Прослава без помена јунака

14/03/2015

На свечаној академији поводом јубилеја 1914-2014, војници из Првог светског рата нису ни поменути, јер су, сви који су то дочекали, у Другом светском рату били на страни војске коју је водио Дража Михаиловић

Не треба посебно наглашавати зашто није поменут Ивањичанин Драгољуб Дража Михаиловић, учесник и официр свих ратова 1912-1920.

ПИШЕ: Младомир Ћурчић

Завршила се 2014. година, а са њом и век од почетка Великог рата. Јавност је пажљиво ишчекивала како ће се тренутна српска културна и политичка елита сетити почетка Првог светског рата. Ни лично, ни искуствено нисам био у илузији шта ће се десити, поводом овога. Зато сам, ваљда, био помало и пријатно изненађен начином на који су се ти догађаји одиграли. Треба напоменути, да је све отишло у сенку борбе наших историчара да одбране став, давно утврђен, о кривици Аустро-Угарске и Немачке за почетак Првог светског рата. У тој витешкој и тешкој борби, са нашим већ уобичајеним и неславним изузецима, прошла је читава 2014. година.

Но, моја пажња кретала се и у правцу праћења како ће се овај велики историјски догађај обележити у Ивањици након сто година. Овог пута, по обичају, очекивања нису изневерена. У Ивањици се, још једном, догодио културно-историјски суноврат. Права реч која би могла да окарактерише Свечану Академију поводом обележавања века Великог рата, била би – катастрофа.

Овај скуп је сазван у помоћној сали Дома културе Ивањица. Организатори су били Општина Ивањица и Удружење потомака, ратника Србије 1912-1918 Душан Пурић, а пратећа манифестација била је Покретна изложба Мајор са чином пуковника – Драгутин Гавриловић. Скуп је почео химном Боже правде, а затим је другарица-водитељка позвала присутне на минут шутње, након које је уследио климоглав. Говорили су: председник Удружења потомака – Томо Парезановић, па вечити Емилијан Протић, који је говорио о бици на Мачковом камену и пуковнику Душану Пурићу, а за њим Владе Поповић, док је историчар Бранко Ћурчић за ту прилику припремио један реферат који је објашњавао узроке за избијање Првог светског рата. Свечаној Академији није присуствовао „први човек“ Ивањице. Никаквог парастоса није било.

ЗАШТО ЈЕ ОВАЈ СКУП, АМБИЦИОЗНО НАЗВАН АКАДЕМИЈОМ, БАШ ОВАКО ОРГАНИЗОВАН И ИЗВЕДЕН?

Прво, у бици на Мачковом камену, од 16. до 21. септембра 1914. године погинуло је 800 српских и 1200 аустроугарских војника. Између осталих погинуло је и 5 српских команданата пукова. Један од њих био је командант IV прекобројног пука I и II позива. Пуковник Душан Пурић је погинуо у јуришу испред својих војника који су, након тога, његово тело носили по ратишту још неколико дана. До пре само две и по деценије, а од победе „ослободилаца“ након Другог светског рата, име Душана Пурића, је пажљиво скрајнуто, па чак и забрањено у нашој јавности. Ангажманом Ивањичанина и Београђанина Михаила Микице Спасовића оно је отето од заборава. Он је иницирао или учествовао у подизању спомен-плоче овом јунаку у Београду. Ужичани су, након овога, подигли сличну спомен-плочу у своме граду. Ивањица, која је одузела име улици Душана Пурића, тада је ћутала. Данас су Ивањичани прихватили његово име, под притиском јавности, али је Емилијан Протић на академији, вешто и скандалозно, уз његово име прикачио и име Ужичанина Петра Лековића, првог „народног хероја“ Брозове Југославије.

Дакле, није поменуо ниједног другог војника из Ивањице, који је погинуо на Мачковом камену, него једног који је преживео. Није поменуо, рецимо, Илију (Никодина) Станића, сељака из села Рокци, који погибе трећи дан по мобилизацији на Мачковом камену у IV прекобројном пуку.

Али да видимо кога још Емил Протић и друштво нису поменули:

Нису поменули војводу Петра Бојовића, који је своје основно образовање стекао у Ивањици, а подизање спомен-плоче на његовој кући у Трнској улици број 25, такође је иницирао Ивањичанин Михаило Спасовић. Да ли због тога што и ове нове власти покушавају да сакрију злу судбину славног војводе? А судбина му је била да га Брозови „ослободиоци“, чим су се дочепали Београда, туку у његовој кући. Тада је његов син Добросав-Добрица покушао да заштити старог војводу, али су га момци у кожним мантилима савладали и ухапсили. Од тих батина славни војвода је преминуо 19. јануара 1945. године и по наредби власти превезен је на таљигама и полутајно сахрањен на Новом гробљу. Његов син Добрица завршио је у казаматима Сремске Митровице. Можда, Петра Бојовића нису поменули због његовог унука, капетана Драгутина Бојовића званог Млађо, који је пре рата био директор фабрике авиона Икарус, и који је у то време био једини инжењер аеронаутике у Краљевини Југославији. Унук је кренуо стопама свога славног деде, па је као пилот-ловац био јунак ваздушне одбране Београда 6. априла 1941. године, када је оборио два немачка авиона, пре него што је и сам оборен и тешко рањен. Након промене режима 2000. године је због овога постхумно и одликован. За време рата Млађа Бојовић је био командант II Космајског корпуса Горске краљевске гарде потпуковника Николе Калабића. Млађа Бојовић је погинуо приликом „херојског“ напада партизана на четничку болницу, која се налазила у хотелу Старо здање, у Младеновцу 20. септембра 1944. године.

Али, ако за Млађа нису знали, зашто нису поменули владику шабачког и жичког Јефрема Бојовића, рођеног брата војводе Петра Бојовића, који је такође основно образовање стекао у Ивањици. Да ли због тога што је учествовао свим борбама против турске, бугарске, аустроугарске и немачке војске од 1912-1918. године? Или због тога што је са рођеним братом препешачио Албанију 1915. године? Или можда због тога што нису читали најбољу књигу написану о Ивањици, Црква у Ивањици – Ивањичанина Града Луковића?

Потпуно је јасно, ако су већ славни Бојовићи прескочени, зашто нису поменути ратници из Првог светског рата, попут: резервног коњичког капетана I класе Глигорија Циврића, резервног капетана Тихомира Савића, резервног капетана Милића Милићевића, резервног капетана Лазара Раичевића… Сви су они били носиоци Карађорђеве звезде и других одликовања која су стекли у Првом светском рату; али је проблем што су у Другом светском рату, баш они били Дражини команданти реона у срезовима моравичком и драгачевском.

Потпуно је јасно зашто није поменут поднаредник Чедомир Ћурчић, носилац Карађорђеве звезде и других одликовања за исказану храброст у ратовима 1912-1920, јер је његов син Милоје, за исту такву исказану храброст у Другом светском рату, лично од Драже Михаиловића, добио чин подофицира.

Потпуно је јасно зашто нису поменули Милована Јоловића из Лисе, који је као дечак од 14 година прешао Албанију, и на том страшном путу, успео да пренесе сву ратну опрему коју је задужио у Србији, а за то је у Солуну, пред стројем читаве дивизије, био јaвно похваљен од команданта Шумадијске дивизије.

Потпуно је јасно зашто нису споменули доктора Божа Спасовића који је такође као дечак прешао Албанију.

Или, зашто нису споменули Светозара Боторића (1857-1916) из Опаљеника, који је умро у логору Нежидер у Мађарској 27. новембра 1916. године. А Светозар је био организатор прве биоскопске пројекције у Србији и продуцент првог српског играног филма Карађорђе.

Онда је потпуно јасно, и не треба посебно наглашавати, зашто није поменут Ивањичанин Драгољуб Дража Михаиловић, учесник и официр свих ратова 1912-1920. Можда зато што је у тим ратовима два пута рањаван, или зато што је пет од својих 19 одликовања стекао тада.

Али њега можда нису поменули због оних Ивањичана, а учесника Великог рата, чији су потомци пред почетак и за време Другог светског рата били интелектуална елита Ивањице. Већина њих, попут: резервног капетана Светозара Воја Петровића, резервног поручника, адвоката и новинара Милана Пурића (синовца пуковника Душана Пурића), учитеља Добра Никачевића и Ђура Митрашиновића, поручника Радосава Раца Спасовића, па активног поручника Ратомира Драмићанина, активног поручника Велисава Мићића и начелника среза моравичког Бранка Ст. Маринковића – били су похапшени од Немаца 11. септембра 1942. године. Похапшени су зато што су славили Краљев рођендан 6. септембра, а њихов списак су направиле ивањичке „солдатуше“ и доставиле га Радомиру Парезановићу, званом Грго са станом, ах ироније, у улици Душана Пурића број 10. Овај га је проследио немачком обавештајцу Хансу Колу, који је био на челу Меклендофове испоставе Абвера у Ужицу. Сусрет је организовао Јоца Лампл, кафеџија из Дубраве, кога су четници због тога убили 21. новембра 1944. године, као комунистичког и немачког шпијуна.

Дакле, нису ни могли бити поменути на Свечаној академији, јер су сви војници из Првог светског рата, који су то дочекали, у Другом светском рату били на страни војске коју је водио Дража Михаиловић. Због тога је немогуће да данашњи потомци комуниста једној улици у Ивањици дају име Витезова Карађорђеве звезде. У том имену њих нема.

Иронија изнад свих, на Свечаној Академији, била је изложба посвећена мајору Драгутину Гавриловићу, легендарном браниоцу Београда. Наравно да учесници скупа нису рекли да је мајор Драгутин Гавриловић, како пише Антоније Ђурић, стражарно спроведен, док се враћао из заробљеништва у којем је провео ратне године 1941-1945, од Марибора до логора на Сајмишту. Ту је саслушаван, малтретиран и изгладњиван, тако да је у нашем престоном граду Београду, који је тако јуначки бранио, и умро након непуних месец дана од комунистичког хапшења. Његове две ћерке, Милица и Емилија, обешчашћене су у свом стану, од ознаша и скојеваца, промотера „слободне љубави“. Оне нису заборавиле ни опростиле, али нису ни дочекале да виде како данас у њихово име и у име толиких жртава, праштају они који немају шта да опросте.

На крају Свечане Академије рекоше да ће подићи споменик Душану Пурићу и вратити име улици, како је некад било. Споменик планирају да поставе у центру вароши, недалеко од споменика још једног „народног хероја“, Ратка Софијанића. А Ратко Софијанић био је, пре Другог светског рата, кројачки радник и сеоски коцкар. Но, постао је први командант Друге пролетерске бригаде, чији је први комесар био такође Ивањичанин Милинко Кушић. Занимљиво је како је настала ова бригада. Јосип Броз је са вођством КПЈ прешао из Рогатице у Фочу, у којој је боравио од 21. јануара до 10. маја 1942. године. У то време, 16. фебруара 1942. године, код Броза је стигао усташки курир из Сарајева са писмом Анте Павелића у коме му овај нуди наоружање за формирање нове бригаде. Након договора, усташе су партизанима предали оружје и муницију на територији Матаруга код Чајнича. Примопредају су извршили Саво Ковачевић звани Мизара и Саво Брковић, са партизанске стране, а оружје је предао један усташки мајор из Францетићеве Црне легије. Са тим оружјем наоружана је Друга пролетерска бригада у Чајничу, која је затим упућена ка Власеници и Сребреници да ударе у леђа јединицама ЈВ, које су тад биле под командом Тодоровића и Дангића, да би усташе могле да избију на Дрину.

Дакле, њима је потребно да Душана Пурића ставе поред Ратка Софијанића, јер мисле да тиме сами себи праве ореол јунака, стављајући знак једнакости између оних који су Србију напали 1914. године и оних који су је бранили. Како је то Ратко Софијанић стао под команду истог оног човека, који је као аустроугарски фелдвебел и припадник 25. регименте 42. Хонвед дивизије, учествовао у масовним ратним злочинима над српским цивилима у Мачви и Подрињу, и који је за то одликован орденом за храброст? Да ли је то Ратко или било ко други од ивањичких комуниста урадио из незнања или покварености. Наш народ је увек говорио: “Глуп и безобразан – браћа су рођена.“ Али једино у задњих пола века, таквима су се дизали споменици. Сад је потребно њима дати легитимитет, тако што ће се поред њихових споменика подизати споменици јунацима који су живот изгубили управо против њихових стварних или идеолошких вођа, чији је јасан циљ био и остао, да Србија мора да нестане.

Да се то не би догодило, порука младим генерацијама мора да буде јасна и недвосмислена. У центру Ивањице треба да стоје четири споменика: Војводи Петру Бојовићу, Ђенералу Дражи Михаиловићу, пуковнику Душану Пурићу и пуковнику Дамјану Поповићу. Сва четворица су Ивањичани и сва четворица су учесници и јунаци ратова од 1912. до 1918. године. Поред овога, треба афирмисати културне садржаје који су у складу са народном традицијом и културом, попут Сабора на Јавору у недељу пред Видовдан, који треба да буде главна културна манифестација општине Ивањица. Треба подстаћи омладину да оживи Ђурђевдански уранак на води Светог Саве, која се налази на врху Мучња. А у Ивањици подићи споменик Жртвама нацистичког и комунистичког терора. Поред овога мора се престати са подстицањем културних садржаја који промовишу туђу културну баштину као ивањичку, стварајући код младих генерација нови антисрпски културни и национални идентитет.

Питање је, наравно, да ли политичка елита Ивањице ово уопште схвата? Колико одборника у општини Ивањица уопште зна за пуковника Душана Пурића и остале јунаке из Ивањице и њених села? А своју легитимност заснивају не на својој стручности и знању, него искључиво на свом „народном“ мандату. И све то у изведеној, посредничкој демократији, где већина Ивањичана заправо и не зна ко је њихов одборник. Зато су нам културне манифестације овакве какве јесу, и зато њихов изглед више личи на дугогодишњег владара Ивањице, него на народно предање и документовану историју.

Док је тако и Свечане академије ће нам, на жалост, изгледати овако. То се неће променити, док се поменути предуслови не испуне. Проблем је у томе, да ли ми Ивањичани и ми Срби више имамо времена да чекамо или ћемо због нечијег самовлашћа или глупости читаве једне генерације, намах нестати са географске карте света?

(‘’Српске новине’’, гласило ОСЧ ‘’Равна Гора’’, Чикаго, март-април 2015, бр. 684)