Политичка тела равногорске организације у Београду

04/10/2014

Др Младен Жујовић, академик Драгиша Васић и др Стеван Мољевић

Пише: Бане Јевтић
(из књиге ,,Србија 1942”, која ускоро излази из штампе)

Један део београдских политичара и јавних радника није прихватио сарадњу са комесарском владом Милана Аћимовића и ,,Владом националног спаса” Милана Недића, одбивши да учествује у раду квинслишког државног апарата. То наравно није значило да је престао сваки њихов политички рад. Чим се кроз Београд проширила вест да је на Равној Гори окупљена група непредатих официра и војника који су имали намеру да наставе борбу за ослобођење земље дошло је до првих окупљања политичара и стварања првих илегалних политичких тела.

Дража Михаиловић је у лето 1941. преко генералштабног мајора Радомира Ђурића, тада команданта Београда, наредио да се у престоници формира један политички Одбор састављен од представника странака, политичких, културних и омладинскох организација који би деловао као јединствен саветодавни политички орган. За организацију овог Одбора одређен је Дражин лични пријатељ Лазар Тркља, секретар Земљорадничке странке (1)

У овај Одбор су ушли представници следећих странака и организација: за Радикалну странку адвокат Видан Благојевић, за Демократску странку адвокат Миодраг Живановић, за Земљорадничку Јово Поповић, за Учитељско удружење и Савет патриотског друштва учитељ Димник, за Омладински фронт за одбрану Отаџбине правник Милија Јанићијевић, за удружење Београдске трговачке омладине и питомце ,,Привредника” чиновник Миливоје Илић и за Савез Сокола Владимир Белајчић. Овај одбор, претеча Централног Националног Комитета, није дуго постојао. Ујесен 1941. ухапшен је Миодраг Живановић, а нешто касније и Јова Поповић. Због честих хапшења и провала неки чланови су се притајили, a неки напустили престоницу и пошли у шуму, као мајор Радомир Ђурић и професор Лазар Тркља.

Већ ујесен 1941. формиран је Београдски nационални комитет, чланови су били: др.Милош Секулић (2) др Војислав Вујанац (3) професор др Драгослав Страњаковић (4) др Младен Жујовић, др Војин Андрић, професор др Војислав Грујић (5) и инжењер Боривоје Раденковић (6)

Током 1942. формиран је нови Одбор са знатно умањеним чланством. Адвокат Војислав Вујанац је постављен за председника, а чланови су били инжењер Боривоје Раденковић и публициста Властимир Петковић. Везу са Врховном командом обављао је инжењер Живојин Величковић.

Дража Михаиловић је на суђењу 1946. изјавио да је састав Одбора у Београду био нешто другачији. По тој изјави већ је тада председник Одбора био др Драгиша Васић (7), а први до председника био је др Војислав Вујанац, док су чланови били Власта Петковић, политичар Никола Стојановић (8), др Петар Слијепчевић и др Драгослав Страњаковић. Академик Драгиша Васић је од јесени 1941. стално боравио у Врховној команди као политички саветник, а Одбор је у граду водио његов заменик др Војислав Вујанац.

У току 1942. Одбор је преименован у Централни Национални Комитет и тада је дошло до значајнијих попуна у чланству. Сем поменутих, старих чланова Одбора састав ЦНК је појачан новим члановима, то су: адвокат Обрад Мастиловић (9), новинар Миодраг Инђић (10) , професор др Роберт Напарта (11), професор др Михајло Илић (12), адвокат Гојко Терзић, задругар Саво Делић (13) , народни посланик Воја Лазић ,,Креја” (14) и задругар Војислав Ђорђевић. Нешто касније у чланство комитета ушли су Драган Бојовић и адвокат др Стеван Мољевић (15).

Комитет је у Београду остварио везу са многим политичким и јавним радницима, професорима, адвокатима и индустијалцима. Неколико професора Београдског универзитета су тесно сарађивали са комитетом, а међу њима били су: Бранко Димитријевић, Витомир Јакшић, Милан Нешић, Ристо Јовановић, Мехмед Беговић и др.

Честим гестаповским провалама и хапшењима рад Националног Комитета је скоро заустављен и њихов опстанак доведен је у питање. Све политичке активности преостали чланови комитета су обављали у дубокој илегали и главни политички рад пренесен је на слободну територију. Тек одласком на терен Централни Национални Комитет је стекао услове за нормалан и несметан политички рад. Даљи рад овог врховног политичког тела више није био везан за Београд као раније.У послове Централног Националног Комитета били су директно упућени потпуковник Драгослав Павловић, као делегат Врховне команде и командант Србије генерал Мирослав Трифуновић. Главни руководилац ЦНК у Београду и даље је остао др.Војислав Вујанац све до хапшења од стране Гестапоа. Овај ЦНК је расформиран и створен нови одлуком Светосавског конгреса, а последња и потпуна реорганизација ЦНК извршена је у јуну 1944. на састанку у селу Субјел код Пожеге. Тада је ЦНК подељен на одборе, извршни на челу са др.Стеваном Мољевићем и на још четири која су била задужена за различите области политичког деловања. Стари ЦНК је био једино и извршно политичко тело равногорске организације, али по Дражином наређењу није имао партијско страначки карактер него искључиво и само национални. Сва страначка деловања у ЦНК била су забрањена до свршетка рата.

У међувремену формирани су обласни национални комитети у свим крајевима државе па тако и у Београду. Почетком 1944. београдски Обласни комитет је имао седеће чланове: Никола Трифуновић, апотекар Драгољуб Лазић, књижар Јеремија Челебџић, кројач Радојица Ранковић, адвокат Василије Станковић, социјални радник Богдан Крекић, индустријалац Драгољуб Јоксимовић, трговац Радован Благојевић, инжењер Добрица Бојовић (син војводе Бојовића) и адвокат Михајло Стефановић. У мају 1944. Одбор је применован у секцију Централног Националног Комитета за Београд, Земун и Панчево, а на чело ове организације постављен је инжењер Добрица Бојовић.

Како је ујесен 1944. крај рата био све извеснији и увелико се очекивао брзи долазак совјетских трупа у Србију београдска секција је покренула читав низ политичких активности. Тако је септембра 1944. дошло до састанка групе политичара ради повезивања са Русима. Том састанку присуствовали су: министри Лазар Марковић и Коста Кумануди, Недићев саветник индустријалац Илија Михаиловић, адвокат Славко Дуканац, начелник Министарства трговине Драгољуб Михаиловић, социјални радник Богдан Крекић и Милорад Белић, а од представника секције ЦНК били су присутни адвокати Александар Павловић, Михаило Стефановић и индустријалац Драгољуб Јоксимовић. Помиње се да је састанку присуствовао и један свештеник као представник СПЦ и две жене у име Кола српских сестара. На састанку је договорено да се формира једна делегација која би остварила контакт са руским трупама, изнела своје политичке ставове и ставила београдску некомпромитовану политичку елиту на расположење приликом образовања привремених органа цивилне власти у ослобођеном граду. Био је ово последњи покушај политичког деловања равногорске организације у окупираном Београду.

———————

Тркља Тодора Лазар, професор теологије, рођен 27. јула 1907. у селу Подосој код Билеће. Предратни секретар Земљорадничке странке. Дражин лични саветник за источну Босну и Херцеговину. Председник Националног Комитета за Херцеговину. Носио шифровани број 505. Делегат на Светосавском конгресу за билећки срез, али није познато дали је због невремена стигао на време. Погинуо 1945. у покушају преласка бугарске границе
Секулић Михајла др Милош, лекар, рођен 9.фебруара 1900. у Ваљеву. Предратни истакнути функционер Земљорадничке странке. Члан Београдског Националног Комитета 1941. Успео да изађе из окупиране земље крајем 1941. и да однесе извештај о илегалном политичком раду избегличкој Влади у Лондону. Том приликом однео је и Меморандум Српске Православне Цркве. Наставио рад као стручни сарадник при Министарству здравља у Лондону. После рата остао у емиграцији.
Вујанац Милорада др Војислав, адвокат, рођен 30.јануара 1896. у селу Рудна Глава код Мајданпека. Живео пре рата у Београду. Предратни високи функционер Републиканске странке. Члан Српског Културног Клуба. Координатор политичких активности у Београду. Ухапшен 4. септембра 1941. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 1203) Пуштен из затвора 19. новембра 1941. Председник Централног Националног Комитета 1942. Делегат на Светосавском конгресу. Поново ухапшен 7. марта 1944. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 20151) Стрељан на Бањици 21. јуна 1944.
Страњаковић Миладина др. Драгослав ,,Џигра”, професор, рођен 31. маја 1901. у Ужицу. Живео у Београду. Члан Омладинске секције Српског Културног Клуба. Члан Београдског Националног Комитета 1941. а касније Централног Националног Комитета. Припадник омладинског штаба ЈУРАО 501. Ухапшен фебруара 1944. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 19566) Пуштен из затвора 4.марта 1944. После рата осуђен на робију. После одлежане робије предавао на Теолошком факултету у Београду. Живео у Београду и Француској.
Грујић Ј. др. Војислав Воја, професор, резервни мајор. Пре рата био професор у Јагодини. Члан Београдског Националног Комитета 1941. Шеф обавештајне и пропагандне службе у Варваринском корпусу.Стрељана на крају рата од партизана.
Раденковић Милутина Боривоје, инжењер, резервни пешадијски потпоручник, рођен 1.јуна 1887. у Књажевцу. Истакнути функционер Републиканске странке. Члан Цивилног штаба Команде Београда и Београдског Националног Комитета 1941. Члан Централног Националног Комитета. Носио конспиративно име Мицко и чика Мића. Делегат на Светосавском конгресу. Преживео рат.
Васић Вићентија др. Драгиша, академик, књижевник и адвокат, резервни пешадијски потпуковник, рођен 2. септембра 1885. у селу Трепча код Горњег Милановца. Потпредседник Српског Културног Клуба. Председник Одбора у Београду 1941. Политички саветник Врховне команде. Члан Централног Националног Комитета. Члан централног Одбора Светосавског конгреса. Носио неколико шифрованих имена (Ђулио, Сим-Сим и Мис-Мис) Убијен 1945. од усташа у Јасеновцу. По другим изворима убијен јуна 1945. од партизана код Бањалуке.
Стојановић Никола, политичар, рођен 1880. у Мостару. Предратни високи функционер Земљорадничке странке. Члан Српског Културног Клуба. Политички саветник у београдској равногорској организацији. Уредник равногорског омладинског листа. Члан Извршног одбора ЦНК, ,,Свифт”, Ухапшен од Гестапоа и инетрниран у Француску. По ослобођењу вратио се у земљу и осуђиван од комуниста. Живео у Београду. Умро 1964.
Мастиловић Благоја Обрад, београдски адвокат, рођен 14. јула 1894. у селу Гора код Гацка, Члан Националног Комитета у Београду. Ухапшен септембра 1943. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 16468)Стрељан 29.септембра 1943. у Јајинцима.
Инђић Владимира Миодраг, новинар, рођен 23. априла 1907. у селу Стублине, посавски срез. Предртани члан управног одбора пиваре ,,Вајферт,, у Београду. Обавештајац Команде Београд. Члан београдског Националног Комитета. Носио шифровано име ,,др. Краус”. Ухапшен од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 19542) Стрељан 11. априла 1944.
Напарта др. Роберт, професор на београдском Правном факултету.Члан Националног Комиитета у Београду. Ухапшен од Гестапоа и стрељан 11. априла 1944.
Илић Спасоја др Михајло, професор на Београском универзитету.рођен 24.септембра 1888. у Београду. Водио политичку групу окупљену око листа ,,Напред,, Од првих дана активан у равногорском покрету. Члан београдског Националног Комитета. Ухапшен новембра 1941. од Гестапоа и одведен на Бањицу (логорски број 1263) Стрељан 20. марта 1944.
Делић Лазе Саво, управник београдског водовода. Рођен 1884. у Љубињу. Функционер Земљорадничке странке. Члан Националног Комитета у Београду. Ухапшен од Гестапоа 9.октобра 1942. и одведен на Бањицу (логорски број 7698) Стрељан у Јајинцима.
Лазић Воја ,,Креја” народни посланик, Предратни функционер Земљорадничке странке. Члан Националног Комитета у Београду. Ухапшен од Гестапоа и стрељан 2. априла 1943. у Јајинцима.
Мољевић Јована др Стеван, адвокат, рођен 6. јануара 1888. у Рудом. Предратни лидер Самосталне Демократске странке. Члан Српског Културног Клуба. Политички саветник у Врховној команди и оснивач равногорског покрета у Бањалуци.Члан Националног Комитета у Београду 1942. Члан Централног Националног Комитета и Централног Одбора Светосавског конгреса. Носио шифрована имена др.Хинко, Марко и Маркуш. После рата осуђен на дугогодишњу робију и умро у затвору 15. новембра 1959.