„Равна Гора“ 10: И то прође…

12/01/2014

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

На одјавној шпици последње, десете епизода ТВ серије „Равна Гора“, писало је: „Прича коју сте видели инспирисана је истинитим догађајима који су се збили у пролеће 1941. године“.

А требало би да пише: „Прича коју сте видели је покушај да се зацементира комунистичка пропаганда, којој сте изложени још од 1945. године“.

Сада је прва жртва био мајор Александар Мишић, син војводе Живојина Мишића. У првој сцени приказује се његова кућа у селу Струганик испод Равне Горе. То је обична сеоска кућа, у каквој је требало приказати Таралиће, чиме би прича о њима била историјски прихватљивија. Мишићева кућа заправо је била – вила.

Али, то је у овом случају најмања невоља. Већа је што се Александар приказује као готово непокретан човек. И у последњој сцени, када га видимо у униформи, не може да хода, већ га један војник придржава, јер наводно има тежак облик реуме. У стварности, Александар је касније те године командовао Рибничким четничким одредом, у борбама пре свага против Немаца. Он је био болестан од срца, због чега није могао да трчи, али, наравно, могао је да хода.

И то је мања невоља у серији Радоша Бајића. Суштински фалсификат је што су Аца Мишић и Дража приказани тек као познаници – од којих један покушава да искористи другог због његовог имена – а у ствари били су добри пријатељи. На сачуваним дописницама из 1915. године видимо да је Александар ословљавао свог пријатеља са „Дражо“, док га у серији ословљава са „Драгољубе“, па му чак и персира!

Александар и његова супруга Милена живели су у породичној кући у Београду, која се налазила изнад Славије, са десне стране булевара који води према Аутокоманди. Ту је Дража био чест гост, док га у серији Милена уопште не познаје.

Даажин долазак у Струганик, наводно 12. маја, најављује злослутна музика и лавеж пса. Милена Мишић је још једна особа која се плаши Југословенске војске, па чак и не користи термин „војска“, већ каже мужу: „Неки људи су у дворишу, наоружани…“ У помоћној кући приказује се још једна жена, у црнини, која бежи чим је видела војску! Касније ћемо сазнати да је то супруга Александровог брата Војислава. Појављује се и удовица војводе Мишића, Лујза, којој Милена, на питање ко је дошао, одговара: „Неки пуковник Михаиловић, Ацин ратни друг“.

Милена је, иначе, имала битну улогу у организацији, у тој првој фази, као поверљиви курир за Београд.

Александар излази са пиштољем, мада ће касније рећи Дражи: „Што би се српска војска крила од свог народа?“ Претходно му је Дража рекао да се креће само ноћу, што није било тачно. Мишић је додао да ту нема чега да се боји, јер нема Немаца. На то му је Дража одговорио да се ипак крије и од народа!

Потом се Александар враћа у кућу и каже Милени: „Дошао је пуковник Михаиловић, мој стари ратни друг, са својим људима“. Она је и даље уплашена, одлази у вајат по послужење, не јавља се Дражи. Зашто се кафа кува у вајату и зашто се тамо држи ракија за послужење – то ваљда зна само аутор, тек, Милена неће донети послужавник. Капетан Узелац, који се опет жали да је гладан, претходно је пртактично отео сендвич „сину Драгану“, Дражином посилном. Њега је, пак, малочас Дража послао да види да л` ће опет киша, после једне баналне сцене.

Елем, Тарас отима сендвич и халапљиво једе, док га син Драган тужно гледа. Овај се ипак сажали и даје сину Драгану мали део сендвича, али, у моменту смишља план како да му и то отме: видевши Милену да носи послужавник, наређује сину Драгану да га он унесе, што, наравно, не може са комадом сендвича у рукама. Тако му он отима и тај комад.

Права ратна драма, зар не?

Унутра, у кући, мајор Мишић критикује „неку Комесарску управу“ – што је опет неисторијски, јер је то према међународним и домаћим законима било легално тело. Прелази на критику војске, нарочито официра, па видевши да је претерао почиње да се извињава присутнима (уз Дражу је и капетан Дејановић, који је иначе раније послат на терен, тј. није дошао на Рвану Гору). Онда Бајићев Дража пиоставља једно бесмислено пиутање: „Да ли би данас био могућ контраудар, као 1914, који је генијално извео твој отац, војвода Живојин Мишић“!

У међувремену, капетан Дејановић упада са примедбом да има и нешто добро у раду Комесарске управе и жандармерије: „Добро је што хапсе комунисте!“ Наводно, они су у Бајиној Башти већ опљачкали општину и спалили архиву. Такорећи, дигли су устанак пре 12. маја 1941!

У серији, не само што су жандарми гонили комунисте, него су већ и Немци почели да их стрељају. То се такђе одиграло 12. маја, у Љигу. Један комуниста је викао: „Живео Совјетски Савез!“, а други: „Живела Комунистичка партија!“

Зашто би Немци стрељали своје савезнике?

Зато што од почетка ове серије Немци и комунисти у ствари нису савезници, већ непријатељи! На једном округлом столу о серији, недавно сам чуо да историјска факта у филму уопште нису битна, да у ствари не постоји тачан историјски филм. Наведени су и неки примери из холивудске продукције, али не такви у којима се историја потпуно изврђе. Јер, овде је прескочена цела једна епоха: савез нациста и комуниста од 1939. до 22. јуна 1941. године. Слободан Пенезић Крцун је у Земуну и дочекује Тита, док се он у ствари налазио у Ужицу, у немачкој служби. А Тита је у Земуну дочекао један агент Гестапоа, од кога је он тражио да се убрза пребацивање „шпанских бораца“ у Југославију. Реч је о учесницима Грађанског рата у Шпанији, које су Немци претходне године ослободили из француских затвора. И које је маја 1941. Гестапо довео у Југославију.

Пре 22. јуна јуна 1941. Немци су у Србији стрељали 850 родољуба, међу којима је било 266 жена, 71 студент, 15 свештеника и 125 војних лица. Ни један комуниста у том периоду није стрељан. Док у серији – није стрељан нико сем комуниста.

Друга сцена са комунистима у овој епизоди је бесмислена, како год се посматра. Један од њих улази у цркву и љуби врата, а други урлајући прекида свештеников говор о краљу Петру. Свештеник је говорио: „Морао је да остави народ… „ На што је комуниста, на сред цркве, викнуо: „Морао је да побегне са гомилом злата!“

Тито је приказан најпре са децом – воле га и деца, поклања им бомбоне – а потом са студенткињом, која се заљубила.

Жена кафеџије из Заовина у зору одводи јеврејску девојчицу у непознатом правцу. Према ономе из претходне епизоде, одводи је негде да се ратосиља опасности. Могуће је да се и то дешавало, мада не овако рано, али свакако сцена није типична.

Словенац, пуковник, враћа се 12. маја у своју вилу на Сењаку, док се за официра из прве епизоде, оца девојчице Јеврејке, испоставило да је његов зет. Сада тај официр долази у кућу војводе Мишића у Струганику. Каже Војислављевој жени да би хтео да види кућу славног војвода, а уједно пита за мајора Александра. Она се поново плаши српског официра, што се каже дочекује га као куче, не нуди га ни водом, и он одлази као покисао.

Последња сцена одиграва се 13. маја на Равној Гори – Дражина група излази на планину и придружује се Палошевићевој групи.

Равна Гора је усликана са много кадрова, инсистира се на лепоти природе. А просто је несхватљиво да је у ствари усликана Тара, са све брванарама типичним за тај крај, каквих нема у области Равне Горе. Несхватљиво је јер је на Равној Гори за последње 24 године било стотине хиљада људи, снимана је и сликана безброј пута, тј. постала је препознатљива. Као што је, уосталом, препознатљиво и зимзелено дрвеће на Тари, које на Равној Гори губи битку са храстовима, јасеном и буквама. Ништа није коштало да се на Равну Гору пошаље макар само екипа сниматеља, а да се сцене са глумцима прикажу у непрепознатљивој шуми, ако је већ био проблем да се све сними тамо.

Ту је и последњи датум који је омашен: Дража је изашао на Равну Гору 11. маја, а не 13. маја.

Прошетао се Дража од Босне до Равне Горе – и то је била серија „Равна Гора”.