Последице хашке (не)правде

14/03/2013

Чим се чуло да су у Хагу хрватски генерали ослобођени свих оптужби, многима у Србији прва асоцијација било је скидање забране са Дражине рехабилитације

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

До 16. новембра 2012. године на српској политичкој сцени доминирале су похвале тзв. Хашком трибуналу. Једни су га хвалили из убеђења, други из пословних разлога (плата), трећи из нужде, с образложењем да нас у противном ”неће примити у Европу”.

Од 16. новембра одједном су сви почели да критикују тзв. Хашки трибунал, па чак и директорка ”Фонда за хуманитарно право” Наташа Кандић, која спада у ред његових највернијих сарадника.

До промене је дошло због ослобађајућих пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу, извршиоцима Операције ”Олуја”, у којој је 1995. године убијено више стотина и прогнано око 200.000 српских цивила. Тако је испало да тзв. Хашки трибунал на крају није осудио ни једног Хрвата из Хрватске, док се у његовим ћелијама налази, или је тамо оставило кости, целокупно српско војно и политичко руководство из Републике Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине. У међувремену су ослобођени и многи оптужени муслимани из Босне и Херцеговине, док се свечани дочек оптуженим Албанцима са Космета очекује сваког дана.

Новинар ”Политике” дефинисао је новонастало расположење на следећи начин: ”Трибунал од петка тешко осуђују и они који су га годинама бранили, а већ познати критичари позивају на прекид сарадње и општу мобилизацију српске, али и међународне политичке сцене.”

Међутим, то је само маска. Нити ”невладине организације” искрено осуђују тзв. трибунал, нити ће влада прекинути сарадњу са њим, нити ће бити какве мобилизације. Није се, дакле, читава армија политичара и политиканата изненада дозвала памети, нити је ту реч о нечијој памети – него се они просто понашају тактички: сви вичу у један глас да се не би разликовали од бесне масе и да би, истовремено, ту масу смирили и заварали.

Јер, ослобађајућа пресуда хрватским генералима је за српски народ у ствари једна корисна ствар. Да су их осудили, слушали бисмо лаж да је правда задовољена, с подтекстом да је једна пресуда довољна сатисфакција за тако велику неправду.

Уосталом, у њиховим изјавама и нема темељне критике тзв. трибунала и његових оснивача, као ни српских политичара и њихове идеологије. Напротив, тзв. трибунал се критикује јер је ”изгубио сваку могућност да буде средство помирења у региону”, како је то изјавила Дубравка Стојановић. И директор ”невладине организације” зване Јуком, Милан Антонијевић, сматра да је ”оваквом пресудом послата веома лоша порука процесу помирења у региону”, додајући:

”Надам се да ћемо, ипак, успети некако да процес помирења вратимо на тачку на којој је био пре изрицања ове пресуде, али нисам оптимиста”.

Другим речима, они критикују ослобађање двојице хрватских генерала као лош тактички потез Новог поретка – што он заправо и јесте, јер је све испало по оној народној: ”Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг”.

И светске и домаће зверке показују своје трагове одавно, али овако очигледно то још нису учиниле. Ко до сада није могао или није хтео да уочи те трагове – сада се дефинитивно мора суочити са суровом стварношћу.

Тако је свест о неправди, како у правничком тако и у моралном смислу, не само тзв. трибунала, већ и Европске уније и читавог Новог поретка, одједном постала озбиљан политички фактор. Што значи и битан чинилац на политичкој сцени Србије.

У том смислу издвајају се две врсте политичких реакција.

Прва долази од стране присталице блока око Демократске странке, који тврде да је за ослобађајућу пресуду заслужно хрватско лобирање, односно да би хашка правда изгледала другачије да је Србија уложила у лобирање барем колико и Хрватска. С једне стране ово је наивно, јер је ”Олују” планирао Нато пакт, па је чак у њој и учествовао, гађајући ракетама српске радаре. Већ и стога било је јасно да хрватски генерали не могу бити осуђени. С друге стране ово је лицемерно, јер је лидерима тог блока било незамисливо да помажу српским оптуженицима у Хагу. Напротив, они су помагали Хагу да их тамо буде што више и радовали су се сваком новом хапшењу.

Друга реакција долази из редова владајуће коалиције, на челу са премијером Ивицом Дачићем, из Социјалистичке партије. Дачић такође најпре говори о хрватском лобирању и катастрофалном односу српске државе према овом случају, наглашавајући:

”Србија је те људе уз весеље хапсила и испраћала у Хашки трибунал. Је л’ мислите да је неко из државе предузимао нешто да помогне? Па више дописа је добило Тужилаштво Трибунала, него одбрана. Е, ту је разлика због које Србија треба да се стиди”.

Али, после овога Дачић додаје:

”Морамо да створимо јаку државу која има веру у себе. Да је Србија јака никад се ово не би десило”.

Да је Србија јака не би јој се ово десило, свакако, али то нема право да каже неко ко је у тој Србији на власти 20 година – са Милошевићем, са Милошевићем и радикалима, са Демократском странком, са бившим радикалима под новим именом… Притом, власт у коју је Дачић ступио као омладинац била је стара већ готово пола века, тј. трајала је од 1945. године.

А када је неко толико дуго на власти, онда управо због њега држава није јака.

Најзад, пре него што да оцену типа како је ”очигледно да је извршен политички притисак на Хаг” – Дачић прво треба да среди своје двориште, јер је исто тако очигледно да његова влада не дозвољава српском правосуђу да рехабилитује генерала Дражу Михаиловића.

Поменутог петка, 16. новембра, управо скидање забране са Дражине рехабилитације било је прва асоцијација многима у Србији. Ево како је то сумирао историчар Александар Динчић:

”Евентуалном Михаиловићевом рехабилитацијом држава ће коначно показати да се не могу зарад стабилности у региону више правити лажне симетрије које уопште нису олакшале положај Србима, нити су они имали неких користи, нити су жртве добиле сатисфакцију.
На тај начин, код неодлучних неће више бити маневарског простора за могуће политикантство или филозофирање, као што је то био случај са најавом могуће рехабилитације у марту ове године, већ ће након последњег чина, коначно морати да се престроје. Или су за државу Србију или против ње. Кратко и јасно. А невладине организације, са изразитим антисрпским порукама, најзад ће морати да кажу – чији хлеб они једу: српски или туђи? Кратко и јасно.
Евентуалном рехабилитацијом сви би се трагови показали јасно као у снегу. Зато је после пресуде у Хагу она приоритет.” (”Слобода”, Чикаго, 25. новембар 2012.)