Губици Србије у Првом светском рату били су 950.000, а не 1,25 милиона војника и цивила

14/05/2019

Српски официри током Албанске голготе

Подаци изнети на Мировној конференцији, имајући у виду да су прикупљени у кратком року и на основу непотпуних података показали су нешто већу смртност међу војницима и цивилима. Током Првог светског рата Краљевина Србија није изгубила 1,25 милиона војника и цивила, већ око 950.000. Када је реч о војсци, губици у борбама и у повлачењу преко Албаније далеко су мањи него у заробљеничким логорима

ПИШЕ: Мр Драган КРСМАНОВИЋ

Показало се да су процене око броја погинулих биле нешто увећане, јер су сви војници из категорије „нестали“ третирани као мртви, док се у пракси показало да је део њих у заробљеништву или је дезертирао и вратио се својим кућама пре повлачења преко Црне Горе и Албаније

Број од 77.455 војника и 280.000 цивила страдалих у Албанској голготи може сматрати као превелики у односу на стварно стање губитака. Око 280.000 цивила заиста се повукло до Косова и Метохије, али огромна већина одатле се вратила својим кућама

Најчешће процене губитака
Када се износе подаци о војним губицима, најчешће се наводе две процене:
1.- Према службеним подацима са мировне конференције у Паризу 1919. године
УЗРОЦИ СМРТИ Војника % од укупних
Погинулих, умрлих и несталих до септембра 1915. 172.508 42,9%
Погинулих, умрлих и несталих за време повлачења кроз Албанију 77.455 19,2%
Помрли рањеници и болесници под окупацијском влашћу 34.781 8,7%
Убијени и умрли у заробљеништву 81.214 20,2%
Војни губици 1916,1917. и 1918. 36.477 9%
УКУПНО 402.435 100%

2.- На основу прилога „Губици у ратовима“ часопис „Ратник“ за 1932. годину
Период рата Број
1914. 69.022
До повлачења 1915. 56.842
У повлачењу 1915. 227.278
На Солунском фронту 16.478
УКУПНО 369.620

Анализа Принстон института
У јавности се најчешће износе подаци са Мировне конференције у Паризу, који наводе укупне жртве од 1.247.000 становника, од чега 402.435 војника. Стварна разлика на пописима становништва извршених 1921. и 1910. године је 316.271 за „предкумановску Србију“ и 392.409 за јужну Србију и Црну Гору односно укупно 811.170 становника. Занимљиви су и резултати Принстоновог института који војне губитке Србије у Првом светском рату процењује на 300.000 и Црне Горе на 25.000 (без губитака у балканским ратовима). Они укупне демографске губитке предкумановске Србије процењују на 984.000 или преко 33% становништва.
Како је то у извештају Принстоновог института наведено. „Упркос неразумљивој-претераној српској статистици, познате чињенице показују да је Србија, највероватније, претрпела пропорцијално највеће губитке од било које друге европске државе“.

Укупан број српских војника
Укупан број бораца I и II позива српске војске износио је 336.063, III позива 52.392, последње одбране 6.220 и 27.756 људи у војним станицама, санитетским и профијантским возовима, тако да је до септембра 1914. укупно мобилисано 423.441 лице, међу којима 870 виших и 3.869 нижих активних и резервних официра и 1.485 административних чиновника и обвезника чиновничког реда. У току 1915. формиране су још две дивизије, Брегалничка (18.280 људи) и Вардарска (9.530 људи), па је српска војска у свом формацијском саставу у време аустро-угарско-бугарско-немачке офанзиве у јесен 1915. године имала 13 пешадијских и једну коњичку дивизију, док је до новембра 1915, према подацима српске Врховне команде, упућен позив на мобилизацију за још 207.500 људи. Имајући у виду да је 1914. погинуло и умрло 69.022 а до октобра 1915. још 56.842 војника и официра (од тифуса је оболело 56.472 а умрло 23.200) те да је у АУ заробљеништво пало око 45.000 бораца укупно бројно стање српске војске 6. октобра 1915, на дан отпочињања офанзиве Централних сила износило је 404.020 официра, подофицира и војника. (Nedok A, Sekulić M. The epilogue: Total numbers of casualties in World War I, Vojnosanit Pregl 2008; 65 ( Suppl.): 98–100.)

Први светски рат: Колики су заиста српски губици?

О губицима Србије у Првом светском рату постоје многобројни и веома различити подаци. Оно што је чињеница са којом се сви слажу то је да су ти губици били огромни и да су вишеструко превазилазили губитке других зараћених страна. Такође, влада општа сагласност да су губици изазвани болестима (пре свега тифусом), глађу и ограниченом медицинском негом утицале значајно на губитке српске војске, док су губици на бојном пољу били у рангу са губицима осталих армија. Посебно велика смртност је била у заробљеничким логорима у почетном периоду рата, тако да су међу умрлима испред српских били само румунски ратни заробљеници.
Најболнији тренутак у новијој историји српског народа је „Албанска голгота“ односно патње и губици настали 1915. и почетком 1916. године приликом повлачења српске војске и народа са подручја Метохије у правцу албанског приморја до евакуације на Крф и северну Африку. Временски се ова операција може ограничити са периодом од 25. новембра 1915. године (када је донета одлука о повлачењу) до 5. априла 1916. године (када су задње јединице стигле на Крф). Просторно ограничење обухватало би простор Метохије, источне Црне Горе, Албаније као простора са којих је кренуо овај трагични марш-маневар и Крф, обале северне Африке, Корзика и јужна Француска као простори за прихват војске и народа.
Почетно стање:
Пред почетак аустро-немачко-бугарске офанзиве српска војска је имала, према различитим изворима, од 404.000 до 420.000 војника и официра разврстаних у 13 пешадијских и једну коњичку дивизију, којима су као регрути прикључени и младићи годишта 1896. као резервне трупе (њих 26-30.000) .
Број евакуисаних:
На Крф и северну Африку евакуисано је око 158.000 војника и цивила (цивила мање од 8.000, који су евакуисани углавном на Корзику или Француску). Још око 4.000 војника се повукло у Солун директно из Македоније. Већина војника (око 90.000) се повукла правцем од Пећи преко Андријевице и Подгорице за Скадар, док се мањи део (око 54.000) повукао правцем Призрен-Љум Кула-Драч. Коњичка дивизија и део регрута повукао се правцем Призрен-Пишкопеја-Елбасан-Валона.

Из пристаништа Сан Ђовани де Медуа је у периоду од 15. до 19. јануара 1916. године евакуисано 8.500 војника и 3.500 избеглица. Главнина војске је почев од 28. јануара евакуисана из Драча. Из луке је евакуисано 90.000 војника и 3.500 избеглица (маршем копненим путем или мањим бродовима за Валону) а одатле заједно са преосталих 52.000 војника из Валоне за Крф. Од укупно евакуисаних око 12.000 је превезено на север Африке.
Број заробљених српских војника:
У операцијама од почетка октобра до децембра 1915. године према немачким изворима заробљено је 174.000 српских војника. Подаци су приближно тачни јер се у аустроугарском заробљеништву укупно нашло 154.000 заробљеника (од којих је око 44.000 заробљено претходне године а 110.000 у току 1915.) а скоро сви заробљеници у Немачкој, њих 28.000 и у Бугарској њих 40.000 пали су у заробљеништво 1915.године.
Губици у одступању:
Процена је да се до средином новембра на Косово и у Метохију повукло око 280.000 војника.
Имајући у виду почетно бројно стање видимо да је разлика између евакуисаних и заробљених у ствари број погинулих умрлих и оних који су дезертирали. То је око 92.000 бораца, од чега око 26.000 регрута.
За веровати је да је део ових припадника војске дезертирао, напустио јединицу и вратио се кући (укључујући део од 8.000 регрута који су недостајали у Призрену). Може се претпоставити да је број дезертера односно оних који су се вратили кућама био око 32.000, јер је тако процењена разлика у погинулима из 1919. и 1932. године.
Према подацима српске санитетске службе у повлачењу од септембра 1915. до марта 1916. године укупно је убијено и умрло 144.000 српских војника, од чега у повлачењу преко Црне Горе и Албаније 77.455. Део рањеника који су предати непријатељу са болницама је преминуо од рана и заразе.
Судбина цивилног становништва:
Са албанског приморја је евакуисан релативно мали број цивила (8-10.000). Огромна већина од око 200.000 избеглица је остала у Метохији и вратила се својим кућама, а са војском су одступали само најупорнији и чланови породица војника . Сматра се да се у емиграцији нашло око 4.000 деце, а да је школовање по разним основама наставило око 5.500 лица школског узраста. У току повлачења цивили нису имали обезбеђену исхрану, нити сигурну заштиту од пљачкаша, те је велики део њих страдао, вероватно око 5.000 лица.
Губици након евакуације:
На Крфу и Виду умрло је око 5.000 (по неким проценама и до 7.800) српских ратника чији су посмртни остаци смештени у капели на острву Виду (1.232 у касете и 1.532 у костурници) или су положени у морске дубине .
Од рана и болести у северној Африци (Тунис, Алжир), у току целог рата, умрло је нешто мање од 3.500 ратника а око 500 лежи у морским дубинама или на Малти и у појединачним гробовима од Египта до Марока.
Од 1.000 до 1.500 је умрло у Француској (612 сахрањених на гробљу Тије).
Око 10.000 српских ратника је погинуло или умрло током операција на Солунском фронту (без оних који су од последица рањавања умрли на северу Африке).
Укупно након евакуације погинуло је и умрло око 21.000 српских ратника . Српска војска је у међувремену попуњена добровољцима из Русије (око 12.000) и Америке тако да је завршне операције дочекала са око 160.000 бораца. Дакле, смртност међу борцима након Албанске голготе била је око 13%.
Страдање у заробљеничким логорима:
У аустроугарском заробљеништву у току рата се нашло око 154.000 српских заробљеника од којих је умрло око 50.000 . У Немачкој је било око 28.000 заробљеника, од којих је умрло око 8.000 а у Бугарској 40.000 од којих је умрло око 8.000. У Турску је пребачен део заробљеника од којих је око 2.500 умрло. Укупно од 222.000 умрло је око 68.500 односно смртност међу заробљеницима је била око 31%. У интернацији је умрло и око 12.000 интернираних цивила, а посебно тешка судбина је задесила неколико хиљада девојчица које су Бугари продали у Малој Азији.
ЗАКЉУЧАК:
У односу на број становника Србија је поднела највеће војне и цивилне жртве у Првом светском рату. Посебно тешки губици били су у популацији војноспособног мушког становништва.
Ипак, мора се констатовати како су подаци изнети на Мировној конференцији, имајући у виду да су прикупљени у кратком року и на основу непотпуних података показали нешто већу смртност међу војницима и цивилима. Показало се да су процене око броја погинулих биле нешто увећане, јер су сви војници из категорије „нестали“ третирани као мртви, док се у пракси показало да је део њих у заробљеништву или је дезертирао и вратио се својим кућама пре повлачења преко Црне Горе и Албаније. Тако се број од 77.455 војника и 280.000 цивила може сматрати као превелики у односу на стварно стање губитака. Као преувеличани подаци могу се сматрати и подаци о 360.000 цивила умрлих од глади у време двогодишње окупације, а део умрлих се може приписати и болестима, посебно „Шпанској грозници“ а сматра се да је у акцијама гушења „Топличког устанка“ убијено око 2-3.000 бораца и око 18.000 цивила, док су окупационе власти на територији Србије у току рата изрекле око 10.000 смртних пресуда по разним основама.

Оно што је веома значајно је да је број погинулих у борбама и умрлих од рана након повлачења преко Црне Горе и Албаније далеко мањи и по апсолутним и по релативним вредностима од броја умрлих у заробљеничким логорима. Вероватноћа да се ратник врати жив из рата је била дупло већа са фронта него из заробљеништва.
У недостатку конкретних података може се претпоставити да је српска војска у повлачењу преко Црне Горе и Албаније и маршу дуж албанску обалу изгубила око 40.000 војника те да је успут умрло и око 5.000 цивила. Имајући у виду двомесечну агонију било би то око 800 људи дневно, као у периодима најинтензивнијих борбених дејстава. Због дужине и тежине одступања и слабе организације прихвата у свести преживелих се стекао утисак да су губици били далеко већи, а страдање катаклизмично, посебно међу регрутима.
Основни фактор који је допринео да се повлачење преко Црне Горе и Албаније уопште реализује и да се не заврши потпуном пропашћу и нестанком војске било је чврсто јединство и међусобна солидарност. Сви војници су констатовали да се однос старешина и војника посебно учврстио током овог страшног марша. Територијално попуњене јединице чинили су рођаци, комшије и пријатељи међу којима је владала солидарност и подршка. Оставити изнемоглог војника није било лако. Неко би морао изаћи пред његову мајку или децу и рећи им шта се десило. Највише су страдали усамљени, заостали и болесни. Од великог значаја је била присутност Есад-пашине власти. Где је његов ауторитет био јачи и однос према Србима био је толерантнији. Током целог повлачења очувана је војничка дисциплина и сем ситних војничких крађа нису забележени случајеви велике пљачке или насиља од стране српских војника.
Велики губици, огромни напори и жртве условили су да се на Солунском фронту нађе оно најбоље и највиталније у српској војсци. Учесници оба балканска рата, победници са Цера и Колубаре, преживели са „албанске голготе“ појачани са добровољцима створили су несаломиви менталитет ратника које, када су једном кренули ка поробљеној отаџбини, више ништа није могло задржати. У новоформираној Краљевини Срба Хрвата и Словенаца борци са Солунског фронта чинили су тек 1% становништва. Без обзира на то, они су били та кохезиона и морална снага која је блиставим победама у јесен 1918. године створила услове да српска политика може реализовати своје ратне циљеве. Да ли су ти циљеви били реални и на корист српског народа и данас је отворено питање. Али отворено питање није, нити сме бити, јунаштво те генерације и њихова спремност да властитим животима посведоче најбоље војничке и људске квалитете српског народа.
Без обзира на ратне губитке Србија је показала свој демографски виталитет. На попису становништва 1921. године у границама предратне Србије било је 430.000 деце до 4 године старости, односно дупло више него што их има данас у Србији која је са двоструко већим бројем становника . Непосредно након Првог светског рата у Србији је забележен „демографски скок“ односно појава наглог увећања броја становника. Била је то природна и „законита“ реакција након огромних губитака у рату.
Демографски суноврат коме је Србија данас изложена има само посредне везе са губицима у Првом светском рату. Много већи утицај имају фактори везани за атеизацију и материјализацију друштва, разградњу традиционалног система вредности и кризу породице. Примера ради, сваке године се у Србији путем абортуса убије исто онолико Срба (око 20.000 у државним установама и два пута више у приватним) колико их је страдало приликом преласка преко Црне Горе и Албаније а четири пута више него приликом борби на Солунском фронту. Сваке године у Србији се изврши око 1.300 самоубистава, а око 700 грађана изгуби живот у саобраћају. Поразни подаци који по узроцима немају везе са ратом али су по последицама слични а често и трагичнији од ратних.

(”Српске новине”, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, април 2019)