Капитализам и нове технологије

23/06/2022

Дејан Стојановић, снимио Милош Лужанин

Теоретичари и данас капитализам посматрају као друштвено-екононски систем, што је марксистичко гледиште на свет. Међутим, када се капитализам посматра као регулатор, односно механизам, економских и друштвених односа, перспектива је другачија

Пише: Дејан Стојановић
Ако одлучимо да на капитализам гледамо као на регулатора (инструмент, механизам) економских односа (могуће и друштвених), а не искључиво као на фазу у историјском, друштвеноекономском развоју, онда се наша перспектива мења. (Овде не говоримо о регулаторном капитализму што је другачији појам.) Прихватајући ову визуру, могли бисмо прихватити и идеју капитализма као механизма (регулатора или инструмента) уређења друштвеноекономских односа. На овај начин, ако капитализам не би био упрљан слабостима и манама људског елемента у виду више-мање „порочног“ капиталисте, капитализам би сам постао, или био, оно што је Адам Смит називао „невидљивом руком.“ Из ове визуре, можемо боље схватити у којој мери смо заробљеници постојеће парадигме, а колико су појаве уистину оно што мислимо да јесу или нису или бисмо, једноставно, на њих могли гледати из другог угла. Ова промена угла може допринети бољем и тачнијем сагледавању стања и појава.

На овај начин, хипотетички можемо креирати два упоредна модела капитализма као: (1) друштвеноекономског система и пролазне фазе у људском друштву и историји – како на њега гледају марксисти, на пример, или (2) регулатора друштвеноекономских односа.

Органски састав капитала

Маркс је креатор термина органски састав капитала. Укратко: органски састав капитала почива на односу вредносног и техничког састава капитала, израженог формулом ц:в. Промене у техничком саставу капитала условљене су самим развојем и потребом капиталисте да буде у току с временом, односно на врхунцу „игре“. Овакве промене у техничком саставу капитала изазивају промене и у вредносном саставу капитала, што значи да је промена вредносног састава капитала директна последица промене техничког састава капитала. Као последица оваквих токова и процеса, органски састав капитала расте. Ефекат нове технологије, најпростије речено, може бити једнак ефекту енормног повећања рада по истој цени. На овај начин, нове технологије, или машине (роботи) служе смањењу трошкова рада. Ипак, на дугу стазу, повећање високог органског састава капитала, по Марксу, неминовно води и смањењу профита јер, што је виши органски састав капитала, то је та грана привреде зависнија од капитала, а мање од рада, и то води мањем профиту.

Ако узмемо у обзир секторе услуга, комуникација, информационих технологија, чистог знања као робе и слично, могли бисмо закључити да у тим секторима постоји пад органског састава капитала. Али, на нивоу целокупног економског система и даље важи концепт раста органског састава капитала.

Међутим, Маркс, развијајући ову идеју и концепт, превиђа позитиван утицај усавршавања процеса производње и технологије на саму радничку класу, односно запослене. Маркс гледа на капитализам првенствено из угла радничке класе и из угла самог рада као готово „јединог“ креатора вредности. Капиталиста је неко ко поседује капитал (средства за производњу) али радник, по Марксу, ствара додатну вредност или нову вредност коју у капитализму дефинишемо као вишак вредности. Из овог вишка вредности, део иде на усавршавање производње, а део остаје као профит капиталисти.

Ако се вратимо назад, у првобитну заједницу, и замислимо да је ловац био власник плена (животиње коју је уловио, на пример) онда бисмо, по Марксу, условно говорећи, сматрали да ова животиња има вредност само у односу на рад који је ловац уложио у њен лов (и каснију прераду ако је било).

Ипак, ако мало боље проанализирамо право стање ствари, закључићемо да Маркс није употребљавао термин „теорија радне вредности“ већ је користио термин „закон вредности“. (Маркс тврди да „[р]ад није извор целокупног богатства. Природа је извор употребних вредности (и то таквих које чине материјално богатство!) подједнако као и рад који је, сам по себи, само манифестација силе природе, људске радне снаге“. (Интересантно би било проанализирати ово питање у ширем контексту теорије вредности и радне теорије вредности из угла различитог одређивања вредности роба од стране марксистичких теоретичара као и самог класичног економисте као што је био Давид Рикардо.) Модерна економска теорија одбацила је радну теорију вредности као сувише субјективну.

Што се тиче самог Адама Смита, иако се и он сматра присталицом радне теорије вредности, што је једна од његових највећих грешака (као и објашњење цена), ипак су његови ставови много сложенији и не могу се лако свести на једну димензију.

(На пример, ако погледамо размишљање Адама Смита из угла његове идеје да купац одређује цену, на основу рада који је, поједностављено речено, морао уложити да би купио одређени производ, долазимо до закључка да је ово објективнији и прецизнији начин одређивања цене. Онолико колико је купац спреман да плати, толика је вредност производа. С друге стране, богаташ је спреман да плати нешто што воли по неупоредиво већој цени него што би могао бити рад било ког човека осим рада великог богаташа вреднованог на другачији начин. Рецимо, ако говоримо о скупим уметничким предметима. Не постоји довољно рада који би просечан човек могао уложити у просечне радне активности, а који би могао бити довољан да, када се претвори у новац, обезбеди власништво над скупом сликом Ван Гога, на пример. Такође, да ли преференцијална теорија неокласичних економиста доприноси разрешењу проблема у довољној мери?)

Ако опет размотримо питање вредности ловчевог плена у првобитној заједници, неизбежно је ново питање, а то је да ли овај плен има вредност сам по себи? Тешко бисмо могли тврдити да овај плен нема вредност сам по себи. Ако не можемо тврдити да овај плен нема никакву вредност по себи, онда се морамо сложити да тај плен има одређену вредност по себи. Ако се сложимо да он има вредност по себи, онда бисмо га морали сматрати капиталом по себи, независно од уложеног ловчевог труда. Овакав плен постаје ловчев капитал сам по себи независно од тога шта ће он с њим урадити и независно од тога како ми дефинишемо појам капитала.

Као капитал, у најширем смислу, морали бисмо сматрати све оно што поседујемо независно од тога да ли смо до те својине (поседа) дошли радом или без рада. Исти је случај и са земљом. Неко ко је запосео неку територију, независно од њене величине, и постао њен власник, постао је власник капитала и вредности несразмерно веће од труда уложеног у њено присвајање или освајање. Постоји и оно што зовемо ратним пленом, а што, такође, постаје и јесте капитал.

Ако бисмо даље разлагали ове појмове могли бисмо доћи до различитих закључака у односу на исту тему или питање у зависности од угла из којег на поједино питање гледамо и у зависности од почетних премиса и параметара који у различитим ситуацијама могу бити различити. Неко ко је бољи ловац, имаће бољи и већи плен од лошијег ловца и ако су уложили исти труд. Неко ко има бољу организацију рада и природно бољу земљу, може имати боље резултате у пољопривреди уопште, независно од техничког састава капитала и технологије, од неког ко има слабију организацију рада и земљу слабијег квалитета. Такође, и величина поседа, или сама вредност боље локације, може играти улогу али то је друга тема.

Затим, неко може личном или колективном ингениозношћу доћи до проналазака који умногоме мењају не само однос према раду и друштву него толико унапређују многобројне процесе да постају база промене на нивоу парадигме и општег погледа на друштво и свет. Такви проналасци били су ватра и точак. Без оваквих појава, проналазака, не бисмо могли замислити ни развој људске цивилизације у правом смислу. Сетимо се покретне траке која је приписана Форду, али је у рудиментарној форми коришћена вековима уназад у Европи. Ипак, у бази целокупног људског прогреса стоје две давно познате ствари, а то су усправан ход хомо сапиенс-а и језик. Без усправног хода, човек не би могао употребљавати руке као главни „алат“ у свом каснијем развоју, а без језика не би било комуникације у правом смислу, не би било могућности за развој интелекта и мисли на начин како их данас разумемо па самим тим не би било ни науке ни уметности у правом смислу. Мада, пећински цртежи указују на таленат и уметничку моћ чак и преисторијског човека.

На крају, ако применимо идеју капитализма као регулатора, можемо доћи до најтачнијег могућег одговора на питање вредности било чега (не само људских производа) као и на питање одређивања цена. Уколико људски, субјективни фактор не би негативно утицао на објективни фактор који смо окарактерисали као „невидљиву руку“ онда бисмо дошли до праве вредности добара било које врсте и дошли бисмо до праве цене. Ово не значи да, ако прихватимо идеју историјског развоја и историјске нужности, сама „невидљива рука“ не може у различитим историјским периодима деловати различито. Резултат таквог деловања „невидљиве руке“ би могао значити да исти производи или добра, као и сама вредност рада и цене могу бити различите у различитим историјским периодима, чак и када би људски фактор био савршено чист и некорумпиран, због самих закономерности различитих епоха у историјском развоју.

ТЕХНОЛОШКИ РАЗВОЈ

И поред технолошког развоја, чак и огромног технолошког развоја и усавршавања процеса производње, тешко да бисмо у догледној будућности могли замислити друштво у којем би технологија омогућила да људски рад буде у потпуности замењен машинама, роботима или било којим средством вештачке интелигенције. Ипак, врло лако можемо замислити друштво у којем ће уобичајене људске делатности бити потискиване у већој мери него што је то било у историји.

Али ово потискивање рада као таквог не мора имати негативне последице на људско друштво, а ни на радничку класу у Марксовом значењу те речи. На најосновнијем нивоу, технолошка револуција може изазвати усавршавање производних процеса толико да може појефтинити производњу и производне процесе до те мере да то води смањењу уместо повећању органског састава капитала. У исто време, током технолошке револуције ових резмера, дешава се и процес потискивања радно интензивних индустрија или области производње у којима је рад, у историјски уобичајеном смислу те речи, неопходан. На овај начин био би успостављен еквилибријум у самој Марксовој „формули“ органског састава капитала, односно његовог раста. Чини нам се да су теоретичари и економости, било марксистичке било класичне провенијенције, превиђали ову могућност до сада. Управо на овој могућности, или на капиталистичком развоју, независно од угла гледања, може бити базирана будућност производних процеса и самог друштва. Чак и ако овакав еквилибријум не би никада био успостављен на нивоу поједине индустрије, он би могао бити успостављен на општем нивоу друштва на бази пропорционалног умањења рада у односу на технолошки раст на агрегатном нивоу (а не на нивоу појединачне индустрије).

(Иако сам Маркс није употребљавао израз радне теорије вредности, ипак је ово теорија везана највише за марксистичке економисте. Нису се у овом погледу разликовали много ни класични економисти, Адам Смит и Давид Рикардо, мада теорија радне вредности Адама Смита није предвиђала претходни рад.)

Очигледно је да ће у следећим деценијама многе послове које данас обављају људи, обављати машине. Већ се зна да на терену дијагностике у медицини, компјутери могу бити прецизнији од доктора па се не у тако далекој будућности могу очекивати и медицинске дијагнозе, ако говоримо о једноставним случајевима нарочито, које ће постављати компјутери.

У смислу самог рада и вредности рада, наступиће период још много веће потражње за људима са већим креативним способностима и већим знањима.

Неке професије тешко да могу бити нарочито измењење ни у будућности али је очигледно да ће се пропорција у односу рад-капитал-средства за производњу драстично мењати у будућности. Овде видимо директну, односно пропорционалну сразмеру између смањења рада у односу на повећање технолошког нивоа. Међутим, да ли ће ова пропорција и закономерност (ако се покаже као таква) омогућити перфектни баланс, еквилибријум који гарантује исти профит, а не смањени профит на дугу стазу?

На бази истраживања МкКинзи Глобалног института (МцКинсеy Глобал Институте & Цомпанy) можемо пратити прошле економске трендове али и претпоставити нове, нарочито из угла аутоматизације рада до 2030. године. На овај начин можемо предвидети и сагледати промене које ће ови процеси изазвати. Примећујемо опадање у неким занимањима док ће аутоматизација изазвати моного већу промену у другим занимањима.

Ова студија показује да „60% занимања садржи око 30% активности које би могле бити аутоматизоване.“ Ово је све потенцијал, али због недостатка свеопштих услова, у пракси већине земаља процес ће се одвијати спорије и бити негде на средњем путу од 15% од могућих 30%, што показује ова студија. Такође, на бази истог истраживања, овакав „сценарио сугерише да ће до 2030. године, 75 до 375 милиона радника (3% до 14% глобалне светке радне снаге) морати да промени занимање.“

На бази истраживања Светског економског форума (Wорлд Ецономиц Форум, WЕФ), до 2025. године, машине ће обављати више послова него људи али ће бити креаирано 97 милиона радних места у новим занимањима. „Ово истраживање показује да компаније намеравају да реструктурирају радну снагу као одговор на развој нових технологија. Конкретно, компаније које су биле предмет истраживања теже да трансформишу састав ланца вредности (55%), уведу даљу аутоматизацију и смање постојећу радну снагу (43%), али и прошире радну снагу као резултат шире технолошке интеграције (34%), и прошире употребу подизвођача за специјализоване послове. Послодавци очекују да ће до 2025. године бити све више сувишних радних места и овај пад се у процентима може исказати као пад са 15.4% на 9% (пад од 6.4%). Међутим, нова занимања ће порасти са 7.8% на 13.5% (раст од 5.7%) од укупног броја запослених у компанијама које су биле предмет овог истраживања. На основу ових бројки, процењујемо да до 2025. године, 85 милиона радних места могу бити преусмерена (промењена) услед нове поделе рада између људи и машина. У исто време, 97 милиона радних места у новим занимањима могу изронити као боље прилагођена новој подели рада између људи, машина и алгоритама у 15 индустрија и 26 економија обухваћених овим извештајем.“

~ Из књиге Новочовек и новосвет, Дејан Стојановић, Рад, 2022.