Систематско умањивање српских жртава: коцкице су најзад дошле на своје место

23/04/2023

Институт за истраживање Јасеновца (Jasenovac Research Institute) из Њујорка, под руководством њујоркшког професора Бери Литучија, већ годинама ради на утврђивању истине о размерама геноцидног Фстрадања српског народа у НДХ за време Другог светског рата. Када је реч о размерама, Институт се ни у једном тренутку није устручавао да их прикаже реално и документовано, у стотинама хиљада, не само у Јасеновцу него широм НДХ. Таквим ставом, Институт је дошао у сукоб са напорима хрватске ревизионистичке политике током задњих неколико деценија која тежи да обим и свирепост почињених злочина умањи, заташка, па чак и лажно и цинично прикаже као оправдани чин хрватске самоодбране.

Нажалост, са малобројним изузецима, међу којима се истичу прегаоци као проф. Србољуб Живановић, Институт је наишао на врло мало подршке међу Србима. Ставови свих режима који су се у Србији мењали у овоме су били јединствени и временом су постајали све ближи хрватском ревизионистичком становишту. Под изговором „регионалне стабилности“ и „добросуседских односа“ челници тих режима увек су били спремни да жртвују историјску истину и моралне интересе српског народа. Један број српских интелектуалаца и званичних установа, примерице Музеј жртава геноцида, подлегао је притиску. Усвојили су методологију која највише одговара хрватским фалсификаторима историјских чињеница, тврдећи да је 80 година после догађаја поименични списак жртава једини валидан начин да се дође до броја страдалих. На такав начин, српско страдање у НДХ су обесмислили спуштањем броја на око осамдесет до сто хиљада жртава, што се уклапа у хрватске тврдње. Хрватски план да се материјалне чињенице о геноциду у НДХ радикално преиначе, и то српским рукама, а да се хрватска кривица за злочине који су шокирали чак и њихове немачке и италијанске савезнике до крајности умањи, тиме је у знатној мери успео.

Bез видљиве институционалне подршке, у сарадњи са низом одважних појединаца том подлом плану бескомпромисно се супротставља Институт за истраживање Јасеновца из Њујорка. То сигурно јесте један од главних разлога зашто српски медији овај значајан скуп игноришу. Може ли ико да замисли да би израелски медији и институције прећутали скуп у Тел Авиву или Јерусалиму на тему холокауста?

Али упркос завери ћутања, српска јавност је сада упозната. Ко не може да скупу у Хотелу М присуствује лично, моћи ће да га прати на Зуму. Повезница је:

https://us06web.zoom.us/j/84784290702?pwd=TDlMT2J6VVc0a0hUTTcvZStrRnJwdz09

Заинтересовани који желе да запрате овај скуп на својим Смарт телефонима, то могу да учине користећи лозинку: 074050

Значај овог скупа о страдању српског народа у НДХ треба разматрати у склопу две важне околности.

Прва је бесрамно одбацивање, пре годину дана, од стране политичких статиста који се представљају као посланици парламента Србије предложене резолуције којом се осуђује масовно убијање српског народа у НДХ и комеморишу невине жртве. О томе смо тада подробно писали (овде и овде). Притисак окупационе власти на све чиниоце у јавном простору био је толико снажан да се мало ко тада усудио да нам се придружи.

Следећа коцкица у овом срамном мозаику је недавно објављена вест да је Министарство просвете Србије акредитовало програм Музеја жртава геноцида за наставнике историје: „Учење о геноциду почињеном над Србима.“ Ова вест би требало да активира сва алармна звона и упали све црвене лампице али, наравно, није. Као толико других ствари у слуђеној Србији, прошла је готово непримећена и непрокоментарисана. У најави Музеја геноцида, као један од специфичних циљева наведеног програма наводи се „унапређивање знања наставника о геноциду извршеном над Србима од стране хрватске државе у систему концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, као и на бројним другим губилиштима на територији Независне Државе Хрватске током Другог светског рата, и то у светлу актуелних историографских истраживања.“

Јавности није приказан садржај овог програма, за који се каже да ће почети да буде примењиван у обуци наставног особља већ од маја ове године. Међутим, то се лако може претпоставити на основу до сада испољених ставова Музеја геноцида по овом питању.

Наведени циљеви су формулисани да племенито и успављујуће звуче, али кључна фраза је „у светлу актуелних историографских истраживања.“

Већ годинама, без икаквог научног утемељења и користећи проблематичну методологију, Музеј жртава геноцида пропагира драстично умањени број српских жртава у НДХ. Музеј се намеће српској јавности као референтна установа са правом да одређује шта „актуелна историографска истраживања“ имају да кажу о страдању српског народа на подручјима која су се налазила под хрватском контролом од 1941. до 1945. године. То право Музеј присваја позивајући се на тезу да једино „школовани историчари“ смеју да расправљају о овим темама, што по дефиницији искључује све којима стручњаци Музеја поричу тај статус. По тим критеријумима, ни оцу историје Тукидиду не би било одобрено пуноправно учешће у дебати о размерима српског страдања у НДХ, јер нити је био сарадник Музеја, нити је школовани историчар, пошто није дипломирао историју.

Основни разлог зашто је обука школског особља о масовном истребљењу Срба у НДХ поверена Музеју геноцида а не, на пример, Институту за истраживање Јасеновца из Њујорка је то што је Музеј чврсто позициониран на политичкој линији режима на чијим јаслима се издржава, што није случај са оном другом установом. Музеј већ годинама доказује своју политичку подобност grosso modo прихватајући хрватске процене јасеновачких жртава и инсистирајући на методолошком апсурду, осамдесет година после догађаја, да само поименични списак жртава може да послужи као валидни доказ броја страдалих.

Да би се дошло до унапред зацртаног броја српских жртава који не би значајно одступао од пропаганде коју води хрватска „историографија,“ циљано се усваја дефектни методолошки приступ који, после вишедеценијског уништавања доказа, једино може да потврди тражени резултат. Компетентни извештаји и процене веродостојних извора из времена када су се догађаји одиграли изостављају се или се њихова поузданост дилетантским аргументима доводи у питање.

Поигравање српским жртвама у Јасеновцу и широм НДХ, и умањивање њиховог броја, у самомрзећим структурама окупиране Србије није академска настраност него државна политика. Ништа то не илуструје боље од слике двојице челника, једног државног, другог црквеног, у тексту који се односи на ову тему:

Са самозадовољним осмесима они реагују на вест да „Утврђени спискови наводе 83.000 и 88.000 жртава Јасеновца … Тачан број жртава Јасеновца није никада утврђен. Спомен парк Јасеновац је до 2012. утврдио списак од око 83.000, док је Музеј жртава геноцида сачинио списак од око 88.000 жртава, преноси РТС писање Танјуга.“

Nota bene да је „Спомен парк Јасеновац“ хрватска државна установа која делује на месту где се за време рата налазио хрватски логор смрти. Музеј жртава геноцида је аналогна установа коју финансира српска држава. Њихове констатације о броју жртава у фрапантној су сагласности.

Све би било исто да је обука српских наставника и преношење српским ђацима знања о покољу српског народа у НДХ било поверено хрватском Спомен парку Јасеновац уместо „српском“ Музеју жртава геноцида из Београда.

Институт ”Арчибалд Рајс”