Један пример поштовања предака

06/06/2015

Део потомака Милисава Марковића крај његовог гроба 1. јуна 2015. Чукун-унук Милисав је први с десна

Део потомака Милисава Марковића крај његовог гроба 1. јуна 2015. С лева на десно: Чукун-унук Марко Марковић са сином Лазаром, најмлађим Марковићем, генерал-мајор Јелисије Радивојевић, трубач Дејан Јевђић, заставник Виде Радивојевић и чукун-унук Милисав Марковић

Милисав Марковић из Дрежничке Градине код Ужица тешко је рањен на Дрини и од рана је преминуо 1. јуна 1915. године. Тачно сто година касније, 1. јуна 2015. године, крај његовог гроба окупили су се потомци, а чукун-унук Милисав одржао је говор који доносимо на овом месту

Поштовани фамилијо Марковић, поштовани рођаци и пријатељи, драга браћо и сестре, помаже Бог.
Имам велику част као чукун-унуче нашег ђеда Милисава, чије честито име са поносом носим, да вам се овде на његовом гробу, данас када обележавамо тачно 100 година од његове погибије, обратим са неколико речи.
Наш ђед Милисав рођен је на Дрежничкој Градини лета господњег 1870. године. Био је ожењен чукунбабoм Цветом из чијег благословеног брака су добили четворо деце, три сина, најстаријег Радмила, потом Перишу па Миленка и ћерку Зорку. Из прича његових синова а наших прађедова Перише и Миленка знамо да је био честит човек, узоран србски домаћин, строг али праведан родитељ.
Ратни вихор Првог светског рата, муњевита агресија злочиначке Аустроугарске на Краљевину Србију, након Сарајевског пуцња бесмртног Гаврила Принципа и убиства надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге принцезе Софије, изненадили су га и затекли као и милионе других његових будућих сабораца. Без размишљања, опростивши се од своје жене и деце, одазва се своме старом Краљу Петру I Карађорђевићу, на његов позив опште мобилизације, и на тај начин се придружи своме сину Радмилу у одбрани земље, који се у том моменту налазио у тадашњој Јужној Србији, данашњој Македонији, као војник сталног кадра.
Ђед Милисав је био распоређен на западним границама Краљевине Србије, дуж обале реке Дрине. Херојским отпором вишеструко бројнијој и боље опремљеној армији Аустроугарске, током друге половине 1914. године, у надљудским борбама на Церу, Дрини, Гучеву, Мачковом Камену и чувеној Колубарској бици, Србска војска је успела да одбије три велике аустроугарске офанзиве и да коначно након избијања 1. армије и Ужичке војске на десну обалу Дрине и Саве и ослобађањем Београда 15. децембра 1914. године протера и последњег аустроугарског војника са наше територије.
Из те прве ратне 1914. године, Краљевина Србија је изашла као победница у тој немилосрдној борби, али са огромним жртвама, што војним што цивилним. Према проценама стручњака тог доба, преко 150.000 официра, подофицира и војника је избачено из строја, а масакр над недужним цивилним становништвом, претежно над беспомоћним женама и децом, од стране аустријских слуга Хрвата, очева будућих усташа, понајвише у области Мачве, мери се стотинама хиљада. Последице борби се виде и у огромном броју рањених војника, што лакше што теже, а један међу овим другимa је био и наш ђед Милисав. Из прича његовог сина, а мог покојног прађеда Миленка, знамо да је био тешко рањен и да је био на лечењу шездесетак километара далеко од Ужица. Увидевши да та јуначка љута рана не зараста, тако тешко рањен креће пешке на пут према завичају, чврсто решивши да умре тамо ђе је и рођен, у свом селу, својој кући, на његовој Градини.
На уласку у село прађeда Миленко, који је тада имао 14 година, га је дочекао, и тако изнемоглог донео до куће. Исцрпљен од дугог пута, притом изгубивши велику количину крви, било је само питање времена када ће испустити своју мученичку душу. Положен на земљу испод дрвета, испред своје куће, био је окружен својим најмилијима у тим последњим тренуцима. Пред саму смрт затражио је чашу хладне воде, коју му је прађед Миленко у трку донео. Последње речи које је рекао су биле упућене управо њему, уз благослов умирућег Србског Витеза да живи у срећи и здрављу сто година.

Споменик Милисаву Марковићу

Тако је окончан живот нашег витешког претка Милисава, дана 1. јуна 1915. године, преселивши се међу србске јунаке, међу србске Обилиће, међу србске мученике у небеску цара Лазара војску. Нажалост, он није био последња Србска жртва у том рату, јер најновија аустроугарска офанзива овога пута потпомогнута Немачком и Бугарском која нас је ударила са леђа, у октобру 1915. године, донела је нове тешке несреће, претећи и потпуном биолошком истребљењу србском народу. Крваве битке ређале су се на раширеном фронту готово на свим крајевима Краљевине Србије. У једној од таквих битака, тачније у чувеној бици на Овчем Пољу у Јужној Србији, данашњој Македонији, која је трајала 5 дана, између 19. и 24. октобра 1915. године, при нападу бугарских снага, бранећи цара Душана стару Србску престојницу град Скопље, јуначки гине и ђеда Милисава син, његов првенац а наш прађед Радмило, у својој 20-тој години живота. Његове кости, заједно са костима његових изгинулих сабораца, и даље почивају на локалитету где се одиграла та битка. Његово име је такође уклесано на овом надгробном споменику да се сачува од заборава.

У даљим ратним активностима, србска војска са многобројним цивилним становништвом је била сабијена на Косову и Метохији, тако да је једини излаз водио преко залеђених Проклетија, у Албанију. Иако је стање било зрело за капитулацију, државни врх на челу са Краљем Петром I одлучно одбија било какав вид предаје, што би значило ропство и понижење, и решава да поведе цео један народ у егзил, у историји незабележен случај, оно што је данас нама познато као “Албанска голгота”. Страшна судбина која је задесила србски народ, тај прелазак преко албанских планина у сред зиме, после више од месец дана тешких маршева, коштала је преко 100.000 живота.
Долазак у Скадар на Јадранску обалу није значио и коначан спас. Касније се испоставило, због недовољног залагања савезничких снага, србска војска са све народом је морала да настави марш јужно према острву Крф при чему су, кроз мочварно маларично приобаље, многи оставили своје животе. Додатан пут и онако исцрпљене, болесне и гладне војске је скоро потпуно уништио комплетно људство. Долазак на Крф је за многе био и последња животна станица. Измучена војска је се споро опорављала, док су најтежи болесници и рањеници терани на суседно мало острво Видо, које је било организовано као болница, претворено у острво смрти а море око њега у “Плаву гробницу”.
Без могућности сахране око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из поштовања према србским јунацима грчки рибари, наредних 50 година, нису изловљавали рибу на том подручју. На овом страшном путу, саборци ђеда Милисава и његовог сина Радмила, као и целокупан србски народ, доживели су највећи егзодус у својој историји. При повлачењу Срба нестало је, умрло и погинуло преко 250.000 људи. То превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније икада забележено.
Касније се Србска војска реорганизовала и у априлу 1916. бива пребачена на Солунски фронт, који je у јесен 1918. године коначно пробијен и прве јединице улазе у Врање 5. октобра 1918. Овим чином србска војска успева да се после вишегодишњег егзила и званично врати у своју земљу. Након пар дана ослобођена је и читава предратна територијa Краљевине Србије, а преласком трупа Петра Бојовића преко Саве и Дунава почело је ослобођање до тада територије Аустроугарске, данашње Војводине. Из Првог светског рата Краљевина Србија је изашла овенчана победничким венцом славе, али њена цена плаћена је страшно. Према релевантним подацима Србија је изгубила преко 1.500.000 људи, односно 30% целокупног броја становника. 62% отпада на мушко радно становништво између 18 и 55 година старости. Мали је број кућа у Србији а да нису делили судбину наше. Само из наше куће, поред Ђеда Милисава и његовог сина Радмила, познато је да су још два Марковића са Градине дали своје животе за Краља и Отаџбину. Из те славне плејаде синова србских многи су остали као мртва стража, као упозорење за нека нова поколења.
Данас, век након свих ових догађаја и погибије нашег ђеда Милисава, само по себи поставља се питање да ли су сви ови јунаци изгинули узалуд?
Када се сагледа тренутна ситуација у земљи, на који начин се она води од стране политичара, какав је данас просечан Србин, који је потпуно равнодушан на сва негативна дешавања око њега, док су заборављени од стране потомака гробови ратника зарасли, стиче се утисак да су последњи прави Срби изгинули управо у Првом светском рату.
Међутим, моје лично мишљење је да није тако, јер ми овде, који се данас окуписмо на гробу ђеда Милисава, смо живи доказ да још има честитих и доследних Срба који се не одричу гробова предака и не заборављају дела њихова. Наши преци су дали своје животе да би ми живели у слободи.
Ђеде Милисаве, ти си погинуо да би ми твоји потомци живели у миру и благостању. Велики број чланова наше шире и уже фамилије, је кренуо твојим путем и када је србском народу било најтеже стао на браник Отаџбине. Ми млађи нисмо имали прилике да дамо свој допринос у неком од ратова, али смо исто као што си и ти био, у сваком моменту спремни да уколико затреба бранимо земљу онако како си нас ти, својим јуначким примером научио.
Ђеде Милисаве, ти си светао пример честитог Србина у нашој породици и мој лични узор којим се неизмерно поносим. Твоје дело никада нећемо заборавити. Умни људи и психолози кажу: “Постоје две смрти, једна биолошка, а друга смрт и још страшнија, је када умрлог забораве родбина и људи”.

Крај гроба Милисава Марковића, с лева на десно: Милисав Марковић, Марко Марковић са сином Лазаром и Светозар Марковић, Милисављев и Марков отац

Ти си ђеде доживео ову прву смрт, али ову другу никада доживети нећеш, јер ћеш вечно живети у нашим срцима и никада те заборавити нећемо. Успомену на тебе преносићемо и на нашу децу с колена на колено и док год буде и једног Марковића и ти ћеш живети.

Ђеде Милисаве, нека ти Господ Свевишњи подари рајско насеље у Небеској Србији.
Вечна ти слава и хвала.