Немци стрељали лекара Горске гарде

12/07/2014

За опстанак, функционисање и развој гериле неопходно је потребно постојање широке мреже подршке. У таквој мрежи веома важну улогу имају и лекари. Такав је, наравно, случај и са југословенском, односно српском герилом у Другом светском рату. Ратовање са великим бројем непријатеља (спољашњих и унутрашњих) било је скопчано са огромним жртвама, што је укључивало и велики број рањених и болесних војника и цивила. Лечење болесних и рањених припадника Југословенске војске (четника) био је акутан проблем. Користећи своје људе убачене у непријатељске редове, четници су неретко успевали да под фирмом бораца квинслишких формација своје рањене и болесне војнике ”прошверцују” у њихове болнице. То су били ризични подухвати. Међутим, иако од великог значаја, овакво сналажење није могло да замени присуство и рад лекара у јединицама.

Јунак наше приче имао је управо такав задатак – био је лекар 4. батаљона Горске краљеве гарде, којом је командовао Никола Калабић (тада поручник). О организацији и командној структури јединице у овом периоду (када је била у формацији бригаде) недостаје много важних података, а разлог је следећи: у једном од окршаја са Вермахтом, крајем 1942. године, заплењена је архива Гарде (или бар њен део). Колико су Немци ухапсили, логорисали и стрељали људи на основу података из ове документације, то за сада не знамо. Знамо да је један од њих био и др Милан Будимировић. О др Будимировићу Гестапо је водио досије, који се чува у Архиву Града Београда (фонд БДС, ознака у регистру B – 345). Документи из досијеа дају нам много података о животу, раду и страдању овог научника, хуманисте и патриоте.

Рођен је 21.01.1895. године у Батајници, у сељачкој породици, као син Михајла Будимировића и Десанке Будимировић, рођене Мамузић. У Београду је завршио основну школу и гиманзију, након чега се уписује на медицински факултет Универзитета у Прагу, где је и дипломирао. На истом Универзитету је 1922. године и докторирао, па са навршених 27 година постаје доктор медицинских наука. Током Првог светског рата направио је паузу у студирању, да би, као лекар, помогао ратом захваћеној отаџбини. На саслушању у Гестапоу (22.04.1943), др Будимировић о овом периоду и првим послератним годинама каже: ”Војску сам служио за време светског рата, и то као помоћни лекар. Након рата и након што сам свршио студије био сам унапређен у санитетског поручника. Током година био сам даље унапређиван и године 1924. постао сам санитетски капетан I класе. Овај војни чин имам још и данас”. Млади лекар сe 1921. године оженио Чехињом Викторијом Буковски. Можемо претпоставити да су се упознали за време његових студија у Прагу. Имали су двоје деце.

У време комадања Чехословачке од стране Трећег Рајха (1939. године), др Будимировић је живео у Сремским Карловцима, радећи као срески лекар. Прве инкриминишуће активности Гестапо му приписује баш за овај период: ”Он је био главни агитатор за политику Енглеске, Пољске и Чехословачке. За време Чехословачке кризе он је организовао читаве митинге и манифестације против Немачке. Жена му је Чехиња. Један је од најопаснијих агитатора антинемачке политике.” Ово је записано у белешци Гестапоа од 26. Јуна 1941. године, која представља први документ у досијеу др Будимировића. На саслушању ће безуспешно покушавати да свој тадашњи рад представи као делатност искључиво хуманитарне, а не и политичке природе. 15. септембра 1941. године, Гестапо је направио забелешку из које сазнајемо да је др Будимировић тада живео у Аранђеловцу: ”Потрага за Будимировићем не може се сада предузети, будући да Аранђеловац лежи у подручју устанка”. За целу 1942. годину, о др Будимировићу у досијеу Гестапоа нема никаквих докумената. Међутим, из заплењене архиве Гарде, Немци сазнају да је он службени лекар њеног четвртог батаљона, односно: ”батаљонски лекар 4. батаљона краљевске брдске гарде ДМ”, како пише у актима Гестапоа. Пошто потрага није давала резултате, а у области Аранђеловца је у то време била распоређена девета пешадијска дивизија Бугарске војске (са штабом у Тополи), Бугарима се 01.03.1943. године упућује допис и замолница да хитно пронађу и ухапсе др Будимировића. У поменутом допису стоји: ”Искоришћењем заплењене архиве команданта ДМ поручника Калабића установљено је, да се је др Будимировић ставио на расположење као батаљонски лекар 4. Батаљона краљевске брдске гарде ДМ и да је према томе и удељен. Потребан је тачан претрес стана. Моли се након извршенога хапшења спровести га у затвор Befehlshabera Sicherheitspolizei и SD у Београд позивом на горњи број. Прилаже се карта за хапшење.” Како би се захтеву дало на значају, послат је из команде генерала Мајснера, а потписник је др Емануел Шефер, главни човек Гестапоа за Србију, личност која је могла да потписује акте у име било ког одељења ове службе смрти. Први бугарски окупациони корпус 29.03.1943. обавештава Мајснерову команду да је др Будимировић ухапшен и предат Крајскомандантури Крагујевац, ”ради спровођења на SD у Београд”. Из службене забелешке од 12. априла 1943. године, потписане од поручника Рајцига, видимо да је др Будимировић од 01.04.1943. био заточен у Бањичком логору (Anhaltelager Dedinje). На саслушању (22.04) je др Будимировић покушавао уверити гестаповце да није био оно што заплењени документи кажу да јесте – Дражин присталица и лекар његове елитне јединице – Горске краљеве гарде. Признао је познанство са Николом Калабићем, које је почело још 1931. године, као и сусрет са њим новембра 1941, када су ”разговарали о акцијама комуниста”. Признаје такође да је у јесен 1941. пружао помоћ рањеним припадницима јединице старијег Калабића (Николиног оца), Милана, који је, неколико месеци пре овог саслушања, свирепо убијен од стране Гестапоа (новембра 1942), као изузетно важан Дражин сарадник. По главној тачки оптужбе изјављује следеће: ”На оптужбу да сам постављен за батаљонског лекара код 4. батаљона краљевске брдске гарде ДМ изјављујем, да је то мени посве непознато. Могуће је, да ме је син Калабића, који данас ради у штабу ДМ без мог знања водио као припадника 4. Батаљона краљевске брдске гарде ДМ. Ја се нисам ставио на расположење у ту сврху, нити је то ко од мене тражио”. Међутим, докази су били јаки, а окупатор немилосрдан. У закључном извештају писаном 24. априла, Гестапо констатује: ”установљено је” да је др Будимировић био службени лекар Калабићеве јединице, а његовом порицању се и иначе не може веровати, ”будући да је познат као мрзитељ Немаца”. Последњи документ из досијеа кратко бележи егзекуцију: ”Будимировић Милан, др, лекар рођен 21.1.1895. у Батајници стрељан је дне 7.5.43. у оквиру мера за одмазду”. Истог дана на Јајинцима је стрељана група од 50 ”ДМ присталица”, о чему нам сведочи сачувани немачки плакат – саопштење. Др Милан Будимировић својим животом и страдањем сведочио је оданост моралним канонима хуманости и родољубља. Испунио је људску, лекарску и српску дужност – у најтежим могућим околностима. Да ли је отаџбина испунила дужност према њему?

Српске новине, Чикаго, број 680, јул 2014.
Напомена: У новинама је објављена скраћена верзија чланка.

Документа: