Списак жртава комуниста у Крагујевачком округу (1.027 – 1.148)
- 23/03/2013
Делимичан списак жртава комуниста у Крагујевачком округу (цивили и ратни заробљеници убијени без суда или без правно ваљане пресуде)
ПИШЕ: Милослав Самарџић
1027. Живадин Делић из Кнића. Одлуком Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 72/46, од 8. јуна 1946, утврђено је да се ни Живадину нема шта конфисковати. Осудио га је Окружни суд у Крагујевцу, Кзп-97/46, од 22. марта 1946. ”Осуђени је од чланова уже породице оставио: мајку Милеву, стару 62 године, жену Олгу стару 38 година, сина Владету старог 17 година, кћер Владанку стару 13 година и кћер Бисерку стару девет година”.
1028. Боривоје Јевтић из Крагујевца. Према решењу Среског народног суда за Град Крагујевац, Р-176/45, од 27. марта 1946, Боривоју се није имало шта конфисковати. Осуђен је пресудом Војног суда војне области Другог ударног корпуса, бр. 102/45, од 9. маја 1945, поред осталог и на конфискацију, ” с тим да се његовој жени остави дио имовине потребан за живот”.
1029. Живомир Марковић из Саранова. Срески народни суд у Рачи, закључком бр. 23/46, од 14. јануара 1947, утврдио је да се Живомиру нема шта конфисковати, ”пошто је имовина незнатна”.
1030-1033. Јован Влаћанин из Драгушице, Петроније Петронијевић из Бечевице, Милорад Варјачић из Драгобраће и Властимир Јанковић из Грошнице. Одељење народне имовине Народне владе Србије писао је Окружном народном одбору да решења о конфискацији имовине за наведена лица још нису стигла, ”иако су конфискације већ пре неколико месеци извршене”. Окружни народи одбор је одговорио 26. јула 1946, актом бр. 1879. У преписци се помињу и Сретен Којић и Крагујевца, Радомир Радојковић из Љуљака, Светомир Ђокић из Борча и Миодраг Пауновић из Бечевице, који су наведени раније на овом списку, као стрељани.
1034. Ђерасим Пауновић, инжењер из Крагујевца. Окружни народни одбор Крагујевац писао је Среском народном суду, актом бр. 1972 од 2. августа 1946, у вези са конфискованом кућом инжињера Пауновића, која се налазила у Улици Светозара Марковића бр. 35.
1035. Станоје Павловић звани ”Свети Илија”, из Губеревца. Окружни суд у Крагујевцу пресудом Кзп. бр. 136/46, осудио је Станоја ”и на казну конфискације целокупне личне имовине”. Одлуком среског суда за срез Гружански Д.бр. 73/46, од 14. јуна 1946, утврђено је да се имовина води на Станојеву ташту Станку Марковић, а да је он рођен у Милановцу, срез Жички.
1036. Драгослав Пајовић из Рогојевца. Окружни суд у Крагујевцу пресудом Кзп. бр. 97/46, осудио је Драгослава ”и на казну конфискације целокупне личне имовине”. Одлуком среског суда за срез Гружански Д.бр. 71/46, од 3. јуна 1946, утврђено је да се имовина води на Пајовићевог оца.
1037-1039. Милентије Стефановић из Радмиловића, Љубомир Ајдаровић и Војислав Планић из Претока. Одлуком среског суда за срез Гружански Д.бр. 167/45, од 11. децембра 1945, утврђено је да ”народни непријатељи” Стефановић, Ајдаровић и Планић немају имовине која би им се могла конфисковати. О одлуци су обавештени и њихови очеви.
1040. Милош Вукићевић из Претока. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 79/46, од 28. августа 1946, утврдио је да се нема шта конфисковати ”осуђеном Милошу Вукићевићу”. Ипак, дописом К.бр. 2965 од 2. јануара 1947, Окружни суд је питао ”где се налази конфисковани точак, бив. власништво Вукићевића Милорада, као и то колика је вредност овога точка”. Одговорено је да је точак доста оштећен – точак од бицикла – али је ипак конфискован. Милош је осуђен пресудом Окружног суда у Крагујевцу К.бр. 74/46, из јула 1946.
1041. Светислав Миловановић из Грошнице. Одлуком среског суда за срез Гружански Д.бр. 203/45, од 10. децембра 1945, утврђено је да ”народни непријатељ” Светислав нема имовине која би се могла конфисковати, јер је ”живео у заједници са оцем старим 63 године који је и данас жив и коме припада сва имовина”.
1042. Радомир Милосављевић из Грошнице. Одлуком среског суда за срез Гружански Д.бр. 202 од 23. новембра 1945, утврђено је да ”народни непријатељ” Радомир нема имовине која би се могла конфисковати, јер је ”живео у заједници са оцем Живаном старим 60 година који је и данас жив и коме припада имовина”.
1043. Животије Вукомановић из Вињишта. Одлуком среског суда за срез Гружански Д.бр. 204/45 од 10. децембра 1945, утврђено је да имовина ”припада оцу народног непријатеља, који је стрељан од стране окупатора”. Животије је ”оставио само мајку”, али и три неудате сестре, па није било његове имовине која би се могла конфисковати.
1044. Никола Дмитровић из Вињишта. Одлуком среског суда за срез Гружански Д.бр. 217/45 од 12. децембра 1945, утврђено је да ”народни непријатељ” Никола није имао имовину која би се могла конфисковати.
1045. Војин Ратковић из Белошевца. Пресудом Војног суда војне области Србије Бр. 159/45 осуђен је на конфискацију имовине, а одлуком Среског народног суда за срез Гружански Бр. И-215/45 од 15. јануара 1945. утврђено је да се нема шта конфисковати, јер је иза Војина остала бројна породица, на земљишном минимуму.
1046. Живомир Б. Маричић из Корићана. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 4/45, од 25. јула 1945, Живомир је осуђен је пресудом Војног суда крагујевачког војног подручја бр. 9 од 15. децембра 1945. године (тако у оригиналу; може бити да је осуђен 1944). Није било имовине за конфисакцију.
1047. Милутин Кораћевић из Жуња. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 79/46, од 28. августа 1946, утврдио је да се ни овом ”народном непријатељу” нема шта конфисковати.
1048. Миодраг Нешковић из Жуња. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 190/45, од 31. децембра 1945, утврдио је да Миодраг нема имовине за конфискацију.
1049. Добривоје Степановић из Кнића. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 246/46, од 12. јануара 1946, утврдио је Добривоје нема имовине, јер је ”живео на имовини свога оца”.
1050. Милутин Мића Јовановић из Ердеча. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 155/46, од 11. фебруара 1946, утврдио је да ”ратни злочинац Милутин Јовановић зв. Мића из Ердеча нема имовине која би му се могла конфисковати”. Милутин је пре рата био војно лице, а током рата четник, командант батаљона у 1. гружанској бригади. Према књизи С. Ћировића ”На трагу злочина”, није познато где, када и како је убијен.
1051. Милета Милојевић из Г. Комарица. Срески народни суд за срез Крагујевачки, одлуком И-30/46, од 13. фебруара 1946, утврдио је да се Милети нема шта конфисковати. Срески народни одбор за срез Крагујевачки обавестио је овај суд, актом бр. 753/46, да је Милета оглашен за народног непријатеља и да је потребно спровести конфискацију.
(1027-1051: Историјски архив Шумадије, Крагујевац, Фонд ОНО, К-39)
1052. Милован Милојевић из Орашца. Срески народни суд у Аранђеловцу, решењем Конф. бр. 120/45, од 22. децембра 1945, одлучио је да се имовина ”народног непријатеља” Милована ”оставља његовој мајци уд. Лепосави и неодељеном задружном брату Милутину Милојевићу”.
1053-1054. Ђурђе Атанасковић, родом из Белошевца и Младен Младеновић, индустријалац из Баточине. Окружни народни одбор Крагујевац, дописом бр. 492/45, од 28. јануара 1946, послао је Земаљској управи народних добара Србије попуњене упитне листове за зграде и земљиште који су конфисковани од наведених ”народних непријатеља и ратних злочинаца”. Поред Атанасковића и Младеновића, на списку су и отац и син Урошевићи из Аранђеловца, убијени од комуниста у ноћи између 28. и 29. јуна 1943; њихова имена објављена су напред, у списку жртава.
(1053-1054: Историјски архив Шумадије, Крагујевац, Фонд ОНО, К-39)
1055-1060. Душан Спасојевић и Исаило Јаковљевић из Г. Трнаве, Петар Стевановић из Тополе, Милија Петровић из Клоке, Драгутин Ћирић из Загорице и Миливоје Никодијевић из Овсишта. Срески народни суд у Тополи обуставио је процес конфискације имовине наведених ”народних непријатеља”, јер се није имало шта конфисковати. Решења су појединачна и сва су из 1945. године.
1061. Милосав Матковић из Топонице, стар 22 године. Према допису Земаљске комисије Србије за утврђивање ратних злочина Управи народних добара Србије, бр. 1847 од 23. јула 1945. године, Матковић је оглашен за ратног злочинца, као ”четник Д.М.” Актом бр. 4605/45, од 6. априла 1946, Земаљска управа народних добара Србије уступа Окружном народном одбору Крагујевац предмет ”стављања под секвестар имовине Милосава Матковића, четника Д.М. из Топонице”.
1062. Љубивоје М. Радосављевић, земљорадник из Влакче. Пресудом Дивизијског војног суда у Крагујевцу бр. 1634/45 од 8. марта 1946, осуђен је ”поред казне на конфискаицију целокупне имовине” – како је записано у ”закључку” Среског суда у Тополи Конф. бр. 74/46, од 27. маја 1946.
1063. Момчило В. Петровић из Баточине. Пресудом Дивизијског војног суда у Крагујевцу бр. 73/46 од 26. априла 1946, осуђен је ”и на казну конфискације” – како стоји у ”одлуци” Среског суда за срез Крагујевачки И-80/46, од 24. септембра 1946.
1064. Ђорђе Радишић из Аранђеловца. У допису Среског суда у Аранђеловцу Окружном народном одбору у Крагујевцу, Дн. бр. 246/46, од 7. новембра 1946, пише да је извесно земљиште већ ”конфисковано од народног непријатеља Радишића Ђорђа”. У документу из ког се види да је одмах ”по ослобођењу” стрељан Александар Поповић, полицајац из Крагујевца, помиње се и Ђорђе Радишић, као полицијски писар у среском затвору у Аранђеловцу. Поповић је ухапсио извесног Миодрага Павићевића, а Радишић му је ”ударио два шамара” (решење Среског народног суда за Град Крагујевац, Р-26/46, од 8. фебруара 1946). Поповић је наведен раније на овом списку (бр. 322).
1065. Драгиша Р. Радојковић из Чумића. Осуђен је пресудом Окружног суда у Крагујевцу КЗП бр. 44/46. Пресуда није сачувана у архиву. Одлуком Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-78/46, од 22. септембра 1946, утврђено је да ”осуђени… нема никакве покретне и непокретне имовине која би му се могла конфисковати”.
1066. Божидар Ј. Минић из Чумића. Осуђен је пресудом Окружног суда у Крагујевцу КЗП бр. 97/46 од 22. марта 1946. Пресуда није сачувана у архиву. Одлуком Среског народног суда за срез Крагујевачки од 22. септембра 1946, утврђено је да Божидар ”нема никакве своје имовине”.
1067. Милидер Милојевић из Црног Кала. Сачуван је ”закључак” Среског народног суда у Рачи, И.бр. 50/45, од 8. фебруара 1946. године, да је усвојена жалба супруге осуђеног, Јаворке, односно да јој је враћена земља у површини од 1,44 хектара, ”као минимум ужим члановима породице осуђеног као неопходно за издржавање истих, пошто друге имовине нема”.
1068. Миљко Миливојевић из Јовановца. Пресудом Окружног суда у Крагујевцу КЗП бр. 97/46 осуђен је ”и на казну конфискације имовине”. Пресуда није сачувана у архиву. Срески суд утврдио је 6. августа 1946, одлуком И-77/46, да Миљко нема имовине.
1069. Живадин Д. Тодоровић из Н. Милановца. Осуђен је пресудом Окружног суда у Крагујевцу КЗП бр. 97/46 од 22. марта 1946. године ”поред казне и на конфискацију имовине”. Пресуда није сачувана у архиву. Срески суд утврдио је 6. августа 1946, одлуком И-76/46, да Драгољуб нема имовине.
1070. Живота Савић из Марковца. У писму бр. 2116 од 17. септембра 1946. године, Окружни народни одбор у Крагујевцу тражи од Среског народног одбора у Аранђеловцу да спроведе секвестрацију Животине имовине, као и имовине Стевана Јеремића из Д. Шаторње, који је на овом списку наведен под редним бројем 950.
1071. Борисав Б. Јекић из Губеревца у Гружи. У одлуци Среског суда за срез Гружански у Крагујевцу, Д. бр. 75/46, од 26. јула 1946. године, стоји да је Јекић пресудом ”Врховног суда за град Београд Суд. бр. 40/45 од 8. јануара 1945. године”, осуђен ”и на казну конфискације целокупне личне имовине”. На лицу места је утврђено да Јекић нема имовине, јер се имање води на његовог оца. Одлука Среског суда достављена је и ”оцу осуђеног”.
1072. Властимир Павловић из Јеловика. Окружни народни одбор је од Војног суда Ударне дивизије тражио пресуду за Властимира Павловића, како би се спровео процес конфискације имовине, а овај је одговорио, актом бр. 1811 од 21. фебруара 1946, како се ”из уписника не види да је именованом суђено, нити се пак друг председник Вукићевић Вукајло сећа да је истом судио или не”. Окружни одбор је затим питао и Војни суд штаба Прве армије, који је 11. новембра 1946. одговорио да се ”по уписницима Војног суда у Крагујевцу не води као осуђивани Властимир Павловић из Јеловика”.
1073. Тихомир Јовановић из Котраже. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 179/45, од 23. јануара 1946, закључио је да ”н.н. Тихомир нема своје личне имовине, већ је живео на имовини свога оца, на којој нема приновка који припада сину”. Тихомир је био предратни активни наредник, у рату потпоручник, командант батаљона у Гарди.
(1055-1073: Историјски архив Шумадије, Крагујевац, Фонд ОНО, К-40)
1.074-1.075. Олга Ристић и Иван Гушић. Њихова имена прочитао је представник Субнора на заједничкој конференцији за штампу са градоначелником Крагујевца, 19. августа 2010. године у Скупштини Града Крагујевца. Субнор је најавио да ће том приликом прочитати имена свих ”лица убијених од нових власти после рата у Крагујевцу и околини”, али наведено је само десетак имена, од којих се Олга Ристић и Иван Гушић не налазе на овом списку.
1.076. Леополд Турк. Рођен је у Врховљу у Словенији, 1910, живео је у Крагујевцу, радио је у Војно-техничком заводу. Убијен је од комуниста 1945. године у Капислани, без суђења. Према писму Радомира Турка, Леополдовог сина, објављеном у недељнику ”Светлост” 16. септембра 2010. Наведено је да је Турк добио податке од Субнора у Крагујевцу. Реч је о документима Озне која се налазе у поседу Субнора, а која су показана на конференцији за штампу 19. августа 2010.
Турк је рехабилитован 2010. године, решењем Вишег суда у Крагујевцу.
1.077. Светомир И. Павловић, рођен 1899. у Крагујевцу, дипломирани правник. Био је судија општинског суда, председник Аеро клуба и члан управе коњичког клуба у Крагујевцу. Током 1942. управник Народног позоришта у Крагујевцу. До 1944. у овом позоришту извођене су три његове представе. Носилац је Албанске споменице и Ордена Југословенске круне 4. реда. Убијен је 24. новембра 1944. године у Капислани. Живео је у Вишњићевој улици, у центру, иза поште. Према изјави породице и Светислава Николића, који га је познавао. Такође: В. Лековић, Крагујевачки аеромитинзи, Крагујевац 2012, стране 155-156.
1.078-1079. Два сина железничара Ђорђевића из Крагујевца. Према изјави др Милете Марковића из Јагодине аутору. Он је крајем 1944. послат на лекарски преглед у Крагујевац, на суперревизиону војну комисију. Дошао је са оцем, нису знали где ће. Ђорђевић се понудио да им помогне, сместио их је у своју кућу и он им је то испричао. Ђорђевићеви синови ишли су у исти разред са комунистичким прваком Немањом Марковићем. ”Ето, они су били школски другови, а он није хтео да их спаси”, рекао је њихов отац.
1.080.Војислав Живадина Пајић из Брзана (25.10. 1924 – 7.01.1949). Пре рата није служио војску, у рату пасиван. Ујесен 1944. мобилисан је у партизане. Пуштен је на одсуство 19. децембра, ради сахране зета од рођене сестре Руже, Александра Павловића. Пуштен је заједно са Александровим рођеним братом Тодором (сва тројица су била мобилисана). После сахране Војислав и Тодор одбијају да се врате и скривају се. Тодор се предаје после амнестије, а Војислав се скривао све до Божића 1949, када га је у кући ухватила милиција из Баточине. Извели су га из станице милиције пред зору, тако што су му обукли милицијски шињел, јер је испред сво време стајала његова мајка Злата. Убили су га у шуми Рогот и плитко закопали. Породица га је сутрадан нашла и запрежним колима повезла према селу, али милиција их пресреће и наређује да врате тело где су га нашли. После месец дана породица успева да сахрани Војислава на сеоском гробљу. Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Крагујевцу, решење рех.18/10 од 7. децембра 2010. Према изјави Николе Станојевића из Баточине аутору. Војислав је рођени брат Николине бабе. Веће Вишег суда у Крагујевцу је рехабилитовало Војислава (Ж. В. Зиројевић, М. К Војиновић, Пут до пакла и натраг, 235).
1.081. Велимир Бојковић из Брзана, сеоски кмет током окупације. По доласку комуниста у село октобра 1944, склонио се у воденицу на Морави, видевши да ће и он бити убијен. После неког времена наводно је извршио самоубиство у тој воденици. Комунисти су пронашли његово тело и бацили га у септичку јаму.(Према изјави Николе Станојевића из Баточине аутору. Николин деда Томислав био је очевидац вађења Велимировог тела из јаме.) Велимиров син Живота је осуђен на смрт, па на временску казну.
1.082. Адам Симић из Брзана, члан сеоског равногорског одбора. У његовој кући се налазио магацин за робу скидану са немачких возова на прузи Београд – Ниш. Ухапшен је и ликвидиран крајем 1944. године. Према изјави Николе Станојевића из Баточине аутору.
1.083. Драгутин Митровић из Брзана, током рата сарадник четника. Убијен крајем 1944. године, под оптужбом да је рекао четницима где се крије једна група комуниста. (Према изјави Николе Станојевића из Баточине аутору.)
1.084. Капетан Војислав Цветка Најдановић (Баточина 1913 – Крагујевац, Капислана, 1945). Пре рата активни пешадијски официр, током рата командир Српске државне страже у Лапову. Када је убијен, његово име нашло се на једном од плаката са именима жртава. (Према изјави Николе Станојевића из Баточине аутору.)
1.085. Срећко Максимовић из Страгара, рођен око 1887, убијен у зиму 1944/45. у Капислани. Био је богат сељак и председник радикала за Страгаре и једно време за Крагујевачки округ. (Према изјави Гордане Вујичић из Крагујевца, Срећкове праунуке, аутору.)
1.086. Капетан Павле Ђурчек. Био је родом Чех, право име било му је Павел. Рат је провео на служби у Рудничком корпусу и у Горској краљевој гарди. Комунисти су га заробили 1945. године и стрељали у Аранђеловцу. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору. Радуловић је био официр Гарде, после робије у Сремској Митровици живео је у Београду.)
Следе подаци са списка жртава комунизма у Крагујевцу које је Веће Вишег суда у Крагујевцу рехабилитовало до средине 2011. године.
1.087. Станислав Д. Милошевић из села Горње Комарице.
1.088. Добривоје Милошевић из села Букуровац, рођен 1911, земљорадник, отац петоро деце. Стрељан у Капислани 11. новембра 1944.
1.089. Драгомир А. Симић из Аранђеловца.
1.090. Милева Петровић из Лапова. Имала је 18 година. Припадала је комунистичкој омладини, СКОЈ, али њени другови су је лажно оптужили за једну провалу у Лапову. Убијена је у Капислани. Сачувано је Милевино опроштајно писмо, које гласи:
”Драга моја Мамице,
Дошао је час када се морам растати од живота.
Да ли сам заиста ја крива или не то још не знам, ја се не осећам кривом, знам да никоме нисам ништа нажао учинила, па ме то теши, …да у смрт идем невина.
Драга моја Мамице, опрости ако сам те некада увредила, реци и брату и сестри нека ми и они опросте…
Тату ми много поздравите и реците да сам на њега највише мислила, нека ми и он опрости ако сам му причинила бол, јер све је морало овако да буде.
Воли вас ваша Милева.” (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 254; даје се факсимил писма.)
1.091-1.092. Тодор и Борисав Тодорчевић из Грбица.
1.093. Гаврило Арнаутовић из Крагујевца.
1.094. Чедомир Младеновић из Вучића код Раче.
1.095. Младен Марковић из Чумића, рођен 1919. године, отац једног детета. Убијен новембра 1944. у Капислани, без суђења и пресуде. Озна из Тополе за њега је послала у оним условима добру карактеристику Озни у Крагујевцу: ”По занимању земљорадник. Млад и заведен. Дао пушку четницима. Није учествовао ни у једној борби. Рођак другарице Раде Вујичић. Друг Гачић (др Стјепан Гачић – прим. М.С) сматра да има кривице. Проверити га.”
1.096. Срдан М. Карић из Чумића, рођен 1910. године, земљорадник, отац троје деце. Био је заменик команданта села и симпатизер четника. Одведен је у Крагујевац и убијен 19. новембра 1944, без суда.
1.097. Обрен Стевановић из Чумића. Био је веома богат. Одвели су га у Крагујевац и убили у Капислани.
1.198. Грујица Весовић из Великих Пчелица.
1.199. Милета Миливојевић из Маршића.
1.100. Стеван Ђекић, предратни официр, живео је у селу Драгушице у Гружи. Током рата неактиван. Убијен у Капислани.
1.101. Миливоје Вучићевић из Рајковца код Тополе. Током рата командант села. Крајем октобра 1944. спроведен је у затвор у Крагујевцу. Стрељан је 4. децембра 1944. у Капислани, без суђења. Према извештају Озне из Тополе, био је ”веома имућан”.
1.102. Владимир Ђорђевић, рођен 1910. у селу Петровац код Крагујевца, убијен без суђења у Капислани 11. децембра 1944. године.
1.103. Велимир Д. Ђорђевић, рођен 1911. у Чумићу, отац троје деце, земљорадник, војску служио у Краљевој гарди. Убијен у Капислани 17. новембра 1944.
1.104. Живан Илић из Чумића, рођен 1912, опанчар, отац четворо деце. Током рата командант села, није носио оружје. Новембра 1944. одведен је у Крагујевац и после неколико дана убијен без суђења. Док се налазио у затвору, Озна из Тополе известила је Озну у Крагујевцу: ”По занимању опанчар. Врло богат. Нема података о његовом деловању против нас осим да је пропагирао четнички покрет. Др Стјепан Гачић није доставио ништа о њему. Тражити податке хитно.” (Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, пут до пакла и натраг, 280, 245.)
1.105. Милинко Ђапић, рођен 1889. у селу Трепча код Никшића, пре рата живео у Косову Пољу. Убијен од комуниста 29. новембра 1944, вероватно у Капислани у Крагујевцу (у решењу о рехабилитацији не наводи се место убиства), а рехабилитован решењем Окружног суда у Крагујевцу 2008, на захтев породице која живи у Рачи.
1.106. Радослав Крсмановић, рођен 1905. у Влакчи, земљорадник, отац троје деце, сиромах. Септембра 1944. био је мобилисан у четнике, а ускоро се вратио кући. После неколико дана, партизани су га одвели у Тополу, па у Крагујевац, где је убијен у Капислани, без пресуде.
1.107-1.109. Милић Б. Ивановић из Крагујевца, рођен 1909. у селу Војиновац код Раче, његов рођени брат Станислав Б. Ивановић из Крагујевца, рођен 1920. у Крагујевцу и Драгослав Н. Ивановић из Крагујевца, њихов братанац, рођен 1925. године у Крагујевцу. Решењем о рехабилитацији утврђено је да су сва тројица убијена у Капислани крајем 1944. године, без суђења, ”а све у циљу одузимања имовине”.
1.110. Драгољуб Стевановић, рођен 1905. у Букуровцу, земљорадник. Током рата мобилисан у недићевце, па у четнике, од којих је два пута бежао. После другог бекства склонио се код брата у Београд, а вратио се у село после ”ослобођења”, уз обећање да му се ништа неће десити. Одвели су га у Крагујевац и убили са групом комшија, без суда.
1.111. Ђурђе Димитријевић, земљорадник из Чумића. Озна из Тополе послала је Озни у Крагујевцу, која га је у јесен 1944. држала у затвору, следећу карактеристику о њему: ”По занимању земљорадник. Активни четник безгранично одан покрету. Немамо података да је учествовао у злочинима, али се располаже податком добијеним од друга Стјепана да је страшно изгледао, носио велику браду и лизао нож…”
1.112. Милован Д. Матић из Трмбаса, рођен 1911, предратни официр. Осуђен 1946, рехабилитован 2010.
(1.087-1.112: Ж. В. Зиројевић, М. К. Војиновић, Пут до пакла и натраг, 233-243, 245, 273, 281, 282).
1.113. Бранислав Дугић из Саранова, земљорадник, рођен 1920. Током, рата четник, ујесен 1944. вратио се кући, пошто су му двојица комуниста гарантовала безбедност. Ипак су га одвели од куће. Жена га је тражила у Крагујевцу, у Капислани, али када је стигла рекли су јој: ”Ноћас су сви стрељани”. Према изјави породице аутору.
1.114. Данило Вујовић из Крагујевца, син житарског трговца Љубисава. Био је ”познати монден”. Под притиском Удбе да лажно сведочи против омладинца Рајка Тодоровића, извршио је самоубиство. (Д. Живковић, ”Три живота”, Крагујевац, 2006, 20.)
1.115. Велимир Вукадина Радојковић, младић из Котраже код Тополе. По доласку комуниста ујесен 1944. крио се да га не би мобилисали и одвели на Сремски фронт. Када су га пронашли, свирепо су га мучили и убили на Баћинцу (крај Страгара). Закопали су га још живог. Породица је пронашла унакажене посмртне остатке и сахранила их на гробљу у Влакчи. Комунисти су свирепо мучили и Велимирову сестру Недосаву, тражећи да открије где се он налази. Према изјави породице Радојковић аутору.
1.116. Божидар М. Симић из Страгара, земљорадник, рођен око 1917. Током рата у четницима. У зиму 1946/47. у Удби у Крагујевцу ислеђивао га је Станко Матијашевић звани Курјак. После ислеђивања, теран је бос по снегу до Страгара (око 30 км). Преминуо је од запаљења плућа, 1947. године. Матијашевић је био из Страгара и знао је да Симићи побољевају од плућа, па је зато Божидара послао на овај ”марш смрти”. Према изјави породице аутору.
1.117. Александар Старчевић из Аранђеловца, финанс. Стрељан 1. новембра 1944. у Пожаревцу. Током рата је био у четнивцима, или је сарађивао са њима.
1.118. Александар Старчевић из Аранђеловца, рођен 1911. године (вероватно у Орашцу), пре рата активни поручник. Активност у рату непозната. Убијен после рата у Пожаревцу, као ”народни непријатељ – лице означено као противнк комунистичке власти”.
1.119. Петар Стаменковић, земљорадник из Рисоваче. Убијен 1944. у Горњој Речици као ”народни непријатељ – лице означено као противнк комунистичке власти”.
1.120. Видан Величковић, рођен 1902. у Бадњевцу. Стрељан 1944, под оптужбом да је дезертирао из тзв. НОВЈ.
1.121. Др Ћерамов, лекар из села Кијево код Баточине. Убијен после рата у Београду, као ”народни непријатељ”.
1.122. Никола Маровић из села Кијево код Баточине, власник каменолома. Убијен пролећа 1945. у Београду, као ”народни непријатељ”.
1.123. Александар Љујић, богослов са пребивалиштем у Крагујевцу, рођен у Гучи. Нестао 1944., по доласку комуниста у Крагујевац.
1.124. Миодраг Мија Т. Ковачевић, рођен 1944. у Крагујевцу. Глумац Народног позоришта у Нишу. Убијен 1944. у Нишу, под оптужбом да је сарађивао са Дражиним четницима.
1.125. Драгиша М. Милићевић, рођен 1908. у Добрачи, предратни жандарм. Током рата у недићевцима. Убијен 8. фебруара 1945. на непознатом месту.
1.126. Србислав Љ. Ђонић, рођен у Крагујевцу 1905. Помоћник министра социјалне политике и народног здравља. Убијен 26. октобра 1944. у Београду.
1.127. Драгољуб Стојановић, рођен у Крагујевцу, пуковник. Током рата у недићевцима. Убијен 6. марта 1945. у Београду.
1.128. Лишка или Лиска Отон, рођен 1919. у Крагујевцу, немачке националности, електричар по занимању. Убијен 1944. у Косовској Митровици, под оптужбом да је сарађивао са Немцима.
1.129. Света М. Поповић, рођен 1896. у Пчелицама, чиновник. Током рата у љотићевцима. Убијен 1944. у Косовској Митровици.
1.130. Милован В. Рајевић, рођен 1905. у Чајетини, пре рата жандармеријски наредник, у рату потпоручник у Горској краљевој гарди. Заробљен на Дрини, доведен у Крагујевац осуђен на смрт и стрељан 1945. године.
(1.117-1.130: Према подацима државне комисије за откривање послератних масовних гробница, објављеним на њихом сајту почетком 2012. године – www.komisija1944.mpravde.gov.rs )
1.131. Милосав Радосављевић ”Ћата” из Каменице. Пре рата радник Војно-техничког завода у Крагујевцу. Немци га изводе на стрељање 21. октобра 1941, али метак га није погодио, притајио се међу мртвима и после побегао и ступио у четнике. Током рата писар у Горској краљевој гарди. Био је супруг Драге Ђорђевић из Котраже, сестре од стрица Олге и Драгослава Ђорђевића, убијених у Влакчи. После рата је ухапшен код куће, повели су га да му суде, али је побегао. Касније су га пронашли на Руднику и опколили, извршио је самоубиство. (Према изјави Николе Бербакова из Новог Сада аутору. Николи је унук Олгиног и Драгослављевог рођеног брата Милинка, чува породичне фотографије и документа из тог периода.)
1.132. Милован Нешовић из Котраже, стар 38 година, заклан од комуниста 18. марта 1943. у Котражи.
1.133. Радивоје Ж. Панић из Котраже, стар 22 године, стрељан 21. септембра 1944. у Орашцу као заробљени четник
1.134. Радомир Милорада Радојковић из Котраже, стар 19 година, убијен 22. новембра 1945. од партизана у Блазнави. Према изјави из породице Радојковић аутору, Радомир је био брат од стрица убијеном Велимиру, који је на овом списку уписан под редним бројем 1.117.
(1.132-1.134: Писана изјава Вање Панића из Смедерева, пореклом из Котраже; подаци из Протокола умрлих матичних књига цркве у Влакчи, Манастира Вољавча и Манастира Благовештење, који се данас налазе у месним канцеларијама у Влакчи и Страгарима.)
1.135. Велимир Радојковић, младић из Котраже код Тополе. По доласку комуниста ујесен 1944. крио се да га не би мобилисали и одвели на Сремски фронт. Када су га пронашли, свирепо су га мучили и убили на Баћинцу (крај Страгара). Закопали су га још живог. Породица је пронашла унакажене посмртне остатке и сахранила их на гробљу у Влакчи. Комунисти су свирепо мучили и Велимирову сестру Недосаву, тражећи да открије где се он налази. Према изјави породице Радојковић аутору.
1.136. Тихомир Јовановић из села Тулеже код Аранђеловца, отац четника Живомира, рођеног 5. октобра 1922. Живомир је био у Горској краљевој гарди, после рата 15 година на робили у Забели. Тихомира су комунисти често тукли и мучили, на крају су га задавили у кући. По повратку са робије, Живомир је поново затваран и мучен, па бежи у село Павлиш код Вршца и запошљава се у Земљорадничкој задрузи ”Агро Панонија”. (Према писаној изјави Радована Стошића из Дупљаја у Банату, аутору; Радован је у сродству са Живомировим потомством.)
1.137. Сретен Т. Јанковић, рођен 1898. у с. Трново испод Златибора. Пре рата дворски жандармеријски наредник и наставник-водник у Подофицирској школи у Београду, током рата четник 3. космајске бригаде Горске краљеве гарде. Погубљен од комуниста 18. октобра 1944. у околини Аранђеловца. Према изјави потомака аутору.
1.138. Живомир Стевановић „Бсковац” (према: БСК, Београдски спортски клуб). Био је фудбалер. Убијен је у Капислани. Мајке његове девојке била је председница АФЖ-а за село Ресник код Крагујевца, звала се Радмила Живић. Према изјави савременика Александра Младеновића Калајџије из Ресника аутору.
1.139. Душан Марковић, жандарм, рођен 1920. у Крагујевцу, убијен крајем 1944. у Крагујевцу.
1.140. Милош Стојковић, рођен 1903. у селу Ашања у Срему, убијен 1945. у Крагујевцу. Током рата у ЈВуО.
1.141. Живота Димитријевић из села Ашања у Срему. Убијен крајем 1944. у Крагујевцу. Сматран је симпатизером ЈВУО.
1.142. Богољуб Димитријевић из села Ашања у Срему. Убијен крајем 1944. у Крагујевцу. Сматран је симпатизером ЈВУО.
1.143. Владан Сретеновић из Пајазитова, током рата потпоручник ЈВуО, командант батаљона. Убијен крајем 1944. у Кргаујевцу.
1.144. Александар Вукадиновић, рођен 1893, убијен 1945. Био је учитељ, полицајац и бравар. Осуђен је на смрт решењем Војног суда у Крагујевцу бр. 385/45. од 30. јуна 1945.
1.145. Милосав Миливојевић, рођен 1906. у селу Маршић, убијен 1945. у Крагујевцу. Био је председник сеоске општине. Осуђен је на смрт решењем Војног суда у Крагујевцу бр. 333/45. од 4. јула 1945.
1.146. Станимир Младеновић, рођен у Рупањеву 1902, убијен у Крагујевцу 5. децембра 1945.
Бивши капетан Југословенске војске.
1.147. Никола Добричић из Крагујевца, капетан прве класе, убијен 18. новембра 1944. у Крагујевцу као „народни непријатељ”. Уписан је у књигу ратних злочинаца под бројем 15.022.
1.148. Игњат Копривица из Крагујевца. Убијен је 23. јануара 1945. у Крагујевцу као „народни непријатељ”.
(1.139-1-148: Подаци са сајта Комисије за масовне гробнице http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/okrug/12/70645/3815.htm.)