Крвави Васкрс 1944 – савезничка бомбардовања српских градова

25/12/2013

Милослав Самарџић
Крвави Васкрс 1944 – савезничка бомбардовања српских градова

Зашто су Западни савезници 1944. године бомбардовали Београд, Ниш, Крагујевац, Нови Сад, Бањалуку, Подгорицу… по тепих систему? Ко је тражио бомбардовања? Колике су биле жртве?

„Самарџић сведочи да су англоамерички авиони прво ударили на Подгорицу, у јесен 1944, а затим и на Ниш. Тиме су прекршили основно правило употребе ратног ваздухопловства – по цивилним циљевима тући само у Трећем Рајху и квислиншким земљама, док то нипошто не чинити на окупираним територијама, осим кад су у питању војно-индустријска постројења, као и војни објекти. Самарџић каже: ’Западни савезници су током рата начинили само један изузетак од ове своје одлуке: ван територије Трећег Рајха и његових савезника цивлине зоне бомбардовали су у Краљевини Југославији, и то у њеном српском делу’…
Самарџићева књига је, опет, одлична. Поучна, отрежњујућа, наша… “
(Владимир Димитријевић, у приказу првог издања.)

Да купите преко ”Скрибда”, кликните овде.

Да купите књигу преко “Амазона“, кликните овде.
Да купите књигу преко Коба, кликните овде.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР: Званична историја о савезничким бомбардовањима

1. Употреба авијације и последице промене западне политике

2. Крвави београдски Васкрс

3. Реакција Југословенске владе и одговор Западних савезника

4. Британска документа о бомбардовањима

5. Реакција Недићеве владе

6. Мајска бомбардовања

7. Операција „Недеља пацова“

8. Америчка документа о циљевима бомбардовања

9. Комунистичка документа и пример Лесковца

10. Немачка документа о бомбардовањима

током прве недеље септембра 1944. године

11. Како су и Западни савезници и Совјети

штитили од бомбардовања немачке колоне у повлачењу

12. Број жртава

13. Ко је крив за бомбардовања?

ПРИЛОЗИ

1. Бомбардовање српских заробљеника у Оснабрику

2. Задар

ФУСНОТЕ

ИЗВОРИ

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

ПРЕДГОВОР: ЗВАНИЧНА ИСТОРИЈА О САВЕЗНИЧКИМ БОМБАРДОВАЊИМА

За класичну комунистичку историју савезничка бомбардовања српских градова била су табу тема. Тај израз – савезничка бомбардовања српских градова – није ни постојао.

После 1990. године најпре је реаговала штампа, оптужујући за велике цивилне жртве не само Западне савезнике, већ и комунисте који су наводили њихове авионе. Преовладало је мишљење како су комунисти искористили прилику да се освете Србима, зато што су им се највише супротстављали, док су, истовремено, поштедели хрватске градове.

Званична историја огласила се касније, покушавајући да демантује ово широко распрострањено мишљење. Карактеристичан је већ наслов чланка др Момчила Павловића, директора Института за савремену историју у Београду, објављеног у дневном листу „Данас“ 17. и 18. априла 2004. године: “Истина о савезничком бомбардовању српских градова 1944. године – Срби нису били посебно изабрана мета”.

Павловић је, дакле, тврдио да су попут српских бомбардовани и хрватски, као и градови у свим земљама иза линије фронта.

У истом духу писао је и др Ђорђе Станковић, шеф катедре за историју на Филозофском факултету у Београду, у „Војноисторијском гласнику“ бр. 1–2 за 2006. годину. Станковић најпре тврди да је „бомбардовање Београда“ у ствари тражио генерал Дража Михаиловић, војни министар Краљевине Југославије и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске, и то уз напомену „да Срби неће жалити цивилних жртава“.

Међутим, ђенерал Дража није тражио бомбардовање Београда, већ стратешких циљева у Србији. У овом случају, поменуо је железничку станицу у Нишу, мостове код Београда, Трепчу, Борски рудник, итд. Није рекао „да Срби неће жалити цивилних жртава“, већ његова реченица гласи: „Евентуалне жртве биће потпуно опроштене од грађана“. Станковић не помиње ни контекст приче: Битку за снабдевање, односно савезничке операције против Ромеловог Афричког корпуса. Савезници су тражили од Драже да уништава немачке транспорте за Африку, што је он и чинио, захтевајући истовремено да се у ту акцију укључи и авијација Западних савезника, што она није била у могућности.

Пошто је оптужио Дражу, др Ђорђе Станковић прелази на одбрану вође оружаних формација илегалне Комунистичке партије Југославије, Јосипа Броза Тита. Он пише да су и Броз, и други припадници његовог покрета, тражили само бомбардовања стратешких објеката и војних мета. Савезници су уважавали њихове захтеве, а бомбардовали су и по сопственом нахођењу, али такође само легитимне циљеве.

Када је реч о првим бомбардовањима Београда 1944. године, Станковић тврди да им је „мотив свакако био одвлачење пажње од искрцавања у Нормандији“, додајући да су бомбе бацане баш на Васкрс како би се минимизирале цивилне жртве. Наиме, били су нерадни дани, па у војним фабрикама није било радника. Страдање цивила које је ипак уследило, пошто је много више бомби пало на стамбене четврти него на фабрике, Станковић објашњава лошим временским условима, због којих је авијација дејствовала са веће висине, и самим тим мање прецизно, као и несавршеним нишанским справама. Ипак, савезници су спасили велики број цивила, јер свесно нису бомбардовали најзначајнији војни објекат у престоници – огромна слагалишта бензина и муниције на Аутокоманди. Да су погодили ова слагалишта, наводно би била уништена четвртина града.

Све ове тврдње су недокументоване, што каже и сам Станковић, али он верује да ће се документа која их потврђују једнога дана свакако пронаћи. Она која су већ пронађена, Станковић не узима у обзир. На пример, снимци начињени из америчких авиона показују како су временски услови били идеални.

Узроцима бомбардовања Београда Станковић се враћа и на крају свог рада, мање-више отворено тврдећи да је оно у ствари било заслужено. Ево цитата:

„Који разлози су навели команду америчке 15. армије да њихове ваздухопловне снаге бомбардују Београд, као и друге градове у Југославији, а посебно у Румунији, Мађарској и Аустрији?

Прво, подручје европског југоистока је било под немачком окупацијом и третирано као ‘немачки допунски привредни простор’.

Друго, Београд је био изузетно значајан саобраћајни и индустријски центар који је радио, као и многи градови на окупираним територијама Европе, за немачку војну индустрију.

Треће, од када је престао сваки покрет отпора у граду, који је био изражен од стране скојевских група одмах после капитулације земље, као и уништење београдске партијске организације до марта 1942. године, Београд је живео животом ‘пацификованог и квислиншког града’. Обавештајне службе савезника, као и партизана, имали су податке да је само у ваздухопловној индустрији која је радила за Немце радило преко 5.000 радника и инжењера, да су нормално радиле основне и средње школе са великим делом предратног просветног кадра, да је казалишни живот био као и пре рата, да је било отворено преко 300 адвокатских канцеларија, да су чак и повећани капацитети здравствене службе доласком избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине и да су лекари и медицинске сестре лечили немачке официре и војнике исто као и Београђане (који су тако излечени настављали да и даље убијају Србе, Јевреје и Роме), да се ниједан генерал кога је Милан Недић ослободио из немачких логора није активирао у антифашистичкој борби, да су готово сви значајнији припадници интелектуалне и научне елите потписали ‘Апел’, да је око 1.000 студената из угледних грађанских породица отишло добровољно на студије у нацистичке земље, да је око 25.000 Београђана отишло добровољно на рад у Немачку, итд. – свима њима данас се одаје признање зато што су се ‘одупрли комунистичкој куги’!

Четврто, Београд је у ратној стратегији од стране Савезника третиран исто као и сви такви градови и стратешки војни објекти на југоистоку Европе.“

У овом набрајању нарочито је важна трећа ставка, у којој се као један од разлога савезничких бомбардовања Београда наводи што у њему није било комунистичког покрета отпора, нити, због расположења грађанства, услова за његово постојање. Тако, ма колико се трудили да оспоре политички карактер разарања главног града, и уопште српских градова – државни историчари нехотице ипак потврде постојање политичке позадине.

Да, у Београду није било комунистичке илегале, барем не у значајном броју, због чега је Гестапо имао само „ДМ одсек“. Неизбројане хиљаде Дражиних присталица Немци су мучили у Главњачи, Ратничком дому и бројним другим затворима, пре него што су их стрељали на Бањици и у Јајинцима. Ово доказју и документа Гестапоа, похрањена у Архиву Града Београда, али историчаре типа др Ђорђа Станковића то просто не занима. Они и даље понављају да је Дражина организација заправо сарађивала са Немцима.

Подаци које је Станковић изнео под ставком три су, наравно, или претерани, или нетачни. Примера ради, колико генерала је Милан Недић ослободио из ратног заробљеништва, то потписнику ових редова није познато, али њих двојица, Миодраг Дамјановић и Живорад Божић, искористили су прву прилику да се ставе под команду ђенерала Драже. Да стају под команду бравара, абаџија, каменорезаца, „вечитих“ студената, или евентуално неких својих негдашњих подофицира, сада у комунистичким редовима – то генералима није било ни на крај памети. У редове оружаних формација КПЈ ступали су само неки генерали „Независне Државе Хрватске“.

Мада му реаговања Југословенске владе и дипломатије нису позната, или их макар не наводи, Станковић тврди да су она била млака и неадекватна, као и да су ућуткана адекватним одговором Западних савезника о гађању војних циљева.

Следи поређење са Француском, чији градови су страдали од савезничке авијације приликом искрцавања у Нормандији. „Ни Шарл де Гол нити ико од француских историчара није на такав начин митомански мартизирао овај поступак савезника као Срби“, тврди професор водеће катедре за историју у земљи.

А ово су Станковићеви општи закључци:

„И шта на крају научнику преостаје него да из визуре критичке историографије понуди једну овешталу балканску аналогију (можда ће то ‘ревизионистички историчари’ да схвате и као метафору!), поготово када од једне међу десетинама хиљада рутинских операција војног карактера у Другом светском рату праве националну трагедију, изграђују нову националну митологију и ‘историју завера’. Уз то, трагају за ниским моралним принципима, перфидностима савезника.

Међутим, нека одговоре ‘ревизионистички историчари’ ко од субјеката Другог светског рата није водио перфидну политику и политику властитих интереса. По којој то логици су Американци и Британци требали да гину за Србе, поготово када је та Недићева Србија била једна од најквислиншкијих ‘држава’ у Европи. Само се треба с тим храбро суочити и не измишљати кривце – Тито, Коча, Комунисти, зли Немци, али и зли Американци. Или, оптуживати Британце да су издали Дражу Михаиловића. А није ли Дража Михаиловић својом стратегијом чекања издао прво Британце, па онда и самог себе.

О влади у Лондону да и не говоримо – осим протоколарне посете генерала Душана Симовића приликом доласка у Лондон 1941. године, Винстон Черчил није до краја рата више желео да види било кога члана те владе. И у томе је, дабоме, величина Слободана Јовановића, данашњег ‘српског генија’ који се цинично смеши са новчанице од 5.000 динара, а јадни Никола Тесла једва да је заслужио новчаницу од 100 динара! Е то се у науци зове цивилизацијска срамота, права слика ‘ревизионистичких историчара’ и владајућег естаблишмента!“

Све у свему, ставове званичне историје у Србији о савезничким бомбардовањима 1944. године, као и о Другом светском рату у целини, просто је мизерно уопште и цитирати. Међутим, они су такви какви су и морамо их примити к знању.

Овај рад је покушај да се савезничка бомбардовања српских градова 1944. године што је могуће више осветле, уз коришћење докумената што већег броја учесника догађаја. Поред југословенских докумената, тј. докумената Југословенске владе и Југословенске војске (четници), цитирана је и комунистичка, немачка, британска, америчка и недићевска грађа.

Крагујевац, априла 2011.

Милослав Самарџић