Каирска афера

24/03/2013

Пише: Милослав Самарџић

У ово доба – ујесен 1943. године – Југословенска војска, којој је врховни командант био краљ Петар Други, а начелник штаба и представник у влади – министар војске, морнарице и ваздухопловства – генерал Дража Михаиловић, састојала се од три дела: Југословенска војска у Отаџбини, Југословенска војска ван Отаџбине и Југословенска војска у заробљеништву. Сва три дела су, дакле, била под Дражином јурисдикцијом – а не само први, како се обично сматра – и сва три су трпела савезничка подметања.
Како је који део Југословенске војске у заробљеништву ослобађан, требало је да се враћа у Отаџбину и ступа у четничке редове. Међутим, то Западни савезници нису дозвољавали, него су ове војнике и официре или слали комунистима, или остављали у емиграцији и користили као јефтину радну снагу. Специјално, Савезници су тешко бомбардовали српски део незаштићеног заробљеничког логора у Оснабрику, поубијавши тако велики број наших официра.
Југословенску војску ван Отаџбине чинило је око 1.000 људи, углавном припадника морнарице и ваздухопловства, који су у Априлском рату избегли заробљавање и склонили се на савезничку територију. Током већег дела рата они су се налазили на Блиском Истоку и у Египту. Овај део Југословенске војске трпео је ударе Британаца још од почетка 1942. године, када је на чело Југословенске владе у Лондону дошао Слободан Јовановић, који је покушао да спроведе неколико важних мера. Био је оптимиста, јер је од свих избегличких влада у Лондону само његова тада имала војску у земљи. Јовановић је намеравао да успостави директну радио везу са Дражом, да обнови Југословенско ратно ваздухопловство на Блиском Истоку ради снабдевања четника, а затим да од осталог људства ван Отаџбине формира и наоружа Гардијски батаљон.
У вези покретања четника у тотални рат против Осовине, Слободан Јовановић је делио Дражино мишљење – нарочито после великих а војнички нецелисходних страдања у устанку 1941. године. Управо на овом питању настао је први спор са Британцима. Они су тражили да Срби одмах, почетком те 1942. године, дигну свеопшти устанак, без наоружавања и ма какве помоћи од стране Западних савезника. Јовановићу није било ни на крај памети да удовољи таквом захтеву, па Британци решавају да сруше његову владу. Као најпогодније средство за то чинило им се изазивање војне побуне у Југословенској војсци ван Отаџбине, коју ће историја упамтити као ”Каирску аферу”.
Британци су ово извели тако што су Слободану Јовановићу сугерисали да смени генерале Мирковића и Илића, пријатеље претходног председника владе, генерала Симовића – док су двојици генерала саопштили да не напуштају чеоне позиције Југословенске војске ван Отаџбине, као и да ће их они у томе штитити. Британци су се надали успеху, пошто се генерал Боривоје Мирковић још током пуча 27. марта 1941. године показао као њихов највернији човек у нашим редовима.
Тако, када је потпуковник Лозић, носећи краљев указ, дошао да преузме зграду команде Југословенске војске ван Отаџбине, Илић и Мирковић су одбили да је предају. У Каиру, који се у то време налазио у непосредној позадини фронта, Британци иначе нису дозвољавали сличне иступе: непосредно пре овога у крви су угушили једну побуну у оквиру грчке војске.
Не могавши да преузме зграду команде, Југословенска влада наређује потпуковнику Лозићу да оформи нову команду у згради југословенског посланства у Каиру. Али, тада британска влада поставља свог генерала Стона на чело старе команде и проглашава га командантом Југословенске војске ван Отаџбине – без сагласности Југословенске владе и наравно без икаквог правног основа. Стон окупља 267 побуњеника, које исплаћује југословенским новцем, а влада шаље пуковника Миодрага Ракића да реши случај и преузме команду. То није био лак задатак, пошто се британски генерал опирао Ракићу. Пре него што ће му најзад предати команду, Стон је омогућио побуњеницима да заузму зграду и да из ње изнесу архиву и новац.
Тада Британци доносе још један нелегални акт, образујући од побуњеника одред под својом командом. На захтев Југословенске владе Британци потом одводе побуњенике у логор, а остало људство на обуку. Међутим, у логору за побуњенике стално су организовали забаве, изласке у град, пијанке и сл, настојећи да овим потезима, као и агитацијом, ту доведу што више официра и подофицира…
Када су проценили да је од побуне извучен максимум, Британци су одлучили да је ликвидирају. То је учињено брзо и ефектно, споразумом новог команданта савезничких снага на Средоземљу генерала Александера и пуковника Ракића, од 21. октобра 1942. године. Коловође побуне, три официра и девет подофицира, прелазе у британску армију, док се 258 официра и подофица враћа у своју команду, после десет месеци.
Капетан Борислав Тодоровић, који се као помоћник шефа Војног кабинета у влади Слободана Јовановића, мајора Живана Кнежевића, до детаља упознао са ”Каирском афером”, пише:
Последице Каирске афере биле су веома тешке за борце у Југославији и Југословенску владу у Лондону, јер:
(1) Влада није могла да оствари неконтролисану везу са земљом, нити пак да својим јединицама помаже борце материјалом и акцијом изнад југословенског неба. Југословенски авијатичари уместо на курсевима за борбену обуку, који би их у току неколико недеља оспособили за задатке, седели су месецима у логору без икаквог запослења.
(2) Дух и борбена вредност људства, животом у побуни, доведени су до најнижег степена. Дотле чувена дисциплина почела је да нестаје под разорним саветима вођства побуне. Људство је ушло у политику и сваки појединац је био убеђен да је он тај који треба да смењује “издајничку владу политичара”, занемарујући своју главну дужност: борбу, за коју је спреман годинама.
(3) Углед дотле чувене Југословенске војске почео је да пада у очима осталих савезничких војски.
(4) Непријатељска пропаганда двоструко је искористила ову побуну, чиме је убијала морал борцима у земљи, износећи им како њихова влада, од које су и борци и народ очекивали спас, води бескорисна политичка прегањања са војском. За квислиншку владу Милана Недића ова побуна је дошла као дар Божији, којим се он успешно служио у својој борби против лондонске владе, старајући се да обмане и заведе српски народ.

(Из књиге ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, 3. том)