Мотајичка четничка бригада
- 26/03/2013
Верољуб Малетић:
Мотајичка четничка бригада
кроз документа, фотографије и пјесме
Тврди повез, 326 страна, богато илустровано.
ПРЕДГОВОР
Иторијска наука нас учи да се историјски извори дијеле на писане, материјалне и усмена предања. Најпрецизнији и највјеродостојнији су писани историјски извори, док су усмена предања најнепоузданија.
Полазећи од тих основа историјске науке, приређена је за штампу ова књига.
У првом дијелу се налазе писани историјски извори – документа која је Команда Мотајичке четничке бригаде упућивала својим потчињеним и претпостављеним старјешинама.
Те наредбе и дописи су разврстани хронолошки, односно онако како се и војна јединица развијала. Прво су ту два документа батаљона „Кнез Арсен“, затим документа Српског мотајичког четничког одреда, а на крају документа Мотајичке четничке бригаде.
За сва документа постоје фусноте са архивском ознаком о установи и фонду у коме се налазе оригинали.
Документи су прекуцани онако како су писани у то вријеме, тако да има доста стилских фигура, правописних и граматичких облика који нису у складу са данашњим правописом и граматиком, али због оригиналности нису вршене језичке корекције.
Кроз ова документа могуће је пратити развој јединице, али и проблеме са којима се она суочавала. Има ту и похвала, али и критика и казни, што показује да је Мотајичка четничка бригада била права војна јединица, устројена по војним законима Краљевине Југославије.
У другом дијелу књиге налазе се материјални историјски извори – фотографије припадника Мотајичке четничке бригаде. На фотографијама се може уочити разноликост у одијевању и посебно у наоружању, што показује са каквим тешкоћама су се суочили припадници бригаде.
Међутим, највећи значај ове фотографије имају у разбијању једног комунистичког мита о четницима као чупавим и брадатим страшилима, са ножем у зубима. На преко 70 фотографија припадника Мотајичке четничке бригаде које су овде приказане, а на којима се налазе преко стотину бораца и старјешина, имају само петорица-шесторица са брадом. Од тога, једна фотографија на којој су Бошко Стојковић и Стојан Вортић са брадама настала је у прољеће 1946. године, док су се налазили у скривању. Јасно је да су војници морали да се придржавају строгих војних правила о шишању и бријању, кад год су то прилике дозвољавале, што нам ове фотографије и потврђују.
У трећем дијелу књиге налазе се усмена предања, односно пјесме о Мотајичкој бригади или неким њеним борцима, које су настале за вријеме рата. Сачувано је од заборава 8 пјесама, али двије нису читаве. Имају још двије пјесме које су штампане у листу „Мотајичка српска зора“ 1943. године, али због оштећења листа није било могуће тачно прочитати стихове. Свакако да је пјесама било много више, али прошло је доста времена, мало је живих свједока из тога времена, а и вишедеценијска комунистичка владавина је допринјела томе да се ти стихови забораве.
На крају књиге налазе се табеле са списком бораца и старјешина Мотајичке четничке бригаде и њиховим основним биографским подацима, колико је то било могуће пронаћи, након 70-так година. На списку се налази преко 550 бораца који су прошли кроз Мотајичку бригаду. Преко 200 их је погинуло за вријеме рата, као и послије рата док су се скривали, не желећи да се предају.
На списку се налазе и неки борци који су касније прешли у партизанске јединице, па чак догурали и до статуса првобораца и истакнутих комунистичких руководилаца.
Сигурно је да овај списак није коначан, јер велики број бораца није пописан, из објективних разлога. Посебно је мало пописаних бораца из 4. батаљона, зато што нема сачуваних докумената те јединице, као што нема ни списка бораца 5. батаљона, који је једно вријеме постојао, а био је састављен од бораца из околине Дервенте.
На списак су унијети само они борци за које постоји валидан историјски извор и доказ да су у неком тренутку били припадници Мотајичке бригаде. Дакле, свако име које се налази на овом списку узето је из неког од докумената насталих за вријеме рата или из судских списа са послијератних суђења.
Надам се да ће неки будући истраживачи допунити ове спискове и употпунити податке који недостају.
У Српцу, Августа 2012. Верољуб Малетић
КО ЈЕ ШТИТИО СРПСКИ НАРОД?
Када се писала лажна историја Другог светског рата на нашем тлу, то се чинило и системски и систематски. Ангажоване су катедре и институти, пажљиво су бирани ”партијци”, а састављани су и читави тимови. Радило се натенане, у изобиљу, уз семинаре и округле столове, дељени су станови, високе плате, хонорари и дневнице, награде и разне друге привилегије.
Сада, када је дошло време да се исправља ”крива Дрина”, све зависи од воље и умећа неколицине појединаца. Међу њима је и аутор ове књиге, Верољуб Малетић. Он мора о свом трошку најпре да сакупља историјску грађу, затим да пише у слободно време, а на крају да нађе довољан број претплатника, како би књига уопште угледала светлост дана. Притом може бити сигуран да неће добити ни једну обичну рецензију у ”озбиљним” новинама и часописима, јер наследници поменутих ”партијаца” и даље све држе под контролом.
Тако је то Малетић успео већ пет пута, тј. ово је његова пета књига о Другом светском рату.
Све Малетићеве књиге односе се на његов родни крај, на планину Мотајицу на северу Босне. То је, дакле, локална историја, али општи значај има баш због географије. Наиме, једна од дубоко укорењених заблуда, заосталих иза историје социјалистичке Југославије, каже да су западно од Дрине током целог рата у већини били партизани. А заправо они су чинили већину само у пределима западно од планине суседне Мотајици – Козаре, и то од Козаре, преко Грмеча, Кордуна и Баније до Северне Лике. У свим другим српским областима окупиране Краљевине Југославије већину су чинили Дражини четници. Прецизније речено, регуларна Југословенска војска.
Документовано описана дешавања на Мотајици распршују још једну заблуду ”старе” историје: да је српски народ у нацистичкој хрватској држави ишао у партизане како би се заштитио од Хрвата и муслимана. И ту је ситуација била дијаметрално супротна: ради заштите, српски народ је ишао у своју војску, што се види већ по броју жртава на четничкој и партизанској територији. Штавише, она друга ”војска” не само што није штитила српски народ, него га је такође убијала. Још док је рат трајао, на простору Мотајице партизани су убили два пута више српских цивила него усташе!
Оригинални редни бројеви докумената Мотајичке четничке бригаде откривају да су ”партијци” учинили још једну ствар, а наиме, да су уништавали историјску грађу. Примерице, Малетић наводи један за другим извештаје број 303, 315, 323, 329… Дакле, нема извештаја број 304, 305, 306, 307…
Исто важи и за остале бригаде и корпусе, а и уклоњена грађа је иста. По правилу, односи се на борбе четника, пре свега против осовинских формација, а с друге стране на злочине почињене од стране такозване Народноослободилачке војске.
Међутим, да би остварили то што су желели, могли су једино да униште све, не само у домаћим, већ и у страним архивима. То, наравно, није било могуће. Ипак је остало довољно грађе да се види шта се дешавало. Ова књига то одлично показује. (Поговор Милослава Самарџића.)
НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ:
14. ПИСМО КОМАНДАНТУ 1. И 3. БАТАЉОНА
ОД 24. ФЕБРУАРА 1945.53
КОМАНДА
ГОРСКОГА ШТАБА БР. 314 Ј.В.У.О.
Пов. Бр. 52
Положај, 24. фебруара 1945. године
КОМАНДАНТУ 1. И 3. БАТАЉОНА ГОРСКОГ ШТАБА 314 Ј.В.У.О.
БРАТУ БОШКУ СТОЈКОВИЋУ
ПОЛОЖАЈ
Поред досадашњих извјештаја које сте примили ових дана, какво је стање овде код нас. Код нас је стање критично, да до сада није било. Овде се налази 1. крајишка комунистичка бригада, која оперише свакога дана на ово војника што је остало овде. Дошла је овде крајишка бригада пре 15 дана на сектор 2. батаљона и са крајишком је дошао један батаљон 14. комунистичке бригаде. скоро сваког дана оперишу на нас, а са усташама не воде борбе, већ пролазе покрај усташкога положаја, а неће да пуцају на њих. Усташе вичу комунистима овде смо ми не пуцајте на нас. Усташе вичу натерај ђикана да га дочекамо и да га уфатимо жива.
Усташе су извршиле неколико пута препад на сектор 4. и 5. батаљона. На сектору 5. батаљона су поубијали 74 душа, што људи, жена и дјеце и запалили неколико кућа, а у кућама по целу фамилију. Више сам пута пошао да пређем реку Укрину да бих могао да пружим помоћ Васићу, али је све било забадава, моји покушаји да би прешао Укрину. Чим ја пођем комунисти дођу и ударе нам с леђа, па нам онемогуће прелаз до Васића. Усташе су удариле на 4. батаљон и били су успели да упадну у Клакаре, али су их потисли војници из 4. батаљона. Ја чим сам примио извјештај да су комунисти ударили на четнике ја сам одмах кренуо у помоћ са 3. и 4. четом која је стално са мном. Усташе су биле пошле и други дан да ударе на четнике, а када су видели да има много четника они нису смели да ударе. Чим су видели да се крећу колоне према њима одмах су одступили према Бијелом Брду.
Други дан када смо ми били на положају према усташама комунисти су дознали и одмах су пошли на ровове пониже Липа, а ми се морали да повучемо за Мотајицу, пошто смо били присиљени да се повучемо да не би имали много губитака.
На овоме сектору до сада се променило 11 комунистичких бригада, али ни једна није овако активна. Ова 1. крајишка претреса по читаву ноћ куће, а једне делове дадне на заседе да сачекују оне који буду одступали за Мотајицу. Дана 18. о.м. дошли су на Пасју правду и унишли у цркву, па када су озебли наложили су ватру у цркви и туде су били све док није свануло. Када је свануло ми смо упутили патролу да испита положај и да извиди да ли има икога у селима. Када је наша патрола дошла на чуку и била неко време онда су се комунисти показали из цркве где су растерали нашу патролу и успели да ухвате наша два четника жива.
Сада је овде тако да сам ја не знам шта да радим и куда да се кренем. Не могу да гледам како мала дечица мрзну у снијегу на Мотајици, које су усташе истерале из њихових кућа. Многи је народ иселио из Агића, Мишковаца и Трстенаца у села Смртиће, Илову и Лепеницу, дошло је оно како је било 1943. године на Мотајици. Што се тиче борбе са усташама то ми можемо да дадемо отпор, али да није комуниста са леђа, који сваки дан долазе у споменута села, траже нас, да би нас могли да одјеску од Мотајице.
Према наредби команданта корпуса под број 45 да одмах поступите, а по мојем наређењу то се мора да изради безувјетно.
Стање врло повољно, из дана у дан се побољшава.
Да ми пишете шта ли је са братом попом и Дукићем. Ваш полаз са овога сектора је био много погрешан. Шта мислите да су усташе успеле да нас потисну и да упадну у наша села па да покољу наш народ. Ја Вас питам када се Ви враћате вамо у села она која су нас ранила три године дана и који људи само се уздају у нас као у Бога. Ја Вас питам да се сами мислите како је када човјек види дечицу малу да спавају у снегу гола и боса. Људи долазе нама да питају шта ћемо браћо наша. Сами знадете када види ово човјек који има имало осећања према народу да му морају да сузе ударе. Ја сам био ових дана у Лепеници, два дана са ове чете 3. и 4. 2. батаљона и цивили су пошли да траже нас гдје смо ми, мислили су да смо пошли у покрет, па су се били препали да ћемо их напустити и да ћемо да се кренемо на покрет.
Дана 13. о.м. када су нас комунисти растерали и натерали на усташе два четника Саву Цвијановића и Кнежевића Жарка које су усташе пофатале и побиле. Браћо, смислите се шта се ради од нашега народа па немојте да напуштате овај народ без мога одобрења, јер ако је одговарати за покрет, ја ћу да одговарам.
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!
Печат Команда 4. мотајичке четничке бригаде
Командант
Владо Винчић, с.р.
53. АВИИ, к.217,рег.бр.4/5
9. ИЗВЕШТАЈ КОМАНДАНТУ СРЕДЊЕБОСАНСКОГ КОРПУСА ОД 17. СЕПТЕМБРА 1944.62
КОМАНДА
4. МОТАЈИЧКЕ ЧЕТНИЧКЕ БРИГАДЕ
Пов. Бр. 280
Положај, 17. септембар 1944. године
КОМАНДАНТУ 310 ЧЕТНИЧКОГ КОРПУСА
ПОЛОЖАЈ
СТАЊЕ ОКО МОТАЈИЦЕ:
Комунисти су заузели Дервенту између 10. и 11. о.м.. Хрвати су предали Дервенту без иједног метка. Како изгледа да је се предао командант пуковније 6. ловачке са цијелом пуковнијом, јер док није опалит ни један метак, онда је познато да је се предало све што је било у Дервенти. Како изјави патрола која је била упућена од стране ове команде да тачно извиди цијелу ствар. Патрола је извидила цијелу ствар и установила да је тачно да су се предали сви домобрани који су били у граду Дервенти. Хрвати су сами похватали Нијемце који су били у Дервенти, па су их предали комунистима повезане, а старешине њемачке су сами поубијали. Једна сатнија Хрвата која је била на положају Марковцу није се предала већ је остала скупа са усташама да се боре. Комунисти су држали три дана Дервенту тако да су успјели да извезу све што је било за извести из Дервенте, тако да су сву робу извезли из Дервенте. Како сам установио да су комунисти робу извезли за Прњавор и Глоговац, па сада продају цивилима. Комунисти су заробили 4 топа калибра 80 мм. Топове су провезли за Прњавор путем Дервента – Прњавор. Сазнао сам да комунисти нису ових задњих дана никога мобилисали доље око Мотајице из разлога што су сви Хрвати остали под оружјем са њима. Сами видите шта се ради са Хрватима како се предају комунистима, па Ви гледајте да Бањалука не падне у руке комунистима ко што је пала Дервента. Приликом заузимања Дервенте многе су цивиле придобили уза се, сами знадете како се цела ствар креће када се узимају градови а цивили иду са њима па пљачкају. Комунисти су изговарали својим симпатизерима да сада имају намјеру да иду на Бањалуку, ово се не би смело никако дозволити.
У вези Вашега наређења под Бр. 1137 од дана 17. септембра т.г. од 7 часова, наређење извршено у 11 и 30 часова и положај је заузет. Ухватио сам везу са 3. и 4. батаљоном Бањалучке бригаде, који се налазе на левом крилу.
Само је најгоре што је критично стање за храну, војска нема хране нити се ко брине за храну. Гдје год пошаљем интеданта да тражи хране нигдје ништа не може да добије. Многи цивили псују војницима све и изговарају се да сте ви честити не би овде ни дошли већ би били на своме сектору, не би овде дошли да Вас ми хранимо.
Зашто Ви не предузмете каква средства за даљи покрет, да овде војска не лежи већ да је стално војска у покрету. Сами знадете да када војска лежи, а нема хране како долази до револта између бораца када су гладни. Молим да Ви концетришете цели корпус и да се дадне покрет само у напред.
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!
ДРАЖА НАС ВОДИ КА ВЕЛИЧИНИ И СЛОБОДИ!
Командант
Владо Винчић, с.р.
Печат Команда 4. мотајичке четничке бригаде
- АВИИ, к.216,рег.бр.44/1.
17. ИЗВЕШТАЈ КОМАНДАНТУ СРЕДЊЕБОСАНСКОГ КОРПУСА ОД 5. МАРТА 1945.70
КОМАНДА
Југословенске војске у Отаџбини
Горски штаб број 314
Пов. Бр. 104
Положај, 20. март 1945. године
КОМАНДАНТУ СРЕДЊЕБОСАНСКОГ ЧЕТНИЧКОГ КОРПУСА
БРАТУ МАЈОРУ ЛАЗИ ТЕШАНОВИЋУ
ПОЛОЖАЈ
Стање је овог сектора следеће:
За ово неколико дана нема комуниста, сем што се овде налази комунистички.
Имали смо борбу са усташама дана 12.3. т.г. где смо успели да усташе потиснемо и да су имали усташе губитака 2 мртва и више рањених. Наших губитака није било ништа, прошли смо врло добро. Усташе врше чешће пута покушај да би нас изненадили и да би успели да опљачкају овај сектор. Покрај несташице муниције код ових бораца који су овде били стално, а нису били на покрету, велика је несташица.
Примио сам тачне податке да се налазе Црногорски четници у Дервенти, само што ми није познато која је то врста четника и под коју команду они спадају. Мени је цела ствар непозната о овим четницима, па би Вас молио да Ви мени пошаљете саопштење да се знадем равнати ако би дошао са њима у додир.
Примио сам непроверене вести да су разоружали Бранка Ковачевића, па не знам да ли је истина. Ако је Вама ова ствар позната молим да ми се саопшти. Како сам дознао да ови четници који су у Дервенти и ван Дервенте да имају намеру за Прњавор, али то није тачно проверено и ја Вама не могу тачно да тврдим.
Примио сам један записник од команданта 5. батаљона ове бригаде да он са још неким батаљонима тражи да оснују Дервентску бригаду, па ако је то одобрено молим да ми се саопшти да знадем да отпада 5. батаљон ове бригаде који је припао неколико месеци под ову команду, а под командом брата Благоја Васића.
Батаљони 2., 4. и 5. стално су на положају према усташама. 2. батаљон се налази већином око Мотајице са задатком да би могао да стигне у помоћ 4. и 5. батаљону.
По предњем молим да ми се одговори да знадем да се равнам за даљни рад.
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!
Командант
Владо Винчић, с.р.
Печат Команда Југословенске војске у Отаџбини
Горски штаб број 314
70. АВИИ, к.217,рег.бр.50/5.
МОТАЈИЧКА ПЈЕСМА86
Мотајицо пјесмом опјевана,
Митраљезима сва си преорана.
Насијана српскије гробова
Најбољих српскије синова.
Анте – Тито од кад завладаше
Јадни Срби гадно настрадаше.
Јер се Тито зарекао Анти
За њих сваки Србин да запамти.
Оба туку, гоне у апсане
Само нека Србина нестане.
Зато браћо сложите се журно
У данашње ово време бурно,
Не дај Тити да постави Паву
Комунизам скинуће нам главу.
Петокрако, ватра те спржила,
На хиљаде Срба си побила.
Зато браћо ви чувајте своје,
Немој да нам други капу кроје.
Браћо Срби, од соја јунаци
Што ће вама црвени барјаци?
Гдје су српски са четири слова
Измеђ крила двоглавога орла.
Мотајицо покрај Саве воде,
Око тебе Турци коло воде,
Српске сеје милују и љубе,
Па најбоље убијају људе.
А са њима Срби потурице
Што су своје вјер издајице.
Који воде Турке преко села
Срби гину ко трава зелена.
Мотајицо и по теби цвијеће
По теби се млади четник шеће,
А у цвијећу што гробова има
Успомена биће осталима,
Успомена на многе гробове
Што су пали због српске неслоге.
С вјером у Бога, за Краља и Отаџбину.
86. Пјесма је настала 1944. године и налази се у дневнику Веље Врачевића, последњег командира Штабске чете Мотајичке четничке бригаде.