О филму ”Ужичка република”

21/03/2013

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Овај партизански филм редовно се репризира на некој од ТВ станица, али никад нисам имао стрпљења да га одгледам. Међутим, у репризи од пре неколико дана, ”ухватих” пет-шест минута филма, и мада се професионално бавим фалсификатима комунистичке историје – ипак сам био изненађен дубином до које то може да иде.

Најпре сам погледао кадрове са седнице неког комитета Комунистичке партије у једном селу крај Ужица. Председавајући рече да се народ у целој Југославији одазвао позиву КП на устанак и да партизани свугде нападају окупаторе.
Овде би могло да се постави питање доказа за ту тврдњу: да је народ у тако кратком року поцепао преко милон чланских књижица радикалне, демокртске, земљорадничке, социјалистичке… и других партија и масовно стао уз Комунистичку партију…
Онда је комесар наставио: друг Тито ускоро излази на терен, изабрао је Западну Србију, а за ново седиште слободне територије одређено је Ужице. Према томе, задатак је да се Ужице ослободи од Немаца.
Следи краћи договор око акције и потом крећу сцене самог напада на Ужице, којима доминира артиљеријски дуел између четири партизанска топа и топова са немачких оклопних возила.
Као прво, партизани тада нису имали топове. Прва два топа дали су им четници, када су приликом ослобођења Чачка 1. октобра запленили четири топа (ослобођење Ужица одиграва се у септембру).
Друго, партизани нису имали ни артиљерце. Уз два топа четници су им дали и људство које зна да рукује са њима.
Разуме се, у филму је приказано да партизански артиљерци гађају много боље од немачких. Сами Немци су толико глупи, да су сопствену артиљерију поставили у сам центар Ужица, испред зграде Окружног начелства. Немци су глупи и иначе, просто налећу на партизанске цеви, тако да падају као снопље. Партизански јуриш успева, Ужице је слободно, народ излази на улице и поздравља ослободиоце…
А шта се уситину дешавало?
Ужице је било једино веће место у Србији из којег су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. године. Разлог је био тај, што се налазило на рубу немачке окупационе зоне, па је зато било најугроженије од устаничке акције. Немци су желели да предају власт бану Дринске бановине Михаилу Трифуновићу (који се ту повукао из Сарајева) и команданту Дринског жандармеријског пука, снаге 300 људи, потпуковнику Драгутину Редићу, али они изјављују како су немоћни да одрже ред и безбедност.
Сем комуниста, град су у то време угрожавале и муслиманске банде са југа. Против њих су се на Златибору борили, удруженим снагама, Дражин Златиборски четнички одред потпуковника Андрије Јевремовића и Пећанчев Јаворски четнички одред Боже Јаворца. У саставу Јаворског одреда налазиле су се и Пећанчеве војводе Радомир Ђекић и Ђура Смедеревац. Трифуновић и Редић предложили су Немцима да се град преда најближем Пећанчевом одреду. Пошто се немачки командант сложио са овим, потпуковник Редић је послао изасланика на Златибор, који је потпуковнику Јевремовићу и војводи Ђекићу саопштио намере Немаца. Том приликом, 19. септембра 1941, позив за преузимање Ужица упућен је и Дражином Златиборском, и Пећанчевом Јаворском одреду. Потпуковник Јевремовић одбио је понуду, с образложењем да би у том случају Златибор остао незаштићен од муслиманских упада. Тако је решено да се Ужице преда војводи Радомиру Ђекићу, а да се градска жандармерија ојача Јаворским четничким одредом. У присуству бана Трифуновића, војвода Ђекић је преузео управу града, по одласку последњих немачких војника, у четири сата поподне 21. септембра.
У Историјском архиву Ужица, који се игром случаја налази баш у оној згради у центру, у којој је тада било Окружно начелство, сачувана је серија фотографија које су овековечиле догађаје од 21. септембра 1941.
На снимцима се јасно види како Пећанчеви четници, на челу са војводом Радомиром Ђекићем, улазе у град, док истовремено последња колона Немаца, на бициклама, мирно креће према Пожеги.
Маса народа изашла је да поздрави одлазак Немаца и долазак четника. Ђекић је закићен пешкиром, и он и други поред њега добили су букете цвећа. Потом Ђекић држи свечани говор. Речју, сви су срећни и задовољни.

Ово су фотографије:

1. Ужице, 21. септембра 1941. године. Немци одлазе из града, народ свечано дочекује Пећанчеве четнике

Ужице, 21. септембра 1941. године

Ђекић, бан Трифуновић, Кораћ, Божа Јаворац…

Говор војводе Ђекића

Ужице, 21. септембра 1941. године

Шта се затим дешавало?

Непосредно по одласку Немаца, председник Ужичког четничког удружења, учитељ Ђорђе Новаковић, предаје својих 100 четника мајору Манојлу Кораћу, који од њих формира Златиборско-ужички четнички одред. (Учитеља, тј. школског надзорника, Ђорђа Новаковића, Немци су стрељали 26. децембра 1942. у Јајинцима, као припадника Дражиног покрета, док су Манојла Кораћа дан раније одвели у заробљеништво.) То је била једина Дражина снага у граду. Такође истога дана, 21. септембра поподне, потпуковник Андрија Јевремовић силази са Златибора и упозорава бана Трифуновића, потпуковника Редића и друге виђеније грађане, да ће партизани напасти град, те да треба предузети одбрамбене мере. Добија одговор да не треба започињати борбу и проливати братску крв, после чега се враћа на Златибор.
Међутим, већ следећег јутра ови исти људи доносе одлуку да град треба бранити, постављајући потпуковника Сретена Страњаковића за команданта одбране. Он је под својом командом имао 500 људи (150 Пећанчевих четника, 100 Дражиних, чета жандармерије и полиција), што је сматрао недовољним. Зато је тражио да се изврши мобилизација и попуњавање јединица до 1.200 бораца.
Али, одзив на мобилизацију је био слаб, јер у народу није постојало расположење за борбу против партизана. У једној жандармеријској јединици чак долази до побуне, после чега се она делом распушта. Тако се поново одустаје од идеје одбране и бан Трифуновић сазива нову конференцију угледних грађана.
Главну реч на конференцији водили су прота Витомир Видаковић (чији су синови били у партизанима), директор гимназије Живојин Радуловачки, директор учитељске школе Иван Матовић и шеф пореске управе Пишчевић (чија су два сина такође била у партизанима). Ова четворица намећу одлуку да се не пролива братска крв, да се град преда без борбе и ”да видимо шта и ова наша деца хоће”.
Тако, у току наредна два дана, све националне снаге напуштају град. Остају само Трифуновић и Редић, са делом жандарма, да сачекају партизане.
Партизанске јединице, бројне свега 216 људи, спуштају се у Ужице 24. септембра у четири часа поподне. Одмах хапсе Трифуновића, Редића, жандарме и виђеније грађане. Стрељају начелника Ужичког среза Јована Алексића и још неке чиновнике, плене 60 милиона динара из филијале Народне банке, преузимају фабрику оружја, постављају нову општинску управу, а вођа женске омладине, Вита Гутман, у хотелу ”Палас” формира Клуб слободне љубави. Сутрадан, 25. септембра, командант Ужичког партизанског одреда, учитељ Душан Јерковић, на збору грађана чита наредбу број 1:
”Грађанство од овога момената сматра се мобилисаним и за неодазивање позиву Штаба одговараће пред ратним законима”.
Пет дана касније, Јерковић издаје наредбу о мобилизацији мушкараца старости од 18 до 40 година. Најзад, 1. октобра, он издаје следећи проглас:
”Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља”.
Ускоро у град долазе све комунистичке структуре, чиме борба против ”издајника народа” добија нови замах. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Само комуниста Владан Мићић убио је 400 особа, већину маљем, о чему је касније сведочио пред камерама (тај документарни филм још није објављен, и не зна се кад ће).
Да ли уопште треба напоменути да у филму ”Ужичка република” нема ни помена о Клубу слободне љубави, о свирепом мучењу и масовном убијању цивила, итд.