Смедеревски корпус у обручу

22/03/2013

Слика убијеног капетана Лазаревића

Позадина слике убијеног капетана Лазаревића. Види се печат СС-а, јер су љотићевци предали фотографију есесовцима, као доказ свог ”успеха”

Смедеревски корпус у обручу

ПИШЕ: Милослав Самарџић

У Операцији ”Хајка”, фебруара и марта 1944. године Немци, љотићевци, Бугари и белогардејци напали су Гарду, Церски, Мачвански и Смедеревски корпус. У нападу на Гарду главни су били Немци, а у осталим случајевима љотићевци. Ово су биле највеће љотићевске операције до тада.
Операција “Хајка” против Смедеревског корпуса почела је 15. фебруара 1944. Јединицу под командом капетана Живана Лазовића, у атарима села Азања и Селевац опколили су и напали љотићевци, Немци, Бугари и белоруси.
Због равнице, пруга и велике концентрације осовинских трупа, долина Велике Мораве и Подунавље били су веома неповољни за четничку акцију. “Стварно услови за рад у овом корпусу су скоро немогући”, извештавао је начелник штаба Смедеревског корпуса, капетан Младен Радовановић, 9. априла 1943. године, пошто су Немци ликвидирали још једног команданта корпуса.17 Пре доласка капетана Лазовића Немци су убили чак четири повереника за смедеревски крај или команданта Смедеревског корпуса: капетане Боривоја Јовановића и Радоша Вучелића и мајоре Владислава Додића и Прокопија Главичића. Зато се антиосовинска акција Смедеревског корпуса састојала пре свега од покушаја да се на било који начин заплени муниција, док је главна оштрица борбе била усмерена на сузбијање комунизма.
Све оно што је за четнике представљало неповољан стратешки положај, љотићевцима су, на другој страни, биле погодности, нарочито концентрација Немаца уз пруге. четници су настојали да спрече ширење љотићеваца на околна села, о чему, примера ради, сведочи следећи извештај капетана Р. Ђорђевића, команданта Подунавске групе бригада Смедеревског корпуса, капетану Лазовићу, од 21. јануара 1944. године:
Свакодневно су стизале жалбе на терор који врше љотићевци у с. Михајловћу и Врбовцу. До јуче сам то могао да трпим јер сам се надао да ће једном престати, али јуче сам извештен да је са истим терором продужено. Због тога сам донео одлуку да их протерам из Михајловца и јуче око 19 часова сам их напао и протерао. Било их је око 70 са осам пушкомитраљеза и под жестоком борбом су одступили у правцу Смедерева.
На нашој страни мртвих и рањених није било, за њих не знам. Неколико се љотићеваца предало. Утрошак муниције: више је заплењено него што је утрошено. После борбе народ нас је са великим симпатијама дочекао… Морал код војника је био већи него у борби са комунистима.18
С друге стране, љотићевци су често прогањали, хапсили и убијали четничке присталице. Тако, капетан Лазовић 15. фебруара 1944. године извештава Дражу:
Љотићевци из Раче напали су ноћас, између 14. и 15. фебруара, сеоску стражу у Баничини и убили поднаредника Божидара Суботића. По убијању стражара побегли.19
Лазовић се следећи пут јавио недељу дана после почетка велике осовинске операције, 22. фебруара, овим радиограмом:
Борба са љотићевцима и Немцима и Бугарима престала. Бригаде су се разишле свака на своју територију по одељењима. Муниције нестало. Предузео сам мере да опљачкам комору из Велике Плане за Паланку када добровољци буду вукли друмом.20
Детаљан извештај Лазовић је поднео 10. марта. Он најпре подсећа на “успешно вођене борбе са партизанима у области Београда”, током новембра и децембра, после којих је својим јединицама дао краћи одмор. Затим пише о намери да изведе једну већу акцију у области Смедерева, “ради уништења и последwих остатака разбијених партизанских јединица”. Спремајући се за ову акцију, штаб Смедеревског корпуса је уочио како су “и на страни непријатеља отпочеле извесне припреме”. Наиме, Немци, Бугари и љотићевци су у овој области концентрисали велике снаге. Међутим, “према држању како Немаца тако и добровољаца”, Лазовић није био сигуран да ће се та акција уперити против Смедеревског корпуса, па је наставио припреме за уништење комуниста. Он даље пише:
У вези с овим издато је командантима бригада наређење за рад и отпочело се са концентрацијом наших снага на простору с. Азања – С. Селевац. У времену кад су Немци, Бугари и добровољци отпочели изненадну акцију против наших јединица у овом простору, на простору с. Азања – с. Селевац биле су сконцентрисане 2, 3, 6, 4. и 8. бригада овог корпуса, под командом пешадијског капетана друге класе у пензији Божидара Лазаревића.21
Дакле, на једном месту нашло се шест бригада Смедеревског корпуса, а сам Лазовић тада, због болести, није био са јединицом. У документима нема података о бројном стању корпуса у ово доба. Према извештају једног официра послатог у инспекцију, ујесен 1943. године Лазовић је “створио корпус јачине око 700 пушака и 24 пушкомитраљеза”.22 Бројно стање јединице стално се повећавало и формиране су нове бригаде – укупно девет, сврстаних у три групе бригада. Фебруара 1944, корпус је свеукупно имао вероватно око 1.500 људи под оружјем, што значи да се у осовинском обручу нашло њих око 1.000 (шест од девет бригада).
Лазовић потом пише да је, захваљујући пругама, појачање постојећим непријатељским снагама стигло “доста неопажено и изненада”. То су, према овом Лазовићевом извештају, биле следеће снаге:
– У Смедеревској Паланци 4. љотићевски пук, под командом капетана Вука Влаховића. Бројно стање ове јединице Лазовић процењује на 3.000 људи, наоружаних пушкама, митраљезима и минобацачима.
– У Рачи крагујевачкој 1.500 љотићеваца, под командом поручника Никића. Никићева јединица била је појачана људством 2. љотићевског пука (појачање је Лазовић урачунао у бројку од 1.500).
– У Малој Крсни и Марковцу налазиле су се љотићевске посаде од по 50 људи.
На овом месту Лазовић даје следећи закључак: “Према томе у целој овој акцији тежиште је било пренето на добровољце, који су чинили и гро снага. И зато се овај напад може сматрати као почетак серије борби добровољаца против јединица Југословенске војске у Отаџбини.” Командант Смедеревског корпуса потом даје распоред осталих осовинских трупа које су учествовале у операцији:
– Смедерево – 800 Немаца, а у рафинерији Смедеревској 100 Немаца.
– В. Плана – 300 Немаца, 100 Бугара и 480 Руса (белогардејци из састава “Руског заштитног корпуса Србија” – прим. аут).
– Младеновац – један батаљон Бугара и 250 Немаца.
Поред овога – с. Глибовац 210 Немаца, с. Скобаљ – 400 Немаца, с. Ратари 500 Немаца, с. Башин – 100 Немаца.23
Лазовић потом набраја посаде на околних осам
железнижких станица, које су бројале од 20 до 80 Немаца.
Напад је почео у зору 15. фебруара са свих страна – кренуле су чак и немачке посаде са железничких станица. Лазовић пише да су четници били “делимично изненађени”, али да су се “убрзо снашли и прихватили борбу”, настављајући:
До овог изненађења долази углавном због доба дана кад је отпочео непријатељски напад, слабе прегледности због магле која је покривала терен у раним јутарњим часовима и што су непријатељске јединице користећи терен покривен снегом употребиле беле плаштове за прикривено привлачење. Наше јединице и поред овога успевају да се из овог првог обруча који им је доносио уништење срећно извуку и повуку према с. Селевац. Капетан Лазаревић са потчињеним командантима бригада доноси одлуку да на положајима у околини с. Селевац прими борба и издаје наређење командантима бригада да заузму положаје за борбу. Јединице под командом капетана Лазаревића заузимају следећи распоред: центар капетан Лазаревић са својом бригадом; десно од њега капетан Радојевић са 4. бригадом; на десном крилу 2. бригада под командом капетана Кочића; лево до капетана Лазаревића 3. бригада под командом поручника Живојиновића; на левом крилу 8. бригада под командом поручника Докмановића.24
Међутим, када су се примакли љотићевски стрељачки стројеви, капетан Лазаревић, “из разлога до сада необјашњених”, наређује да се не отвара ватра и шаље преговараче. Љотићевци примају преговараче, пише даље Лазовић, “у циљу заваравања, заобилазе му с леђа и прилазе све ближе и ближе”, узвикујући: “Ми смо браћа, зашто да се бијемо”. Један пушкомитраљезац је отворио ватру на љотићевце, који су се већ били примакли на 50 метара, али му је Лазаревић под претњом смртне казне наредио да престане. На свим другим секторима у међувремену се развила борба, док је Лазаревић, “морално поколебан и преварен”, бацио оружје у снег и предао се. Његов пример следило је 85 четника из непосредне близине. Лазовић наставqа:
Вођене храбрим и неустрашивим старешинама, остале бригаде овог корпуса не полажу оружје већ пробијајући непријатељски обруч, уз тешке напоре успевају да се срећно извуку са минималним губицима. Приликом пробијања ових наших јединица борба је вођена са највећом жестином, тако да су војници у току борбе утрошли сву муницију и да су после завршене борбе располагали са свега два или три метка на главу. Капетан Радојевић извукао се из борбе са својом јединицом са свега два метка у машингеверу, док је сву осталу муницију утрошио у време пробијања и борбе.25
Четници су током пробијања обруча имали 25 погинулих, док су непријатељски губици били “нешто већи”. Бригаде су се растуриле по својим матичним територијама, а Немци, Бугари и љотићевци “отпочели су детаљан претрес терена, којом приликом су предузели хапшења наших људи. Лазовић потом наводи бројеве ухапшених равногораца и чланова њихових фамилија по селима и варошима (на Бањицу су одведене 123 особе). Наводи, затим, да је у селу Ратари непријатељ пронашао и запленио четничку резервну храну: четири вагона жита и 500 килограма масти, као и 15 коња који су служили за курирску службу. У другим селима, међутим, залихе нису пронађене. Приликом претреса најгоре су се понашали љотићевци: “Туча и пљачка били су општа појава где год су прошле непријатељске јединице. У овоме су се нарочито истицале добровољачке јединице”, пи[е Лазовић.
И у време писања овог извештаја, 10. марта, стање је било непромењено: “Притисак на мирно становништво се и даље наставља. Пљачке, злостављања, батинања и хапшења су средства којима добровољци желе да одврате народ и одвоје га од нађег покрета. Међутим, иако су средства исувише драстижна, не успевају и поред тога да за тренутак поколебају дух народни и вољу и решеност народну за борбу са окупатором и свим његовим слугама до коначне победе”, закључује капетан Живан Лазовић.26
Судбина капетана Божидара Лазаревића била је трагична. Иако су му током предаје љотићевци дали часну да му се ништа неће десити, они су га одвели у Завод у Смедеревској Паланци и својим заточеницима, комунистима, дали мотке да туку Лазаревића до смрти. Иста судбина задесила је и Лазаревићевог помоћника Марковића. На полеђини сачуваних фотографија мртвих Лазаревића и Марковића исписана је легенда на немачком језику, а ту је и печат СС полиције. Очигледно, љотићевци су се похвалили Немцима својим “ратним пленом”.
У међувремену, по окончању велике осовинске операције против Смедеревског корпуса, Лазовић је низом радиограма обавештавао Врховну команду о ситуацији на терену. Петог марта он пише:
Стање у корпусу редовно је. Потере појачане. Хапсе наше људе и породице, ухапшена ми је жена и шурак… Љотић спрема милицију по срезовима. Добро ће бити због оружја. У Кусатку разоружано 10 љотићеваца од команданта батаљона у Кусатку…
Потере и хапшења очврсли су народ и разбили гласине протурене о сарадњи нас са окупатором и његовим слугама. Сада је народ још чвршће везан за наш покрет.27
Пет дана потом, Лазовић пише:
На дан 7. марта у селу Лозовику љотићевци напали на кућу једне сиромашне жне. Бацали бомбе у кућу и побили седам мушкараца и једну жену. Тражили су једног мајора.28
У ствари, то није била кућа, већ кафана Јелене Младеновић, у којој је седам четничких присталица одржавало састанак, а љотићевци су их опколили и ликвидирали, заједно са власницом кафане. Мада нису били у борбеним јединицама, равногорци су имали извесно наоружање. Одбили су позиве на предају.
Следећи радиограм Лазовић је послао 12. марта:
На дан 11. марта ликвидиран је председник општине села Лугавчина, Димитрије Матић, који је све тајне одао љотићевцима и дао налог да се хапсе наши људи по списку.29
Сутрадан, Лазовић јавља:
Добровољци заједно са гестаповцима врше претресе по терену. На сваких 30 добровољаца има један до два Немца у цивилу. Добровољци носе четничко одело и ознаке и кушају народ, а за њима наилазе добровољци и хапсе.30
Истог дана Лазовић је известио Врховну команду како су љотићевци попалили куће четницима Смедеревског корпуса из села Липе, Раоинац и Мала Крсна.31
Нешто Касније, 26. марта, Лазовић извештава о борби “између наших и љотићеваца”, вођеној 23. марта у Кусатку. Четници нису имали губитака, а повукли су се “пошто је дошло 50 Немаца и 100 љотићеваца, појачање.” У истом радиограму Лазовић пише:”22. марта у Кусатку ухваћен Милан Степановић и убијен моткама, од љотићеваца”.32

17 AVII, ЧA, K-93, рег. бр. 5\1.
18 AVII, ЧA, K-93, рег. бр. 7\2.
19 i 20 AVII, ЧA, K-277. рег. бр. 2\1.
21 AVII, ЧA, K-93, рег. бр. 48\2.
22 AVII, ЧA, K-95, рег. бр 32\2.
23, 24, 25 i 26 AVII, ЧA, K-93, рег.бр. 48\2.
27, 28, 29, 30, 31 i 32 AVII, ЧA, K-277, рег.бр. 2\1.