логору на острву Свети Гргур. Такође, у комунистичким казаматима и логорима провела је много више времена. Психички терор на тим местима није је нарочито дотицао, јер није припадала том свету и јер је била супериорнија од џелата.

Као што су то и иначе чинили, комунисти су временом надограђивали своју причу разним детаљима, па су чак говорили како се Ј. Б. Тито лично старао да Дражина деца не страдају и да их је због тога довео у свој Пратећи батаљон. Она, наравно, нису била у тој јединици, већ су послата на губилиште Сремског фронта. Командант 6. хрватске (личке) дивизије, који је рекао то за Пратећи батаљон, рекао је и да се после ”интересовао за ту малу Дражину”, додајући: ”Тражио сам да дође некада на састанак бораца 6. дивизије да поразговарамо, али није долазила”.

Из целе те приче Гордана ми је потврдила само ово потоње: заиста је добијала те позиве и са гнушањем их је бацала.

На Сремском фронту брзо је рањена у бутину и пребачена у болницу у Смедереву. Лекари су знали ко је и одуговлачили су њено лечење, да не би била враћена на фронт. У ствари, сведочила ми је Гордана, колико је то било могуће одуговлачили су и за друге.

После рата, Јелица и Гордана су избачене на улицу. Живеле су у некој трошној и влажној кућици на Звездари. Ипак, Јелици је плаћено 50 посто од вредности куће у Брегалничкој број 24, јер се сва имовина супружника дели на равне части, тј. конфискована је ”само” Дражина половина. Не сећам се колико јој је исплаћено, али, као и у другим случајевима, сума је свакако била испод реалне.

Као студент медицине, Гордана није имала где да учи, па је одлазила на Ново гробље, у једну капелу која је била откључана. Једном је наишла жена у црнини, мајка ту сахрањеног младића. Рекла је да су јој крајем 1944. сина убили комунисти. Додала је да може слободно ту да учи, јер би њеном сину било драго када би то могао да зна.

Причали смо доста на ову тему, закључивши да је она ипак један од ретких потомака ”друге стране” који је успео да заврши факултет. Већина није издржала те услове и одбачена је на маргину, док је положаје у друштву заузело потомство комуниста.

Једном приликом, 1948. године или нешто касније, углавном после Резолуције Информбироа, на Медицинском факултету су оптуживали неког студента за неку бесмислицу. Свима је било јасно да је то лаж, али само она је устала у његову одбрану. Ухапсили су и њу и њега. Одвели су је у Главњачу, па у Забелу, затим на Голи оток, и најзад у женски логор на Светом Гргуру, где су је држали две године.

Касније, у продавници је случајно срела и препознала једну од мучитељица са Голог отока. И она је њу препознала. Само су се погледале.

По повратку из логора, Гордана је дипломирала медицину, али није лако могла да нађе ни посао, ни стан. Једно време је радила као медицински техничар. Приликом слања најбољих лекара на специјализације, њој је припала најопаснија: дечји лекар радиолог. Када су дељени тзв. друштвени станови, 1970-тих, остала је једна гарсоњера на осмом спрату, испод Ташмајдана, коју нико није хтео јер је била пуна бува. Она је пристала да је узме. Прво је звала мајсторе који су затворили сваки могући улаз и бубе су нестале. Волела је да се похвали том довитљивошћу.

Процес Дражине рехабилитације изгледао јој је одвратно од самог почетка, што је објашњавала следећим речима: ”Замислите да деца ових који сада прогањају генерала Младића, за педесет година траже да се генерал Младић рехабилитује”… Сматрала је да је Дража рехабилитован у ”Погледима” и у књигама које смо објавили.

Била је бесна кад су медији објавили како не жели да да ДНК узорак за идентификовање Дражиних остатака, који су, наводно, откривени на Ади Циганлији. ”Наравно да бих дала”, рекла ми је. Узорак јој нико није ни тражио, за то је чула само у медијима.

Била је гадљива на практично целу политичку сцену, а нарочито на странке које користе Дражино име. Ти страначки лидери и њихове присталице нису јој били ни налик четницима међу којима је живела две године. Један јој је чак послао књигу у којој описује Дражина размишљања. Прочитала је део књиге, онда је исцепала страницу са посветом и књигу бацила у контејнер. ”Опис нема везе са мојим оцем”, рекла ми је.

За официрски позив – као и за српске сељаке – увек је исказивала симпатије. Читала је моје ”Записе једног резервисте” из 1999. године и много јој се допао опис строгог команданта батаљона, коме војска тепа кроз надимак и када га псује. Рекла ми је да је то кључно: о свима се свашта прича, сви се понекад псују, али наши су наши, а туђи су туђи, то се тако види. Од туђих, највећи негативац за њу је био Јосип Броз Тито.

Гордана се у јавности појавила само једном, 2005. године, када јој је у америчкој амбасади у Београду уручен Орден легије заслужних, којим је председник Труман 1948. године постхумно одликовао ђенерала Дражу. И на фотографијама се видело колико јој је тешко пало то појављивање. Рекла ми је да је орден узела верујући да је то корисно за српски народ. Иначе, о британској и америчкој политици увек је говорила негативно. Сматрала је да су западне силе, а нарочито Британци, издале српски народ и да су највећи кривци за српску трагедију 1944/45. године. Бомбардовање 1999. године није је изненадило, с образложењем да се то од њих могло и очекивати.

Америчка амбасада у Београду, 2005: Гордана прима Дражин орден Легија заслужних

Посаветовавши се са својим свештеником, Орден легије заслужних завештала је Цркви Ружици на Калемегдану, коју је памтила као војничку цркву.

Мало смо причали о њеном бившем мужу. Колико сам схватио, до развода је дошло јер је био ”мамин син”: дозвољавао је да се мајка исувише меша у њихове односе. Нису имали деце.

Најбоља Горданина другарица, Љубица Протић из Субјела, живела је у Земуну. Заједно су одлазиле у позориште, биоскоп, ресторане… Негде после 2000. године требало је да иду на неку изложбу и Гордана је назвала. Јавило се дете и предало телефон старијима. ”Зар Ви не знате…” Бранка је умрла изненада и већ је била сахрањена.

Један за другим умирали су и други њени пријатељи и колеге, лекари у пензији, са којима се дружила. Постајала је све усамљенија и то јој је тешко падало. ”Доста је било”, говорила је у тренуцима кризе.

Погодило је и слабљење вида. Од 2012. године више није могла да чита, нити да гледа ТВ програм са титловањем. У то време највише је читала јапанску хаико поезију. За операцију катаракте није имала воље. Од те године није излазила из стана. Није била болесна, сем што је мучила костобоља, као и метална шипка у бутној кости, уграђена пошто је ударио аутомобил испред солитера, 1983. године. Издавала је снага.

Последњи пут назвала ме је крајем лета 2013. године. Никад је нисам чуо тако узнемирену, било јој је потребно време да се прибере пре него што је саопштила узрок. Мада је на сваки начин избегавала вести те врсте, на некој ТВ станици је случајно чула како је Дража исечен на комаде и бачен у кречану на Ади Циганлији. ”Је ли могуће да су то урадили? Злотвори!”

Објаснио сам јој да је то само комунистичка верзија за заваравање трага. Да, постојала је државна комисија за проналажење Дражиног гроба, али само је поновљена та верзија, јер њихови и даље владају. Дража је сахрањен у дворишту Белог двора, на падини Лисичјег потока, изнад дворске ограде. То питање ће бити решено кад ствари дођу на своје место.

”Не говорите то само да бисте ме утешили?” – питала је. ”Када сам то чинио?” – одговорио сам. Поновила је питање на другачији начин, на што сам је замолио да наведе пример када сам је тешио нетачним информацијма. Није било примера и она се полако смиривала, да бисмо онда прешли на уобичајене теме.

После сам је звао неколико пута. Није имала снаге за дужи разговор. Једном је дала телефон човеку из фирме за бригу о старима, који јој је сваког дана доносио храну и друге потрепштине. Причала ми је о њему, био је мајор ваздухопловства, један од официра који су изгубили посао после 2000. године.

Да ме је питала ког занимања је раније био тај човек – одмах бих погодио да је реч о официру.

У последње време није било одговора на телефонске позиве. Онда је бивши официр нашао заувек уснулу. Последња жеља била јој је сахрана без икакве помпе.

Крај.
(Слобода, Чикаго, 25. март 2014)