Радош Бајић за ”Недељник”: Све тајне “Равне горе”

08/05/2015

Четнички идеолози су перманентно нападали “Равну Гору” и тврдили да ће Далибор из “Ескадриле” направити комунистичку шарену лажу. У томе је предњачио извесни Милосав Самарџић, дипломирани инжењер маркетинга из Крагујевцу. Ипак сам га, као некога ко се бави историјом Равногорског покрета, уважио и позвао да буде гост на претпремијери 20. октобра у Крагујевцу. Моја организаторка Марија лично му је однела позивницу и карте

Пише Радош Бајић

Желим отворено да проговорим о друштвеним и политичким околностима у којима смо уместо планираних 15 епизода првог циклуса једва произвели 10. Као и о егзекуцији и прекиду рада на пројекту. Чије је то дело? Ко стоји иза те одлуке? Коме “Равна Гора” није одговарала и зашто. Утрчао сам у “топлог зеца” где су ме са стиснутим песницама чекали многи. Комунисти, националисти, екстремисти свих боја, експлоататори Равногорског наслеђа, квазиисторичари, лидери српске дежурне елите, невладине организације… Они, који под обавезно све знају – и у све се разумеју. У земљама са закржљалом демократијом, а снажном аутократијом – нема континуитета ни у чему. Увек све креће од почетка, са позиција политике која је освојила власт. Уговор потписан са једнима – најчешће важи док у фотеље не седну они други. Онда постаје мртво слово на папиру
1. МОЈ ЛАМЕНТ НАД ВЕЛИКОМ ТЕМОМ
Уместо троделне “Драмске трилогије 1941-1945″ од педесет планираних епизода, првог циклуса серије „Равна Гора” – филмом “За краља и отаџбину” чија је премијера 23. марта, затварам болну књигу српских подела и неслоге. У немогућности да наставим започети пројекат одјављујем се, уверен да је у одоцнелом скидању катаракте са очију и колективног памћења нашег народа – нешто ипак учињено.
Проговорили смо храбро о трагичној српској историји почетком 1941. која је деценијама била префарбана комунистичком лакировком – једноумна и лажна. Овај фељтон је сведочанство и писани траг о времену у којем смо снимали “Равну Гору”, и по други пут међу Србе и гледаоце, у ударном термину на екран националне телевизије – извели ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића. Коме због историјске неправде о којој смо деценијама поданички ћутали – српски народ несагледиво много дугује. Коме се и дан-данас гроб не зна.
Желим отворено да проговорим о друштвеним и политичким околностима у којима смо уместо планираних 15 епизода првог циклуса једва произвели 10. Као и о егзекуцији и прекиду рада на пројекту. Чије је то дело? Ко стоји иза те одлуке? Коме “Равна Гора” није одговарала и зашто?
Сви европски народи су смогли снагу да погледају своје лице у огледалу историје – само Срби ни после 70 година од трагичног братоубилачког и међусрпског рата немају снаге а ни воље да тако нешто учине. Коме данас у Србији смета Дража Михаиловић?
Којим баштиницима комунизма, државним чиновницима и бирократији – који су, уместо да подрже помиритељски национални пројекат Јавног сервиса РТС-а окренули од њега леђа, ускратили му обећану помоћ, логистику, финансијску подршку и сарадњу. И на крају га – зауставили.
Ни у “Равној Гори” ни у филму “За краља и отаџбину” – нисам се улагивао ни једној ни другој страни. Ни четницима, ни комунистима. Дао сам своје ауторско виђење пролећа драматичне 1941. године – и преживео стојећи. Сам најбоље знам колику сам цену платио.
После скоро шест година бављења овом деценијама забрањеном темом, основни утисак од којег се јежим је – да се комунизам, као утопистички друштвени поредак од којег се савремени свет на целој земљиној кугли дефинитивно растао – нигде није тако жилаво примио и укоренио као у Србији. И успешно мутирао.
Ништа мање није штетан и екстремни шовинизам националистичке деснице која се заклања иза Драже и Равногорског покрета, са квазипатриотизмом и родољубљем – са којим сам све време рада и емитовања серије био у рату. Као да сам непозван ушао у туђу башту и попео се на њихову трешњу.
“Равна Гора” је емитована на националној телевизији од 10. новембра 2013. до 12. јануара 2014. године. Као убедљиво најгледанија ТВ серија у сезони, са огромним одјеком у јавности – како у Србији тако и у целом региону.
Нажалост, уместо наставка рада на “Драмској трилогији 1941-45” и нових епизода – од ове контроверзне теме опраштам се филмом који је једним делом ослоњен на материјал из ТВ серије, али је самосвојно, аутентично филмско и ауторско дело.
Филм “За краља и отаџбину” је посвећен стотинама хиљада оних чије су кости расуте по целом свету, који су после Другог светског и грађанског рата пред комунистичким терором морали да напусте Србију. То је ламент над једним поразом и једном изгубљеном битком. И над великом српском трагедијом – чије цехове плаћамо и дан-данас.
Зачетник идеје о снимању “Равне горе”, са циљем да историјска истина буде основа за уметничко и ауторско виђење једног страшног времена – без идеолошке догме и коњоглава на очима – био је легендарни директор РТС-а Александар Тијанић.
Све време доследан у одбрани “Равне Горе” био је драмски писац и академик Душан Ковачевић. Његова људска и професионална подршка – снажно ће остати урезана у трауматично време моје велике борбе.
“Немој се обазирати, само гурај напред”, говорио ми је. Мени су много пута претили због мојих драма, чак и убиством – па сам преживео.
Матија Бећковић, велики српски песник, соколио ме је и упозоравао на многобројне препреке и саплитања која ме очекују.
“Велики дан ће осванути када се као нормалан човек ђенерал Михаиловић појави у ударном термину националне телевизије. Тај тренутак је доскора био незамислив – и многи га сањају.”
2. ПОНУДА КОЈА СЕ НЕ ОДБИЈА
На јесен 2009. серија “Село Гори, а баба се чешља” харала је Србијом у свом завршном походу.
Почетком децембра, на стрњиштима поред Мораве, на леденом ветру и великој хладноћи, снимали смо сцене Радашиновог орања.
У сред кадра зазвонио ми је телефон. Био је то позив из РТС-а.
Неколико дана касније – озебао, ишибан снеговима и мразевима, ушао сам у Тијанићеву топлу канцеларију на четвртом спрату у Таковској 10. Послужио ме је домаћински, као и увек, одличном белом ракијом. Он је пио чај, јер му је већ тада здравље било озбиљно нарушено.
Причали смо о завршетку снимања, о резултатима “Села гори”, о подацима о гледаности, о победама на медијској сцени, о незабележеном шеру од 72,2%. После још једне ракије коју сам попио Тијанић је устао и почео да хода по канцеларији. Сашин пријатељ и чувени маркетиншки експерт Иван Станковић много касније ће ми причати да му је то био стил, да увек стоји или хода, кад хоће да каже нешто веома важно.
“Шта ради Радош Бајић кад се заврши ‘Село гори, а баба се чешља’?”, упитао ме је.
“Прво ћу да се добро одморим и наспавам”, одговорио сам кроз осмех. Заиста ми је, после четири године непрекидног писања, снимања, режије и глуме – више него икада недостајао сан и породични мир.
“Ја знам шта ће да ради Радош Бајић”!
Убедљив, тачан, систематичан и бритак, каквог га је Бог створио, Тијанић ми је предочио идеју да РТС жели да сними три велике драмске серије. Да је то друштвена и програмска обавеза Јавног сервиса.
“Гордан Михић пише ТВ серију ‘Огњиште’, то је осамнаести и деветнаести век у Србији, Радослав Павловић почетак 20. века са акцентом на уједињење и краља Александра – а ти да узмеш Други светски рат и Дражу Михаиловића и Тита”, рекао ми је.
Настао је тајац. Запрепашћен – нетремице сам га гледао. Без речи. Наставио је тихим гласом.
“Морамо направити серију о Другом светском рату, о братоубилаштву, о српској клетви брат на брата, о трагедији која нас је задесила 1941. чије последице трпимо и дан-данас. Да то буде прича из неутралног угла, растерећена идеолошког једноумља. Не навијачка какве смо гледали више од пола века. И најважније – да не буде реваншистичка какву би многи прижељкивали. Да по први пут отворимо трагично питање међусрпског помирења између четника и партизана. Да изведемо пред гледаоце једног другачијег, истинитог ђенерала Драгољуба – Дражу Михаиловића…”
Причао је надахнуто да жели да се серијом покрије цео рат и да серијал траје три, четири године. Рекао сам му: Са чиме ћемо пред цара, таква серија захтева велики буџет, РТС је у веома тешкој финансијској ситуацији?
“Знам, пријатељу, да ће бити великих турбуленција а мало пара, али – уздам се у тебе, у твоју енергију, упорност, сналажење и таленат. Нема више одлагања – европски народи су давно раскрстили са сопственим усудима и идеолошким заблудама. Србији морамо понудити истину.”
Рекао ми је да се нада да ће државни и политички врх Србије подржати серију, да ће се и ту наћи нека пара – у чему се, на моју жалост, драстично преварио.
Понудио ми је да будем сценариста и редитељ тог грандиозног пројекта. Тврдио је да у мене има огромно поверење. Тражио је да са својим тимом осмислим начин рада, рокове, предлог оперативног плана, да предложим историчаре, консултанте, да организујемо трибине, округле столове. Да консултујумо историјску грађу – али да серија буде уметничка, играна, а не документарна. Да се равномерно сагледају обе зараћене стране српске браће – четници и партизани…
Заковао сам се за фотељу и слушао га потпуно забезекнут. Тешко је да се понови такав професионални и животни тренутак.
Тог дана сам изашао из зграде РТС-а почаствован и ошамућен – као да ми је неко товар сена сручио на главу.
Три године након овог разговора са Тијанићем и страшне канонаде којој сам био изложен по емитовању првих епизода “Равне Горе” – мој пријатељ новинар Мањо Вукотић ми је послао СМС поруку “Срећне ти ране, јуначе”…
Уистину, истурио сам образ и леђа – спреман на ударце са свих страна.
Утрчао сам у “топлог зеца” где су ме са стиснутим песницама чекали многи. Комунисти, националисти, екстремисти свих боја, експлоататори Равногорског наслеђа, квазиисторичари, лидери српске дежурне елите, невладине организације… Они, који под обавезно све знају – и у све се разумеју.
3. УЛАЗАК У ТАМНИ ВИЛАЈЕТ
Стојим у соби. Лицем приљубљен уз полицу. Подижем главу. Рафови са старим пожутелим књигама протежу се на све стране.
Унедоглед и до неба. Буде ме откуцаји срца и паничан страх да се сви ти прашњави томови не стровале на мене.
Тај сан ме прогањао док сам се данима дубоко у себи питао – да ли да прихватим рад на великој серији о Другом светском рату, или не? Знао сам да улазим у осиње гнездо. Знао сам да постоје шансе да у пројекту сагорим, пословно, егзистенцијално и здравствено. Али, изазов је био велики.
Уследиле су непроспаване ноћи. Уронио сам у историјске књиге различитих аутора, почео да скупљам документа, сведочења – званичне, комунистичке и скриване емигрантске историје. Прота Љуба Ранковић, интелектуалац и уредник капиталних издања “Гласа цркве” из Шапца – поклонио ми је двадесет драгоцених књига едиције “Скривана историја” у којој је објављена готово комплетна емигрантска историјска грађа о Дражи Михаиловићу и Равногорском покрету. Са друге стране, за разумевање пропасти Краљевине Југославије у априлу 1941. године – највише су ми помогли радови Васе Казимировића, Велимира Терзића и других аутора, као и зборник радова и историјске грађе који су ми ставили на располагање доктори историјских наука Момчило Павловић и Предраг Марковић из Института за савремену историју.
Ушао сам у тамни вилајет огромне историјске грађе, како бих нашао одговор на питање: Како да нађем меру, да серија допринесе помирењу, да не продуби поделе и додатно завади посвађану браћу? Са друге стране, професионално, морао сам да водим рачуна о савременом гледаоцу, о његовој перцепцији, о филмском изразу, о драматургији и о паралелизму документарног и играног у серији?
Поставио сам читав пројекат “Драмске трилогије 1941-45” тако да мора имати три целине. Први циклус серијала се мора звати “Равна Гора”, чему су се противили моји консултанти Павловић и Марковић. Сматрали су да ће такав наслов одмах изазвати салве оспоравања и сукобљавања. Данас морам да кажем да су били у праву.
Дакле, “Равна Гора” са 15 епизода покрила би почетак рата, распад Југославије, појаву ослободилачких покрета, Равногорског и партизанског, долазак Драже на Равну Гору, а Тита у Београд, почетак сарадње у борби против окупатора и формирање владе Националног спаса Милана Недића.
Други циклус трилогије би имао наслов “Ужичка Република” и третирао би ослобађање Горњег Милановца, Ужица и целе Западне Србије – почетак сукоба четника и партизана новембра 1941. године, немачку офанзиву на Равну Гору и Ужице децембра 1941. Затим, одлазак Тита у Санџак и Црну Гору, а пуковника Михаиловића у Источну Босну почетком 1942. године.
Трећи циклус би у елипсама покрио цео период окупације у Србији до 1945. године, ослобођење и пропаст покрета Драже Михаиловића. Његово заробљавање, злочине и масовна стрељања у Србији од нове комунистичке власти, монтирани процес и ликвидацију Чиче 17. јула 1946. године.
Поред Драже и Тита, уз многе стварне историјске догађаје и личности који су одлучујуће утицали на судбоносне догађаје у периоду Другог светског рата у Србији, други ток приче би увек био ауторски и имагинарни. То је измишљена прича о породици која живи на обронцима Равне Горе и из које један брат одлази у партизане, а други у четнике – што је нажалост персонификација српског раскола. То су Таралићи из села Планиница на обронцима Равне Горе, типизиране личности које трпе последице рата и глобалних историјских догађаја. Станоје, Обрад, Жарко, Вукадин, Светолик, Стана, Живана, учитељ, поп – измишљени су јунаци чији животи су метафора страдања целог народа. Креативно преплитање аутентичне историјски утемељене приче и ауторске – дало би ми слободу уметничког израза и амнестирало ме од перманентне одговорности за историјску тачност сваког кадра.
Четири месеца трајала је та моја унутрашња борба. Кад сам помислио да сам пронашао кључ за серију – јавио сам се Александру Тијанићу и казао му да прихватам понуду. То је било почетком априла 2010. Трновити пут моје голготе – могао је да почне.
4. ПРАЗНА ОБЕЋАЊА О ПОМОЋИ ДРЖАВЕ
Загризао сам и ставио врели жар на голи длан. Поред рада на сценарију први и најважнији задатак ми је био да добијем подршку и мишљења најмеродавнијих појединаца и институција у држави: Да ли је серија “Равна Гора” потребна Србији или не?
Разговарао сам са тадашњим председником државе и лидером ДС Борисом Тадићем, замеником премијера, министром полиције и лидером СПС Ивицом Дачићем.
Тадић је подржао идеју о пројекту, али је био забринут – које ће реперкусије произвести, хоће ли допринети помирењу или још дубљој подели? Дачић није деловао одушевљено. Наговестио је да ће СУБНОР сигурно да се успротиви, али је обећао помоћ и логистичку подршку МУП-а – што ми је било најважније.
План сам изложио и Његовој светости патријарху Иринеју, епископима Лаврентију и Јовану. Разговарао сам са председником САНУ Николом Хајдином, и генералним секретаром Димитријем Стефановићем, који су показали велики интерес. Причао сам и са тадашњим шефом БИА Сашом Вукадиновићем. Са начелником Генералштаба Љубишом Диковићем и министром одбране Драганом Шутановцем – који су потврдили да ће Војска Србије пружити снажну логистику овом пројекту. Са министрима културе и пољопривреде, Предрагом Марковићем и Душаном Петровићем.
Продукциони захтеви, локације снимања, број глумаца и статиста, реконструкције епохе – све сам то предочавао водећим људима у земљи, као и чињеницу да РТС и Цонтраст Студиос неће моћи сами да изнесу терет финансирања – након чега су сви обећавали помоћ и пуну подршку. Стекао сам потпуни утисак да ће пројекат добити статус пројекта од посебног националног интереса. Нажалост – горко сам се преварио.
Упркос чињеници што је постигнут друштвени и политички консензус да је један овакав пројекат потребан Србији – сви важни договори и уговори који су се тицали “Равне Горе” – убрзо ће постати мртво слово на папиру. Да се то може десити – често ме упозоравао покојни Тијанић.
Посебно ми је то постало јасно после избора у мају 2012.
У земљама са закржљалом демократијом, а снажном аутократијом – нема континуитета ни у чему. Увек све креће од почетка, са позиција политике која је освојила власт. Уговор потписан са једнима – најчешће важи док у фотеље не седну они други. Онда постаје мртво слово на папиру.
Због чињенице да је пројекат “аминовао” бивши ДС режим, српска држава на челу са СНС започела је тихи бојкот пројекта. Серија, додуше, није транспарентно рушена, али смо на свим вратима на која смо куцали – наилазили на игнорисање и слегање рамена.
Једини који је безрезервно све време снажно подржаво “Равну Гору” био је први борац за истину о Дражи – Вук Драшковић.
На састанку у Председништву Србије октобра 2011, који је организовао саветник Небојша Крстић, председник Тадић је задужио такође свог саветника Срђана Шапера да се постара да пројекат добије све што му треба, логистику, потребан буџет, помоћ у инфраструктури… Све је изгледало као у бајци. Али ће стварност бити потпуно другачија. У вртлогу нових политичких околности и грозничавог конектовања за нову власт, моћни медијски гуру Срђан Шапер међу првима ће окренути леђа “Равној Гори”.
Две године касније, када се емитовање “Равне Горе” завршило, када сам “изуједан и у ранама” изашао са пријатељима на ручак у чувену београдску “Мадеру”, случајно сам срео господина Шапера после више од две године. Питао сам га “Срђане, што ме издаде?” Више се не сећам шта ми је одговорио слежући раменима. Да је важно – упамтио бих…
После лепог целодневног гостопримства на планини Гледић, крајем августа 2011. у његовом родном селу Бајчетини, тадашњи лидер опозиције Томислав Николић са супругом Драгицом, која ме је срдачно угостила као најбоља домаћица, испраћао ме са флашом “томоваче”.
“Не брини, буди потпуно сигуран да ћеш имати моју пуну подршку”, охрабривао ме је у присуству Мише Марковића из села Грбице, са којим сам му дошао у госте. Трагао сам за националним консензусом и уистину ми је било веома важно шта он мисли о таквом пројекту. Због тога што смо били у искреним пријатељским односима – као и због тога што сам знао да је 1993. на Романији проглашен за четничког војводу.
Две године касније, када је мој домаћин постао Председник Србије – игнорисао је све моје позиве. Ни трунке од подршке коју је обећао.
5. ШУМАДИЈА ЈЕ СТАЛА УЗ “РАВНУ ГОРУ”
Од септембра 2010, далеко од очију јавности, са драматургом Миладином Шеврлићем предано сам радио на сценарију. Мучиле су ме многе муке – а поготово неопходност што морам да кренем са широком експозицијом, са глобалном геополитичком ситуацијом у Европи коју је крајем тридесетих увелико тресао баук фашизма.
Уз посебну обраду климаве заједнице југословенских народа, коју је снажно нагризала проусташка хрватска идеологија. На истом задатку са комунистима: да се растури Југославија и да се сатре монархија. Управо та полифона драматургија првих неколико епизода – у емитовању је послужила мрзитељима “Равне Горе” да прогласе да је превише спора. Уз игнорисање чињенице да се ради о импостацији серијала који би требало да има 50 епизода.
Почетком 2012. у медијима се понешто зуцкало, али је прву јавну информацију да ће бити снимљена ТВ серија под називом “Равна Гора” објавила је прес служба Града Крагујевца.
На основу одлуке Градског већа 2. фебруара 2012. из срца Шумадије је у етар отишло саопштење које је одмах узбуркало јавност: “Град Крагујевац учествоваће у суфинансирању игране серије ‘Равна Гора’… Циљ пројекта је да се демистификују једностране историјске заблуде и исправе трагичне неправде учињене патриотском делу нашег народа.”
Дакле, после вишегодишње успешне сарадње на серији “Село гори, а баба се чешља” и филму “Лед”, Крагујевац ће поново бити наш покровитељ. За главну логистичку базу изабрали смо одлични хотел “Шумарице” – недалеко од стратишта на којем су Немци окторба 1941. извршили један од насјтрашнијих злочина у Другом светском рату.
“На основу наредбе команданта за Србију Франца Бемеа, да се за једног убијеног Немца стреља 100 Срба, октобра 1941. је у Крагујевцу стрељано 2.796 људи. Према плану немачке одмазде требало је да буде убијено 2.300”, говорио је потресно Саша Миленић, председник Скупштине града и указивао ми да је неопходно из објективног угла расветлити крагујевачку трагедију и срамну улогу љотићевца Марисава Петровића. Дакле, постоје непобитни историјски докази да су неки Срби пред немачке митраљезе, да би се додворили окупатору – на стратиште довели 496 људи више.
Колико Срба данас зна тај податак? Смемо ли заборавити? Коме је ишло у рачун да годинама форсира лаж – да је у Крагујевцу стрељано 7.000 људи? Још једна манипулација комуниста – или је нешто друго у питању? Нажалост, до ових страшних и контроверзних догађаја у серији нисмо ни дошли.
Градоначелник Верко Стевановић је велики патриота и равногорац. Са поносом ми причао о слободарству Крагујевца, да су први у Србији у кругу “Заставе” подигли спомен-обележје жртвама комунистичког терора после 1944. године. Да су помогли градњу цркве у Дражевини близу Добруна, на левој обали Дрине, где је марта 1946. ОЗНА ухватила Дражу Михаиловића.
Дакле, уласком Крагујевца у пројекат – решили смо један од највећих проблема за сваку филмску и телевизијску продукцију, а то су трошкови боравка и смештаја екипе. Којих у буџету “Равне Горе” од 90.000 евра, колико је по Уговору учешће РТС-а – није било ни у траговима.
И док је београдска чаршија ширила “проверене вести” да ће нова власт коју је после избора формирао СНС декретом забранити “Равну Гору”, почетком јула моја храбра екипа је завршила све потребне припреме да снимање може да почне.
Прву клапу заказали смо за 24. јул 2012. на Мокрој Гори, на чувеној Шарганској осмици.
Поред локација у околини Крагујевца – у пролеће и лето 2012. са штабом екипе коју су чинили моји помоћници Иван и Буле, сценограф Мићко и директор фотографије Пеђа – месецима сам обилазио Србију тражећи старе куће, плотове, утрине, села и варошице у којима је могуће реконструисати 1941. годину.
Ужас. Јесмо сиромашна земља – али смо све старо уништили и срушили. Чак и оно што би свака држава законом морала да заштити? Свуда само пластика, потоци пуни пет боца и старих шасија аутомобила?
Костим је такође био огроман проблем. У Србији нигде нема ни немачких, ни униформи ЈВуО из 1941. године. У чувеном чешком студију “Барандов” има их колико хоћеш. Костимограф Весна Теодосић је отпутовала у Праг. Јавља – имаћемо униформе, али морамо их платити авансно. Чехе је заврнула нека екипа из Србије која је костим добила на отворено. Наша посла. Свуда задњицом затварамо врата.
6. ПРВА КЛАПА И СУБНОР
Ноћ између 23. и 24. јула 2012 године – за мене је била бесана.
Кадровима великог расула, капитулацијом у априлском рату, распадом и повлачењем југословенске војске после нацистичког напада – у рану зору 24. јула 2012. на Мокрој Гори започели смо снимање “Равне Горе”. На Мокрогорску железничку станицу сјатило се мноштво новинара свих редакција из целог региона.
У медијски етар је емитована вест која је објављивана под ознаком “Хитно” – да је недалеко од Кустуричиног Дрвенграда на Мећавнику почело снимање серије о четничком команданту Дражи Михаиловићу. У изјавама које сам давао у паузи снимања трудио сам се да будем умерен и добронамеран, да заступам неутрални приступ са акцентом на личну драму породице Таралић у ратном вихору.
Али узалуд. Наредних дана кренуле се канонаде осуда, инсинуација, мрзитељских коментара, оспоравања и ниподаштавања. Како из земље, тако и из региона. Хрватска штампа је кренула са нападима који ће бити перманентни до краја емитовања. Бошњачки листови из Сарајева су почетак снимања прогласили за рехабилитацију “великосрпског национализма” и оркестрирано све време наставили да нападају серију. Антифашисти, невладине организације, комунисти и европејци су Тијанића и мене прогласили за промотере зла и манипулаторе историјских истина. Нимало благонаклоно – убрзо су се огласили “Пешчаник” и “Слободна Европа”.
Ипак, ексклузивно прво место на ранг листи агресора на „Равну Гору” држао је СУБНОР. Одмах након прве клапе – уследио је њихов нови јуриш. Тешко се могло десити да прође 10-15 дана, а да се баштиници комунизма и чувари тековина братства и јединства не огласе са захтевом за забрану даљег рада на серији.
Офанзиву су започели још 13. децембра 2011. године, својим комесаријатским саопштењем на основу инсајдерских дојава из самог РТС-а. Александар Тијанић им је истог дана одговорио – маестрално и бриљантно. Онако, како је само он то знао.
„Господо,
Ваше оптужујуће писмо на рачун РТС-а није написано партизанском, патриотском руком. То је првокласан комунистички памфлет написан у најбољој традицији поратне идеолошке азбуке.
Протестујете што у једној епизоди ‘Село гори’ један сељак поверава другом да је његовог оца убио партизан?! Па, шта? Тврдите ли да никада ниједан партизан није убио ниједног српског домаћина?
Ви пишете отворени протест против нове серије РТС-а, која још није написана а камоли снимљена. Одакле вам информација шта снимамо? Одакле вам пресуда? Одакле вам историјски октроисана моћ да одређујете шта да приказује и шта да мисли медијски Јавни сервис Србије? Одакле вам силина да претите неплаћањем претплате кад је није увео РТС него српски закон? Јесте ли ви изнад закона? Ера апсолутних и вечних истина је завршена. Узалуд су покушаји да се такво време врати на основу резултата било чијег ‘минулог’ рада. Црвеног или црног. ”
Нажалост, петнаест месец касније – 28. октобра 2013. године Александар Тијанић ће изненада преминути. Његова трагична смрт, недостатак храбрости и куражи оних који су га наследили на РТС-у, однос српске државне администрације загледане у Брисел – учиниће да на грудобрану “Равне Горе” останем потпуно сам. Да се борим и браним право на аутономност свог ауторског дела. То осећање ме прожима и дан-данас.
За почетак снимања и прву клапу – одабрали смо датум који има симболичко и неразјашњено значење за моју породицу и мене. Наиме, моја крсна слава је Свети Мрата који је увек 24. новембра. Ја сам рођен 24. септембра, мој син Недељко 24. октобра, моја ћерка Јелена 24. марта, моја унука Ленка 24. априла, становао сам у згради број 24, адреса наше фирме је била у Улици Краља Александра 24. Мало превише – да не буде чудо. Прва клапа “Равне Горе” пала је – 24. јула 2012. године.
Након почетка снимања на Мокрој Гори – претње, СМС поруке упозорења, анонимна писма, постала су део моје свакодневице:
“Води рачуна шта радиш”! “Има нас још”! “Чувај се”, “Много си зинуо – пази да ти не западне у грлу”… “Чувај се четничког ножа који величаш”. Али и “комунистичко ђубре”.. “Издајице Равне Горе”… Дакле, претили су партизани и четници.
У огавном пљувању на интернету, противно свим људским и моралним нормама – био сам черечен, нападан и омаловажаван. Притом називан кољачем и комуњаром – истовремено.
Директор полиције је и тада био Милорад Вељовић који је увек био отворен за помоћ и сарадњу са нашом продукцијом. Никада му се нисам пожалио. Ипак, осећао сам да постоји неки облик надзора моје безбедности.
7. ГРЕСИ ДАЛИБОРА ИЗ “ЕСКАДРИЛЕ”
Већ у првим недељама снимања осећао сам да од подршке државе и нове владине администрације – нема ништа. Неколико месеци раније, 28. марта 2012. године, у Дому војске потписали смо споразум са Министарством одбране и “Застава филмом”, о сарадњи на “Равној гори”. Да нам не би замерили да дувамо у једра владајућем ДС, уговор је потписан без присуства новинара и медија.
Испред Министарства одбране га није потписао министар Драган Шутановац – већ пуковник Миливоје Пајовић, тадашњи начелник Управе за односе са јавношћу. Сјајан официр са широким образовањем, диван човек и патриота. Као стручни консултант од првог дана снимања је седео поред мене у режији, давао ми савете и био веома заинтересован за пројекат. Све до – једног дана…
Половином августа 2012. снимали смо на Дрини сусрет Драже са мајором Палошевићем, којег је сјајно играо Иван Вучковић. Иако је најавио долазак на снимање, пуковник Пајовић се није појавио. Узалуд сам га звао, слао поруке – одговора није било. Само мук.
После неколико дана стигла ми СМС порука са непознатог броја:
“Јасно ти је због чега ти се не јављам са службеног броја. Молим те, разуми ме. Настави да се бориш. Ја више не могу да се појавим на снимању ‘Равне горе’. Разлоге наслућујеш…”
То је био први дословни сигнал да нам држава окреће леђа.
За време снимања у Крагујевцу, половином септембра 2012, организаторка пројекта Марија ми узбуђено јавља “да је звао командант гарнизона потпуковник Перишић и рекао да камиони који се налазе на плацу гарнизона, а које смо по уговору добили од Војске Србије и користили са немачким ознакама као возила немачке војске – морају хитно по наређењу из Генералштаба да напусте круг касарне”.
“Али, то је имовина Војске Србије, зашто да их избацујемо ван гарнизона?”, узалудно смо убеђивали потпуковника Перишића. Пријатељски настројен према мени и екипи овај часни официр је само понављао: “Жао ми је Радоше, стигло је такво наређење из Београда и ја га морам извршити.”
“Отераћемо камионе са немачким ознака на трг, на сред града, да их гледају Крагујевчани и нек се чуде и крсте”, одговорио сам у револту.
Ипак, нисмо тако урадили. Одвезли смо их и чували на плацу Комуналног предузећа у Крагујевцу. Затражио сам пријем код начелника Генералштаба, генерала Диковића, који је имао велико разумевање за настале проблеме. По хијерархији одлучивања о овој ствари – упућивао ме је на Министарство одбране. Међутим, тада и у том тренутку у Министарству нико није био расположен за разговор о овој теми.
Неколико месеци касније, државни секретар у Министарству, господин Зоран Ђорђевић, уз максималну кооперативност, улагао је велике напоре да нам помогне и “оживи” сарадњу са Војском Србије. Тврдио је да је такво наређење добио лично од министра Вучића. Његове намере су биле веома искрене – али су помаци били минимални.
Од једног високог официра добио сам информацију да је једна група официра, тврдокорних комуниста и дипломаца Кумровачке политичке школе, у снажној опструкцији према “Равној гори”. Нажалост, само сам добио потврду онога што сам већ знао.
Рекао ми је уз осмех: “Да је у питању ‘Далибор из Ескадриле’, ишло би све као по лоју… Овако..”
Четнички идеолози су перманентно нападали “Равну Гору” и тврдили да ће Далибор из “Ескадриле” направити комунистичку шарену лажу. У томе је предњачио извесни Милосав Самарџић, дипломирани инжењер маркетинга из Крагујевцу. Ипак сам га, као некога ко се бави историјом Равногорског покрета, уважио и позвао да буде гост на претпремијери 20. октобра у Крагујевцу. Моја организаторка Марија лично му је однела позивницу и карте.
Знам да је био на пројекцији. Никада ми се као Србин Србину није јавио, па ни тада, да се упознамо, да ми захвали на позиву – и да отворено и академски ако треба сучелимо мишљења, Уместо тога Милосав је сковао план – како да руши серију.
Руку под руку са СУБНОР-ом и комунистима, после сваке епизоде је обајвљивао најцрње памфлете о мени и “Равној Гори”. Тврдио је да снимам „по директиви СУБНОР-а”, док ме је исти тај СУБНОР најпрљавије скрнавио и нападао за ревизију НОБ-а. Верујем да ни у једној нормалној земљи на свету тако нешто ни би било могуће?
Нападали су ме многи, али се Милосав једини и вајдио од “Равне Горе”. Уновчио је своју кампању – тако што је објавио књигу о “скаредностима” ТВ серије и продавао је по Америци. Сваки коментар је ваљда излишан.
8. ДАЧИЋ МЕ ОСТАВЉА НА ЦЕДИЛУ
Првих двадесет дана снимања у сливу Дрине памтићу док сам жив. Са благословом епископа шабачке епархије господина Лаврентија – снимали смо у прелепом Сокограду на температури од преко 40 степени. Биле су то сцене расула и повлачења избеглица, баш као ратне 1941. године, са преко 500 статиста.
Локалне самоуправе Мали Зворник и Љубовија у којима је СПС био на власти – иако сиромашне – обезбедиле су смештај и храну за екипу од 60 људи у лепом и пријатном хотелу „Ројал Дрина” у Малом Зворнику. Где су нас гледали као мало воде на длану. Верујем да за то нису затражили сагласност од лидера СПС, већ да су ово лепо гостопримство “Равној Гори” указали на своју руку. Зашто тако мислим? Због тога што је обећана подршка пројекту од стране мог дугогодишњег пријатеља Ивице Дачића – у потпуности изостала.
Предходних година на снимању серије “Село гори, а баба се чешља” и филма “Лед” Ивици смо два пута указали гостопримство. На његов позив, у својству госта сам присуствовао Конгресу СПС, предлагао ми је да постанем члан СПС, да уђем у Главни одбор, да будем посланик у парламенту. Уз захвалност, мој одговор је увек био – “Хвала ти, желим да останем само Радош Бајић”. И данас одолевам – исти одговор дајем свим политичким лидерима који ме позивају у своје странке.
Када је почело снимање “Равне Горе” догодило се чудо. Дачић је нестао из мог живота, виђао сам га само на телевизији. Две пуне године није одговарао ни на моје приватне позиве, нити је одговарао на службене дописе наше продукције. Сећам се да је његовом шефу кабинета Влади Илићу, коректном и васпитаном човеку, било веома непријатно када сам му рекао: “Поздрави свог шефа и реци му да га Радош Бајић више никада неће позвати.” И тако је било.
Но, како све у животу прође, прошло је и то.
На сахрани Александра Тијанића октобра 2013. куртоазно смо се руковали. После трагичних поплава које су погодиле Србију у јуну прошле године – у студију РТС-а у емисији “Телетон” први пут сам после више од две године разговарао са Ивицом. Стајао сам са академиком Душком Ковачевићем и Зораном Петровићем, директором “Рајфајзен банке” када нам је пришао Ивица.
“Еј Радоше, један гледалац ме питао да ли ја могу да помогнем да се настави снимање ‘Равне Горе’.”
“И? Шта си му ти одговорио? Јеси ли му рекао да си већ довољно учинио да се серија не настави”, упитах га.
“Не, не, не. Пријатељу… ја признајем да ти нисам помагао, али ти нисам ни забадао клипове у точкове”, одговорио је дипломатски Ивица.
“Емитовање ‘Равне Горе’ се завршило – а и избори су прошли. Сви чланови СУБНОР и комунисти су гласали за СПС и тебе. Сада поново можемо да будемо пријатељи”, кажем му ја, уз осмех и одобравање присутних.
Признајем, дуго нисам могао да разумем Дачићево понашање.
Уистину, тачно је да нисам имао ни један показатељ да нам “забија клипове у точкове” – али се потпуно дистанцирао од сопствених обећања и од мене као пријатеља. Као да сам му лично учинио неку непријатност? Стварно не разумем. Радио сам само свој посао – за који ме је ангажовао Јавни сервис Србије. Био је премијер – малим прстом је могао да помогне “Равној Гори”? Очигледно или није хтео – или није било политичког консензуса. Он зна зашто. Неки разлог сигурно постоји.
Дража и Тито ми нису давали сна. Ко да их игра? У разговорима пре почетка снимања – сећам се да се и Дачић посебно интересовао: Ко ће играти друга Тита? После инкубације и унутрашњих ломова, донео сам одлуку. Глоговац и Бјелогрлић су урадили одличан посао, трудили су се – и давали све од себе. Глоговац је сјајно овековечио мученика Михаиловића, а Бјелогрић је као Тито потпуно испунио моја очекивања и добио најбоље стручне критике, од свих – а понајвише од хрватског тиска. Хрвати су се згражавали над пројектом – али су били опчињени Бјелом.
А када је почео одијум, моје черечење, напади са свих страна и нихилистичко ниподаштавање “Равне Горе” – и Бјелогрлић и Глоговац су из њима знаних разлога били прилично уздржани. Све време емитовања – имао сам осећање да су негде далеко, да их нема поред мене… Данас бих волео да сам се преварио.
9. РАЗЛИЧИТА ДИОПТРИЈА ДЕМОКРАТА
Убедљиво највећи шпиц кризе у радном процесу на “Равној Гори” десио се у зиму почетком 2013. године. Тих дана у једном стану у Палмотићевој улици у Београду снимали смо сцене са Феђом Стојановићем, који је одлично играо Милана Недића.
Неизмирене обавезе РТС-а према извршној продукцији нарасле су на преко 200.000 евра. Самим тим, и наши дугови и доцњење у измиривању обавеза према екипи, глумцима и добављачима – били су неиздрживи. Све своје ресурсе и могућности Цонтраст је исцрпео. Одлучио сам да сазовем састанак целе екипе.
Стао сам испред више од седамдесет људи, изнео до детаља нашу ситуацију, колико нам Јавни сервис дугује, колико нам средстава треба да наставимо, колико и како смо скрајнути од државе, колики су проблеми… Рекао сам: “Молим вас, да свако од вас донесе личну одлуку. Да ли жели даље да под овим околностима настави рад на пројекту? Ако неко не жели, или не може – руковаћемо се и поздравити као људи. Слободан је…”
Уследила је гробна тишина, коју је сменио један величанствен тренутак. Нико није одлучио да нас напусти. Сви су се изјаснили да остану уз “Равну Гору”. Било је потресно. До суза. Тако снажна и јединствена подршка екипе дала нам је нови полет да наставимо борбу. Да куцамо на сва могућа врата, како бисмо обезбедили наставак реализације пројекта.
У заблуди да нас демократе подржавају и да радимо пројекат од општег друштвеног интереса – обратили смо писмом градоначелнику и високом функционеру ДС Драгану Ђиласу. Замолили смо га да нам Град Београд изађе у сусрет тако што ће нас растерети плаћања комуналних такси за снимања, што уопште није мали новац. Експресно и неочекивано добили смо негативан одговор. Зашто? Никада ми није било јасно. Тим пре што сам знао да се такве погодности дају страним екипама које снимају у Београду.
Схватио сам да морам извући последњи адут из рукава. Мом монтажеру Стевану Марићу дао сам налог да од снимњеног материјала направи 60 минута грубе монтаже, да буде гледљиво и драматуршки повезано. Убрзо затим, почетком фебруара 2013. организовали смо неколико интерних пројекција у Контрасту.
Да виде на шта личи “Равна Гора” у госте су нам долазили: Душан Ковачевић, Вук и Даница Драшковић, Матија Бећковић, Владе и Снежана Дивац, Душан Батаковић, Мањо Вукотић, Мома Павловић, Предраг Марковић, Мики Ракић, Саша Вукадиновић, Душан Петровић, академик Живојин Чековић, али и цео врх САНУ на челу са председником Хајдином, потпредседником Љубишом Ракићем и генералним секретаром Стефановићем…
Биле су то веома узбудљиве и емотивне вечери. Посебно су снажне реакције биле на појаву Драже којег је бриљантно тумачио Глоговац. То су били дани када смо поново почели да се усправљамо. Снажно подржани од најумнијих људи који имају памет, знање, искуство – враћали смо самопоуздање, нову снагу и нови полет. Али – полет и самопоуздање се не једу. Требало је обезбедити средства.
Ударили су снегови. На пролеће смо морали да наставимо снимање у Војводини, у Панчеву, Делиблату, Вршцу. Како? Са огромним дуговима и без жуте банке?
А онда је замршено клупко наших проблема почело да се одмотава. Тамо где смо се најмање надали, на конкурсу Секретаријата за културу Владе АП Војводине – добили смо подршку. Примио нас је и председник владе господин Бојан Пајтић – и посебно се интересовао где ћемо снимати у Војводини.
Госпођа Бранка Ружић, финансијска директорка, у веома тешким оконостима у којима се налазио РТС – максимално се трудила да сустигне огромна кашњења у финансирању. Да Бог од нас није дигао руке – схватили смо када је господин Родољуб Драшковић на предлог свог брата Вука прихватио спонзорство пројекта.
То нам је дало прилику да од априла наставимо снимање “Равне Горе” чије је емитовање неодложно морало да почне у новембру 2013.
Дашак ветра дунуо је и у наша једра.
У пролеће 2013. године – пресудну улогу у обезбеђивању дела неопходне финансијске подршке – одиграо је један диван млади човек, европејац, велики Србин и патриота, угледни функционер ДС, нажалост, данас покојни Миодраг Мики Ракић. Када је са сарадницима видео део снимљеног и монтираног материјала – рекао је: “Ако је моја партија изгубила власт – ми нисмо изгубили образ. Зато, макар делимично и колико можемо – ми морамо помоћи ‘Равну Гору’.” Узбудљиво, дубоко људски и човечно. Лик, име и коректност покојног Ракића – никада нећу заборавити.

10. ОД ДИЈАСПОРЕ НИСМО ВИДЕЛИ НИ ЦЕНТ
Због финансијске неликвидности Јавног сервиса и немогућности да извршава обавезе које је преузео уговором, у пролеће 2013. објавили смо да ће први циклус трилогије “Равна Гора” имати 10 епизода, а да ће преосталих пет епизода ући у други циклус серије.
Као на дугме, новинске ступце почели су да пуне наслови: “Равна Гора је забрањена”, “Равна Гора се никад неће појавити”, “Равна Гора је заустављена”… Тако се са новим детаљима о пропасти “Равне Горе” наставио силовити медијски рат против пројекта – који ће се перманентно распламсавати и кулминирати све време емитовања серије.
Промена у броју епизода коју сам био принуђен да прихватим значила је да се први циклус неће завршити нападом Хитлера на СССР, устанком у Србији, заједничким акцијама партизана и четника против окупатора, одласком два брата Таралића на две супротне стране – Жарка у партизане, а Вукадина на Равну Гору – како је било предвиђено. Што је драматуршка кулминација у развоју драмског сукоба, као и кључна метафора трагичних подела које су десетковале колективну судбину српског народа. Чиме је први циклус серије у садржајном смислу озбиљно прекраћен, што су многи у емитовању серије приметили – и оправдано критиковали.
У циљу могућег надомешћивања недостајућег буџета, све време рада на серији имали смо јалове контакте са представницима наше дијаспоре, из САД, Аустралије и Канаде… Обећавали су брда и долине. Љубазно нас је примила и госпођа Славка Драшковић, која је водила Канцеларију за дијаспору. Изгледало је као да искрено жели да нам помогне. Разрађивали смо заједничку идеју да уз помоћ Цркве организујемо донаторске вечере у дијаспори. Али, ништа од тога се није остварило.
Никакву донацију ни од кога из света “Равна Гора” није добила. Ни од емигрантских институција, нити од етничке и црквене заједнице, нити од било којег појединца. Ни један цент. И хвала Богу да је тако. Да сам од било кога примио један долар – данас бих се осећао као талац, јер у душу познајем наопаки српски менталитет. Баш као и српска држава – српска дијаспора је игнорисала “Равну Гору”. Ипак, срећан сам што знам да нема Србина у свету који је није гледао. То је ипак најважније. А овако, нити они мени дугују нешто – нити ја њима.
Од великог броја људи који су се јављали током снимања из дијаспоре, издваја се случај извесног Мајкла Раденковића из САД а родом из села Почековина код Трстеника. Он је, наводно, емигрирао после рата, био је официр америчке војске, службеник ЦИА, а за време ратова деведесетих шуровао је са Милошевићем. Тражио је контакт са мном. Представио се као равногорац и родољуб. Разменили смо неколико мејлова у фази рада на сценарију. Нудио ми је своју помоћ у “историјској грађи” из архива ЦИА. Позивао ме у САД да боравим код њега, да ми он помогне око прикупљања могућих средстава. Бог ме сачувао – па нисам отишао.
Кад је емитована прва епизода 10. новембра 2013. послао ми је мејл, исказао велику захвалност и одушевљење. Да би се, на моје изненађење, пред завршетак серије волшебно преобратио и написао скарадно и сомнамбулно писмо које је пласирао на интернет, у коме ме је оптужио да сам комунистички агент. Да није трагично – било би смешно…
Елем, након тешких и компликованих снимања, после много мука, сналажења, посрнућа и уздизања – са сценом скидања југословенске и постављањем немачке заставе на Белом двору, 16. августа 2013. године, пала је последња клапа серије. Успели смо да окончамо снимање 10 епизода “Равне Горе”. Уместо радости и олакшања – осећао сам само празнину. И повремено презнојавање. Тек крајем те године – сазнаћу да сам већ био озбиљно болестан. “Равна Гора” је узела свој данак – а да тога нисам био ни свестан.
На последњу клапу дошли су председник Управног Одбора РТС господин Слободан Марковић, и као много пута до тада у сличним приликама – директор Никола Мирков. Овог пута са својим унуком, симпатичним дечаком тршаве косе. Бог ми је сведок да ми је неколико пута рекао – “Еј, кад наставиш, да узмеш овог мог малца, да глуми мало…”
Александар Тијанић поново није дошао. Послао ми је СМС поруку:
“Срећно!”

11. ДЕМОНСТРАЦИЈЕ ИСПРЕД РТС-а
У јуну 2013. објавили смо трејлер за серију на Јутјубу и на РТС-у, који је подигао велику прашину и изазвао огромно интересовање. Трејлер је изгледао феноменално. Рекао бих – боље од серије, и било ми је јасно да смо одмах на почетку сами себи подигли лествицу веома високо.
Од половине августа до 10. новембра 2013, када је емитована прва епизода “Напад”, трајала је грозничава борба да сустигнемо све фазе монтаже, обраде, тонског микса, колор корекције и израде компјутерских анимација. У професионалном смислу тај период, све до 12. јанура 2014, када је приказана последња епизода, за мене је био најтежи у животу. Тензије у јавности су расле, температура се сваким даном све више дизала. Очекивања су била велика, али још већа халабука противника “Равне Горе” – свих боја. Стизале су отворене претње и провокације, под слоганом “Чекамо вас”…
Крајња десница, крајња левица, ултракомунисти, неокомунисти, изворни четници, СУБНОР, невладине организације, експерти, хрватски тисак, муслиманске шаргије, млади скојевци, европејци, нова интелектуална елита, увређени писци, сви су оштрили стреле да их одапну након првог кадра “Равне Горе”.
Хрватски и босански медији, Јутарњи лист, Дневни аваз, тврдили су да је “држава Србија отворила трезоре, да се не штеди ни новаца ни пара да се велича великосрпски пројекат за рехабилитацију четничког покрета”. Далеко од истине и још даље од мозга. Напротив – држава нас је доследно игнорисала.
У фази припреме серије министар културе био је Предраг Марковић. Он је показивао велико интересовање и да је остао министар – сигуран сам да би нас подржао.
Након доласка на власт СНС, министар културе био је колега Браца Петковић. Веома коректан и отворен за сарадњу, погледао је и похвалио делове пројекта, тражио могућност да нам се финансијски помогне и обећавао да ће разговарати са Вучићем.
Међутим, убрзо је дошла реконструкција Владе, а са њом и кадар СПС, нови министар Иван Тасовац. Одмах је било јасно да ексцентрични министар пише латиницу – а ми ћирилицу. Са њим су и теоретске претпоставке за подршку пројекту постале пусти снови. Сходно томе, доследно смо били одбијани – и у Министарству културе и у Филмском центру.
Дане до премијере смо прецртавали као војници на војном року. Већ почетком септембра сам почео да осећам велике тегобе, лупање срца, огроман замор, и на пречац велика презнојавања. Ником о томе нисам говорио, ћутао сам и гурао напред. Нисам слутио да тако угрожавам живот и трајно нарушавам своје здравље, са чиме ћу се убрзо драматично суочити.
Прво представљање “Равне Горе” догодило се 20. октобра 2013. на промоцији у препуној сали биоскопа у граду домаћину пројекта – у Крагујевцу. Пројекција прве епизоде је прошла величанствено и сјајно. Било је много емоција и суза.
Главна промоција пројекта пред почетак емитовања била је заказана за 29. октобар у биоскопу “Рода” у Београду. Медији су брујали, РТС је громогласно најављивао скорашњи почетак емитовања. С обзиром да смо били без динара – замолио сам колегу Дејана Петровића – Сона, да нам гратис да један број билборда за најаву у Београду.
И дошао је 10. новембар 2013. године.
Тог дана комунисти су демонстрирали испред Таковске 10, што је била ударна вест на свим медијима у земљи и региону. Многи су нас оптуживали да је и то маркетиншки трик наше продукције.
Исте вечери на првом програму РТС-а у 20.05 премијерно је приказана прва епизода.
Те вечери “Равна Гора” је била Србија.
Гледаност је била огромна. Највећа.
До касно у ноћ стизале су ми СМС поруке са честиткама.
Многе – сем једне, коју сам навикао да примим после сваке премијере – последњих осам година колико сам ексклузивно писао и режирао ТВ серије за РТС.
Саша Тијанић ми се није јавио.
На дан пре промоције у Београду – 28. октобра, стигла је страшна вест да је изненада преминуо Александар Тијанић. Испред врата свога дома. Уследио је шок, констернација. И ужас.
Ноћ 28. – 29. октобра – провео сам на РТС-у. Ту су били сви чланови Управног одбора и цео колегијум. Настала је пометња. Једно од питања је било: “Да ли да се промоција ‘Равне Горе’ откаже, да ли да се и емитовање које је планирано за 10. новембар – одложи?”
Одлука је пала – то је његов пројекат, он га је иницирао, он га је желео. Идемо – снажно. У емитовање.

12. РАВНА ГОРА У АМЕРИЦИ
Почев од 10. новембра 2013. свака епизода која је емитована дочекивана је на нож. Твитер, Фејсбук, блогови, сајтови, налози на интернету – све је горело. Штабови за борбу против “Равне Горе”све снажније су настојали да је уруше, компромитују и окаљају. После четврте епизоде у којој се први пут појавио Небојша Глоговац у лику Драже Михаиловића, изгледало је да у исцрпљујућој утакмици са мрзитељима “Равне Горе” поново прелазимо у вођство. Сјајна глумачка игра, одлична фотографија и продукција коју су хвалили и најмрзовољнији критичари – снажно је одолевала фронталним ударима на серију.
О серији су писали Лазански, Цвијановић, Басара, Пановић, Ђоко Кесић и многи други. Једни су хвалили, други су кудили, што је нормално. Склоност неких да априори и паушално критикују серију, попут историчарке госпође Бранке Прпе, а да притом изјављују да нису видели ни једну сцену или секвенцу, налагао ми је да реплицирам, што у суштини нисам желео. Једном приликом чувени публициста Слава Ђукић ми је очински рекао: “Сине, видим шта ти раде. Али нема потребе да се браниш и да им јавно одговараш. Најбоље ће те бранити твоје дело.”
Било је веома симпатичних коментара и козерија – у којима су предњачили духовити момци из Њуз.нета, попут тзв. “Саопштења Субнора и позива на јавно стрељање Радоша Бајића и свих глумаца који играју у Равној Гори”. Нису ми сметале ни шале младог Кесића у његовој емисији “24 минута”…
А онда једне вечери, крајем новембра 2013. моје здравље је озбиљно поклекло. Завршио сам на кардиоваскуларној клиници ВМА. Непроспаване ноћи, огромни напори, стресови, беспарица, вишегодишња борба за сваки кадар “Равне Горе” – почела је да узима данак. Мој срце је аритмично ударало преко 120 откуцаја у минуту, ушао сам у апсолуту са изгледима да добијем мождани удар. После десетак дана лечења и опоравка, уз дозволу лекара са ВМА који су бринули о мом здрављу, у пратњи супруге Милене, половином децембра сам се упутио у Америку. На позив господина Обрада Кесића, у организацији његове компаније ТСМ, црквене општине Св. Лука и Канцеларије Републике Српске у САД – нашао сам се у Вашингтону. Свечане промоције у Вашингтону и у Чикагу са трибинама после пројекција биле су одлично организоване и посећене.
Ипак, један догађај је бацио снажно и изузетно негативно светло на мој боравак у дијаспори. То је сцена у петој епизоди серије, када развратник Чутурић (којег је феноменално одиграо Милош Тимотијевић) у потоку закоље муслимана. Та сцена и та епизода ће доцније бити основа и алиби за сатанизовање целог пројекта од стране српског националистичког корпуса. И оних који су се надали да ће “Равна Гора” бити контралакировка налик на комунистичке филмске памфлете, од којих сам у некима и сам као млади глумац учествовао. Јер, забога – четници нису клали”? Зверства је чинила само друга страна!?
Екстремни српски националисти су ме нападали да протежирам муслимане, а у Вашингтону – екстремна муслиманска удружења су најављивала протесте и уз претње водила кампању за забрану приказивања “Равне Горе” у САД. Због чега је Цинема театар тражио полису осигурања на милион долара!? Наши људи предвођени господином Кесићем успешно су решили и то. Дакле, не ваљам комунистима, антифашистима, четницима, муслиманима, Хрватима, Србима – уместо помирења поново букти рат!
У свечаној сали Српског саборног храма у Чикагу владало је велико узбуђење. Имао сам дебату и полемику са једним делом острашћене публике која је очигледно била велики конзумент кампање против серије која је долазила из Србије.
Упркос свему, цео боравак у САД прошао је узбудљиво и незаборавно – амбасада Србије је организовала пријем у моју част. Из САД сам се вратио са горким убеђењем да је српска дијаспора разједињена и разбуцана на уситњене интересне групе, и да нажалост, нема јасну националну платформу. Што целом српском корпусу чини ненадокнадиву штету.
У дубоком памћењу ће ми остати посета Конгресној библиотеци и гостовање у студију Гласа Америке у Вашингтону. Сео сам пред камере у ону исту врућу столицу у коју су последњих турбулентних деценија, као на саслушању – седали Милошевић, Ћосић, Коштуница, Ђинђић и остали виђени Срби. Питања која су ми постављена била су арогантна и тенденциозна. Био сам хладан као шприцер, миран, тачан и елоквентан.
Имао сам осећање да сам пред поротницима и да ми се суди. Да се борим за истину – сам против свих.

12. СВИЛЕН ГАЈТАН ЗА РАВНУ ГОРУ
Последња епизода “Равне Горе” емитована је 12. јануара 2013. године. Два дана касније лансирана је вест која је као муња запарала медијско небо Србије и екс-Југославије: “Како сазнајемо из РТС-а – ‘Равна Гора’ се неће више снимати”… “Заустављен рад на пројекту ‘Равна Гора'”… “Недостатак новца прекида ‘Равну Гору'”… Упркос чињеници да је серија убедљиво најгледанија у сезони 2013/14 – проносиле су се гласине “‘Равна Гора’ стаје због слабе гледаности”.
То је била артиљеријска припрема за пресуду “Равној Гори”.
Објављиване су анкете о историјским недоследностима у серији – Да ли Дража пуши лулу или муштиклу? Да ли је 1941. у селу Планиница била учитељица или учитељ? Да ли је 6. априла 1941. био Васкрс или не? Да ли су на Васкрс бомбардовали савезници или Хитлер? Тражила се длака у јајету – и све што би могло да компромитује пројекат.
РТС је саопштењем преко свог сајта демантовао гласине о прекиду рада на пројекту. “Према Уговору, РТС се обавезао да финансира још најмање пет епизода другог циклуса – што није спорно. Такође, траже се модалитети да се обезбеде средства за додатне епизоде”. У јавности је стварана слика да ће серија ипак наставити – а иза кулиса те приче, на РТС-у и ко још зна где – водила се тешка борба са исходом који је познат.
Егзекуција над пројектом који је РТС пре две године најављивао као “најамбициознији од оснивања националне телевизије до данашњих дана” била је све извеснија.
У пар спорадичних сусрета од краја децембра 2103. до краја фебруара 2014, мој дугогодишњи пријатељ, од изненадне смрти Саше Тијанића вршилац дужности генералног директора РТС-а Никола Мирков, говорио ми је да се ради на буџету, и сваки пут је све више ретерирао. Да би ми 29. фебруара 2014. године, на напречац организованом састанку у РТС-у, у присуству Владана Чкркића, директора програма и продукције, Миодрага Зупанца, главног уредника КУП-а и генералног секретара СтаниславаВељковића рекао да нема средстава за даљи наставак серије. Чак ни за пет епизода за које смо имали пуноважни уговор, за које је у званичним саопштењима РТС тврдио да ће сигурно бити снимљене. Рекао је да се наводно скоро посвађао са председником Управног одбора, др Слободаном Марковићем, који је инсистирао да се настави даљи рад на пројекту, али, да му је он казао, да нажалост – пара нема…
Уљудност и дискреција ми налажу да не помињем извор информације у коју је немогуће посумњати коју сам добио пар дана касније, да је Мирков претио да ће понудити оставку УО РТС-а уколико буде инсистирања да се “Равна Гора” настави?
Сваки даљи коментар је излишан. Да ли је и од кога је Никола Мирков примио налог да скине “Равну Гору”? Да ли је и од кога трпео притиске да Радоша Бајића склони са РТС-а? Нека сваки читалац ове исповести сам дође до одговора.
Сећам се да су на крају поменутог састанка код Миркова сви присутни гледали у сто испред себе. Само је г. Зупанц изустио: “Ево… Хајде да следеће године урадимо још један циклус ‘Село гори…’ Што је г. Чкркић са одобравањем прихватио… И тајац. После гробне тишине рекао сам: “У реду, господо и пријатељи, а шта ћемо са огромним штетама и дубиозама које настају са прекидом даљег рада на ‘Равној Гори’? Ко ће то да плати?”
Одговора није било. Уз мук и нелагодност која се осећала у ваздуху, са Недељком, са којим сам дошао на састанак, изашао сам из канцеларије Николе Миркова. Последњи пут сам се руковао са људима са којима сам последњих десет година радио и борио се за РТС као за своју кућу, одбијао примамљиве позиве других телевизија, чак и гостовања…
У тешкој борби са неликвидношћу, динар по динар, без ичије помоћи, Цонтраст ће наставити да измирује огромне обавезе према добављачима, екипи и глумцима. А РТС ће ући у продуцирање нових ТВ серија за које је, гле чуда – било средстава.
После деценије одличне сарадње, најбољих резултата, највећих рејтинга и гледаности са најбољом финансијском исплативошћу за Јавни сервис – отишао сам са РТС-а.
И до данас се нисам вратио.

14. РЕКВИЈЕМ ОДАНОСТИ ИЛИ ФИЛМ “ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ”
После “Равне Горе” уверен сам да ће младе генерације писаца, редитеља, драматурга моћи слободније и храбрије да се баве усудом и клетвом братоубилаштва међу Србима, који су положили највише жртава у трагичном периоду 1941-45. године, из којег су изашли као највећи губитници. За очекивати је да у скоријем времену видимо филм о Николи Калабићу. Или о Слободану Пенезићу-Крцуну, џелату али и жртви комунизма? О Голом отоку – да и не говоримо…
Ослобађање истине у тумачењу историјских догађаја током Другог светског и грађанског рата у Србији која је угушена идеолошким обманама и лажима – дужност је савременика. Мученичке судбине оних који су били на другој страни, који никада нису изневерили свог Бога, ни заклетву коју су дали Краљу и отаџбини, и мени су биле потресна инспирација за филм “За краља и отаџбину”, који је посвећен стотинама хиљада оних који су у бекству од комунистичког терора морали да потраже нову домовину. Чије су кости расуте по Латинској Америци, САД, Канади, Аустралији, Новом Зеланду…
Једног таквог великог патриоту сам имао част да упознам у Сиднеју у јесен 2010. године. Реч је дивном Душану Чукићу са којим сам дуго разговарао о Дражи Михаиловићу. Патриота, велики српски родољуб, телеграфиста у Горском штабу 1941/42, који је умро у Аустралији пре три месеца у својој 97. години, од 1945, откако је преко Италије и Француске избегао у Аустралију, никада се није вратио у Србију. Ни на један дан. Да се вратио, одмах би био ухапшен – а могуће и стрељан. Срећом, почетком деведестих нешто је почело да се мења, а након 2000. Равногорци су пред законом изједначени са борцима НОБ-а. Они који у злочинима нису окрвавили руке – могли су слободно да се врате у земљу.
Јунак филма „За краља и отаџбину” Милисав Јањић, којег као младића игра Ненад Окановић, а као времешну старину Марко Николић, вратио се у Србију. Обилази ратне стазе младости, своју родитељску кућу која је сада Дом извиђача и планинара, и одлази на Равну Гору. Да свом команданту ђенералу Михаиловићу преда рапорт. Да му упали свећу – не може. Јер, као ни цео српски род – не зна где му је гроб.
Неко зна. Неко још чува тајну о злочину због којег сви треба да се стидимо. Убили смо свог човека, патриоту и родољуба који је све што је имао дао за свој народ, а више од пола века клањали смо незнанцу за кога је тешко утврдити ко је, одакле је дошао, и ко га је послао међу Србе.
Захваљујем свима са којима сам сарађивао. Свима који су помогли да изгурамо “Равну Гору” и филм „За краља и отаџбину”. Хвала мојој дивној породици – Милени, Пеђи и Недељку, Јелени и Ивони. На подршци, трпељивости, сарадњи и размевању.
Време које сам описао обележава најтежи и најтрауматичнији период мог живота. Али, и најлепши. За време снимања постао сам четвороструки деда. А моје унуке Софија и Ленка су добиле браћу. Ленка – Александра, а Софија – Филипа.
Одлука да пре шест година уђем у лавиринте једног од најтамнијег периода српске историје била је мотивисана потребом да кроз форму телевизијске и филмске екранизације помогнемо отклањању историјских и цивилизацијских недоумица. Да једни другима признамо усуд и клетву братоубилаштва. Како бисмо могли ослобођени да кренемо у будућност. Нажалост – учинак је мали.
Филм “За краља и отаџбину” је апотеоза свим патриотама и родољубима – који су жељни истине и правде, умирали по белом свету са отаџбином у срцу, и Србијом на уснама… То је ламент над једним поразом и једном изгубљеном битком. И над великом српском трагедијом – чије цехове плаћамо и дан-данас.
(”Недељник”, Београд, 26. март 2015.)