![]({"large":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/04\/062-net-716x1024.jpg","width":716},"full":{"0":"2022\/04\/062-net-scaled.jpg","1":1791,"2":2560,"3":false,"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2022\/04\/062-net-scaled.jpg"}})
Једна расправа о монархији
Доба наде да ће монархија бити ускоро обновљена: Насловна страна ”Погледа” из 1990. године
Мислим да ће садашњи, шаролики састав Народне скупштине, који је проистекао из управо завршених избора, додатно показати да Србији треба страначки неутралан шеф државе, који уз то, неће узурпирати уставна овлашћења владе
Недавно је (у октобру 2021.год.) на телевизији Happy, у емисији „После ручка“ посвећеној уништењу српске породице,[1] отворена расправа између Др Војислава Шешеља, председника СРС и г-дина Милоша Парандиловића, портпарола ПОКС-а (док је још био јединствен), о сасвим другој теми, монархији у Србији. После изношења начелних ставова, расправа је прешла на лични ниво најпре оптужбом на рачун Др Шешеља, од стране г-дина Парандиловића да је „системски продукт државне безбеднсти“, а затим вређањем г-дина Парандиловића, од стране Др Шешеља-псовањем мајке.
И један и други саговорник су изнели аргументе против (Др Шешељ) и за (г-дин Парандиловић) монархију. Сама расправа није толико значајна због самих учесника (с обзиром на политичку подршку коју тренутно уживају), него због, аргумената које су користили (и један и други), који су по мом мишљењу погрешни и неутемељени, а који су иначе већ постали карактеристични у расправама између републиканаца и монархиста, па мислим да је због тога битно, нешто рећи о тим аргументима, без намере да се овим текстом узме учешће у страначким дебатама.
Др Шешељ је најпре рекао:“Срби последњих 200 година нису имали среће ни са једним кнезом, ни с једним краљем“, те да су тадашње „сељачке“ скупштине обарале кнежеве и краљеве. То, за смењивање, јесте тачно, али исте те „сељачке“ скупштине су истом приликом бирале нове кнежеве, односно краљеве, никад не доводећи у питање монархијски облик владавине, односно ни једном нису, после смене владара, прогласиле републику. Уз то су још, обе владарске куће у Србији и Карађорђевићи и Обреновићи, поред Петровић-Његоша у Црној Гори, једине на Балкану, биле домаће. Не само да Срби нису хтели републику, него чак нису хтели ни владара-странца. Срби су цео 19 век провели у борби да се ограничи моћ владаоца, још од времена када је Карађорђу изабран Правитељствујушчи совјет Сербски, да са њим заједно врши власт, преко Држаног савета по Сретењском Уставу из 1835. године и Турском Уставу из 1838.године и Народне скупштине, што је окончано 1903.године, новелираним Уставом из 1888.године, опет никад не доводећи у питање монархију као облик владавине.
Везано за други аргумент Др Шешеља да је за време монархије, односно уз одлучујући допринос регента Александра створено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, односно извршено уједињење од 1.12.1918.године, мислим да се не може прихватити да је његов утицај био одлучујући, занемарујући утицај и стање у ондашњој српској интелектуалној и политичкој елити.
Најпре треба истаћи да су пре 1.12.1918.године само три јавне личности међу Србима јавно иступиле против заједничке државе са Хрватима, Јован Стерија Поповић у полемици са Анте Страчевићем, Милован Миловановић-студија „Срби и Хрвати“ и Јаша Томић-приликом присаједињена Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији 1918.године. Осим њих (можда грешим) пре 1.12.1918.године нико није „зуба обелио“ против уједињења. Јован Дучић је чак 1929 године написао есеј „Реч Југославија“ оправдавајући ваљда промену имена државе, Св.Владика Николај Велимировић је у почетку био за заједничку државу, Краљ Никола I Петровић Његош је 20.10.1918.године из изгнанства поздраваљао најављено уједињење Југословена. Интелектуалци ( Љуба Јовановић, Александар Белић, Јован Цвијић и др.) су били ти који су у току Првог светског рата научним аргументима образлагали стварање заједничке државе и формулисали српске ратне циљеве.[2] Српски политичари, су учествовали у доношењу Нишке, Крфске и Женевске декларације. Нишку декларацију је донела Народнна скупштина Краљевине Србије у време док је регент Александар своје прокламације војсци завршавао са речима „Живела Велика Србија“. Иста та Народна скупштина, а Србија је у то време била парламентарна монархија, је, без иједнe речи против, 28.12.1918.године примила на знање Акт о уједињењу.
Министар иностраних послова Царске Русије, Сазонов, је председнику краљевске српске владе, Николи Пашићу, указивао на верске разлике, као на препреку успшног суживота Православних Срба са римокатоличким Хрватима и Словенцима, али Пашић томе није придавао одговарајући значај. Ја лично мислим да тадашња српска елита није била у довољној мери утврђена у Православљу, односно да није довољно познавала догматске разлике између Правослвних и римокатолика па самим тим ни опасност од уједињења са истима.
Поред тога, не треба сметнути са ума ни интересе западних сила и њихову жељу да спрече стварање значајно увећане српске државе на Балкану. При томе не треба пратити њихове званичне изјаве него конкретно деловање и поступке.
У вези са тим, постављам једно хипотетичко питање:“Како би Срби прошли да је 1918.године Србија била република?!“
Чињеница је да је Краљевство СХС, касније Краљевина СХС, односно Југославија од постанка до укидања монархије била у великим проблемима и да владари из Краљевске куће Карађорђевића нису били на висини задатка. Међутим, то се може опет рећи и за тадашњу, готово целу српску елиту. Зар треба напоменути да су Краља Александра од ампутације несрпских територија краљевине 1928. године опет одвратили политичари, мислим да је у питању био Светозар Прибићевић. Такође, не може се прихватити аргумент Др Шешеља да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, увођењем личног режима Краља Александа, 6.1.1929.године, престала да постоји. Краљевина је постала апсолутна монархија, до доношења септембарског Устава 1931.године.[3]
Септембарски Устав из 1931.године су обележила три државна удара.
Први, 26.8.1939.године, када је противутавно проглашена Бановина Хрватска и рапуштен последњи демократски парламент, који се на нашу жалост, никада више до укидања монархије, 1945.године, није састао. Све наведено је учињено под притиском Енглеза, запажену улогу је имао Кнез Павле, један од тројице краљевских намесника, али опет велику улогу су имали и српски политичари, овај пут Драгиша Цветковић, председник Министарског савета (владе) Краљевине Југославије, каснији потписник Тројног пакта.
Други државни удар се догодио 27.3.1941.године када је збачена влада и намесништво, а Краљ Петар II, „проглашен“ пунолетним пре времена (пунолетство је наступало 6.9.1941.године).
Трећи државни је извршио сам Краљ Петар II, 2.3.1945.године, тако што је под притиском британске владе, а супротно чл.41.Устава пренео краљевску власт на намесништво. По одредбама тог члана краљевску власт врши намесништво када је Краљ малолетан или када је због душевне или телесне болести трајно неспособан да врши краљевску власт. У случају неспособности о образовању и престанку намесништва решава Народно Претставништво по примљеном саопштењу Министарског Савета уз достављено мишљење три лекара узета са домаћих медицинских факултета. Јасно је и лаику да ни један од ових услова није био испуњен при образовању овог намесништва. Краљ је опозвао ову одлуку прокламацијом од 8.8.1945.године и поново преузео вршење краљевске власти, али је тада нажалост све било доцкан. Треба напоменути да су сви тадашњи потези краља, током 1944 и 1945 године, били изнуђени притиском британског премијера Винстона Черчила. Међу њима је и она чувена краљева прокламција од 12.9.1944.године, на коју се комунисти и данас позивају, а која је праћена страховитим Англо-америчким бомбардовањем српских градова, међу њима и Лесковца на изричит захтев Тита и Коче Поповића, на сам краљев рођендан 6.9.1944.године, када је краљ спречен (помиње се и лишење слободе) да се по традицији обрати народу све до 12.9.1944.године.
Када свему наведеном додамо и терор комуниста по преузимању власти, првенствено над Србима, крајем 1944 и током 1945.године, јасно је да о легитимној, а самим ти ни о легалној промени облика владавине, из монархије у републику, не може бити ни говора.
Са друге стране г-дин Парандиловић је изнео аргумент да су најразвијеније државе монархије. Ово није никакав аргумент. Постоје и развијене републике САД, Француска, Немачка, Аустрија, Италија итд. и неразвијене краљевине, Лесото, Бутан, Камбоџа.
Опет, г-дин Парандиловић је покушавао да одбрани лик и дело Краља Александра I-као владара Југославије и саму југословенску идеју, оптужујући чак Др Шешеља, да је учествовао у разбијању исте, што такође не стоји. Краљ Александар није био једини и искључиви заговорник југословенске идеје како је напред објашњено, а самим тим оптуживати Др Шешеља за разбијање Југославије, у чему се осећа и извесна југоносталгија и бранити уједињење из 1918.године, је више него контрапродуктивно после свега што нам је Југославија донела.
Такође, везано за аргумент да су најразвијеније земље монархије, монаристи у Србији истичу и повезаност српске краљевске куће Карађорђевића са Вел.Британијом и њиховим краљевским домом. Ово је такође катастрофалан аргумент.
Ако је неко нанео зла српској држави и народу у задњих 200 година, онда су то Британци. Они су били против српског ослобођења од вишевековне турске окупације, против ослобођења неослобођених српских територија и склапања савеза са осталим православним балканским народима. Откуд британски амбасадор први на лицу места када је убијен Кнез Михаило? Они су увек, што јавно што тајно радили против српских интереса.[4] Они су у току Другог светског рата подржали паравојне формације илегалне КПЈ, тзв.партизане, бомбардовали српске градове, натерали Краља Петра II да позове припаднике ЈВуО да се ставе под Титову команду јер су знали да нико боље неће урадити посао за њих од самих комуниста. Зар неко стварно мисли да Черчил није знао за одлуке Дрезденског конгреса КПЈ по којима је предвиђено распарчавање Југославије? Да Тито није постојао Британци би га измислили! О њиховом антисрпском ставу од почетка 90-тих до данас не вреди ни трошити речи.
По мени питање облика владавине у Србији-монархија или република, треба да се заснива на два међусобно повезана аргумента. Први, историјско наслеђе Србије као монархије 1804-1918.године, односно Републике Србије од 1990.год. до данас и други у вези с тим, допринос монархије у Србији стабилности политичког система кроз историју и могућности доприноса у садашњости, односно треба да преиспитамо шта је то република донела Србији од 1990.године[5] до данас. Југоносталгичари могу да пореде Краљевину СХС, односно Југославиију 1918.-1945.године са Републиком Југославијом 1945-1990.(1992).године, а не да говорећи о томе шта би монархија донела Србији, извлаче негативне примере из периода Краљевине Југославије.
Монархијски период, као облик владавине од 1804-1918. године, обележила је борба за национално ослобођење и уједињење српског народа. То је био период великих националних прегнућа и великих националних успеха српског народа. Од обесправљене раје у Османском царству Срби су постали државотворан народ. Успели су најпре да изборе територијалну аутономију, а касније и независност Кнежевине Србије. У том периоду кроз ослободилачке ратове (закључно са 1913.-ом годином) српска државна територија је увећана 4 пута. Створене су савремене државне и друге институције, војска, просвета, правосуђе, народна банка, берза итд. Основано је Друштво српске словесности претеча данашње САНУ, Народни музеј, Краљевско српско народно (данас само Народно) позориште, Српска књижевна задруга. 1844.године, када је Србија још била аутономна кнежевина у оквиру Турског царства, донет је Српски грађански законик и то као трећи у свету!!! После Француског из 1804.године и Аустријског из 1811.године. Овај законик се на подручју некадашње Краљевине Србије примењивао више од 100 година, све до 23.10.1946.године када је после комунистичке револуције донет Закон о неважности правних прописа донетих пре 6.4.1941.године и за време непријатељске окупације. Треба ли бољи доказ стабилности правног поретка у монархији? То је и време великог привредног напретка (нпр. после Теслине хидроелектране на Нијагари 1896.године, друга 1900-те и трећа 1903-е године су изграђене у Краљевини Србији), великог природног прираштаја, а такође у том периоду није забележена ни једна економска емиграција. Напротив, странци су долазили да живе у Кнежевини, односно Краљевини Србији.
Овај период је највише карактеристичан по династичким сукобима између династија Карађорђевића и Обреновића и њихових присталица, који је започет убиством Вожда Карађорђа[6], по налогу Кнеза Милоша 1817.године и с тим у вези борбом за ограничавање владарке власти (не и укидање институције монарха), која је углавном вођена за време владавине Обреновића, с обзиром да су Крађорђевићи у том периоду били владари које је било лакше приволети да се крећу у оквиру својих уставних овлашћења.
Период Републике Србије од 1990.године на овамо, карактерише све супротно томе. Дезинтреграција српског етничког простора, губитак територија, урушавање свих државних институција, морална деградација, материјално осиромашње, низак природни прираштај, велики одлив становништва. О стабилности правног поретка не вреди трошити речи. Довољно је напоменути да је комисија за израду Грађанског законика формирана 2006, да је израдила нацрт Грађанског законика и да доношење истог није ни на видику.
Мој став је да су, између осталог, овакве сваковрсне разлике у државотворном, политичком, привредном, просветном, културном и сваком другом аспекту друштвеног живота између Краљевине и Републике Србије уследиле јер је Србија као монархија поред свих напред наведених недостатака у политичком животу ипак била стабилнија од Србије као републике. У монархији је постојао један стабилан уставни и политички чинилац Кнез, односно Краљ, који је био и симбол националног јединства, захваљујући коме је (нарочито крајем 19 и почетком 20 в.) политичка борба пренета у Народну скупштину. Судбина Владе је зависила од подршке у Народној скупштини, што је свакој Влади, довољно простора да се сконцетрише на управљање државом у свим њеним аспектима, али и опозицији да се критиком Владе иста усмерава на тражење бољих решења.
Насупрот томе у Србији Влада само формално зависи од парламентарне већине, јер парламентарна већина зависи, тачније формира се од различитих политичких станака, у зависности од тога ко је председник републике! Само су код нас тзв.„премијери-фикуси“ били цео мандат на челу Владе. Мирко Марјановић када је председник републике био Слободан Милошевић, Мирко Цветковић у време мандата Бориса Тадића и Ана Брнабић за време Александара Вучића што је нелогично. Логично је, „слаб“ (као политичка фигура) председник владе-кратак мандат. Некада се знало колико је на челу владе Никола Пашић, а колико неки мање познат политичар. Код нас се председнички избори и подешавају са парламентарним да би председнички кандидат „изгурао“ победу своје странке. Тако смо имали и непостојеће „скраћење мандата“ председника Бориса Тадића, а нико није смео јавно да каже, чак ни медији, да је Борис Тадић поднео оставку. Недавно је изјавио да се власт у Србији мења на председничким изборима, а не на парламентарним, и то у земљи где је Уставом прописано да се Влада која је носилац извршне власти бира у Народној скупштини. Недавно смо имали обрнуту ситуацију, распуштена је Народна скупштина како би стари-нови председник републике, Александар Вучић, погурао своју странку на ванредним парламентарним изборима.
Поред тога, „јак“ председник владе, Зоран Ђинђић није био заинтересован за избор председника републике крајем 2002, с обзиром да је за успех избора била неопходна излазност од преко 50% бирача. Ни период тзв. кохабитације, када је председник владе био Војислав Коштзница, а републике Борис Тадић, није се показао баш успешним и плодотворним. Поред тога редовно се дешава да председници републике, који по Уставу имају првенствено репрезентативу улогу, узурпирају, захваљујући својој политичкој снази, овлашћења других државних органа, пре свега Владе. Од тога да се мешају у вођење спољне политике до решавања конкретних животних питања грађана. Дакле, или председницима републике треба „слаб“ председник владе или „јаким“ председницима владе не треба председник републике. Заједно могу врло тешко.
Још нешто. У периоду од 1990.године до данас јављала се потреба за непристрасним чиниоцем као посредником између политичких странака као и измећу осталих актера српског политичког живота. Опште је познато да су се представници опозиционих полтичких странака и током 90-их година и у последње време (2019.године), обраћали тадашњим српским патријарсима Павлу и Иринеју, поводом тада актуелне политичке ситуације у Србији. Такође, 1995.године сам Патријарх Павле је био гарант споразума између руководстава Р Србије и Р Српске, поводом преговора у Дејтону. Није реткост ни да носиоци власти поводом доношења значајних политички одлука одлазе код патријарха.
Овде се поставаља питање:“Зашто увлачити патријарха(е) и самим тим Цркву у конкретна политичка и страначка збивања у Србији?“
Поред тога, недавно се појавила потреба за посредником између актуелне власти и опозиције поводом услова за управо одржане изборе у Републици Србији. На нашу жалост приређено нам је највеће национално понижење јер су посредници нађени у странцима, изасланицима ЕУ, што је показало политичку незрелост и власти и опозиције у Републици Србији и до краја оголило колонијални статус Р Србије. Мислим да се нешто слично није десило у целокупној историји Србије. Дакле, једно чисто унутрашње политичко питање представници власти и опозиције, најпре нису били у стању да реше без посредника, а затим су истог нашли у ЕУ. Ово опет из разлога што Р Србија нема страначки непристрасног уставног чиниоца, који би посредовао у решавању оваких проблема, а није имало смисла опет и то због изборне тематике, звати патријарха.
Да је Србија краљевина, ствари би ишле много другачије. Појави се проблем који власт и опозиција не могу саме да реше. Оду на састанак код краља. Краљ седне у чело стола. Власт са једне, опозиција са друге стране и договарају се, а краљ је ту да усмерава, арбитрира и на крају гарантује. Треба се само сетити позитивних примера Краља Милана приликом доношења Устава из 1888.године и Краља Петра I приликом парламентарних криза после 1903.године.
Мислим да ће садашњи, шаролики састав Народне скупштине, који је проистекао из управо завршених избора, додатно показати да Србији треба страначки неутралан шеф државе, који уз то, неће узурпирати уставна овлашћења владе.
СРС је као национална странка дала велики допринос раскиду са комунизмом и југословенским наслеђем. Ја лично мислим да никада није остварила апсолутну превласт у конзервативном бирачком телу и на српској политичкој сцени због противљења реституцији и изразито антимонархистичком ставу што је код многих бирача изазвало подозрење и према осталим њиховим ставовима. Све наведено је, између осталог, довело то тога да је СРС поново остала испод смањеног цензуса од 3%.
Са друге стране ПОКС, тачније речено монархисти, неће остварити одлучујућу подршку у народу, а личност из краљевске куће Карађорђевића се неће вратити на српски престо, ако наставе узалудну одбрану Краљевине Југославије и њену глорификацију, за коју је Свети Владика Николај рекао: „Југославија је значила пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос Српству, пркос српској народној прошлости, пркос народној мудрости, и народном поштењу, пркос свакој народној светињи – пркос и само пркос. Због тога смо имали државу без Христовог благослова, слободу без радости, рат без борбе, пропаст без славе, страдање без примера“, као и улогу регента и Краља Александра I у свему томе, као и ако наставе да истрајавају на непостојећем савезништву Краљевине Србије и Југославије са Уједињеним Краљевством, односно повезаности краљевске куће Карађорђевића са британском краљевском кућом.
Личност монарха је посебно питање.
Срба Петровић
[1] Видети на: https://www.youtube.com/watch?v=nBlnON5iiTM&t=718s
[2] Миломир Степић, „Српски геополитжички образац“-Геополитички смисао југословенства и југословенске државе, Catena mundi, Београд, 2019.год., стр.271
[3] Ратко Марковић, „Уставно право и политичке институције“, Службени гласник, Београд, 2000.године, стр.152
[4] Видети на: https://www.frontal.rs/britanija-je-umjesana-u-ubistvo-karadjordja-i-vjerovatno-mihaila-obrenovica-1/
[5] Ова година се узима као релевантна јер је тада донет Устав по коме је Србија уређена као република која је као облик државне власти увела мешовити систем, у основи парламентарни са појединим начелима председничког система. Види:Ратко Марковић, „Уставно право и политичке институције“, Службени гласник, Београд, 2000.године, стр.251. Овај систем задржан је и по важећем Уставу из 2006.године.
[6] По Уставним актма из 1808. и 1811.год. за Врховног Господара и Вожда народа Српског признат је Карађорђе и његово законито потомство, а о постављењу другог „докле је Он жив и његово племе буде, нећемо мислит“. Види у Проф.др Владан Петров, Др Дарко Симовић, Др Мијодраг Радојевић, Српски Устави, Књига прва-Устави Кнежевине и Краљевине Србије са уставним актима Првог српског устанка, ЈП „Службени гласник“, Београд, 2021.год.,стр.60,67 и 68.
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/002-170x95.jpg","width":170,"filesize":3172},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/002-270x152.jpg","width":270,"filesize":7008},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/002-475x267.jpg","width":475,"filesize":20954}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/05\/Zarko-i-Stanika-Nikolic-Foto-Privatna-Arhiva-170x95.jpg","width":170,"filesize":12901},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/05\/Zarko-i-Stanika-Nikolic-Foto-Privatna-Arhiva-270x152.jpg","width":270,"filesize":16297},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/05\/Zarko-i-Stanika-Nikolic-Foto-Privatna-Arhiva-475x267.jpg","width":475,"filesize":25791}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/05\/481414_srpski-bog-tabla_f-170x95.jpg","width":170,"filesize":6309},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/05\/481414_srpski-bog-tabla_f-270x152.jpg","width":270,"filesize":14167},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/05\/481414_srpski-bog-tabla_f-475x267.jpg","width":475,"filesize":38432}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/05\/1715263943847-krop-stroj-170x95.jpg","width":170,"filesize":16624},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/05\/1715263943847-krop-stroj-270x152.jpg","width":270,"filesize":22553},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/05\/1715263943847-krop-stroj-475x267.jpg","width":475,"filesize":42704}})
![]({"jaw_blog-16_9-small":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/002-170x95.jpg","width":170,"filesize":3172},"jaw_blog-16_9-middle":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/002-270x152.jpg","width":270,"filesize":7008},"jaw_blog-16_9":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/002-475x267.jpg","width":475,"filesize":20954},"jaw_blog-16_9-big":{"file":"https:\/\/www.pogledi.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/01\/002-878x494.jpg","width":878,"filesize":71200}})